Ovde bih doveo u pitanje preambicioznost jednog takvog postupka merenja bez dobro potkovane teorije o funkcionisanju prvog i drugog Njutnovog zakona fizike, ili bar modela i teorije koji uokviruju radnju ta dva zakona. I sa te strane smatram da rezultati dobijeni ovom praksom nikako ne mogu da se uzmu kao relevantni po pitanju komponentne i materijalne građe protona (jezgra atoma)!
Naročito ako se u obzir uzme zabrinutost tima u CERN-u zbog neograničenog izliva čestica. Pa tako, da se pri svakom većem intezitetu (snazi) sudaranja dolazi do težih čestica i velika je zagonetka da li bi to tako moglo da ide u beskonačnos, i da bi na kraju zaključili da je masa protona veća i od same planete?! I onda, šta bi na ovakav jedan fenomen bio adekvatan odgovor, a i realan, nasuprot nerealnom konceptu "standardnog modela"?!
Dakle, celoj priči bi i inače teško moglo da se pristupi bez osnove razrade zbog čega hvataju prvi i drugi Njutnivi zakoni fizike i kako je to "u-poljeno". Pa samim tim i mogućnosti da su neke čestice kao dezintegrisane u "polje", u interakciji sa realnim porostorom. I tu je veliko pitanje sa kakvim postupkom bi bilo efikasnije tako nečemu prilaziti! Da li bi tako nešto imalo dobre osnove na termičkoj bazi, ili je tu u pitanju razbijanje sila koje posle previru i daju određene tenzije?!
A inače mislim da reintegracija čestica preko visokih temperatura nije nužno merodavno oslikavanje realnosti. Ono, dobro, dobijamo nove čestice na većim temperaturama, ali pri tom i na većim snagama! Pa samim tim i na većim otporima prema jednom od ova dva bitna Njutnova zakona fizike.
I standardan model u principu sada sa ovim novim eksperimentima ima problem sa "Plankovim dužinama", koje izgleda ne daju proporcionalan kapacitet, a svako jače sudaranje daje nove kvante i kako je to moguće kad supstance nema toliko?!?
Pa sad, ja se u suštini ne bih osvrtao na problematiku "standardnog modela", već samo ako bih ukazao na osnovno pravilo po kojem bi uopšte nešto smeli da počnemo da tumačimo, a pogotovo neke stvari oko kvantovanja!
U suštini je sve prostor, samo što su varijacije sila ono što bilo šta sačinjavaju u njemu. Pa tako da imamo generalnu silu i to bi bila slaba nuklearna sila. Slaba nuklearna sila dolazi od opšteg vrenja prostora, a on vri pod svojom težinom i na osnovu toga se i kvantuje u kristal, dakle, čestice kao osnove. A ovo je jako bitno, kolika čestica je za tako nešto osnova kristala i kad se u sudaraču prelazi na drugu stranu. Dakle kada se uzmu u obzir i subatomske čestice kije vrše dezintegrisano dejstvo.
Pri Velikim prasku je možda veća enigma to kako su neke čestice zapale da budu dezintegrisane, nego što bi to bio problem sa simetrijom. I veliko je pitanja da li bi tu po sredi trebali da budu termički nivoi ili nešto drugo?!
Ja lično mislim da je tu nešto drugo po sredi i da se tu narušena simetrija podrazumeva.
A isto tako i simetrija čestica koje se iz dezintegrisanog stanja hvataju u sudaraču. Ove čestice se uglavnom indirektno prepoznaju i one su te koje uzrokuju vezanost jezgra atoma svojim kompulsivnim dejstvom, i isto tako ostaju u jakoj interakciji sa prostorom.
Ova igranka u osnovi počinje kod samog Velikog praska, pa tako i njegovim uzrokom.
Dakle, ako se uzme da postoji samo prostor i prostor u svojoj težini i vrenju i da po tom pitanju ništa drugo nije moguće, pa tako da možemo reći da onda ni bukvalni vakum u fizičkom smislu ne bi trebao da bude moguć. Možda je ovo malo teže zamisliti, ali 'ajde.
