Дака
Obećava
- Poruka
- 77
Пошто данас Српска православна црква и вјерници прослављају Светог Василија Острошког, ја сам припремио мало светитељевих чуда, којих има још много, али нисам стигао све да искуцам.
1852. године ОДВРАЋАЊЕ ТУРСКЕ СИЛЕ
Једно од највећих чудеса које је учинио Свети Василије Острошки било је чудо 1852., кад је силни Омер-паша завојштио на Црну Гору, да је похара и потчини под турску власт. Том приликом је био навалио свом својом силом на манастир Острог, са намјером да манастир сруши и Свеца изгори, као што су Турци изгорјели Светога Саву на Врачару. И мислио је да ће тим код Црногораца поништити ону чврсту вјеру, коју су имали у Бога и Светог Василија.
Али воља Свевишњега то није допустила. Четрдесет и шест јунака црногорских са војводом Мирком Петровићем затворила су се у манастир и бранила га.
Иако су Турци двоја манастирских врата срушили, трећа врата никако нису могли. Опер паша, љут због тога, нареди да манастир бију из топова. Али, добри и праведни Бог и ту је био у помоћи. Једна кумпара (усијана граната), која је пала у манастир, тек што се није била распрсла, кад је један Црногорац прихвати голим рукама и у истом трену баци међу Турке који су опколили манастир. Та је кумпара потукла много Турака и, што је главно, утукла је најзад ону силу у пашином срцу, те је он признао да је велик Бог хришћански, силан и моћан и да су велика чудеса Светог Василија. И пошао је тада главом без обзира. Архимандрит Никодим Раичевић гласно је појао за вријеме борбе "Ангел вопијаше", док Црногорци нису успјели да пронесу Свети Ћивот у манастир Цетињски.
1870. године СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ИЗМОЛИО МУШКИ ПОРОД ЗА КЊАЗА НИКОЛУ
Краљ Никола испричао је Леонтију Митровићу, острошком игуману, а овај књижевнику Петру Одавићу, који је чудо записао: "Било је то 1870. године. Ја сам тада имао само три кћери. Како ми је било стало до тога да имам и мушког потомства, ријешим се да идем у манастир Острог, да се молим Светом Василију Чудотворцу, да ми Бог да мушког потомства. Како је отац Антоније, тадашњи игуман манастира Острога у читавој Црној Гори уживао велики глас као духовник, и како сам и сам ја знајући живот и дјела његова, вјеровао, да ће се и он посветити, и о том убјеђењу свом и другима говорио, - држао сам да ће ми молитва удружена са његовом, отлико прије услишена бити. Када сам стигао у манастир и кад је отац Антоније изашао преда ме, у повјерењу сам му рекао зашто сам дошао. На то ми је он одговорио: "Господару, не може то сад одмах, причекај мало!" Потом ме је оставио и ушао ка Ћивоту Свечевом, гдје је молећи се Богу, остао читава два сата. Затим је изашао и кад ми је пришао рекао ми: "Господару, хајде сад да се помолимо Богу и Светоме Василију!" По завршеној молитви рекао ми је: "Господару, надајмо се да ће нам молитве бити услишене, само се ти и даље моли Богу, као што ћу и ја, и буди милостив отац народу, који ти је Господ Бог повјерио да владаш њиме!" И кад је било идуће 1871. године, родио ми се син Данило.
19. вијек ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОСЛИЈЕПЈЕЛОГ ТУРЧИНА
Симо Томов Станишић, из села Поточила (Вражегрмци), 15. јануара 1961. године свједочи пред јеромонахом Серафимом Катићем у љетопису манастира Острога и овјерава својеручним потписом: "Причао ми је мој отац Томо и стриц Рашо, као и многи стари људи из нашег мјеста, па, између осталих, и командир Ристо Дамјановић, а њима су причали њихови очеви. Ево шта се десило са једним богатим Турчином из Скадра, а који је, како кажу, управљао скадарским кадилуком. Тај Турчин ослијепи и буде слијеп дуже времена и како је он причао, за вријеме свога сљепила, посјећивао је многе турске богомоље. У последње вријеме његовог сљепила ријеши да посјети манастир Острог и да се помоли Богу и Светоме Василију, Чудотворцу Острошкоме, јер се Свети Василије назива чудотворним од његова доласка у Острог и још за самога његова живота...
