SREDNJOVEKOVNA SRPSKA KUHINJA I RECEPTI :D

Страни путописци тврде да се код нас и пре седамсто година гајио добар залогај. Једино је храна била другачија

та и како се јело у Србији пре доласка Турака занимљиво је питање о коме имамо прилично оскудне податке, али је реконструкција у приличној мери доступна из црквених, световних и путописних извора. Исто тако и језичких, археолошких и антрополошких. Зашто смо рекли „пре доласка Турака”. Зато што постоји прилично распрострањено мишљење да Срби данас малтене искључиво једу храну и јела које су им са Блиског истока донели Турци. Да се ради само о заблуди, образложићемо касније. Само мало стрпљења.
Заиста, ак бисмо се ставили у положај обичног човека, становника средњовековне Србије, на пример у време владавине цара Душана кад је Србија била најбогатија и најнапреднија у поређењу са осталим европским земљама у читавој досадашњој историји. То богатство није било толико засновано на проширивању српске државе све до Пелопонеза, Црног и Јадранског мора, него углавном на чињеници што је поседовала велика налазишта злата и сребра. Ове две руде које су и сада симбол богатства и благостања, умногоме су утицале на живот у тада огромној Србији. У то време престоница је била Скопље, данас главни град Македоније, док је Душаново царство само повремено сезало до Београда, тада у рукама Угарске.

Извори из којих данас можемо да сакупимо грађу много више потичу из црквених него из световних извора јер Црква је та која је гајила писменост, док је у световном делу тадашња Србија још била далеко иза европских земаља у којима је већ постојало развијено школство па и универзитети.


- - - - - - - - - -

izvor: politikin zabavnik

Hrana se u srednjem veku koristila i kao lek. Najveći deo lekovite hrane bio je biljne prirode:

med (kašalj se lečio belim lukom prženim sa medom)
vino (kašalj se lečio smokvama natopljenim u vinu)
sirće (protiv mamurluka)
luk (kašalj se lečio belim lukom prženim sa medom)
bob
grašak („crni slanutak“, posebna vrsta graška, korišćena je za rastvaranje kamena u bubregu)
kupus (obloge od kupusnog lista za protiv bolova u glavi)
dunje (kašalj se lečio dunjama pečenim na kravljem maslu)
ulje (rane od mača su lečene smolom i uljem)
mahovina
semenje
kora
korenje
badem
biber (protiv zapaljenja grla i kijavice kao i problema sa varenjem; pomešan sa medom i sirćetom, protiv visoke temperature i stomačnih tegoba; obloge od samlevenog bibera i svinjske masti ublažavaju povrede i uboje; sprečava nadimanje i gasove u stomaku)
smokva (kašalj se lečio smokvama natopljenim u vinu)
smola (rane od mača su lečene smolom i uljem)
biljno brašno (lice je ulepšavano noćnim oblozima, sa bašnom od pasulja)

http://sr.wikipedia.org/sr-el/Храна...D.D0.B0_.D0.BA.D0.B0.D0.BE_.D0.BB.D0.B5.D0.BA

Za lek upotrebljavala se kao sto je navedeno, hrana biljnog porekla. Jeli su leseve kao i danas, sa razlikom da su tada vise jeli divljaci a danas se konzumiraju pitome, genetski manipulisane svinje, kokosi, krave.

