lanavi
Aktivan član
- Poruka
- 1.908
Poštovani, nestrpljivi čitaoci i glasači, pristiglo je nekoliko pari "očiju" tj. priča koje će sigurno privući vaš pogled i pažnju. Zato vas molim da se usredsredite, skoncentrišete i pažljivo pogledate reči o očima naših pisaca. A sve to izgleda ovako:
Priča br. 1
KRAJ
Nema me više, upravo sam umrla. Napokon je gotovo.
Znam da će „devojke“ da se ljute što sam se predala, ali proći će ih. Sigurna sam da im je jasno da nakon celih pedeset godina provedenih sa njihovim ocem neću moći sama. Znam i da misle „kako to sama, a nas tri i naše porodice?“, ali nije to isto.
On i ja smo se voleleli od prvog dana, od onog momenta kada sam u Lolinoj menzi ugledala njegove oči. Ja sam se zaljubila odmah, u trenu, njemu je trebalo nekih desetak minuta. To je ok, znamo da muški sporo reaguju, zadirkivala sam ga stalno. Oboje smo imali po dvadeset godina, oboje došli u Beograd željni života, ljubavi, znanja, svega. On visok i sa očima plavim i dubokim kao da se u njih uselilo celo nebo i pride dva okeana, ja dežmekasta i potpuno, ali potpuno obična. Zavoleli smo se lako i voleli se pravom pravcatom ljubavlju do poslednjeg dana i poslednjeg daha. On je bio moja srodna duša, moj ljubavnik, moj prijatelj, sve što mi je bilo potrebno.
Znam da smo povremeno bili predmet šale svoje okoline, povremeno i zavisti, ali mislim da je bilo i iskrenog divljenja prema onome što nas veže. Ne znam ni sama kako nam je uspelo i kako smo postigli da nam ljubav tako dugo traje, nepromenjena i čista, živa kao prvog dana. Možda su svemu kumovale lepota njegovih očiju i šarm mog osmeha, koji je on tako voleo (mada je taj osmeh bio srećna posledica nesrećno izrasle trojke, gore levo), možda je to bila sudbina, možda trivijalnost da nismo imali dovoljno volje i želje za nekim ili nečim drugim, nije ni važno.
Naravno da je sa godinama došla i navika da smo neprekidno zajedno, navika na ljubav i pažnju, na njegove poglede pune odanosti meni i našim devojkama, na njegovu ruku pruženu ka meni kad god mi je bila potrebna, na utešne reči kada me nešto muči, na nepospavane noći kada su devojčie bile bolesne i ja dežurala kraj njih, a on kraj mene, na sve budalaste i pogrešne sitne poklone, jer je tajna ženskih sitnica za njega zauvek ostala tajna.
Kada smo se pre dva meseca rastali, nisam čak ni mnogo plakala, svi su se čudili. Nisam, jer sam znala, sačekaću tih četrdeset dana, kao što zapovedaju ljudski i božiji zakoni, obavićemo sve kako treba i kako dolikuje, a onda ću se prepustiti. Devojke će mi oprostiti, one imaju i lepotu njegove duše i dobrotu njegovog srca. Oči su, šta da se radi, nasledile od mene.
Sada u ovom novom bestelesnom prostoru i još uvek nepoznatom svetu jedino što želim je da nađem njegovu dušu. Uostalom, zato sam i došla. Njegovih očiju i moga osmeha više nema, ali ljubav je duhovna kategorija, postoji i sada.
Znam, jer je osećam.
Priča br. 2
Trista milisekundi
Pre par godina, sećam se, šetali smo pokraj reke moja mala plavooka golubica i ja. Tumarasmo satima popločanim kejom s jednog kraja varoši ka drugom i, pošto nam je pod nogama ponestalo trotoara, tok reke nastavismo da pratimo divljom, prašnjavom stazom koja vodi van naselja – daleko od sve one buke i tutnjave koju sa sobom nosi užurbani pijačni dan. Nije to bila jedna od onih šetnji bez cilja. Nameravali smo da krenemo rano popodne, protegnemo noge i, pošto bi pobegli na neko izolovano mesto, uhvatimo prizor zalazećeg sunca – vrelog, julskog dana koji se gasi ostavljajući za sobom mnoštvo nijansi crvene i narandžaste koje bi se mešale, stapale, tamnele i lagano pretvarale u crnu.