Пошто је дошао у Горњи манастир, чувар Ћивота Светога Василија, тј. тадашњи калуђер, привео је богомољца, горе реченог Турчина, те је исти пољубио Светитеља, и калуђер му очита молитву, а потом га поведе код воде каменице, захвати воде и Турчин се умије. После умивања овај рече калуђеру и његовој пратњи да се пред његовим очима осјећа свјетлост. Његови пратиоци упитали су калуђера би ли могли остати да преноће у манастиру. Путници су, тј. поклоници, примљени срдачно на преноћиште. Сутра дан кад је освануо, Турчин је и прогледао и сам је пошао за калуђером те се поклонио Светом Василију. Потом је пошао на воду каменицу и умио се, а онда са својом пратњом наставио повратак за Скадар. Није хтио јашати коња из захвалности и побожности према Светитељу острошком, који га је избавио од сљепила. Пошао је пјешке кроз Бјелопавлиће и тако до самог Скадра. И после његова доласка у своје мјесто са потпуним видом, послао је богате поклоне Горњем манастиру Острогу. Због давног времена, право име тог Турчина није могло остати у сјећању. А може се вјеровати да је то било првих дана доласка у Острог Никодима Раичевића, јер стари причају да је то исти он причао млађима и убјеђивао их у истинитост овога случаја.
1902. године ИСЦЈЕЉЕЊЕ ДЈЕВОЈКЕ ИЗ АРБАНИЈЕ
Једна дјевојка из Арбаније била је нијема за 16 година, и кад су је довели код Светога Василија, тек што му је приступила тога истог пута проговорила је. Арнаути који су били са овом турском дјевојком су пали на кољена и зачудили се. Касније су потпуно збуњено изашли из манастира.
1895. године ПРИЈЕКА КАЗНА ЗА ХУЉЕЊЕ СВЕТИЊЕ
За вријеме аустро-угарске владавине Босном и Херцеговином окупила се била 1895. године велика маса свијета у Билећи, пред канцеларијом котарског предстојника М. Адамовића да траже пролазнице (пропуснице) за Црну Гору ради одласка у Острог. Око девет часова изјутра изиђе Адамовић на балкон, уз који су биле камене степенице и оштрим тоном проговори народу: "Залуд ме чекате! Не дам вам пропуснице за Острог! Зашто тамо идете, глупи народе, кад вам тамо нема ништа осим оне суве трупине што су Црногорци ставили у ковчег и прогласили за свеца!" Изговоривши ове ријечи окрене се некако неспретно на позив једног свог чиновника, те му се моментално оклизна нога и он се стропошта низа степенице и сломи ногу. Однели су га одмах у болницу гдје се лијечио читава два мјесеца. Из болнице је поручио да се народу издају пропуснице и да сваки ко жели може убудуће несметано ићи у Острог. И сам је касније послао добар прилог манастиру и завјетовао се да ће то и убудуће чинити сваке године. Сматрајући овај свој тежак полом као казну Божију за псовање Чудотвораца и Угодника Божијих, отада се више никада није ругао и погрђивао православне светиње.
1903. Године ИСЦЈЕЉЕЊЕ СРБИНА МУСЛИМАНА ИЗ ГАЦКА
27. Априла 1903, довели су једнога Турчина манитога из Гацка, тако је био страшио манит, за 3 мјесеца су му била државна гвожђа на рукама, и кад су дошли у Никшић видећи да је бољи макну гвожђа са рука. А кад је дошао код Светога Василија, приступио му је и одма' оздравио.