Легенда о виљушци

Одмах треба рећи да је разлика у исхрани, о чему сведоче сви извори, била много другачија између двора и племићких кућа од обичног света, пука. На двору се, по свој прилици, јело као и на свим раскалашним европским дворовима и гозбе су биле део готово свакодневних обреда. Пре него што било шта кажемо о самим намирницама, јелу и пићу, ваљало би истаћи како је изгледала трпеза, тада уобичајени назив за богато опремљен сто (ово је иначе реч грчког порекла која се и данас користи у обичном говору). Јело се из „судова” и „сусуда” , у којима се и припремала храна. Те посуде су углавном тада биле од метала, дрвета, али и од стакла.
Сељаци су махом јели из посуда од земље, што не треба да чуди јер је грнчарски занат у оно доба био врло развијен па се за оригиналном и уметнички украшеном грнчаријом посезало и на двору, а било је и за извоз. Нож је сматран предметом за личну употребу. Свако је на гозбу доносио свој. Кашика је ушла у употребу тек средином или крајем 14. века, а до тада се супа сркала из чиније. А шта је с виљушком?
Легенда да се виљушком јело на српском двору не може да се докаже, али многи извори упућују да је то могуће, чак врло вероватно. Наиме, треба разликовати виљушку која се користила за набадање меса да би се комади стављали у тањир од виљушке која се користила као део прибора за јело. Ова прва била је позната још старим Египћанима, па тако и осталим античким народима, о чему сведочи и латински назив forca који се до данас у различитим облицима задржао у већини романских језика, али и енглеском. Ипак, већина историјских извора такозвану стону виљушку везује управо за подручје западног Балкана и данашње Србије 13. и 14. века.


То, међутим, није неки нарочит доказ јер се нигде не наводи одакле потиче. Нешто извеснију потврду налазимо у самом имену. За разлику од ножа (праиндоевропски) и кашике (турски), виљушка има аутентичан словенски корен. Но, да би нам лингвистика и етимологија потврдиле порекло стоне виљушке, требало би да се овај назив пренео и на друге околне језике, што се није догодило, осим у случају једне мађарске речи која одавно није у употреби.

Za lek upotrebljavala se kao sto je navedeno, hrana biljnog porekla. Jeli su leseve kao i danas, sa razlikom da su tada vise jeli divljaci a danas se konzumiraju pitome, genetski manipulisane svinje, kokosi, krave

Kliknite za proširenje...

Vrhunac ovakvih nastojanja predstavlja, međutim, poduhvat kineskih naučnika, koji su u 300 krava muzara ubacili ljudske gene i postigli da genetski modifikovana stoka daje mleko po svojstvima vrlo slično ljudskom, majčinom mleku.

Kamael:

Vrhunac ovakvih nastojanja predstavlja, međutim, poduhvat kineskih naučnika, koji su u 300 krava muzara ubacili ljudske gene i postigli da genetski modifikovana stoka daje mleko po svojstvima vrlo slično ljudskom, majčinom mleku.

Kliknite za proširenje...

genetski modifikovane krave..... ????

brrrrrrrr

proka:

Извори из којих данас можемо да сакупимо грађу много више потичу из црквених него из световних извора јер Црква је та која је гајила писменост, док је у световном делу тадашња Србија још била далеко иза европских земаља у којима је већ постојало развијено школство па и универзитети.


- - - - - - - - - -

izvor: politikin zabavnik

Kliknite za proširenje...

e dobar ti izvor...
nigde nisu naveli šta se jelo
a to što crkva zna to je zbog čijenice da ne idu ljudi u popove da se spasu nego da se napasu
sve oni upšiu u knjige šta se kod koga jede pa ne idu kod sirotinje na slavu
štazi im nije ravan koliko su precizni oko ždranja mislim zapisivanja

srpska kuhinja je slična meksikanskoj zbog začina i to zapadnjacima strašno smeta
a isti taj politikin zabavnik je, kada sam bio mali ko ti, napisao da je proja jedino pravo sprsko jelo
a za ostala su davali odakle potiču

šta radi Paja Patak?

paja patak dobio zadatak, da poljubi patku u ....

