Poziv u pomoc

kooliza:

Postovani,

Prvo moram da kazem da sam nov u svetu foruma i da nemam pojma sta ja ovde radim i kako bi mi iko pomogao ali eto tu sam...
Prvo ovo da kazem... Do ovog foruma sam dosao tako sto sam trazio koja je smrtonosna doza kog leka... Ne znam da li bih bio u stanju da to uradim ali uhvatio sam sebe da to istrazujem... Ne osecam vise nista... Do skora sam imao neodoljivu zelju da povredim sve oko sebe... Bio besan na ceo svet... Cak sam i otisao kod psihologa totalno rastrojen, ocajan dok mi se celo telo treslo... Gospodja doktorka mi je samo rekla da dodjem sutra i da zakazem... Sad samo zelim da sve prestane da vise ne osecam nista... da zastitim druge od sebe i sebe od drugih... Ne mogu vise da se odbranim od slika od preteskog detinjstva od stvari koje sam preziveo i doziveo cak i od najblizih... Svaki dan moram da ustajem i da idem na posao koji je nedovoljno placen jer imam velike troskove oko lecenja majke koja zavisi od mene, posao na kome ne mogu (a moram) da budem koncentrisan... Ne mogu vise tamo da kontrolisem izlive svog besa jer su mi svi krivi za sve... Uzasno sam razdrazljiv i za sada sve kontrolisem... Ili mislim da kontrolisem... Ruke mi se konstantno tresu cak i kad se obradujem (sto se ooooooodavno nije dogodilo)... Svi oko mene zavise od mene i kriju se iza mene jer svi nekako misle da sam ja stena... Ne smem da im pokazem koliko sam ja u stvari izgubljen i koliko ja vise nemam ni novca ni lepu rec ni savet cak vise ni osmeh da im dam... Ne spavam vise skoro uopste a kad spavam imam nocne more posle kojih se budim jos umorniji... Ne smem nikome da ispricam sta se sve svaki dan odvija u mojoj glavi jer, mislim da ce me hospitalizovati... Izmedju ostalog imam sina i suprugu koji su u Kanadi kojima takodje treba moja pomoc a ja vise ne mogu ni sebi da pomognem niti mogu da se domognem njih jer sam obican radnik bez ikoga zivog da mi pomogne bez familije.. a ono malo moje porodice koju imam ocekuje pomoc od mene. Plasim se da ako odem kod doktora da ce to zauvek staviti tacku na moju vizu (za koju nemam para) jer oni tamo ne zele ljude koji imaju neko hronicno ili dusevno oboljenje odnosno koji ce biti na teretu drzave.... Tonem sve dublje... Ne znam kako bi iko mogao da mi pomogne ili da ispuni ovu crnu rupu koju osecam u sebi ali... Tu sam jer zelim da pomognem svima oko sebe i da zivim za svog sina i da jednog dana mozda ga ipak vidim, ali prvo moram sebi da pomognem a ne znam kako!!!!!!!!!!!!
Izvinjavam se ako vam je sve ovo konfuzno ali tako je u mojoj glavi i imam toliko toga da izbacim iz sebe i potrebu da objasnim da me neko bar shvati pre nego se otisnem... ko zna gde

Kliknite za proširenje...

kooliza:

Postovani,

Prvo moram da kazem da sam nov u svetu foruma i da nemam pojma sta ja ovde radim i kako bi mi iko pomogao ali eto tu sam...
Prvo ovo da kazem... Do ovog foruma sam dosao tako sto sam trazio koja je smrtonosna doza kog leka... Ne znam da li bih bio u stanju da to uradim ali uhvatio sam sebe da to istrazujem... Ne osecam vise nista... Do skora sam imao neodoljivu zelju da povredim sve oko sebe... Bio besan na ceo svet... Cak sam i otisao kod psihologa totalno rastrojen, ocajan dok mi se celo telo treslo... Gospodja doktorka mi je samo rekla da dodjem sutra i da zakazem... Sad samo zelim da sve prestane da vise ne osecam nista... da zastitim druge od sebe i sebe od drugih... Ne mogu vise da se odbranim od slika od preteskog detinjstva od stvari koje sam preziveo i doziveo cak i od najblizih... Svaki dan moram da ustajem i da idem na posao koji je nedovoljno placen jer imam velike troskove oko lecenja majke koja zavisi od mene, posao na kome ne mogu (a moram) da budem koncentrisan... Ne mogu vise tamo da kontrolisem izlive svog besa jer su mi svi krivi za sve... Uzasno sam razdrazljiv i za sada sve kontrolisem... Ili mislim da kontrolisem... Ruke mi se konstantno tresu cak i kad se obradujem (sto se ooooooodavno nije dogodilo)... Svi oko mene zavise od mene i kriju se iza mene jer svi nekako misle da sam ja stena... Ne smem da im pokazem koliko sam ja u stvari izgubljen i koliko ja vise nemam ni novca ni lepu rec ni savet cak vise ni osmeh da im dam... Ne spavam vise skoro uopste a kad spavam imam nocne more posle kojih se budim jos umorniji... Ne smem nikome da ispricam sta se sve svaki dan odvija u mojoj glavi jer, mislim da ce me hospitalizovati... Izmedju ostalog imam sina i suprugu koji su u Kanadi kojima takodje treba moja pomoc a ja vise ne mogu ni sebi da pomognem niti mogu da se domognem njih jer sam obican radnik bez ikoga zivog da mi pomogne bez familije.. a ono malo moje porodice koju imam ocekuje pomoc od mene. Plasim se da ako odem kod doktora da ce to zauvek staviti tacku na moju vizu (za koju nemam para) jer oni tamo ne zele ljude koji imaju neko hronicno ili dusevno oboljenje odnosno koji ce biti na teretu drzave.... Tonem sve dublje... Ne znam kako bi iko mogao da mi pomogne ili da ispuni ovu crnu rupu koju osecam u sebi ali... Tu sam jer zelim da pomognem svima oko sebe i da zivim za svog sina i da jednog dana mozda ga ipak vidim, ali prvo moram sebi da pomognem a ne znam kako!!!!!!!!!!!!
Izvinjavam se ako vam je sve ovo konfuzno ali tako je u mojoj glavi i imam toliko toga da izbacim iz sebe i potrebu da objasnim da me neko bar shvati pre nego se otisnem... ko zna gde

Kliknite za proširenje...

kooliza:

Hvala vam svima... Kasvataja tebi narocito... Ne volim iskreno ljude koji dele savete koje ni sami ne umeju da primene i koji ne sluze nicemu... Sto se ostalog tice... Detinjstvo... Pakleno... Nazalost kao i mnoga u Srbiji... Klasicna filmska prica... Otac izuzetno nasilan alkoholicar, koji je tukao celu porodicu ama bas svaki dan... Terao majku da spava ispred vrata stana da sve komsije vide tu sramotu a ja u vrtic nisam isao cesto jer su mi ledja cesto bila krvava od batina... Bolesno kod svega toga je sto sam ja njega ipak voleo... Umro je na moj osmi rodjendan i ako bih bio iskren iako sam ga voleo osetio sam olaksanje ( i bilo me je stid koji i danas osecam).... I covek bi rekao da je tu kraj i da je kako-tako svetlo ipak na kraju tunela... Kako je deci ziveti sa svim greskama koje pocini njihova porodica znaju svi oni sa slicnom pricom... Deci recimo zabranjuju da se druze sa tobom jer si ti "zlo seme" i zato sto "iver ne pada daleko od klade". Sledi ono sto u takvim porodicama obicno sledi... Na majku se okomila gomila lesinara od kojih smo i sestra i ja dobijali batine tako da smo dosli u situaciju da prizeljkujemo da nas bar tuce rodjeni otac... Ima toliko stvari koje ja jos nisam u stanju ni da napisem ni da izgovorim... Sestra je u bedi famoznih devedesetih ostala trudna sa jednim od "posetilaca" kojeg vise nismo mogli da isteramo iz kuce jer je sestra pretila samoubistvom ( i vise puta pokusala isto) a rodbina i familija je bila gluva za nas problem jer smo porodica ludog alkoholicara i nisu hteli da se mesaju u to ludilo... svi su bezali od nas kao od zaraze... Sve to je trajalo tako dok ja jednog trenutka nisam uzeo noz u ruke ( imao sam 12god ) i kad je nas novi tlacitelj pokusao da povredi malog sestrica zabio mu noz u rame ( ciljao sam srce ) Jasno je da sam vec tada izrstao u izuzetno agresivnu licnost... Neki bi bar rekli tako... Ali.. Niko da pita zasto, a ja nisam smeo da kazem... Sve ovo izneh na ledjima i zavrsih skolu sa svim peticama i upisah Vojnu gimnaziju uprkos svim ocekivanjima ljudi iz svoje okoline... Jer nepojmljivo je da neko ko je "toliko los" i "zlo seme" ode toliko daleko.... Sledi besparica i ponovo sam morao da slusam kako sestric gladuje dok su svi znali samo da placu i ocajavaju... A u njegovom zivotu prepoznah svoj... I naravno nisam mogao to da trpim vec napustih skolu i vratih se kuci, nadjoh posao, radio ga deset godina i svesno zrtvovah svoj zivot, ali ne kajem se. U medjuvremenu majka ostare razbole se tesko a kao i uvek svi se razbezase pa cak i sestra... pre podne posao popodne kuvanje spremanje, ciscenje, presvlacenje majke... Sve sam ja to izneo sa osmehom na licu (makar i laznim) stekao prijatelje one prave ali su svi oni nekako navikli da sam ja "stena" i da ja sve na ovom svetu mogu upravo zato sto sam sve to izneo sa smeskom na licu i cak bio omiljen kod devojaka uprkos mom siromastvu i obavezama, nedostatkom vremena... I svi su toliko naviknuti da od mene traze savete tako da mene jednostavno bude sramota da im se pozalim a istini za volju i ne bih znao sta da trazim od njih... niti bi znao koju pomoc bi im trazio narocito zbog toga sto ne mogu ni da pricam o stvarima koje mene muce jer oni to ne bi mogli ni da shvate a kamoli da mi pomognu... Sve sam ja to stojicki podneo i izneo i nikad se ninasta nisam pozalio... Ali je dosao dan kad sam upoznao devojku sa kojom sam osetio nenormalnu bliskost od prve reci... Klise, znam.. Ali tako je. Ona je bila najbolja devojka na svetu... A posle sedam dana... Pakao... Njeno ponasanje pokusavao sam da objasnim na hiljade nacina jer sam je voleo.. I jos uvek je volim... Ali ona je pravila takve ludosti da je dovela sebe u situaciju da je pocela da izaziva u meni onaj davvno zaboravljeni bes... Onu duboko potisnutu agresiju iz mog detinjstva... Iako sam bio najbolji covek na svetu prema njoj ona je imala neobjasnjive reakcije... Poput: Kaze da nece da bude sa mnom jer sam jadan bedan nemam hleba da jedem... I kad joj ja kazem da je upravu i da sam ja na gubitku ali da nezelim vise da cujem za nju... Ona mi u toku veceri upadne u stan nepozvana i pokusa da mi se baci sa terase?????? Oprostim joj sve... I posto sam covek a ne stena dogodi se trenutak slabosti i ona ostane u drugom stanju. Kazem joj da dodje da zivi kod mene da cu pokusati da nadjem jos jedan posao i da ce sve nekako biti u redu, jer ne zelim da ijedno dete zivi bez oca, jer ja odlicno znam kako to izgleda. Ona me prijavi policiji da prodajem drogu (sto naravno nema veze s' mozgom), napravi mi gomilu problema na poslu... I tek tada cujem da njena sestra ima sizofreniju.... Pored svega resen da moje dete ima oca svasta sam istrpeo... Ali uz reci da dete nije moje ona ode od mene i posle mnogo ovreda pa izvinjavanja pa proganjanja pa opet prijavljivanja policiji... ode u kanadu i tamo mi rodi sina... tamo je naravno uspela da upropasti oboma zivot do te mere da ja vise verovatno nikad necu moci da vidim malog sina koji ima sad skoro dve godine... I ja to vise ne mogu da prihvatim i to me je najzad slomilo... Ne mogu da ga gledam preko skajpa a ne mogu da izdrzim da ga ne vidim... Ne mogu da mu pomognem ane znam sta da radim... Sve ovo me je najzad dokusurilo i vise ne znam ni gde dalje ni kako dalje ni zasto dalje... A moram jer ne mogu da se pomirim da nikad necu drzati svoje malo cedo...

Kliknite za proširenje...