- Poruka
- 4.812
Zdravoo,
Pre dve godine mi je umro deda, to je bio prvi put da prisustvujem nečijoj sahrani, bilo mi je tada teško, ali se njegova smrt očekivala jer je imao 70 godina i sama sahrana nije bila toliko stresna.
Godinu i po dana kasnije umre mi stric, dakle rođeni brat od mog oca, od tada je prošlo skoro pola godine, kad god se setim toga osetim tremu u stomaku i neprijatan osećaj, uopšte izbegavam da se govori o tome.
Voleo sam strica, ali mislim da mi je koren ove nazovimo "traume" u događajima na dan kada smo došli tamo (udaljeni smo oko 200km).
Zatekli smo ga na kauču, nisu ga ni odvezli, kada se setim svega toga i sada me jeza prolazi, svog ćaleta sam video kako plače samo na dedinoj sahrani, ali to nije bilo ni približno kao sada, čovek je bio na pragu da se onesvesti, sva ta kuknjava, svega se tako dobro sećam da mi stoji u podsvesti.
Ja sam sve to posmatrao i jako sam malo plakao, sve sam zadržao u sebi, što je možda i koren svega.
Od tada imam osećaj da mi se život promenio, nemam volje ni za šta, zapitam se često čemu život i sve, koja je svrha i najepših momenata kada znamo da ćemo umreti
Zamišljam svoje roditelje kako bih ja to podneo da se njima sada nedo Bog desi.
Čak se i ćale oporavio i najnormalnije priča o tome, dok ja to izbegavam na sve načine
Pre dve godine mi je umro deda, to je bio prvi put da prisustvujem nečijoj sahrani, bilo mi je tada teško, ali se njegova smrt očekivala jer je imao 70 godina i sama sahrana nije bila toliko stresna.
Godinu i po dana kasnije umre mi stric, dakle rođeni brat od mog oca, od tada je prošlo skoro pola godine, kad god se setim toga osetim tremu u stomaku i neprijatan osećaj, uopšte izbegavam da se govori o tome.
Voleo sam strica, ali mislim da mi je koren ove nazovimo "traume" u događajima na dan kada smo došli tamo (udaljeni smo oko 200km).
Zatekli smo ga na kauču, nisu ga ni odvezli, kada se setim svega toga i sada me jeza prolazi, svog ćaleta sam video kako plače samo na dedinoj sahrani, ali to nije bilo ni približno kao sada, čovek je bio na pragu da se onesvesti, sva ta kuknjava, svega se tako dobro sećam da mi stoji u podsvesti.
Ja sam sve to posmatrao i jako sam malo plakao, sve sam zadržao u sebi, što je možda i koren svega.
Od tada imam osećaj da mi se život promenio, nemam volje ni za šta, zapitam se često čemu život i sve, koja je svrha i najepših momenata kada znamo da ćemo umreti
Zamišljam svoje roditelje kako bih ja to podneo da se njima sada nedo Bog desi.
Čak se i ćale oporavio i najnormalnije priča o tome, dok ja to izbegavam na sve načine