- - - - - - - - - -

dobar je zabavnik

- - - - - - - - - -

idemo po malo da razvijemo temu pa ćemo doći, nadam se, do recepata

- - - - - - - - - -

Лековити шећер

Зна се да су господа користила сребрне кондире, ибрике, бокале, пехаре и ведра који су се сматрали знаком престижа, па су властелини имали читаве збирке. Пило се из чаша које су биле више налик на данашње чинијице за супу, исто од различитих материјала, углавном од злата и сребра, али и као украсни грнчарски предмети. Занимљиво је да се попут данашњих свадбених гозби око стола на дворовима и властелинским кућама често играло коло, али и да женама, што се такође до данас одржало у појединим деловима Србије, није било места за столом, осим ако нису биле царице, краљице или кнегиње. Остале су служиле и забављале мушкарце.
Осим црквених записе, имамо и изворе страних путописаца, на пример Теодора Метохијског у служби Андроника Другог, који је на двору краља Милутина боравио 1299. године. Он сведочи о обиљу златног и сребрног прибора и укусно зготовљеног меса, највише дивљачи, вепрова и јелена, али и птица (фазана, јаребица, препелица...) и да се на двору највише пило пиво и млеко. Јела се и риба која је морала имати веома важну улогу у време поста, по његовом сведочењу, „велика и масна дунавска”. Морска риба, због спорог превоза, по свему судећи се могла је да се једе само усољена.
Оно што је чинило посебност те кухиње, барем у поређењу са данашњом, је то што се месо претежно служило кувано, а не печено или пржено. Исто важи и за рибу. Посластице су се спремале од разног врста воћа (којим Србија никад није оскудевала) и меда. Шећера или није било или је био сувише скуп, чак и за богату господу. Као што то обично бива, што је ретко – вредно је, па су тако шећеру који се тад углавном производио од шећерне трске и долазио преко Приморја из увоза, приписивана и разна лековита својства.

Inače "Politikin Zabavnik" je uvek bio sredstvo za iživljavanje nad mladim naraštajem
Na početku sve se to tamo nešto dešava jedino po Americi,
tokom komunizma ono su bili feljtoni UDBE kako je SUP uhvatio počinitelja pa ti daj detetu da čita,
a sad šta ga znam, ima sve na internetu, valjda promašeni intelektualci koji nemaju gde da prodaju svoje visokoumne kolumne
pa ajd a počnu od "Politikinog Zabavnika" što je bolje za CV nego da staviš da si uredjivao "Informer", "Blic" ili "Kurir"

- - - - - - - - - -

proka:

paja patak dobio zadatak, da poljubi patku u ....

- - - - - - - - - -

dobar je zabavnik

- - - - - - - - - -

idemo po malo da razvijemo temu pa ćemo doći, nadam se, do recepata

- - - - - - - - - -

Лековити шећер

Зна се да су господа користила сребрне кондире, ибрике, бокале, пехаре и ведра који су се сматрали знаком престижа, па су властелини имали читаве збирке. Пило се из чаша које су биле више налик на данашње чинијице за супу, исто од различитих материјала,

Kliknite za proširenje...

Prijatelju...
"Srebrna voda" je ništa drugo nego obična voda koja menja strukturu ako je u srebrnoj činiji
To su znali još i u starom Rimu pa i u Egiptu
Kako su znali da je bolje i lekovitije odatle nego iz drugih posuda to ni Politikin Zabavnik ne zna
Srbi nisu imali holivudski dvorac sa kraljevskom svitom... da jesmo bila bi bar neka slika
prvo smo tri veka (od dolaska na Balkan) bili nepsimeni, a prodje još tri veka jer ni popovi nisu hteli da uče slova
pored takve kuhinje...

I dan danas imaš pravilo da se ne potpisuje ništa (ili daš pisaru da on potpiše) a ti na reč i obraz
a i ako dodje do suda eto ga pisar on je potpisao

nije baš tako bilo, ja kupujem politikin zabavnik već preko 30 godina

- - - - - - - - - -

Ништа без пива

Најмање се помиње поврће. Заиста, чега је од поврћа могло да буде у тадашњој Србији? Парадајз, кромпир, пасуљ, кукуруз, тиквице и још многе друге биљке без којих се данашња српска кухиња не може ни да се замислити стигле су много касније с америчког континента, док су бројне данас такође распрострањене врсте стигле касније с Далеког и Блиског истока, на пример краставац, боранија или грашак.
Оно што знамо јесте да су се у Србији тог времена користили црни и бели лук, купус, зелена салата, ротквице, жућеница (маслачак), блитва, коморач (који се тек скоро вратио на пијаце), као и зеље (оно је и дан-данас у неким крајевима Европе и света егзотична биљка), али и многе врсте поврћа и гљива које су у међувремену потиснуте. На пример, у то доба, као наследство обичаја дворова још из старог Рима, јеле су се разне врсте гљива, међу којима су нарочито на цени биле многе које су могле да се наберу у самој Србији (и могу и данас) а то су разне врсте вргања, смрчака и, нарочито, у народу познате кнегиње (лат. Amanita caesarea, видимо да јој име носи по Цезару јер је наводно то била његова омиљена врста печурке).