Godi mi Marijino društvo. Volim, kako te naše višečasovne spontane razgovore tako i onu prijatnu tišinu koja ih ponekad zameni. Tada bih je, obično gledao u oči i u njima se istovremeno i gubio i pronalazio dok bi mi ona, sva nasmejana i srećna, jurila pogled tražeći u njemu sigurnost i strpljivo čekajući da ja prvi odustanem. To se, naravno, nikada ne bi dogodilo. Uvek je ona bivala ta koja na kraju odvrati pogled skrene ga na stranu ili na brzinu trepne. Potpuno je razumem – moje oči su, sa mog stanovišta, samo dve velike crne tačke na beloj površini. Nema u njima ničeg preterano jedinstvenog ni retkog. Ona, kako kaže, ne deli moje mišljenje. Verovatno je u pravu. Meni, sa druge strane, nikada nije teško padalo da se zagledam i ostanem tako zagledan u njene – u ta dva blistava topaza svetlo plave boje u kojima bih često spazio svoj lik kako se preslikava i smeši. Dešavalo bi se da prilično dugo ostanem tako skovanog pogleda i njoj bi to bivalo čudno, pa bi me obasipala pitanjima.
„Vidiš. Verujem da je u njima delić moje duše – mali komad mog bića koji si uzela pod svoje. Zato su mi toliko zanimljive. Gledam tebe, a vidm sebe u tvom pogledu.“, objašnjavao bih joj dok bi mi se onako umiljato smejuljila.
Pošto smo pronašli čistinu sedosmo na blago uzvišenu obalu. Sunce na jugozapadu ostavljalo nam je još vremena do očekivanog spektakla, i stoga rešismo da ga prekratimo pričom. Razgovor brzo preraste u tišinu, tišina još brže u igru posmatranja. Nakon par minuta ćutanja, ne skidajući pogled sa njenog i uvidevši kako joj oči polagano magle i trepere, izustih:
„Znaš li, draga Marija, da čovek za godinu dana života provede ukupno tri i po dana trepćući?“
„Lažeš.“, odvratila mi je u blagoj neverici.
„Ne - trepneš četiri puta u minutu, a za svaki treptaj ti treba trista milisekundi. Kad sve to pomnožiš i podeliš poklapa se.“
„Pa dobro. Šta sa tim?“
„Zamisli samo - kada dođeš do šezdesete, nešto više od dvesta dana će ti proći u posmatranju ništavila. To ti je samo razlog više da sada ne zatvoriš oči.“
Proveli smo tako zagledani gotovo celo predvečerje - ona, želeći da po prvi put pobedi i ja, odvraćajući je od treptaja ne bi li što duže uživao u tirkiznim nijansama tih zakrivljenih ogledala moje duše. Istini za volju, lagodno bih prihvatio poraz ali, i pored toga, moj pogled jednostavno nije mogao da se odlepi, da posrne i poklekne i čak ni na tih trista milisekundi dozvoli da na prizor meni dragih svetlo-plavih očiju padne veo tame i učini ih delom onih dvesta protraćenih dana o kojima ću u svojoj šezdesetoj razmišljati. Zalazak sunca smo propustili, ali niko od nas dvoje za to tada nije mario.
Priča br. 3
Сусрет
Јутрос сам се чудно пробудио из сна. Нисам осетио онај бол у желуцу који ме већ годинама, без изузетка, буди из најдубљег сна. Нисам би презнојан. Кошмара, ако је и било, нисам се сећао. Све је било у најбољем реду, чак злокобно идеално. Нисам навикао на такво буђење. Обично, очи отварам уз хистеричан врисак, обливен знојем, преплашен и грозничав. Зашто је јутрос другачије? Зашто се будим овако енергичан и здрав?
Устао сам и у пар лаганих корака дошао до купатила. Црни, влажни зидови и мемла нису заударали као иначе. Нисам кашљао. Чак ни вода није била ђавоље хладна као обично. Умио сам се и осетио још већи налет снаге и енергије. Желео сам што дуже да уживам у овим несвакидашњим тренуцима, на које сам услед вишегодишњих мучнина и болести потпуно заборавио. Растуживала ме је и помисао на то да ће овај осећај нестати и да ћу се вратити на старо. Био сам уморан од главобоља, горушице, и мучнине која ме је годинама раздирала. Неко време, успевао сам вином да ублажим своја очајна стања и тегобе. Сада више ни оно није деловало.