Uglavnom kad imamo nabrani koncetrat prostornog kristala, (čestica u osnovi) ili ako bi rekli singularitet (crnu rupu) koja je počela da bude predimenzionirana. U principu bi ovde u takvom jednom slučaju mogli da očekujemo kolaps takvog jednog masiva. Dakle, taj masiv, koncetrat prostora bez strukturne kinetike biva izložen ogromnoj težini prostora, a masiv je kao takav u ogromnoj rotaciji. To sa ogromnom rotacijom je inače nešto što je svojstveno crnim rupama, pa tako da to ne bih preterano razmatrao. Uglavnom, razrade kolapsiranja crnih rupa nemamo na pretek, za razliku od kolapsiranja zvezda. A i princip spajanja crnih rupa bi po meni bio daleko od onog što bi se efektovalo kod kolapsa. Na neki način i Stiven Hoking dolazi do modela da crne rupe pred kraj svog ciklusa postaju bele, i onda počinju da iznacuju materiju?! Šta on tu podrazumeva, ja ne znam. Dakle, ako je kinetika totalno oborena, šta bi tu moglo da bude nekakva inicijacija da se crna rupa prevrati?? Ili bi kod takvog slučaja i ceo jedan Veliki prasak mogao da se priloži! A to tako što se crna rupa ne može prevratiti dok nedosegne kritičnu masu, stim što bi ta kritična masa bila proporcija jednog svemira koji je nama vidljiv.
Dakle, ako bi to bila tolika masa u singularitetu, pa tako i osnove koncentrata subatomskih čestica pod ogromnom tenzijom zakrivljenog prostora, e ovako nešto već prelazi u nestabilno stanje. U ovom slučaju bi odnos bio tektonski tempiran, što bi opet moglo da znači da bi bilo kakav tektonski poremećaj pri crnoj rupi mogao da izazove i njen kolaps, odnosno, njeno razaranje pod težinom prekomerno zakrivljenog prostora. I ovaj scenarijo zahteva jednu veoma dobru razradu na imaginarnoj bazi. Ovde matematika može da ostane samo pusta želja. I to iz razloga što kad dođe do poremećaja tektonike, ustvari u porama crne rupe se pojavljuje nultna vrednost. Sa takom jednom vrednosću niko ni ne barata i ne mogu da obećam da će je svi shvatiti. Uglavnom, pore na crnoj rupi bi bile nešto što nije moguće. Te pore bi normalno trebale da budu "prostor", a sav prostor je u tom slučaju izvan singulariteta. Dakle, tu bi se ustvari pojavio tipičan vakum, a vakum na tom mestu bi bio ili nešto nemoguće, ili bi bio velika sila. Ili, nemoguće velika sila!!
I to bi se odrazilo na sledeći način, pa možda i malo banalnije ako bih to ilustruvao; uglavnom te tektonske pore počinju da bivaju dignute u smislu da prostor počinje u njih da prodire, a ti procepi u porama bi imali vakumsku silu. Ta vakumska sila bi u realnom smislu bila preterana da bi kao takva preostala i sad u ovom usporenom ilustrovanju treba zamisliti da ta vakumska sila nešto mora da izdejstvuje, a to je da će dobar deo singularnog subatomskog faktora da se prekvantuje u prostornu vrednost. To bi bilo kao kad bi nešto naprosto iz svoje osnove razvukli i te subatomske osnove postaju privid prostora koji zahvata ostale čestice koje se nisu dezintegrisale pod silom vakuma. I dakle još samo kad se uzme momenat prodiranja realnog prostora kroz taj takozvani kolaps singularitata, da on pravi udar preko polja dezintegrisanih čestica, a ove opet prave povratni udar ili udar sažimanja da bi se reintegrisale u svoju singularnu fazu, s tim što je silina povratnog udara nadproporcionalna pa i popunjena dodatnim subatomskim elementima. Ta bi dakle vrsta subatimskog faktora ostala u komponenti polja koje teži reinegraciji i zbog toga mi imamo malo zbunjujuću jaku nuklearnu silu koja komprimira i pulsira (kompulsira) unutar jezgra uz pomoć dezintegrisanih elemenata kojima je egzistencijalna suština njihove biti zapravo uz pomoć velike vakumske sile naizvratna. Pa tako da je tu u pitanju jaka dezintegracija i zato se faktori koji prenose jaku nuklearnu silu čudno ponašaju. Tako da ustvari, na jednim rastojanjima rade privlačno, a na kraćim rastojanjima, opet odbojno.