1903. године ИСЦЈЕЉЕЊЕ АРБАНАСА ИЗ СКАДРА
22-ог маја 1903. довели су Мемеда Салика из Скадра који је био страшно болестан тако да се на своје ноге није могао држати ни два минута а кад су га довели код Светога Василија, приступио му је и здрав постао, као да није био болестан.
1910. године ИСЦЈЕЉЕЊЕ ЖЕНЕ АУСТРОУГАРСКОГ ЧИНОВНИКА
Прота Јован Бошковић четрдесетих година 20. вијека свједочи записивачу Максиму Јововићу следеће: "Једне године о Тројичину-дне био сам у Острогу. Дошао је био и митрополит Митрофан са Цетиња. Народа Много. Наједном видимо неке људе; воде седам коња и на једном коњу жена увезана, а људи је са стране придржавају. На другим коњима ствари и комора. Један од људи познаде мене и рече: "Молим те, помози нам за ову жену! Ово је супруга главног аустријског директора пореза за Херцеговину из Мостара. Луда је у највећем степену. Довели смо је Светом Василију, па ти, ела, да нам помогнеш и пропутиш".
Ја га упутим на митрополита, а митрополит одреди мене да се бринем о тој жени. Сећам се – звали су је Милчика. Канда је била римокатолкиња. Одведемо је под Ћивот, а потом затворимо у једну мрачну ћелију. Страшно је викала, кршила ствари и нападала људе. Сваки дан јој се читала молитва пред Ћивотом. Трећи дан ућути се. Ми отворимо ћелију, а она – мирна. Па упита: "Тако вам Бога, гдје се ја ово налазим?" Ми јој речемо, а она се заплака. И поста потпуно разумна, здрава и мирна. Ето тога сам лично био очевидац.
После неког времена дође у Острог та госпођа са својим мужем и донесу дарове. А муж носио униформу аустријску. Неки Црногорац, када га виде, из шале повика: "Ево Швабе, дај да га убијемо!" Човјек се уплаши, остави своје дарове пред манастиром и врати се дома."
1852. године ОДВРАЋАЊЕ ТУРСКЕ СИЛЕ
Једно од највећих чудеса које је учинио Свети Василије Острошки било је чудо 1852., кад је силни Омер-паша завојштио на Црну Гору, да је похара и потчини под турску власт. Том приликом је био навалио свом својом силом на манастир Острог, са намјером да манастир сруши и Свеца изгори, као што су Турци изгорјели Светога Саву на Врачару. И мислио је да ће тим код Црногораца поништити ону чврсту вјеру, коју су имали у Бога и Светог Василија.
Али воља Свевишњега то није допустила. Четрдесет и шест јунака црногорских са војводом Мирком Петровићем затворила су се у манастир и бранила га.
Иако су Турци двоја манастирских врата срушили, трећа врата никако нису могли. Опер паша, љут због тога, нареди да манастир бију из топова. Али, добри и праведни Бог и ту је био у помоћи. Једна кумпара (усијана граната), која је пала у манастир, тек што се није била распрсла, кад је један Црногорац прихвати голим рукама и у истом трену баци међу Турке који су опколили манастир. Та је кумпара потукла много Турака и, што је главно, утукла је најзад ону силу у пашином срцу, те је он признао да је велик Бог хришћански, силан и моћан и да су велика чудеса Светог Василија. И пошао је тада главом без обзира. Архимандрит Никодим Раичевић гласно је појао за вријеме борбе "Ангел вопијаше", док Црногорци нису успјели да пронесу Свети Ћивот у манастир Цетињски.
