Тито није никада, барем не јавно, говорио о распаду Југославије. Пред смрт је истицао јачину југословенске армије која, као једна од најјачих у Европи, може одолети било каквим притисцима, пре свега совјетским. Такође је истицао јединство свих народа и народности и немогућност распада или рушења Југославије и са тог аспекта.
Међутим, оно шта је он говорио није ни битно. Много је битније шта је радио. Устав од 1974. јасно представља последњу карику постепеног урушавања Југославије и то на начин који би најмање годио Србима. То је деценија у којој је декретом створио Муслимане са великим "м", створио републике у републици, дао велику аутономију покрајинама, која је ишла дотле да су покрајине биле изједначене са републикама у неким аспектима вршења власти, рецимо у председништву, с тим што није дао никакву аутономију Србима у Хрватској, што је било и те како неоправдано.
Да ли је знао да ће доћи до распада, нисам сигуран, али да је деловао у правцу који није погодан српским интересима, то је сигурно. Уосталом, то и јесте један од разлога што је дошао на власт. Одлука је, претпостављам, пала оног тренутка кад Дража није прихватио стварање заједничке државе у таквим, авнојевским границама. Обојица су били играчи англосаксонских сила, само што је један био спремнији да испуњава оно што се од њега захтевало.