Када сам закорачио да изађем из купатила осетио сам нечију близину, неки необјашњиво тих поглед на себи. Окренуо сам се, али, наравно, никог није било. Знао сам ја тако, с времен на време, да осетим да ме неко посматра, иако сам се сам налазио у просторији. Приписивао сам то мојим неурачунљивим стањима узрокованим лошим вином и главобољама које нису престајале месецима. Овај пут, тај осећај туђег погледа био је много интензивнији него до сад. Ни по изласку из купатила, иако сам и даље осећао велику снагу, нисам га се могао отарасити. Одлучио сам да прескочим јутарњу ракију и не обраћам пажњу на тај халуциногени поглед, како не би нарушио полет и елан који осећам. Вратио сам се у собу да угасим светло које је по обичају горело целу ноћ. Горело је јер сам осећао ужасан страх од кошмара који су ме ноћима будили. Зато сам научио да спавам са упаљеним светлом.
Међутим, на моје запрепашћење, у кревету сам угледао човека како лежи. Био ми је окренут леђима и само се његова глава назирала изнад ћебета које је покривало остатак његовог тела. Бојажљиво, као у магновењу, пришао сам кревету. Таман, када сам се примакао човеку и дошао надомак његовог лица, са леђа сам осетио снажан задах нечега злокобног. Тај задах ме је паралисао и нисам више владао својим ногама. Повукао ме је ка себи. Угледао сам контуре нечег оностраног, нечег необјашњивог са црним рупама уместо очију, које су ме хладнокрвно гледале док су преузимале контролу над целим мојим бићем. Тај поглед је заиста ледио крв у жилама. Моја парализа постала је тотална. Да, био је то сусрет са ништавилом. Дуго сам се спремао за њега, чак га потајно и прижељкивао, али сада, када је дошло време, ипак сам био престрављен. Желео сам да одложим овај тренутак. Међутим, схвативши безизлазност ситуације у којој сам се нашао, и видевши непоколебљиву жељу ништавила да преузме контолу, препустио сам се. Нисам имао куд. Ближио се крај. Човек који је лежао у кревету, окренуо се ка мени, и јасно сам могао видети његово бледо лице.
Био сам то ја.
Priča br. 1
KRAJ
Nema me više, upravo sam umrla. Napokon je gotovo.
Znam da će „devojke“ da se ljute što sam se predala, ali proći će ih. Sigurna sam da im je jasno da nakon celih pedeset godina provedenih sa njihovim ocem neću moći sama. Znam i da misle „kako to sama, a nas tri i naše porodice?“, ali nije to isto.
On i ja smo se voleleli od prvog dana, od onog momenta kada sam u Lolinoj menzi ugledala njegove oči. Ja sam se zaljubila odmah, u trenu, njemu je trebalo nekih desetak minuta. To je ok, znamo da muški sporo reaguju, zadirkivala sam ga stalno. Oboje smo imali po dvadeset godina, oboje došli u Beograd željni života, ljubavi, znanja, svega. On visok i sa očima plavim i dubokim kao da se u njih uselilo celo nebo i pride dva okeana, ja dežmekasta i potpuno, ali potpuno obična. Zavoleli smo se lako i voleli se pravom pravcatom ljubavlju do poslednjeg dana i poslednjeg daha. On je bio moja srodna duša, moj ljubavnik, moj prijatelj, sve što mi je bilo potrebno.
Znam da smo povremeno bili predmet šale svoje okoline, povremeno i zavisti, ali mislim da je bilo i iskrenog divljenja prema onome što nas veže. Ne znam ni sama kako nam je uspelo i kako smo postigli da nam ljubav tako dugo traje, nepromenjena i čista, živa kao prvog dana. Možda su svemu kumovale lepota njegovih očiju i šarm mog osmeha, koji je on tako voleo (mada je taj osmeh bio srećna posledica nesrećno izrasle trojke, gore levo), možda je to bila sudbina, možda trivijalnost da nismo imali dovoljno volje i želje za nekim ili nečim drugim, nije ni važno.
