oziman
Veoma poznat
- Poruka
- 11.560
Свако, чак и материјалисти и позитивисти, прећутно и скоро несвесно прихватају и полазе од тога да свако опажајући "спољашњи објективни свет" има посла само са сликама у својој глави а не са оним што те слике у глави изазива.
Овако нешто:
Да је било који објекат који управо сада опажате, (укључујући ваше тело) слика у вашој глави, а не оригинал. Да је буквално цео тај свет наспрам вас са сликама које се мењају обликом и величином како се померите, ваша представа, продукт ваше свести, слике у вашој глави а не ОРИГИНАЛИ.
Сада. Као што рекох, мало ко о томе уопште мисли, а када ипак дође у стање да о томе мисли по правилу закључује овако нешто:
"Тачно је да је све што опажам слика у мојој глави, али је та слика верна копија онога што је изазива и што је као пресликано том сликом. Као огледало и одраз у огледалу."
Међутим, поента је да није тако. Да смо захваљујући пре свих Барклију схватили да слика у глави и оно што је изазива никако не могу бити идентично и да се суштински разликују. Да је бити слика, бити објекат везано за услов бити опажен наспрам субјекта, "Esse est percipi". И ако тај услов није испуњен нема ни слике. Одатле подела на појаву и "ствар по себи".
Није лако размишљати на тај начин, и уопште доћи до тог увида, до кога долазимо непосредно. Али ко једном и ако икада успе да дође, свој став о свету и животу поставља на сасвим другачије, овог пута исправне темеље.
Овако нешто:
Да је било који објекат који управо сада опажате, (укључујући ваше тело) слика у вашој глави, а не оригинал. Да је буквално цео тај свет наспрам вас са сликама које се мењају обликом и величином како се померите, ваша представа, продукт ваше свести, слике у вашој глави а не ОРИГИНАЛИ.
Сада. Као што рекох, мало ко о томе уопште мисли, а када ипак дође у стање да о томе мисли по правилу закључује овако нешто:
"Тачно је да је све што опажам слика у мојој глави, али је та слика верна копија онога што је изазива и што је као пресликано том сликом. Као огледало и одраз у огледалу."
Међутим, поента је да није тако. Да смо захваљујући пре свих Барклију схватили да слика у глави и оно што је изазива никако не могу бити идентично и да се суштински разликују. Да је бити слика, бити објекат везано за услов бити опажен наспрам субјекта, "Esse est percipi". И ако тај услов није испуњен нема ни слике. Одатле подела на појаву и "ствар по себи".
Није лако размишљати на тај начин, и уопште доћи до тог увида, до кога долазимо непосредно. Али ко једном и ако икада успе да дође, свој став о свету и животу поставља на сасвим другачије, овог пута исправне темеље.
Ali najzad se filozofija novijeg doba, pogotovo zahvaljujući radovima Berklija i Kanta, dosetila da je, ipak, sav svet samo mozdani fenomen i da je povezan s tako važnim, mnogobrojnim i različitim subjektivnim uslovima da njegova tobožnja apsolutna realnost iščezava prepuštajući mesto jednom sasvim drugačijem poretku sveta, poretku koji leži u osnovi tog fenomena, drugim recima: koji se odnosi prema njemu kao stvar po sebi prema pukoj pojavi. Ili drugacije receno „Svet je moja predstava"
Artur Sopenhauer