Караванима из Дубровника стизала је риба и остали морски плодови​

Обичај припреме гљива ни до данас није се у потпуности вратило у српску кухињу и само их сладокусци једу. У међувремену су, и то релативно скоро, оживеле врсте које могу да се узгајају, а то су шампињон и буковача. По свој прилици тада мање цењене врсте, нарочито зато што у роду шумских шампињона има и отровних и нејестивих врста. Свеједно, не постоје записи који сведоче да су се у то време гљиве користиле као деликатес уз остале ђаконије. Знамо само да су се брале и могле да се нађу на трпези, вашарима и пијацама, а није искључено да их је више јео сиромашан свет. Ово важи и за остале врсте поврћа, па чак и за паприку.
Но, нема сумње да су месо и млечни производи били главне намирнице и посластице не само на двору него и у народу. Узгајала се стока (највише свиње, овце, козе и краве, али су се клале само свиње и овце док су се краве и козе користиле за производњу млека и сира, а краве и бикови и као теглеће животиње и тиме сматране за „благо”, слично као у Индији, за неку врсту светих животиња и тај обичај одржао се до краја 19. века). Дивљачи је било напретек по целој Шумадији, врлетима Кучаја, Хомоља и шумама и планинама на Косову, Метохији, Зети и Македонији. Осим вепра, зеца, јелена, дивље патке, дивље гуске, јаребице, препелице, дивљег голуба и остале дивљачи која је и данас на јеловнику (мада знатно ређе), могло је да се улови и туре (што је врста дивљег говечета) и зубре (европски бизон). Ове врсте истребљене су у Србији у 18. и 19. веку. Данас та опасност прети јеленима и дивљим свињама.
Немојмо заборавити хлеб који су Срби као припадници словенских народа донели са собом са севера. Пшеница се масовно узгајала (иако је то била врста која се доста разликовала од данашње), а хлеб је био главни извор угљених хидрата и незаобилазни пратилац меса, уосталом као и данас.
Још два прехрамбена симбола. Наши преци донели су из своје прапостојбине – пиво и мед. Пиво је одвајкада, могло би се рећи, било код Срба основно пиће. Уосталом, о томе му сведочи и само име. Пиво долази од глагола пити. Наставак –иво додавало се глаголима као основна глаголска именица. Као плести-плетиво, гнојити-гнојиво, варити-вариво и слично, тако је и пиво настало од глагола пити. Речници бележе и данас застарели облик једиво, за јело, а у старим записима наилазимо да је једиво било управо месо, а ређе и хлеб.
Пчеларство је без сумње на Балкан као занат или грана пољопривреде (по данашњим схватањима, оно је врста сточарства) пренето још из словенске прапостојбине. Осим меда који је служио и за личну исхрану и за справљање колача, Срби су знали и за медовину и медовачу, алкохолна пића од меда. Производња ракије од воћа, а у Србији пре свега од шљива, дошла је касније, крајем 17. и почетком 18. века.