1870. године СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ИЗМОЛИО МУШКИ ПОРОД ЗА КЊАЗА НИКОЛУ
Краљ Никола испричао је Леонтију Митровићу, острошком игуману, а овај књижевнику Петру Одавићу, који је чудо записао: "Било је то 1870. године. Ја сам тада имао само три кћери. Како ми је било стало до тога да имам и мушког потомства, ријешим се да идем у манастир Острог, да се молим Светом Василију Чудотворцу, да ми Бог да мушког потомства. Како је отац Антоније, тадашњи игуман манастира Острога у читавој Црној Гори уживао велики глас као духовник, и како сам и сам ја знајући живот и дјела његова, вјеровао, да ће се и он посветити, и о том убјеђењу свом и другима говорио, - држао сам да ће ми молитва удружена са његовом, отлико прије услишена бити. Када сам стигао у манастир и кад је отац Антоније изашао преда ме, у повјерењу сам му рекао зашто сам дошао. На то ми је он одговорио: "Господару, не може то сад одмах, причекај мало!" Потом ме је оставио и ушао ка Ћивоту Свечевом, гдје је молећи се Богу, остао читава два сата. Затим је изашао и кад ми је пришао рекао ми: "Господару, хајде сад да се помолимо Богу и Светоме Василију!" По завршеној молитви рекао ми је: "Господару, надајмо се да ће нам молитве бити услишене, само се ти и даље моли Богу, као што ћу и ја, и буди милостив отац народу, који ти је Господ Бог повјерио да владаш њиме!" И кад је било идуће 1871. године, родио ми се син Данило.
19. вијек ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОСЛИЈЕПЈЕЛОГ ТУРЧИНА
Симо Томов Станишић, из села Поточила (Вражегрмци), 15. јануара 1961. године свједочи пред јеромонахом Серафимом Катићем у љетопису манастира Острога и овјерава својеручним потписом: "Причао ми је мој отац Томо и стриц Рашо, као и многи стари људи из нашег мјеста, па, између осталих, и командир Ристо Дамјановић, а њима су причали њихови очеви. Ево шта се десило са једним богатим Турчином из Скадра, а који је, како кажу, управљао скадарским кадилуком. Тај Турчин ослијепи и буде слијеп дуже времена и како је он причао, за вријеме свога сљепила, посјећивао је многе турске богомоље. У последње вријеме његовог сљепила ријеши да посјети манастир Острог и да се помоли Богу и Светоме Василију, Чудотворцу Острошкоме, јер се Свети Василије назива чудотворним од његова доласка у Острог и још за самога његова живота...
Пошто је дошао у Горњи манастир, чувар Ћивота Светога Василија, тј. тадашњи калуђер, привео је богомољца, горе реченог Турчина, те је исти пољубио Светитеља, и калуђер му очита молитву, а потом га поведе код воде каменице, захвати воде и Турчин се умије. После умивања овај рече калуђеру и његовој пратњи да се пред његовим очима осјећа свјетлост. Његови пратиоци упитали су калуђера би ли могли остати да преноће у манастиру. Путници су, тј. поклоници, примљени срдачно на преноћиште. Сутра дан кад је освануо, Турчин је и прогледао и сам је пошао за калуђером те се поклонио Светом Василију. Потом је пошао на воду каменицу и умио се, а онда са својом пратњом наставио повратак за Скадар. Није хтио јашати коња из захвалности и побожности према Светитељу острошком, који га је избавио од сљепила. Пошао је пјешке кроз Бјелопавлиће и тако до самог Скадра. И после његова доласка у своје мјесто са потпуним видом, послао је богате поклоне Горњем манастиру Острогу. Због давног времена, право име тог Турчина није могло остати у сјећању. А може се вјеровати да је то било првих дана доласка у Острог Никодима Раичевића, јер стари причају да је то исти он причао млађима и убјеђивао их у истинитост овога случаја.
1902. године ИСЦЈЕЉЕЊЕ ДЈЕВОЈКЕ ИЗ АРБАНИЈЕ
Једна дјевојка из Арбаније била је нијема за 16 година, и кад су је довели код Светога Василија, тек што му је приступила тога истог пута проговорила је. Арнаути који су били са овом турском дјевојком су пали на кољена и зачудили се. Касније су потпуно збуњено изашли из манастира.
