Adam je zapravo covecanstvo

Nifont

Ističe se
Poruka
2.834
Адам се распао на мноштво индивидуа након првородног греха. Јер, треба запазити шта у Библији значи Адам. Та именица се користи без члана и са чланом (адам и ха-адам). Када је без члана, значи општост, мноштвеност. Дакле, Адама представља многе. Један Адам је један многоипостасни човек. То се види у 26. стиху, прве главе књиге Постања. Каже: Да створимо човека (у оригиналу, у масоретском тексту стоји "адам", без члана)... Да овде мисли на мноштво, да један адам значи мноштво (у томе се крије и Божија иконичност, јер и један Бог значи мноштвеност - три божанске линости, зато Бог и говори за себе у множини) показује поменута именица адам, без члана. Међутим, показује и глагол који следо. Бог дакле каже: Да створимо човека (=Адама), да владају.... Један човек, а глагол је у множини. Јасно је да Адам представља мноштво. То мноштво је требало да буде један човек - у смислу да многе личности пројављују једну, људску природу (по узору на триличносног Бога). Међутим, пад доводи да те многе личности цепају једног Адама, једну људску рироду, раздељујући је на многе индивидуе. Отуда за Оца и Сина и Светога Духа кажемо да су један Бог, али за Петра, Јована и Марка кажемо да су тројица људи. Ми имамо једну природу, али смо је разделили јер немамо једну вољу. У том раздељењу, у таквом остварењу слободе, одвојили смо се од Бога и једни од других. И то је управо смртни начин постојања. Права слобода је она која је постовећена са љубављу. У њој не постоји НЕ опција. Али, до ње треба стићи.
 
Jeste,mada ne znam kakve to veze ima sa temom?

Jbg bar si iskren ako nisi pametan.
Prvi čovek(Adamu) pominje se i neke dve hiljade godina pre Starog zaveta. Kao i veliki potop, kao i gradnja kule do nebesa... Prouči sumersku mitologiju. Malo copy paste, malo semitske domišljatosti i eto nam knjige nad knjigama... U dva evanđelja uopšte se i ne pominje da je Isus rođen bezgrešnim začećem. Da sam bilo kakav hroničar mislim da bih tako nešto nesvakidašnje zapisao...

Budalaštine.
 
Jbg bar si iskren ako nisi pametan.
Prvi čovek(Adamu) pominje se i neke dve hiljade godina pre Starog zaveta. Kao i veliki potop, kao i gradnja kule do nebesa... Prouči sumersku mitologiju. Malo copy paste, malo semitske domišljatosti i eto nam knjige nad knjigama... U dva evanđelja uopšte se i ne pominje da je Isus rođen bezgrešnim začećem. Da sam bilo kakav hroničar mislim da bih tako nešto nesvakidašnje zapisao...

Budalaštine.
Ti si promasio temu, uopste se ne radi o tome da postoje sumerski mitovi,koji su slicni sa SZ. Stari zavet je i oblikovan posle Vavilonskog ropstva,pa nije ni cudo da ima nekih paralela.
 
Адам се може посматрати као метафора за човечанство.

Баш као и што је цео Стари Завет метафора.

Осим оних делова са јеврејском историјом и законима.
 
Веома је важно да се подсетимо стихова из Књиге Постања, односно 1. Књиге Мојсејеве где се говори о стварању Адама. У првих пет поглавља ове књиге реч אָדָם ('adam) се користи на разне начине: у колективном значењу (као човечанство) у 1.27; индивидуално (као човек) у 2.7; као човек и жена нпр у 5.1,2 и као мушкарац у 2.23-24. Дакле, у првој глави говори се о човhttp://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/users/4/postanje_adam.JPGеку у генеричком смислу, као људском роду, а у 2. и 3. глави Постања имамо мешавину генеричког и личног разумевања речи Адам. Веома би нас далеко одвукла детаљна анализа ових глава будући да су прве главе Постања дубоко символичне и да је садржај Петокњижја по свему судећи резултат синтезе два предања (тзв. јахвистичког и елохистичког) која су уобличена у садашњу форму крајем 7 века пре Христа. За ову теорију има доста важних аргумената и важно је да разумемо да је предање у почетку било усмено и да је тек касније записано. С лингвистичке тачке гледишта посебно су нам занимљиве главе 1.26-1.27 и доле прилажем један део анализе коју сам пре неколико година радио (за своју душу) детаљно проучавајући Петокњижје. Ово сам показао својевремено и Владики Атанасију који је и сам радио на преводу ових књига у паралелној анализи јеврејског текста и превода Септуагинте.

