- Poruka
- 23.062
http://www.nspm.rs/hronika/slobodan...rpske-glave-za-jedno-briselsko-poglavlje.html
Хроника
Слободан Рељић: Власт даје све српске главе за једно бриселско поглавље
недеља, 12. април 2015.
ВАЖНО сведочанство гордог посртања наше тзв. политичке елите и горде бруталностиестаблишмента тзв. западног цивилизованог света је књига „Косово и Метохија - навикавање на независност“ Радета Брајовића. То је двогодишњи низ колумни на порталу „Факти“. Tо је хроника смутног времена, кад један погрешан корак може свет гурнути у општу пропаст глобалних размера.
Нећу да тврдим да ће овај свет из овог онеспокојавајућег стања покренути неки нови Гаврило Принцип, али да се глобално друштво налази у стању када полако клизи ка све горем и горем разрешењу напетости, то се осликава као јасно. Украјина, на пример, тачка је сукоба која се у неким појавностима пореди и са Шпанским грађанским ратом 1936. Нажалост, наша агерсивна елита, део који доминира нашом до темеља разореном јавношћу, не показује способност оријентације у оваквом времену.
Аутистично се понашају као да су пали у ове кабинете оне 1989. када је распоред снага у свету био недвосмислено јасан. Данас пред собом ту пожутелу слику неупитно узимају само - наш премијер и наш министар иностраних послова и наш параламент. Цео парламент! Јер, ми немамо опозицију. Ни по једној важној ствари.
Наше параламентарне распре су мртва трка у којој је главни циљ ко ће бити с више наколоности примљен на канабету амбасадора Кирбија.
С овом влашћу овај народ нема садашњост - нама се ништа не дешава, све ће бити, али као привиди који нам се преко опустошеног медијског система испаљују рафално и свакодневно, директно у мали мозак, да би се затро наш центар за равнотежу: и српски „мерцедес“, и Мубадала, и фабрика чипова, прорадиће ФАП, воззови ће кренути кроз Прокоп, бољи живот ће доћи за годину, за две године... Све ће бити!
А дешава се пад плата 20%. У истом месецу раст цене струје за 15%.
Као грмљавина се над нама ваља страшна критика пљачкашке приватизације, а из чега се извлаче разлози за распродају последњих остатака привреде. Подривају се системи безбедности, а као катарза се нуди геј-парада иза које су стали четнички војвода и жена добротворка.
Оживљавају се сахрањени диливери-јунити, као бића из маште људи који су на овај народ бацали осиромашени (а могли су, ваљда, и обогаћени) уранијум.
Седите на пролетњем сунцу и замишљате незамисливо: Тони Блер саветник и албанског и српског премијера, у истом времену! И то времену у коме албански премијер као национални циљ највишег реда износи уједињење Алабаније и Косова. Не, то није хумористичка серија са Шојићем! А иза тога на великом муралу овог политичког тренутка иде „конкретан резултат“ ове власти - предаје Косово. И то у ишчекивању „почетка преговора“ око неког Поглавља. Било којег!? И било кад. Све главе овог народа за једно бриселско Поглавље!
И док све то тако раде они „пораз прогласе победом“ (Брајовић, 13. априла, 2012). „Српски политичари скривају Космет - од себе! Од народа српског, ваљда, неће моћи!“ И, пише Брајовић, како они, наочиглед, своје деце праве „две државе - једна Албанија“. Али, „може ли улазак Србије у ЕУ да оправда независност албанске државе на српској територији? Искуство света каже да не може - никада!“, пише један од великих новинара из времена кад су београдске редакције имале низ дописника из важних светских центара, којима свет није био интернетска имагинација. Тако Брајовић наводи случајеве: Кина - Хонгконг, Индија - Кашмир, Грци - Кипар, сада Русија...
„Србија се ваљда навикава на оно што никада није било. Неће, ваљда, ни бити?
Нико у Србији нема на то право!
Јер одузимање Космета од Србије је - одузимање од себе!“ (запис 15. фебруара,2014).
Ваљда зато извршиоци народног поништавња објашњавају да су спремни да се жртвују за Србију. Кад би се то сломљено огледалце поставило поред стадиона, онда би „Црвена звезда“ или Ноле Ђоковић бескрајно објашњавали како је главни циљ игре - да се губи. Сваки пут све више. Што више губимо наш напредак је већи.
