Веома је важно да се подсетимо стихова из Књиге Постања, односно 1. Књиге Мојсејеве где се говори о стварању Адама. У првих пет поглавља ове књиге реч אָדָם ('adam) се користи на разне начине: у колективном значењу (као човечанство) у 1.27; индивидуално (као човек) у 2.7; као човек и жена нпр у 5.1,2 и као мушкарац у 2.23-24. Дакле, у првој глави говори се о чов
http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/users/4/postanje_adam.JPGеку у генеричком смислу, као људском роду, а у 2. и 3. глави Постања имамо мешавину генеричког и личног разумевања речи Адам. Веома би нас далеко одвукла детаљна анализа ових глава будући да су прве главе Постања дубоко символичне и да је садржај Петокњижја по свему судећи резултат синтезе два предања (тзв. јахвистичког и елохистичког) која су уобличена у садашњу форму крајем 7 века пре Христа. За ову теорију има доста важних аргумената и важно је да разумемо да је предање у почетку било усмено и да је тек касније записано. С лингвистичке тачке гледишта посебно су нам занимљиве главе 1.26-1.27 и доле прилажем један део анализе коју сам пре неколико година радио (за своју душу) детаљно проучавајући Петокњижје. Ово сам показао својевремено и Владики Атанасију који је и сам радио на преводу ових књига у паралелној анализи јеврејског текста и превода Септуагинте.
Што се тиче богословске димензије овог питања верујем да је Бог створио ЧОВЕКА не као индивидуу, већ да себе оствари као личност, тј. у односу према другоме. Тај релациони однос човека према другом је један од кључних елемената иконе Божије у нама. Бог је створио човека, како нас учи Св. Максим исповедник да својом слободом која му је дата од Бога превазиђе пет подела које произилазе из стварања света ни из чега (ex nihilo). Подсетимо се тих подела, односно разлика: 1. између створеног и нествореног; 2. невидљивог, умног (света) и видљивог, материјалног (света); 3. између неба (козмоса) и земље (наше планете); 4. између икумене (људске цивилизације) и раја (духовног света) и 5. између мушкарца и жене као два различита пола.
Из повести о Адаму и Еви видимо да је пред њима управо задатак на надиђу ове поделе и себе реализују као човека који је истовремено и један и многи. Они су узајамно веома зависни, Ева је настала од самог тела Адамовог, они су стално упућени једно на друго. Тог ЧОВЕКА, односно прве људе, ако гледамо из те перспективе, не можемо да разумемо изван перспективе Божије воље да све сједини са собом и уведе у вечно постојање, што ће Бог и учинити преко Сина Свог Јединородног Исуса Христа, Новог Адама. Стари Адам није био довршена личност и тек је требало да оствари своју слободу на богодоличан начин тако да преко њега васцела твар уђе у вечно постојање. Адам није у томе успео јер је изгубио заједницу са Богом покушавши да себе овечности и обожи без Бога и заједнице са њим. То је почетак трагичне историје људског рода која стално бива блажена надом да ће доћи Нови Адам који ће васпоставити заједницу човека и са њим васцеле твари са Богом. Видимо да је после пада почела да се реализује дезинтеграција јединства створене природе, о чему је Бог упозорио Адама. Адам и Ева почињу да оптужују једно другог пред Богом. Осећају страх и стид од Бога. Доживљавају природу као нешто у потпуности одвојено од њих, излазе из раја сладости обучени у кожне хаљине као символ новог начина постојања које је засновано на биолошкој индивидуалности. Јединство људског рода је разбијено и манифестује се у сталном сукобу који се види на самом почетку Каиновим убиством брата Авеља. Човек више не доживљава другога као допуну и интегрални део свог личног постојања, већ као конкуренцију и непријатеља кога треба уништити.
Христос као Нови Адам својим домостројем спасења поништава разлике и поделе о којима говори Св. Максим и себе након Васкрсења и Вазнесења показује као колективну личност која историјски делује благодаћу Духа Светога као Црква Божија, као Тело Христово, радионица спасења у којој сви постајемо једно у Христу, остајући истовремено аутентичне многе личности. Зато у Царству небеском неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни мушког ни женског, све ће бити сједињено у Христу. Христос Вавилонску кулу као символ пометње и дезинтеграције замењује Црквом која је возглављена у Његовој личности. У Христу ми смо позвани да истовремено будемо и један и многи и та тајна будућег века се превасходно остварује кроз Евхаристију. Као што је евхаристијски хлеб умешан од зрна пшенице са многих поља и постаје Тело Христово благодаћу Духа Светога, тако и ми са разних страна земљиног шара бивамо сједињени Духом Светим у једном светотајинском Телу Христовом, Цркви Његовој.
http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/users/4/postanje_adam.JPG
.
.