Географски утицаји

Незаобилазан чинилац у исхрани у раном и средњем средњем веку у Србији било је Приморје. Под тим се, пре свега, подразумевали југ данашње Црне Горе, односно Зетске бановине, и Дубровачка Република која је била незаобилазни трговачки, али и политички савезник Србије тог времена. Да није било Приморја питање је да ли би Срби уопште знали за со, јер ње, коју данас зовемо индустријском, није било. Тада се добијала искључиво морска со, тада редак, скуп, монополски производ који се допремао караванима и плаћао у чистом злату. У време Немањића углавном је стизала из данашње Црне Горе, а касније из Дубровника и још у то време велике и стратешки значајне солане у Стону на полуострву Пељешац.
Ни за уље се није знало, бар не за данас нашироко распрострањено сунцокретово јер се сунцокрет није узгајао. Храна се припремала на лоју, масти (свињској), а на дворовима на „маслу”, односно маслиновом уљу, које је свој повратак у Србију изгледа доживело тек у последњих деценију-две. Узгред, данашња реч за маслац свој назив дугује маслинама, упркос томе што означава сасвим другу врсту масноће – млечну маст (бутер), произведену од крављег млека.

Неки извори наводе да је у то време у Србији било и бибера, што није немогуће, упркос томе што је долазио из Индије. Одавно утабаним Путем свиле, допремао се у Европу и бибер, па је у караванима са осталим производима са Далеког истока вероватно нека количина била задржавана и у нашим крајевима. Сигурно по „папреним” ценама, о чему можемо да се уверимо и по овом данас опсталом синониму за скупо (папар значи бибер). Исто тако, по свој прилици било је и цимета и данас готово недостижног шафрана.
Из Приморја стизало је и вино, у много већим количинама црно него бело. Постоји прилично раширена заблуда у Србији да се у средњем веку више пило вино него пиво, до чега је вероватно дошло због мноштва примера из народне поезије (на пример „Вино пије Краљевићу Марко / Пола пије, пола Шарцу даје), али не заборавимо да је народна поезија била заснована на догодовштинама тадашње властеле и племства. Краљевић Марко био је краљ(евић) и оно што нам народни певач у тој песми саопштава јесте да је он, захваљујући свом пореклу, али и иметку, имао прилику не само да пије вино, него да и овим блаженим нектаром части и свог верног коња. Далеко од тога да је вино могао себи да приушти и сам гуслар који је ту песму преносио и изводио. Уосталом, обичај узгајања винове лозе у Србији почео је тек у 19. веку и о томе постоје бројни документи.
Подаци о ономе што данас називамо зачинима, као што су першун, мирођија, па чак и целер и шаргарепа, врло су оскудни, упркос томе што је ботанички доказано да су све то балканске биљке.

А данас?

Оно што је данас уврежено мишљење, не сасвим неосновано, јесте да српска кухиња заправо не постоји. До овога је дошло као последица чињенице да готово сва јела која сматрамо старим српским имају или турска или мађарска или нека друга страна имена: сарма, пилав, ћевапчићи, паприкаш, гулаш, мусака, салата, сомун, бурек, кавурма, ринфлајш, чорба, кнедле, долма, ћуфте, качамак, шунка, пршут ; до слаткиша као што су баклава, тулумба, туфахија, (ћетен) алва, ратлук, сутлијаш, палачинке и тако редом. Уосталом, ту су и новије усвојенице као што су шпагети, пица, розбиф, бифтек, рамстек, на стотине врста сирева па све до слаткиша и торти.
Међутим, заборављају се две чињенице које српску издвајају од других, као што је случај и са свим другим кухињама света. На страну новија јела, али српске сарме, ћевапчићи, гулаш, чорба и готово све побројано, прилично се разликују у начину припреме од оних који су нам стигла. Примера ради, ћевапчићи се код нас обично спремају од мешаног свињског и говеђег меса, док је турски оригинал од јагњећег (понекад и јунећег), а као везивно ткиво користе се јаја којих у нашим ћевапима нема. То важи за скоро сва горе наведена имена. У свим примерима унесене су неке измене и прилагођавања.
Друго, у стара српска јела спадају и нека која имају, ако не српске, а онда макар словенске називе, као што су гибаница, зељаница, сирница, пљескавица, подварак, попара, уштипци, крвавице, вешалица, вешалица у марамици, лесковачки воз... и, уосталом, хлеб. А и шта ћемо са српском салатом?
Какогод, ниједна европска или азијска кухиња није у потпуности „своја” јер би за то била потребна и потпуна издвојеност. Као и у свим културама, тако је и исхрана претрпела утицаје са свих страна, али је дала и свој лични печат у свакој од тих култура. А из историјског прегледа и претраге материјала који смо користили за овај текст дошли смо и до закључка да је стара домаћа кухиња врло релативан и променљив појам. Оно што се у једном народу једе и опште је уврежено као обичајно, може да се промени много брже него што претпостављамо – за свега педесетак година, понекад и брже. Примера ради, ко би рекао да су у Србији у готово свим кафанама између два светска рата незаобилазне биле артичоке, шпаргле и бамија?