Брајовићева књига осликава сву суманитост нашег положаја - док пропаст траје. Народ је угуран у живо блато и оно нас и само даље вуче у пропаст. А ми... Нама се, засад, саветује да се и не опиремо. Ни сами не знамо је ли то зато што у живом блату тако треба, или што више немамо снаге да се надамо да ћемо некако напипати тачку ослонца и дохватити грану спаса.
Ништа немам ни да додам ни да одузмем Брајовићевим дијагнозама! Али имам потребу да, после свега - Раде је то радио из дана у дан - додам да се злокоб око нас згушњава. Осећај тескобе се спушта на наша рамена као тешка киша. Кад идете по Србији имате утисак да се свуда отварају „црне рупе“ које усисавају последње остатке оптимизма и стрпљења.
Слушам сваки дан људе који питају: докле овако може? Не знам. Нико не зна. Али овако навлачење понижења из дана у дан, надилази машту свих окупационих власти којих се ови простори сећају. Колонијална демократија, како је Алекасандар Зиновјев описао положај земаља које се милом и(ли) силом крећу у гравитационом пољу американизираног Запада, показује се као најмрачнији облик окупације. Потпуна неодговорност „меких окупатора“ и компрадорска илузија управљања државом, која се лицемерно дефинше као национална.
Потпуно екскомуницирано је мета-право као основно начело либерално-демократских система- од Лока и Русоа је то тако - да у тешким временима народи имају природно право на побуну.
Ту се појављује зрнце наде. Иако се не виде, наше побуне су ту. Оне су засад - пасивна резистенција! У мом додатку Радетовој књизи подсећам на - „устанак у Андићграду“, где нас наш геније подсећа на нашу вертикалу, нашу духовну кичму: споменик Иви Андрићу на Тргу Николе Тесле и Његошу испред храма Светом цару Лазару и косовским мученцима! Сви наши највећи људи уједињени - у косовском миту ! Речено суперлативним сликовним језиком Емира Кустурице.
Nastavak na linku
Odlican tekst. Veoma jasno pokazuje kakvi su ovi izdajnici.
Хроника
Слободан Рељић: Власт даје све српске главе за једно бриселско поглавље
недеља, 12. април 2015.
ВАЖНО сведочанство гордог посртања наше тзв. политичке елите и горде бруталностиестаблишмента тзв. западног цивилизованог света је књига „Косово и Метохија - навикавање на независност“ Радета Брајовића. То је двогодишњи низ колумни на порталу „Факти“. Tо је хроника смутног времена, кад један погрешан корак може свет гурнути у општу пропаст глобалних размера.
Нећу да тврдим да ће овај свет из овог онеспокојавајућег стања покренути неки нови Гаврило Принцип, али да се глобално друштво налази у стању када полако клизи ка све горем и горем разрешењу напетости, то се осликава као јасно. Украјина, на пример, тачка је сукоба која се у неким појавностима пореди и са Шпанским грађанским ратом 1936. Нажалост, наша агерсивна елита, део који доминира нашом до темеља разореном јавношћу, не показује способност оријентације у оваквом времену.
Аутистично се понашају као да су пали у ове кабинете оне 1989. када је распоред снага у свету био недвосмислено јасан. Данас пред собом ту пожутелу слику неупитно узимају само - наш премијер и наш министар иностраних послова и наш параламент. Цео парламент! Јер, ми немамо опозицију. Ни по једној важној ствари.
Наше параламентарне распре су мртва трка у којој је главни циљ ко ће бити с више наколоности примљен на канабету амбасадора Кирбија.
С овом влашћу овај народ нема садашњост - нама се ништа не дешава, све ће бити, али као привиди који нам се преко опустошеног медијског система испаљују рафално и свакодневно, директно у мали мозак, да би се затро наш центар за равнотежу: и српски „мерцедес“, и Мубадала, и фабрика чипова, прорадиће ФАП, воззови ће кренути кроз Прокоп, бољи живот ће доћи за годину, за две године... Све ће бити!
А дешава се пад плата 20%. У истом месецу раст цене струје за 15%.
