Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 33.226
Лажи које су постале историја
Међу најславнијим измишљеним изјавама су реченице француске краљице Марије Антоанете, краља Александра, Јосипа Броза Тита...
На 16. годишњицу НАТО бомбардовања опет се често говори о томе да се оно звало „Милосрдни анђео”. Амерички део те „племените” акције звао се „Племенити наковањ”, а назив за целокупну операцију био је „Заједничка сила”. Како долази до тога да неки искази, називи и максиме постану и остану не само запамћени, него чак да буду симбол неких великих догађаја? У светској историји најпознатија таква реченица је тобожња изјава француске краљице Марије Антоанете да би сиротиња требало да једе колаче ако већ нема хлеба. Данашњи историчари су скоро сигурни у то да она није могла да изговори такве речи. Потицала је са бечког двора у време просвећености, једне од најфилантропскијих средина тадашње Европе. Против младе краљице странкиње вођена је читава пропагандна кампања која је требало да покаже како је она покварена, похлепна, настрана и бездушна. Чудновата је ствар историјско памћење. Већина људи данашњице не зна много о сложеној стварности Француске револуције, али скоро свако зна за ову измишљену изјаву.
Оваквих лажних историјских реченица има и у нашој историји. Крхка Краљевина Југославија је направила главну државну паролу од наводних речи краља Александра на самрти „Чувајте ми Југославију”. Французи су чак помињали да је рекао „Чувајте француско-југословенско пријатељство”. Писац најбоље књиге о Александру, Бранислав Глигоријевић, разложно објашњава како за то скоро сигурно није било времена, јер је краљ преминуо веома брзо после рањавања.
Неки пут су стварно изговорене речи убедљивије од оних измишљених. Тако се Милоју Павловићу, директору Крагујевачке гимназије, приписивала парола „Пуцајте, ја и сада држим час!” Права агитпроповска, идеална за рецитале у време социјализма. Станиша Бркић, човек који је посветио живот проверавању сваког имена и догађаја Крагујевачког октобра, реконструисао је праву причу која је, по мом мишљењу, дирљивија и достојанственија од ове патетичне пароле. Марисав Петровић, љотићевски никоговић који је уживао у својој улози човека који врши одабир људи за стрељање и за спасавање, рекао је Милоју, солунском борцу и једном од најугледнијих људи града. „Ти, Милоје Павловићу, ниси достојан да будеш спасен. Ти си десет генерација у школи васпитавао у комунистичком духу. Дело твог рада је данашњица!” На то му је Милоје одговорио да то није место за такве дискусије. Марисав је рекао: „Сада ћу наредити да те врате у бараку.” Уместо пароле директор Павловић је достојанствено одговорио: „Па добро де, покажи се да и то можеш!”
Сасвим слична причи о „Милосрдном анђелу” јесте урбана легенда да су неке од бомби које су савезници бацили на Београд 1944. године, имале натписе „Срећан Ускрс, Срби!” То би било у складу са веровањем да постоји цинични, србомрзилачки став Американаца и Енглеза према Србима. Међутим, то је било немогуће из једноставног техничког разлога. Први циљ савезничких бомби тог лепог пролећног дана био је Плоешти. Под „Б” им је био Београд. Пошто је над Плоештијем било лоше време, бомбардери су изручили свој убитачни терет на секундарну мету, јер нису смели да слећу натоварени. Да занемаримо питање да ли би пилоти и техничари америчких ескадрила баш и знали за Србе ( они су имали у глави Југославију), као и за њихов верски календар.
Овакве приче се настављају и после рата. На пример, она да је Тито изјавио на 8. конгресу партије да је Хрват. Тада јесте дошло до неке забуне око читања састава републичких делегација, али није нимало вероватно да би ико наглас тражио од Тита да се национално изјасни. Чак је и суд у Хагу (чуј, чак!) подлегао таквим причама. Тако је неки страни дипломата сведочио да му је Милошевић на коктелу, уз чашицу пића објашњавао план за протеривање Албанаца. Ипак је најглупља прича тог суда, неславног по многим глупостима, она коју је испричао крупије из новосадске коцкарнице. Док је делио карте, прислушкивао је српске вође како размењују највеће тајне.
Да се вратимо на „Милосрдног анђела”. Као и изјава Марије Антоанете, овај исказ има снажан емотивни набој. Наравно, увредљиво је младу и несрећну краљицу поредити са бахатим и ограниченим НАТО генералима. Иако мање патетичан и симболичан, ни назив „Племенити наковањ” није лишен парадоксалне бруталности и преименовања једног непотребног и страшног разарања у нешто племенито и добро.
– Сиротиња би требало да једе колаче ако већ нема хлеба! (Марија Антоанета)
– Чувајте ми Југославију! (краљ Александар Карађорђевић)
– Пуцајте, ја и даље држим час! (Милоје Павловић, директор Крагујевачке гимназије)
– По националности сам Хрват! (Јосип Броз Тито)
– Срећан Ускрс, Срби! (натписи на бомбама које су савезници бацили на Београд 1944. године)
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Lazi-koje-su-postale-istorija.sr.html
Међу најславнијим измишљеним изјавама су реченице француске краљице Марије Антоанете, краља Александра, Јосипа Броза Тита...