1895. године ПРИЈЕКА КАЗНА ЗА ХУЉЕЊЕ СВЕТИЊЕ
За вријеме аустро-угарске владавине Босном и Херцеговином окупила се била 1895. године велика маса свијета у Билећи, пред канцеларијом котарског предстојника М. Адамовића да траже пролазнице (пропуснице) за Црну Гору ради одласка у Острог. Око девет часова изјутра изиђе Адамовић на балкон, уз који су биле камене степенице и оштрим тоном проговори народу: "Залуд ме чекате! Не дам вам пропуснице за Острог! Зашто тамо идете, глупи народе, кад вам тамо нема ништа осим оне суве трупине што су Црногорци ставили у ковчег и прогласили за свеца!" Изговоривши ове ријечи окрене се некако неспретно на позив једног свог чиновника, те му се моментално оклизна нога и он се стропошта низа степенице и сломи ногу. Однели су га одмах у болницу гдје се лијечио читава два мјесеца. Из болнице је поручио да се народу издају пропуснице и да сваки ко жели може убудуће несметано ићи у Острог. И сам је касније послао добар прилог манастиру и завјетовао се да ће то и убудуће чинити сваке године. Сматрајући овај свој тежак полом као казну Божију за псовање Чудотвораца и Угодника Божијих, отада се више никада није ругао и погрђивао православне светиње.
1903. Године ИСЦЈЕЉЕЊЕ СРБИНА МУСЛИМАНА ИЗ ГАЦКА
27. Априла 1903, довели су једнога Турчина манитога из Гацка, тако је био страшио манит, за 3 мјесеца су му била државна гвожђа на рукама, и кад су дошли у Никшић видећи да је бољи макну гвожђа са рука. А кад је дошао код Светога Василија, приступио му је и одма' оздравио.
1903. године ИСЦЈЕЉЕЊЕ АРБАНАСА ИЗ СКАДРА
22-ог маја 1903. довели су Мемеда Салика из Скадра који је био страшно болестан тако да се на своје ноге није могао држати ни два минута а кад су га довели код Светога Василија, приступио му је и здрав постао, као да није био болестан.
1910. године ИСЦЈЕЉЕЊЕ ЖЕНЕ АУСТРОУГАРСКОГ ЧИНОВНИКА
Прота Јован Бошковић четрдесетих година 20. вијека свједочи записивачу Максиму Јововићу следеће: "Једне године о Тројичину-дне био сам у Острогу. Дошао је био и митрополит Митрофан са Цетиња. Народа Много. Наједном видимо неке људе; воде седам коња и на једном коњу жена увезана, а људи је са стране придржавају. На другим коњима ствари и комора. Један од људи познаде мене и рече: "Молим те, помози нам за ову жену! Ово је супруга главног аустријског директора пореза за Херцеговину из Мостара. Луда је у највећем степену. Довели смо је Светом Василију, па ти, ела, да нам помогнеш и пропутиш".
Ја га упутим на митрополита, а митрополит одреди мене да се бринем о тој жени. Сећам се – звали су је Милчика. Канда је била римокатолкиња. Одведемо је под Ћивот, а потом затворимо у једну мрачну ћелију. Страшно је викала, кршила ствари и нападала људе. Сваки дан јој се читала молитва пред Ћивотом. Трећи дан ућути се. Ми отворимо ћелију, а она – мирна. Па упита: "Тако вам Бога, гдје се ја ово налазим?" Ми јој речемо, а она се заплака. И поста потпуно разумна, здрава и мирна. Ето тога сам лично био очевидац.
После неког времена дође у Острог та госпођа са својим мужем и донесу дарове. А муж носио униформу аустријску. Неки Црногорац, када га виде, из шале повика: "Ево Швабе, дај да га убијемо!" Човјек се уплаши, остави своје дарове пред манастиром и врати се дома."