Што се тиче богословске димензије овог питања верујем да је Бог створио ЧОВЕКА не као индивидуу, већ да себе оствари као личност, тј. у односу према другоме. Тај релациони однос човека према другом је један од кључних елемената иконе Божије у нама. Бог је створио човека, како нас учи Св. Максим исповедник да својом слободом која му је дата од Бога превазиђе пет подела које произилазе из стварања света ни из чега (ex nihilo). Подсетимо се тих подела, односно разлика: 1. између створеног и нествореног; 2. невидљивог, умног (света) и видљивог, материјалног (света); 3. између неба (козмоса) и земље (наше планете); 4. између икумене (људске цивилизације) и раја (духовног света) и 5. између мушкарца и жене као два различита пола.

Из повести о Адаму и Еви видимо да је пред њима управо задатак на надиђу ове поделе и себе реализују као човека који је истовремено и један и многи. Они су узајамно веома зависни, Ева је настала од самог тела Адамовог, они су стално упућени једно на друго. Тог ЧОВЕКА, односно прве људе, ако гледамо из те перспективе, не можемо да разумемо изван перспективе Божије воље да све сједини са собом и уведе у вечно постојање, што ће Бог и учинити преко Сина Свог Јединородног Исуса Христа, Новог Адама. Стари Адам није био довршена личност и тек је требало да оствари своју слободу на богодоличан начин тако да преко њега васцела твар уђе у вечно постојање. Адам није у томе успео јер је изгубио заједницу са Богом покушавши да себе овечности и обожи без Бога и заједнице са њим. То је почетак трагичне историје људског рода која стално бива блажена надом да ће доћи Нови Адам који ће васпоставити заједницу човека и са њим васцеле твари са Богом. Видимо да је после пада почела да се реализује дезинтеграција јединства створене природе, о чему је Бог упозорио Адама. Адам и Ева почињу да оптужују једно другог пред Богом. Осећају страх и стид од Бога. Доживљавају природу као нешто у потпуности одвојено од њих, излазе из раја сладости обучени у кожне хаљине као символ новог начина постојања које је засновано на биолошкој индивидуалности. Јединство људског рода је разбијено и манифестује се у сталном сукобу који се види на самом почетку Каиновим убиством брата Авеља. Човек више не доживљава другога као допуну и интегрални део свог личног постојања, већ као конкуренцију и непријатеља кога треба уништити.

Христос као Нови Адам својим домостројем спасења поништава разлике и поделе о којима говори Св. Максим и себе након Васкрсења и Вазнесења показује као колективну личност која историјски делује благодаћу Духа Светога као Црква Божија, као Тело Христово, радионица спасења у којој сви постајемо једно у Христу, остајући истовремено аутентичне многе личности. Зато у Царству небеском неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни мушког ни женског, све ће бити сједињено у Христу. Христос Вавилонску кулу као символ пометње и дезинтеграције замењује Црквом која је возглављена у Његовој личности. У Христу ми смо позвани да истовремено будемо и један и многи и та тајна будућег века се превасходно остварује кроз Евхаристију. Као што је евхаристијски хлеб умешан од зрна пшенице са многих поља и постаје Тело Христово благодаћу Духа Светога, тако и ми са разних страна земљиног шара бивамо сједињени Духом Светим у једном светотајинском Телу Христовом, Цркви Његовој.

http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/users/4/postanje_adam.JPG
.
.
 