Као грмљавина се над нама ваља страшна критика пљачкашке приватизације, а из чега се извлаче разлози за распродају последњих остатака привреде. Подривају се системи безбедности, а као катарза се нуди геј-парада иза које су стали четнички војвода и жена добротворка.
Оживљавају се сахрањени диливери-јунити, као бића из маште људи који су на овај народ бацали осиромашени (а могли су, ваљда, и обогаћени) уранијум.
Седите на пролетњем сунцу и замишљате незамисливо: Тони Блер саветник и албанског и српског премијера, у истом времену! И то времену у коме албански премијер као национални циљ највишег реда износи уједињење Алабаније и Косова. Не, то није хумористичка серија са Шојићем! А иза тога на великом муралу овог политичког тренутка иде „конкретан резултат“ ове власти - предаје Косово. И то у ишчекивању „почетка преговора“ око неког Поглавља. Било којег!? И било кад. Све главе овог народа за једно бриселско Поглавље!
И док све то тако раде они „пораз прогласе победом“ (Брајовић, 13. априла, 2012). „Српски политичари скривају Космет - од себе! Од народа српског, ваљда, неће моћи!“ И, пише Брајовић, како они, наочиглед, своје деце праве „две државе - једна Албанија“. Али, „може ли улазак Србије у ЕУ да оправда независност албанске државе на српској територији? Искуство света каже да не може - никада!“, пише један од великих новинара из времена кад су београдске редакције имале низ дописника из важних светских центара, којима свет није био интернетска имагинација. Тако Брајовић наводи случајеве: Кина - Хонгконг, Индија - Кашмир, Грци - Кипар, сада Русија...
„Србија се ваљда навикава на оно што никада није било. Неће, ваљда, ни бити?
Нико у Србији нема на то право!
Јер одузимање Космета од Србије је - одузимање од себе!“ (запис 15. фебруара,2014).
Ваљда зато извршиоци народног поништавња објашњавају да су спремни да се жртвују за Србију. Кад би се то сломљено огледалце поставило поред стадиона, онда би „Црвена звезда“ или Ноле Ђоковић бескрајно објашњавали како је главни циљ игре - да се губи. Сваки пут све више. Што више губимо наш напредак је већи.
Брајовићева књига осликава сву суманитост нашег положаја - док пропаст траје. Народ је угуран у живо блато и оно нас и само даље вуче у пропаст. А ми... Нама се, засад, саветује да се и не опиремо. Ни сами не знамо је ли то зато што у живом блату тако треба, или што више немамо снаге да се надамо да ћемо некако напипати тачку ослонца и дохватити грану спаса.
Ништа немам ни да додам ни да одузмем Брајовићевим дијагнозама! Али имам потребу да, после свега - Раде је то радио из дана у дан - додам да се злокоб око нас згушњава. Осећај тескобе се спушта на наша рамена као тешка киша. Кад идете по Србији имате утисак да се свуда отварају „црне рупе“ које усисавају последње остатке оптимизма и стрпљења.
Слушам сваки дан људе који питају: докле овако може? Не знам. Нико не зна. Али овако навлачење понижења из дана у дан, надилази машту свих окупационих власти којих се ови простори сећају. Колонијална демократија, како је Алекасандар Зиновјев описао положај земаља које се милом и(ли) силом крећу у гравитационом пољу американизираног Запада, показује се као најмрачнији облик окупације. Потпуна неодговорност „меких окупатора“ и компрадорска илузија управљања државом, која се лицемерно дефинше као национална.
Потпуно екскомуницирано је мета-право као основно начело либерално-демократских система- од Лока и Русоа је то тако - да у тешким временима народи имају природно право на побуну.
Ту се појављује зрнце наде. Иако се не виде, наше побуне су ту. Оне су засад - пасивна резистенција! У мом додатку Радетовој књизи подсећам на - „устанак у Андићграду“, где нас наш геније подсећа на нашу вертикалу, нашу духовну кичму: споменик Иви Андрићу на Тргу Николе Тесле и Његошу испред храма Светом цару Лазару и косовским мученцима! Сви наши највећи људи уједињени - у косовском миту ! Речено суперлативним сликовним језиком Емира Кустурице.
Nastavak na linku
Odlican tekst. Veoma jasno pokazuje kakvi su ovi izdajnici.