Mislim, zavrzlama oko jake nuklearne sile će tek da donese što koje iznenađenje i lično mislim da je termička baza za ovu silu jako slaba uteha. A i pri sudaranju u CERN-u, pa i drugde, se sve bolje primećuje da Plankove dužine kod polja kako ih standardni model očekuje, jednostavno ne dolaze. Sve je to nešto kraće, a kraće ja zbog toga što su čestice koje daju polja jednostavno drugačije izbijene u polje. I to sa ogromnim termičkim iluzijama izgleda ne može da ima veze. E jedino što je tačno da se pri sudaranju prave velike temperature, ali to ne mora da znači da na osnovu toga treba da tragamo za nečim. I postavlja se pitanje kada ćemo pri sudaranjima prekoračiti relevantnu strukturu građe jezgra, a kada počinje da se kvantuje sušta sila. Dakle, polja interakcije koja efektuju prvi i drugi Njutnov zakon fizike. Ta polja su aktivna u svojstvu dezintegrisanih čestica i njih goni slaba nuklearna sila, odnosno generalna sila i te čestice mogu da zauzimaju proporcionalan opseg unutar jezgra, što se izgleda i dešava.
Tako da u celoj suštini građe jezgra imamo malo pobrkanu situaciju i teško da se đuture može odrediti šta koja dezintegrisana čestica radi i na kom nivou funkcioniše. Dakle, reći da gluoni prenose jaku nuklearnu silu, a da bozon daje masu, pa i mezon interakciju i da će gluini da daju još nešto jače?? I na kraju, da bi rekli da smo došli do tamne materije, a ustvari bi bili došli do toga da kvantujemo prostor koji efektuje kontra poljima u odnosu na suštinska polja građe jezgra i ta prateća polja bi izgleda mogla da se kvantuju u beskonačnost.....
Naročito ako se u obzir uzme zabrinutost tima u CERN-u zbog neograničenog izliva čestica. Pa tako, da se pri svakom većem intezitetu (snazi) sudaranja dolazi do težih čestica i velika je zagonetka da li bi to tako moglo da ide u beskonačnos, i da bi na kraju zaključili da je masa protona veća i od same planete?! I onda, šta bi na ovakav jedan fenomen bio adekvatan odgovor, a i realan, nasuprot nerealnom konceptu "standardnog modela"?!
Dakle, celoj priči bi i inače teško moglo da se pristupi bez osnove razrade zbog čega hvataju prvi i drugi Njutnivi zakoni fizike i kako je to "u-poljeno". Pa samim tim i mogućnosti da su neke čestice kao dezintegrisane u "polje", u interakciji sa realnim porostorom. I tu je veliko pitanje sa kakvim postupkom bi bilo efikasnije tako nečemu prilaziti! Da li bi tako nešto imalo dobre osnove na termičkoj bazi, ili je tu u pitanju razbijanje sila koje posle previru i daju određene tenzije?!
A inače mislim da reintegracija čestica preko visokih temperatura nije nužno merodavno oslikavanje realnosti. Ono, dobro, dobijamo nove čestice na većim temperaturama, ali pri tom i na većim snagama! Pa samim tim i na većim otporima prema jednom od ova dva bitna Njutnova zakona fizike.
I standardan model u principu sada sa ovim novim eksperimentima ima problem sa "Plankovim dužinama", koje izgleda ne daju proporcionalan kapacitet, a svako jače sudaranje daje nove kvante i kako je to moguće kad supstance nema toliko?!?
Pa sad, ja se u suštini ne bih osvrtao na problematiku "standardnog modela", već samo ako bih ukazao na osnovno pravilo po kojem bi uopšte nešto smeli da počnemo da tumačimo, a pogotovo neke stvari oko kvantovanja!