Веома је важно да се подсетимо стихова из Књиге Постања, односно 1. Књиге Мојсејеве где се говори о стварању Адама. У првих пет поглавља ове књиге реч אָדָם ('adam) се користи на разне начине: у колективном значењу (као човечанство) у 1.27; индивидуално (као човек) у 2.7; као човек и жена нпр у 5.1,2 и као мушкарац у 2.23-24. Дакле, у првој глави говори се о човhttp://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/users/4/postanje_adam.JPGеку у генеричком смислу, као људском роду, а у 2. и 3. глави Постања имамо мешавину генеричког и личног разумевања речи Адам. Веома би нас далеко одвукла детаљна анализа ових глава будући да су прве главе Постања дубоко символичне и да је садржај Петокњижја по свему судећи резултат синтезе два предања (тзв. јахвистичког и елохистичког) која су уобличена у садашњу форму крајем 7 века пре Христа. За ову теорију има доста важних аргумената и важно је да разумемо да је предање у почетку било усмено и да је тек касније записано. С лингвистичке тачке гледишта посебно су нам занимљиве главе 1.26-1.27 и доле прилажем један део анализе коју сам пре неколико година радио (за своју душу) детаљно проучавајући Петокњижје. Ово сам показао својевремено и Владики Атанасију који је и сам радио на преводу ових књига у паралелној анализи јеврејског текста и превода Септуагинте.

Што се тиче богословске димензије овог питања верујем да је Бог створио ЧОВЕКА не као индивидуу, већ да себе оствари као личност, тј. у односу према другоме. Тај релациони однос човека према другом је један од кључних елемената иконе Божије у нама. Бог је створио човека, како нас учи Св. Максим исповедник да својом слободом која му је дата од Бога превазиђе пет подела које произилазе из стварања света ни из чега (ex nihilo). Подсетимо се тих подела, односно разлика: 1. између створеног и нествореног; 2. невидљивог, умног (света) и видљивог, материјалног (света); 3. између неба (козмоса) и земље (наше планете); 4. између икумене (људске цивилизације) и раја (духовног света) и 5. између мушкарца и жене као два различита пола.

Из повести о Адаму и Еви видимо да је пред њима управо задатак на надиђу ове поделе и себе реализују као човека који је истовремено и један и многи. Они су узајамно веома зависни, Ева је настала од самог тела Адамовог, они су стално упућени једно на друго. Тог ЧОВЕКА, односно прве људе, ако гледамо из те перспективе, не можемо да разумемо изван перспективе Божије воље да све сједини са собом и уведе у вечно постојање, што ће Бог и учинити преко Сина Свог Јединородног Исуса Христа, Новог Адама. Стари Адам није био довршена личност и тек је требало да оствари своју слободу на богодоличан начин тако да преко њега васцела твар уђе у вечно постојање. Адам није у томе успео јер је изгубио заједницу са Богом покушавши да себе овечности и обожи без Бога и заједнице са њим. То је почетак трагичне историје људског рода која стално бива блажена надом да ће доћи Нови Адам који ће васпоставити заједницу човека и са њим васцеле твари са Богом. Видимо да је после пада почела да се реализује дезинтеграција јединства створене природе, о чему је Бог упозорио Адама. Адам и Ева почињу да оптужују једно другог пред Богом. Осећају страх и стид од Бога. Доживљавају природу као нешто у потпуности одвојено од њих, излазе из раја сладости обучени у кожне хаљине као символ новог начина постојања које је засновано на биолошкој индивидуалности. Јединство људског рода је разбијено и манифестује се у сталном сукобу који се види на самом почетку Каиновим убиством брата Авеља. Човек више не доживљава другога као допуну и интегрални део свог личног постојања, већ као конкуренцију и непријатеља кога треба уништити.