На 16. годишњицу НАТО бомбардовања опет се често говори о томе да се оно звало „Милосрдни анђео”. Амерички део те „племените” акције звао се „Племенити наковањ”, а назив за целокупну операцију био је „Заједничка сила”. Како долази до тога да неки искази, називи и максиме постану и остану не само запамћени, него чак да буду симбол неких великих догађаја? У светској историји најпознатија таква реченица је тобожња изјава француске краљице Марије Антоанете да би сиротиња требало да једе колаче ако већ нема хлеба. Данашњи историчари су скоро сигурни у то да она није могла да изговори такве речи. Потицала је са бечког двора у време просвећености, једне од најфилантропскијих средина тадашње Европе. Против младе краљице странкиње вођена је читава пропагандна кампања која је требало да покаже како је она покварена, похлепна, настрана и бездушна. Чудновата је ствар историјско памћење. Већина људи данашњице не зна много о сложеној стварности Француске револуције, али скоро свако зна за ову измишљену изјаву.
Оваквих лажних историјских реченица има и у нашој историји. Крхка Краљевина Југославија је направила главну државну паролу од наводних речи краља Александра на самрти „Чувајте ми Југославију”. Французи су чак помињали да је рекао „Чувајте француско-југословенско пријатељство”. Писац најбоље књиге о Александру, Бранислав Глигоријевић, разложно објашњава како за то скоро сигурно није било времена, јер је краљ преминуо веома брзо после рањавања.
Неки пут су стварно изговорене речи убедљивије од оних измишљених. Тако се Милоју Павловићу, директору Крагујевачке гимназије, приписивала парола „Пуцајте, ја и сада држим час!” Права агитпроповска, идеална за рецитале у време социјализма. Станиша Бркић, човек који је посветио живот проверавању сваког имена и догађаја Крагујевачког октобра, реконструисао је праву причу која је, по мом мишљењу, дирљивија и достојанственија од ове патетичне пароле. Марисав Петровић, љотићевски никоговић који је уживао у својој улози човека који врши одабир људи за стрељање и за спасавање, рекао је Милоју, солунском борцу и једном од најугледнијих људи града. „Ти, Милоје Павловићу, ниси достојан да будеш спасен. Ти си десет генерација у школи васпитавао у комунистичком духу. Дело твог рада је данашњица!” На то му је Милоје одговорио да то није место за такве дискусије. Марисав је рекао: „Сада ћу наредити да те врате у бараку.” Уместо пароле директор Павловић је достојанствено одговорио: „Па добро де, покажи се да и то можеш!”
Сасвим слична причи о „Милосрдном анђелу” јесте урбана легенда да су неке од бомби које су савезници бацили на Београд 1944. године, имале натписе „Срећан Ускрс, Срби!” То би било у складу са веровањем да постоји цинични, србомрзилачки став Американаца и Енглеза према Србима. Међутим, то је било немогуће из једноставног техничког разлога. Први циљ савезничких бомби тог лепог пролећног дана био је Плоешти. Под „Б” им је био Београд. Пошто је над Плоештијем било лоше време, бомбардери су изручили свој убитачни терет на секундарну мету, јер нису смели да слећу натоварени. Да занемаримо питање да ли би пилоти и техничари америчких ескадрила баш и знали за Србе ( они су имали у глави Југославију), као и за њихов верски календар.
Овакве приче се настављају и после рата. На пример, она да је Тито изјавио на 8. конгресу партије да је Хрват. Тада јесте дошло до неке забуне око читања састава републичких делегација, али није нимало вероватно да би ико наглас тражио од Тита да се национално изјасни. Чак је и суд у Хагу (чуј, чак!) подлегао таквим причама. Тако је неки страни дипломата сведочио да му је Милошевић на коктелу, уз чашицу пића објашњавао план за протеривање Албанаца. Ипак је најглупља прича тог суда, неславног по многим глупостима, она коју је испричао крупије из новосадске коцкарнице. Док је делио карте, прислушкивао је српске вође како размењују највеће тајне.
Да се вратимо на „Милосрдног анђела”. Као и изјава Марије Антоанете, овај исказ има снажан емотивни набој. Наравно, увредљиво је младу и несрећну краљицу поредити са бахатим и ограниченим НАТО генералима. Иако мање патетичан и симболичан, ни назив „Племенити наковањ” није лишен парадоксалне бруталности и преименовања једног непотребног и страшног разарања у нешто племенито и добро.
– Сиротиња би требало да једе колаче ако већ нема хлеба! (Марија Антоанета)
– Чувајте ми Југославију! (краљ Александар Карађорђевић)
– Пуцајте, ја и даље држим час! (Милоје Павловић, директор Крагујевачке гимназије)
– По националности сам Хрват! (Јосип Броз Тито)
– Срећан Ускрс, Срби! (натписи на бомбама које су савезници бацили на Београд 1944. године)
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Lazi-koje-su-postale-istorija.sr.html