U suštini je sve prostor, samo što su varijacije sila ono što bilo šta sačinjavaju u njemu. Pa tako da imamo generalnu silu i to bi bila slaba nuklearna sila. Slaba nuklearna sila dolazi od opšteg vrenja prostora, a on vri pod svojom težinom i na osnovu toga se i kvantuje u kristal, dakle, čestice kao osnove. A ovo je jako bitno, kolika čestica je za tako nešto osnova kristala i kad se u sudaraču prelazi na drugu stranu. Dakle kada se uzmu u obzir i subatomske čestice kije vrše dezintegrisano dejstvo.
Pri Velikim prasku je možda veća enigma to kako su neke čestice zapale da budu dezintegrisane, nego što bi to bio problem sa simetrijom. I veliko je pitanja da li bi tu po sredi trebali da budu termički nivoi ili nešto drugo?!
Ja lično mislim da je tu nešto drugo po sredi i da se tu narušena simetrija podrazumeva.
A isto tako i simetrija čestica koje se iz dezintegrisanog stanja hvataju u sudaraču. Ove čestice se uglavnom indirektno prepoznaju i one su te koje uzrokuju vezanost jezgra atoma svojim kompulsivnim dejstvom, i isto tako ostaju u jakoj interakciji sa prostorom.
Ova igranka u osnovi počinje kod samog Velikog praska, pa tako i njegovim uzrokom.
Dakle, ako se uzme da postoji samo prostor i prostor u svojoj težini i vrenju i da po tom pitanju ništa drugo nije moguće, pa tako da možemo reći da onda ni bukvalni vakum u fizičkom smislu ne bi trebao da bude moguć. Možda je ovo malo teže zamisliti, ali 'ajde.
Uglavnom kad imamo nabrani koncetrat prostornog kristala, (čestica u osnovi) ili ako bi rekli singularitet (crnu rupu) koja je počela da bude predimenzionirana. U principu bi ovde u takvom jednom slučaju mogli da očekujemo kolaps takvog jednog masiva. Dakle, taj masiv, koncetrat prostora bez strukturne kinetike biva izložen ogromnoj težini prostora, a masiv je kao takav u ogromnoj rotaciji. To sa ogromnom rotacijom je inače nešto što je svojstveno crnim rupama, pa tako da to ne bih preterano razmatrao. Uglavnom, razrade kolapsiranja crnih rupa nemamo na pretek, za razliku od kolapsiranja zvezda. A i princip spajanja crnih rupa bi po meni bio daleko od onog što bi se efektovalo kod kolapsa. Na neki način i Stiven Hoking dolazi do modela da crne rupe pred kraj svog ciklusa postaju bele, i onda počinju da iznacuju materiju?! Šta on tu podrazumeva, ja ne znam. Dakle, ako je kinetika totalno oborena, šta bi tu moglo da bude nekakva inicijacija da se crna rupa prevrati?? Ili bi kod takvog slučaja i ceo jedan Veliki prasak mogao da se priloži! A to tako što se crna rupa ne može prevratiti dok nedosegne kritičnu masu, stim što bi ta kritična masa bila proporcija jednog svemira koji je nama vidljiv.
Dakle, ako bi to bila tolika masa u singularitetu, pa tako i osnove koncentrata subatomskih čestica pod ogromnom tenzijom zakrivljenog prostora, e ovako nešto već prelazi u nestabilno stanje. U ovom slučaju bi odnos bio tektonski tempiran, što bi opet moglo da znači da bi bilo kakav tektonski poremećaj pri crnoj rupi mogao da izazove i njen kolaps, odnosno, njeno razaranje pod težinom prekomerno zakrivljenog prostora. I ovaj scenarijo zahteva jednu veoma dobru razradu na imaginarnoj bazi. Ovde matematika može da ostane samo pusta želja. I to iz razloga što kad dođe do poremećaja tektonike, ustvari u porama crne rupe se pojavljuje nultna vrednost. Sa takom jednom vrednosću niko ni ne barata i ne mogu da obećam da će je svi shvatiti. Uglavnom, pore na crnoj rupi bi bile nešto što nije moguće. Te pore bi normalno trebale da budu "prostor", a sav prostor je u tom slučaju izvan singulariteta. Dakle, tu bi se ustvari pojavio tipičan vakum, a vakum na tom mestu bi bio ili nešto nemoguće, ili bi bio velika sila. Ili, nemoguće velika sila!!