А данас...
Колико је људи сигурно о чему се заправо ради? Нешто слично важи и за јела од изнутрица – бризле, крезле, цревца, мозак, па чак и пихтије. Страни утицаји, али и обичаји у начину исхране све више потискују ова јела, баш као што је временом из домаће кухиње потиснуто цвеће. Да, многе врсте цвећа и пупољака јели су се све до краја 19. и почетка 20. века.

Аутор:
Павле Ћосић


Илустровао:
Милан Мишић

Ishrana kod Srba u 19. veku




1. Šta oblikuje ishranu u Srbiji u 19. veku


Ishrana kod Srba u 19. veku mogla bi se opisati kao konglomerat različitih nacionalnih kuhinja. U to doba uočljiv je jak uticaj turske kuhinje. Ipak, na razvoj srpske kuhinje, najpre je bitno uticala Vizantija, koja je i sama predstavljala mešavinu balkanskih i orijentalnih elemenata. Vizantijsko carstvo, kao vodeću silu na našem podneblju, zameniće Osmansko carstvo, koje je bilo sila u svakom smislu te reči. Njegovi jaki uticaji ostavili su dubok trag u svim sferama života, pa i na način ishrane. Najdublji trag ostao je u Sandžaku, a najmanji u Vojvodini. Severnije oblasti na početku 18. veka potpadaju pod uticaj austrijskog, odnosno nemačkog kulturnog kruga, koji se kod nas nazivao po Švabama - švapski, kolonizovanim tokom 18. i 19. veka. Prisutan je i nešto slabiji uticaj Jevreja, Cincara i Jermena.


Do 19. veka već su se u uzgajanju i upotrebi ustalile one vrste koje nisu bile poznate u našim krajevima u srednjem veku. Iz novootkrivenih prekookeanskih zemalja stigli su nam: paprika, kukuruz, pasulj, a nešto kasnije krompir i paradajz. Trebalo bi da je paprika doneta na balkanske prostore krajem 16. veka pod nazivom „indijski biber”. Pasulj je, zajedno sa graškom i sočivom, donešen krajem 17. veka preko Ugarske. Smatra se da su u srpskim zemljama za turskog vremena pasulj i kupus bili osnov kuhinje. Krompir je iz Evrope u Srbiju doneo Dositej Obradović početkom 19. veka, tačnije na početku Prvog srpskog ustanka. U jednom novinskom članku piše:


„Legenda veli da nije naišao na topao prijem, naročito kod srpskog sveštenstva. Ipak, voždov mrki pogled je presudio i za deceniju-dve krompir se „primio” u narodu. Svega pola veka kasnije u Prvom srpskom kuvaru jeromonaha Jerotija Draganovića krompir se pominje kao uobičajena namirnica.”1


Autohtone žitarice na našim prostorima su: pšenica, ječam, proso, raž, ovas i spelta, a kasnije su stigli heljda, krupnik, pirinač i kukuruz. Kukuruz je stigao tek u 17. veku i uspeo da potisne pšenicu, što je svojstveno našim krajevima koji su bili pod Otomanskom vlašću. To je zato što je kukuruz davao mnogo više prinosa u brdskim predelima nego pšenica. Srbi su naseljavali brda, bežeći od Turaka, koji su zauzeli ravnice. Najznačajnija kultura koju su Turci Osmanlije doneli na balkanske prostore jeste pirinač. Poreklom je sa područja južne Indije i Kine. Arapi su ga upoznali u Iraku, a Turci su ga preuzeli od Arapa. O njegovom indijskom poreklu svedoče i imena „birindž” i „oriz”, koje potiču iz sanskrita. Stare vrste voća su: jabuke, kruške, kupine, borovnice, jagode (to svedoči postojanje starog naselja Jagodine). Autohtone vrste voća prepoznaju se po tome što imaju divljeg srodnika. Pored njih javljaju se i nove vrste koju su doneli Turci: breskva - šeftelija, mušmule, kajsija, šljive - zerdelije i šljive požegače, dok je šljiva, crvena ranka, autohtona vrsta.