Христос као Нови Адам својим домостројем спасења поништава разлике и поделе о којима говори Св. Максим и себе након Васкрсења и Вазнесења показује као колективну личност која историјски делује благодаћу Духа Светога као Црква Божија, као Тело Христово, радионица спасења у којој сви постајемо једно у Христу, остајући истовремено аутентичне многе личности. Зато у Царству небеском неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни мушког ни женског, све ће бити сједињено у Христу. Христос Вавилонску кулу као символ пометње и дезинтеграције замењује Црквом која је возглављена у Његовој личности. У Христу ми смо позвани да истовремено будемо и један и многи и та тајна будућег века се превасходно остварује кроз Евхаристију. Као што је евхаристијски хлеб умешан од зрна пшенице са многих поља и постаје Тело Христово благодаћу Духа Светога, тако и ми са разних страна земљиног шара бивамо сједињени Духом Светим у једном светотајинском Телу Христовом, Цркви Његовој.

http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/users/4/postanje_adam.JPG
.
.
Tirada jednog popa. Kome on to soli pamet? U te nebuloze ni on sam ne veruje.
 
Адам се распао на мноштво индивидуа након првородног греха. Јер, треба запазити шта у Библији значи Адам. Та именица се користи без члана и са чланом (адам и ха-адам). Када је без члана, значи општост, мноштвеност. Дакле, Адама представља многе. Један Адам је један многоипостасни човек. То се види у 26. стиху, прве главе књиге Постања. Каже: Да створимо човека (у оригиналу, у масоретском тексту стоји "адам", без члана)... Да овде мисли на мноштво, да један адам значи мноштво (у томе се крије и Божија иконичност, јер и један Бог значи мноштвеност - три божанске линости, зато Бог и говори за себе у множини) показује поменута именица адам, без члана. Међутим, показује и глагол који следо. Бог дакле каже: Да створимо човека (=Адама), да владају.... Један човек, а глагол је у множини. Јасно је да Адам представља мноштво. То мноштво је требало да буде један човек - у смислу да многе личности пројављују једну, људску природу (по узору на триличносног Бога). Међутим, пад доводи да те многе личности цепају једног Адама, једну људску рироду, раздељујући је на многе индивидуе. Отуда за Оца и Сина и Светога Духа кажемо да су један Бог, али за Петра, Јована и Марка кажемо да су тројица људи. Ми имамо једну природу, али смо је разделили јер немамо једну вољу. У том раздељењу, у таквом остварењу слободе, одвојили смо се од Бога и једни од других. И то је управо смртни начин постојања. Права слобода је она која је постовећена са љубављу. У њој не постоји НЕ опција. Али, до ње треба стићи.

Problem je ako odbaciš NE, to isto NE će ti se vratiti kao jedan jako veliki, desetostruko veći bumerang.
 
Адам се распао на мноштво индивидуа након првородног греха. Јер, треба запазити шта у Библији значи Адам. Та именица се користи без члана и са чланом (адам и ха-адам). Када је без члана, значи општост, мноштвеност. Дакле, Адама представља многе. Један Адам је један многоипостасни човек. То се види у 26. стиху, прве главе књиге Постања. Каже: Да створимо човека (у оригиналу, у масоретском тексту стоји "адам", без члана)... Да овде мисли на мноштво, да један адам значи мноштво (у томе се крије и Божија иконичност, јер и један Бог значи мноштвеност - три божанске линости, зато Бог и говори за себе у множини) показује поменута именица адам, без члана. Међутим, показује и глагол који следо. Бог дакле каже: Да створимо човека (=Адама), да владају.... Један човек, а глагол је у множини. Јасно је да Адам представља мноштво. То мноштво је требало да буде један човек - у смислу да многе личности пројављују једну, људску природу (по узору на триличносног Бога). Међутим, пад доводи да те многе личности цепају једног Адама, једну људску рироду, раздељујући је на многе индивидуе. Отуда за Оца и Сина и Светога Духа кажемо да су један Бог, али за Петра, Јована и Марка кажемо да су тројица људи. Ми имамо једну природу, али смо је разделили јер немамо једну вољу. У том раздељењу, у таквом остварењу слободе, одвојили смо се од Бога и једни од других. И то је управо смртни начин постојања. Права слобода је она која је постовећена са љубављу. У њој не постоји НЕ опција. Али, до ње треба стићи.

Kazes da si proucavao mazoretski tekst, pa kako ne dodje do znacenja, koje jevrji daju jednome Bogu,a ne trolicnosti?A jesi li saznao da jevreji postuju Boga, tako da imamo Plural u mnozini?
 

Back
Top