Naravno da je sa godinama došla i navika da smo neprekidno zajedno, navika na ljubav i pažnju, na njegove poglede pune odanosti meni i našim devojkama, na njegovu ruku pruženu ka meni kad god mi je bila potrebna, na utešne reči kada me nešto muči, na nepospavane noći kada su devojčie bile bolesne i ja dežurala kraj njih, a on kraj mene, na sve budalaste i pogrešne sitne poklone, jer je tajna ženskih sitnica za njega zauvek ostala tajna.
Kada smo se pre dva meseca rastali, nisam čak ni mnogo plakala, svi su se čudili. Nisam, jer sam znala, sačekaću tih četrdeset dana, kao što zapovedaju ljudski i božiji zakoni, obavićemo sve kako treba i kako dolikuje, a onda ću se prepustiti. Devojke će mi oprostiti, one imaju i lepotu njegove duše i dobrotu njegovog srca. Oči su, šta da se radi, nasledile od mene.
Sada u ovom novom bestelesnom prostoru i još uvek nepoznatom svetu jedino što želim je da nađem njegovu dušu. Uostalom, zato sam i došla. Njegovih očiju i moga osmeha više nema, ali ljubav je duhovna kategorija, postoji i sada.
Znam, jer je osećam.
Priča br. 2
Trista milisekundi
Pre par godina, sećam se, šetali smo pokraj reke moja mala plavooka golubica i ja. Tumarasmo satima popločanim kejom s jednog kraja varoši ka drugom i, pošto nam je pod nogama ponestalo trotoara, tok reke nastavismo da pratimo divljom, prašnjavom stazom koja vodi van naselja – daleko od sve one buke i tutnjave koju sa sobom nosi užurbani pijačni dan. Nije to bila jedna od onih šetnji bez cilja. Nameravali smo da krenemo rano popodne, protegnemo noge i, pošto bi pobegli na neko izolovano mesto, uhvatimo prizor zalazećeg sunca – vrelog, julskog dana koji se gasi ostavljajući za sobom mnoštvo nijansi crvene i narandžaste koje bi se mešale, stapale, tamnele i lagano pretvarale u crnu.
Godi mi Marijino društvo. Volim, kako te naše višečasovne spontane razgovore tako i onu prijatnu tišinu koja ih ponekad zameni. Tada bih je, obično gledao u oči i u njima se istovremeno i gubio i pronalazio dok bi mi ona, sva nasmejana i srećna, jurila pogled tražeći u njemu sigurnost i strpljivo čekajući da ja prvi odustanem. To se, naravno, nikada ne bi dogodilo. Uvek je ona bivala ta koja na kraju odvrati pogled skrene ga na stranu ili na brzinu trepne. Potpuno je razumem – moje oči su, sa mog stanovišta, samo dve velike crne tačke na beloj površini. Nema u njima ničeg preterano jedinstvenog ni retkog. Ona, kako kaže, ne deli moje mišljenje. Verovatno je u pravu. Meni, sa druge strane, nikada nije teško padalo da se zagledam i ostanem tako zagledan u njene – u ta dva blistava topaza svetlo plave boje u kojima bih često spazio svoj lik kako se preslikava i smeši. Dešavalo bi se da prilično dugo ostanem tako skovanog pogleda i njoj bi to bivalo čudno, pa bi me obasipala pitanjima.
„Vidiš. Verujem da je u njima delić moje duše – mali komad mog bića koji si uzela pod svoje. Zato su mi toliko zanimljive. Gledam tebe, a vidm sebe u tvom pogledu.“, objašnjavao bih joj dok bi mi se onako umiljato smejuljila.
Pošto smo pronašli čistinu sedosmo na blago uzvišenu obalu. Sunce na jugozapadu ostavljalo nam je još vremena do očekivanog spektakla, i stoga rešismo da ga prekratimo pričom. Razgovor brzo preraste u tišinu, tišina još brže u igru posmatranja. Nakon par minuta ćutanja, ne skidajući pogled sa njenog i uvidevši kako joj oči polagano magle i trepere, izustih:
„Znaš li, draga Marija, da čovek za godinu dana života provede ukupno tri i po dana trepćući?“
„Lažeš.“, odvratila mi je u blagoj neverici.