Sve te biljne kulture, kako autohtone, tako i one koje su stizale posle srednjeg veka iz raznih krajeva sveta, bitno utiču na oblikovanje načina ishrane kod Srba u 19. veku.

2. Hrana kao ogledalo društva


Kao i kod drugih naroda, i kod Srba se razlikuje ishrana različitih društvenih slojeva, gradske i seoske sredine, običnim i prazničnim danima. O tome se govori u knjizi „Privatni život kod Srba u devetnaestom veku”, gde se kaže da se u pripremi i konzumiranju hrane oslikavaju mnogi aspekti društva, kao što su privredni - gajenje određenih žitarica ili stoke, ekonomski - kupovna moć stanovništva, i religijski, koji se odnosi na izbor hrane u vreme postova.


Posebno su se razlikovale seoska i gradska kuhinja. Od velikog značaja je bio ekonomski status domaćinstva. Seoska domaćinstva su svu potrebnu hranu proizvodila samostalno. Kupovali su samo ono što nisu mogli sami da proizvedu, a to su šećer, so i ulje. Ishrana je dosta zavisila od toga da li je godina bila rodna ili ne. Godišnja doba su takođe imala uticaj na način ishrane. Jača hrana se jela u jesen i zimu, a tokom proleća i leta sastojala se od sezonskog povrća i voća. Koristile su se i samonikle biljke: zelje, koprive, pečurke. Takođe su i postovi imali veliki uticaj na način ishrane.

POGAČA IZ RASA PEČENA U ŽARU
POTREBNO JE
700 gr integralnog pšeničnog brašna, 300 gr belog brašna, paketić od 30 gr kvasca, kašičica meda, malo soli, svinjska mast, nekoliko većih listova rena ili divljeg zelja.
PRIPREMA
Pomešati brašno i dodati sve ostale sastojke osim masti, pa uz dolivanje mlake vode umesti meko testo. Na otvorenom ognjištu dobro ugrejati zemljanu crepulju. Kad je crepulja zagrejana dodati malo masti da se otopi, pa staviti testo i poravnati ga rukom. Pustiti nekoliko trenutaka da se testo podigne, pa ga prekriti listovima rena ili divljeg zelja. Zatim sve zasuti žarom tako da pogača bude potpuno prekrivena. Peći 30 do 40 minuta. Razgrnuti pepeo, pogaču očistiti od lišća, pa je zaviti nekoliko trenutaka u pamučnu krpu da se prohladi.

SOČIVO S SVINJSKIM IZNUTRICAMA
POTREBNO JE
2-3 glavice crnog luka, veza zeleni, ½ kg sočiva, 1 goveđi rep, 1 svinjsko srce, svinjski papak ili nešto drugo od takozvane mesarske petine (mesari su u srednjem veku „plaćani“ za svoj posao nogama, glavam i iznutricama životinje koju su klali što je otprilike 1/5 od ukupnog dela mesa), biber u zrnu, peršunov list, svinjska mast.
PRIPREMA
Luk se iseče na rebra, a zelen na kocke, pa se stave zajedno sa mesom isečenim na veće komade da se dinsta u zemljanom loncu. Posle petnaestak minuta se doda biber i so i sve se nalije vodom da ogrezne. Kuvati najmanje jedan sat da se repovi i nogice dobro raskuvaju. Poslednjih pola sata kuvanja dodati sočivo koje je prethodno stajalo bar 1 sat u vodi. Sve naliti vodom, pa pri kraju kuvanja dodati sitno iseckanog prešuna.

- - - - - - - - - -