I to bi se odrazilo na sledeći način, pa možda i malo banalnije ako bih to ilustruvao; uglavnom te tektonske pore počinju da bivaju dignute u smislu da prostor počinje u njih da prodire, a ti procepi u porama bi imali vakumsku silu. Ta vakumska sila bi u realnom smislu bila preterana da bi kao takva preostala i sad u ovom usporenom ilustrovanju treba zamisliti da ta vakumska sila nešto mora da izdejstvuje, a to je da će dobar deo singularnog subatomskog faktora da se prekvantuje u prostornu vrednost. To bi bilo kao kad bi nešto naprosto iz svoje osnove razvukli i te subatomske osnove postaju privid prostora koji zahvata ostale čestice koje se nisu dezintegrisale pod silom vakuma. I dakle još samo kad se uzme momenat prodiranja realnog prostora kroz taj takozvani kolaps singularitata, da on pravi udar preko polja dezintegrisanih čestica, a ove opet prave povratni udar ili udar sažimanja da bi se reintegrisale u svoju singularnu fazu, s tim što je silina povratnog udara nadproporcionalna pa i popunjena dodatnim subatomskim elementima. Ta bi dakle vrsta subatimskog faktora ostala u komponenti polja koje teži reinegraciji i zbog toga mi imamo malo zbunjujuću jaku nuklearnu silu koja komprimira i pulsira (kompulsira) unutar jezgra uz pomoć dezintegrisanih elemenata kojima je egzistencijalna suština njihove biti zapravo uz pomoć velike vakumske sile naizvratna. Pa tako da je tu u pitanju jaka dezintegracija i zato se faktori koji prenose jaku nuklearnu silu čudno ponašaju. Tako da ustvari, na jednim rastojanjima rade privlačno, a na kraćim rastojanjima, opet odbojno.
Mislim, zavrzlama oko jake nuklearne sile će tek da donese što koje iznenađenje i lično mislim da je termička baza za ovu silu jako slaba uteha. A i pri sudaranju u CERN-u, pa i drugde, se sve bolje primećuje da Plankove dužine kod polja kako ih standardni model očekuje, jednostavno ne dolaze. Sve je to nešto kraće, a kraće ja zbog toga što su čestice koje daju polja jednostavno drugačije izbijene u polje. I to sa ogromnim termičkim iluzijama izgleda ne može da ima veze. E jedino što je tačno da se pri sudaranju prave velike temperature, ali to ne mora da znači da na osnovu toga treba da tragamo za nečim. I postavlja se pitanje kada ćemo pri sudaranjima prekoračiti relevantnu strukturu građe jezgra, a kada počinje da se kvantuje sušta sila. Dakle, polja interakcije koja efektuju prvi i drugi Njutnov zakon fizike. Ta polja su aktivna u svojstvu dezintegrisanih čestica i njih goni slaba nuklearna sila, odnosno generalna sila i te čestice mogu da zauzimaju proporcionalan opseg unutar jezgra, što se izgleda i dešava.
Tako da u celoj suštini građe jezgra imamo malo pobrkanu situaciju i teško da se đuture može odrediti šta koja dezintegrisana čestica radi i na kom nivou funkcioniše. Dakle, reći da gluoni prenose jaku nuklearnu silu, a da bozon daje masu, pa i mezon interakciju i da će gluini da daju još nešto jače?? I na kraju, da bi rekli da smo došli do tamne materije, a ustvari bi bili došli do toga da kvantujemo prostor koji efektuje kontra poljima u odnosu na suštinska polja građe jezgra i ta prateća polja bi izgleda mogla da se kvantuju u beskonačnost.....
