Kako zamišljate i šta očekujete u starosti ?

Inspirisana nametnutom situacijom da majku na prevaru smestim u ustanovu za dementne i psihičke bolesnike, krenuh da razmišljam šta ja očekujem u svojoj starosti.
Nadam se da će moja deca imati pameti i snage da me na vreme počnu lečiti ukoliko obolim od nekih od navedenih bolesti i da će me smestiti u pristojnu ustanovu koja ima humanu negu, higijenu, hranu i koliko-toliko organizovan socijalni život koji se može priuštiti takvim osobama.
Da, da sam u stanju svoje majke, volela bi da sam smeštena tu gde sam nju smestila. Imaju sve navedeno, imaju svakodnevne radionice, odlazak u pozorište, bioskop, maskembale, rođendane, mini koncerte kulturno umetničkih društava, tv salu, kompjuter i internet. Redovne kontrole lekara, nabavke lekova, fizioterapeut...
Nikako ne bi volela da se uvalim nekom od njih i zagorčavam im život svojim bolestima, problemima i idejama. Sada, kada prolazim kroz to, još sam sigurnija u svoje planove. Ako mogu da plaćaju, eto im sve što smo stekli, ako ne mogu, neka te nekretnine zalegnu za plaćanje doma i to je to.
Rađate li svoju decu da bi ste ih zadužili za svoju starost ?

Kad se spomene starost, meni je prva asociajcija: unučići, novine i pecanje.
Ne bih volela da se tako razbolim da budem deci opterećenje, ali što kažu bolest ne bira.
sve u svemu ..Ne znam

Da, to su svačije želje. Ja ovde pišem o tome kada više nismo u stanju da funkcionišemo samostalno, znači kada nas stigne baš, baš starost i bolest, i kada ne da ne možemo da se brinemo o svojim unučićima, nego ni o sebi, a većina to ne želi da prizna.

Ništa dobro.

imam dvoje muske dece koje ucim od malih nogu da budu samostalni i svoji, srecni i stabilni....kao sto ja njih sada gledam i malo imam vremena za oca koji je jos ziv tako ocekujem i od njih, da gledaju svoju decu....radim i imacu penziju i imovinu i to bi trebalo da bude dosta za dom gde bih bila okruzena slicnima sebi....ne vidim svrhu da im trosim vreme koje ce imati na kasikicu i za svoju decu a kamoli za mene....i nikako ne kapiram ljude koji vide spas u svojoj deci u starosti, naravno da me nece odbaciti ali ne zelim da im ja budem u centru paznje, to nikome ne bi bilo dobro...