„Ne - trepneš četiri puta u minutu, a za svaki treptaj ti treba trista milisekundi. Kad sve to pomnožiš i podeliš poklapa se.“
„Pa dobro. Šta sa tim?“
„Zamisli samo - kada dođeš do šezdesete, nešto više od dvesta dana će ti proći u posmatranju ništavila. To ti je samo razlog više da sada ne zatvoriš oči.“
Proveli smo tako zagledani gotovo celo predvečerje - ona, želeći da po prvi put pobedi i ja, odvraćajući je od treptaja ne bi li što duže uživao u tirkiznim nijansama tih zakrivljenih ogledala moje duše. Istini za volju, lagodno bih prihvatio poraz ali, i pored toga, moj pogled jednostavno nije mogao da se odlepi, da posrne i poklekne i čak ni na tih trista milisekundi dozvoli da na prizor meni dragih svetlo-plavih očiju padne veo tame i učini ih delom onih dvesta protraćenih dana o kojima ću u svojoj šezdesetoj razmišljati. Zalazak sunca smo propustili, ali niko od nas dvoje za to tada nije mario.
Priča br. 3
Сусрет
Јутрос сам се чудно пробудио из сна. Нисам осетио онај бол у желуцу који ме већ годинама, без изузетка, буди из најдубљег сна. Нисам би презнојан. Кошмара, ако је и било, нисам се сећао. Све је било у најбољем реду, чак злокобно идеално. Нисам навикао на такво буђење. Обично, очи отварам уз хистеричан врисак, обливен знојем, преплашен и грозничав. Зашто је јутрос другачије? Зашто се будим овако енергичан и здрав?
Устао сам и у пар лаганих корака дошао до купатила. Црни, влажни зидови и мемла нису заударали као иначе. Нисам кашљао. Чак ни вода није била ђавоље хладна као обично. Умио сам се и осетио још већи налет снаге и енергије. Желео сам што дуже да уживам у овим несвакидашњим тренуцима, на које сам услед вишегодишњих мучнина и болести потпуно заборавио. Растуживала ме је и помисао на то да ће овај осећај нестати и да ћу се вратити на старо. Био сам уморан од главобоља, горушице, и мучнине која ме је годинама раздирала. Неко време, успевао сам вином да ублажим своја очајна стања и тегобе. Сада више ни оно није деловало.
Када сам закорачио да изађем из купатила осетио сам нечију близину, неки необјашњиво тих поглед на себи. Окренуо сам се, али, наравно, никог није било. Знао сам ја тако, с времен на време, да осетим да ме неко посматра, иако сам се сам налазио у просторији. Приписивао сам то мојим неурачунљивим стањима узрокованим лошим вином и главобољама које нису престајале месецима. Овај пут, тај осећај туђег погледа био је много интензивнији него до сад. Ни по изласку из купатила, иако сам и даље осећао велику снагу, нисам га се могао отарасити. Одлучио сам да прескочим јутарњу ракију и не обраћам пажњу на тај халуциногени поглед, како не би нарушио полет и елан који осећам. Вратио сам се у собу да угасим светло које је по обичају горело целу ноћ. Горело је јер сам осећао ужасан страх од кошмара који су ме ноћима будили. Зато сам научио да спавам са упаљеним светлом.
Међутим, на моје запрепашћење, у кревету сам угледао човека како лежи. Био ми је окренут леђима и само се његова глава назирала изнад ћебета које је покривало остатак његовог тела. Бојажљиво, као у магновењу, пришао сам кревету. Таман, када сам се примакао човеку и дошао надомак његовог лица, са леђа сам осетио снажан задах нечега злокобног. Тај задах ме је паралисао и нисам више владао својим ногама. Повукао ме је ка себи. Угледао сам контуре нечег оностраног, нечег необјашњивог са црним рупама уместо очију, које су ме хладнокрвно гледале док су преузимале контролу над целим мојим бићем. Тај поглед је заиста ледио крв у жилама. Моја парализа постала је тотална. Да, био је то сусрет са ништавилом. Дуго сам се спремао за њега, чак га потајно и прижељкивао, али сада, када је дошло време, ипак сам био престрављен. Желео сам да одложим овај тренутак. Међутим, схвативши безизлазност ситуације у којој сам се нашао, и видевши непоколебљиву жељу ништавила да преузме контолу, препустио сам се. Нисам имао куд. Ближио се крај. Човек који је лежао у кревету, окренуо се ка мени, и јасно сам могао видети његово бледо лице.
Био сам то ја.
)
