комшија
Stara legenda
- Poruka
- 90.939
http://www.oslobodjenje.ba/vijesti/region/borislav-stefanovic-vidjeli-ste-sta-je-u-bih-uradio-komsic
DANI: Zašto su se glasači Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandra Vučića baš sada sjetili da su prevareni, da im "ovo” nije obećano
STEFANOVIĆ: Videli ste da je ovih dana SNS proslavila šesti rođendan i većina građana nije mogla da poveruje šta je glavni slavljenik, predsednik stranke i premijer Srbije, Aleksandar Vučić tamo izgovorio. Reč je o paralelnoj stvarnosti, veštački kreiranoj autokratskoj realnosti, ličnom režimu jednog čoveka koji ne samo svojim biračima nego i svim izgubljenim i gladnim građanima ove zemlje poručuje kako je to što vide sopstvenim očima, to što osećaju na vlastitoj koži zapravo iluzija.
DANI: I to vide glasači premijera Vučića?
STEFANOVIĆ: Vide.Na žalost, istorija nas je naučila da su nacionalizam i fašizam koji iz njega proističe uvek prečica za rešavanje ove vrste nagomilanih problema.
DANI: Po čemu?
STEFANOVIĆ: Po nacionalizmu, po bedi, po predrasudama, po želji mladih ljudi da zauvek napuste sve naše zemljice, po separatizmu, iredentizmu, sada već i po rastućem fašizmu. Sve nas muče isti problemi: nemogućnost da vratimo kredite stranim bankama kod kojih smo zaduženi, da zaradimo pristojnu platu, da prehranimo porodicu, napravimo normalan put ili prugu, sagradimo fabriku... Što predstavlja izuzetno plodno tlo za vrstu "brzih odgovora” o kojima sam govorio.
DANI: Kako to da se većina napada događa baš u Vojvodini?
STEFANOVIĆ: Zbog etničke šarolikosti sredine i suživota koji je opstajao uprkos izazovima. Sa druge strane, znate... Lako je biti "junačina” u dominantno srpskom gradu kakav je Novi Sad, napadati manjine koje su ostale; istovremeno, teško se junačiti u sredinama gde su Srbi u sličnoj situaciji. Na Kosovu, recimo. Ne, tu su manji od makovog zrna. Ali su zato "junačine” kada treba atakovati na slabijega. Takve napade, kažem, konstantno podgrejavaju tabloidi koji svojim naslovnim stranama dodatno huškaju na nasilje. Vrsta zloupotrebe medija o kojoj govorim mač je sa dve oštrice.
DANI: To najbolje zna Demokratska stranka koja je, u vrijeme svoje i vlasti Borisa Tadića, na sličan način zloupotrebljavala medije.
STEFANOVIĆ: Tako je. Zbog toga je naša stranka platila ogromnu cenu. I zbog toga se stidim. Režim Aleksandra Vučića tabloide koristi kada ubija opoziciju, kada blati svoje političke protivnike, kada ukida kritičko mišljenje; sa druge strane, ne zna šta će kada društvo od njega zahteva da pokaže šta je država, da pokaže da zna da upravlja. Što on i ova vlast sigurno ne znaju.
DANI: U vrijeme vlasti Demokratske stranke pokrenuta je, recimo, priča o rehabilitaciji Draže Mihailovića, čemu se niko od vas, na čelu sa predsjednikom Srbije i Vaše stranke, Borisom Tadićem, nije javno suprotstavio. Naprotiv! E, tek kada je otišao sa vlasti, Tadić je u emisiji Nedeljom u 2 na HRT-u jedva nekako procijedio da je Draža Mihailović – kvisling.
STEFANOVIĆ: To je tačno.
DANI: Znam da je tačno, ali me interesuje kome onda sada zamjerate to što mladi ljudi imaju pogrešne uzore i heroje?
STEFANOVIĆ: Sebi pre svega. Zar nije ogromna sramota to što smo, kao nekada velika i evropska partija, dočekali da, umesto nas, upravo ovakva vlast beogradskim ulicama vraća imena velikih jugoslovenskih atifašista – Koče Popovića i Peka Dapčevića?! Ili da predsednik Tomislav Nikolić, koji je još i četnički vojvoda, u govoru povodom Dana oslobođenja Beograda govori o partizanskim pobedama! To je ne samo naša nego i bruka i sramota celog građanskog, evropskog i antifašističkog korpusa u Srbiji koji je od 5. oktobra 2000. do danas propustio brojne šanse. "Polutanstvo” Demokratske stranke, to sedenje na dve ili više stolica dovelo nas je do stanja u kome se danas nalazimo. Dok smo bili na vlasti, dodvoravali smo se onima kojima nismo imali zbog čega da se dodvoravamo, a sve u nameri da privučemo i deo desnog biračkog tela koji nikada nismo uspeli da pridobijemo. Te greške danas moramo da ispravljamo.
DANI: Kako to činite? Govorili ste o kontroli medija u vrijeme vlasti Demokratske stranke... Vjerovatno ste vidjeli uvredljivo i skandalozno pismo koje je predsjednik DS-a Bojan Pajtić nedavno uputio novinarki Slobodne Evrope. Ako je, poslije svega, to model odnosa prema medijima, onda...
STEFANOVIĆ: Mislim da je reč o lutanju i nedovoljnom snalaženju u ulozi opozicije. Pritom, naravno, svako od nas odgovoran je za ono što čini i za to snosi posledice. Predsednik naše partije ima svoje medijske savetnike i kao šef stranke ima pravo da reaguje samostalno. Nikoga ne mora da pita za odobrenje. Najzad, oprostite, uz puno uvažavanje, nisam portparol Bojana Pajtića, već potpredsednik Demokratske stranke koji se trudi da predsedniku Pajtiću pomogne da donese odluke koje, po mom mišljenju, hitno moraju biti donešene.
DANI: To znači da ne predvodite unutarstranačku frakciju koja se protivi politici Bojana Pajtića?
STEFANOVIĆ: Ne.
DANI: Kada govorite o novoj stranačkoj politici i programu, na šta konkretno mislite?
STEFANOVIĆ: Mislim da je u ovom momentu neophodno izbeći dalja lutanja kao što su, recimo, priča o "srpskoj Srbiji” s jedne strane i "vojvođanskoj policiji” sa druge. Ovo poslednje objašnjeno je potrebom da DS sačuva vlast u Vojvodini. Pritom, moram podsetiti i na to da je, budući kritikovana, Pajtićeva teza o "srpskoj Srbiji” doživela i svoje javne korekcije. Iako je reč o pre svega nesrećnoj interpretaciji i još nesrećnijoj upotrebi termina, jasno mi je šta je Pajtić zapravo hteo da kaže.
DANI: Šta je htio da kaže?
STEFANOVIĆ: Hteo je da ukaže na neophodnost uređenja Srbije na pristojnim, građanskim osnovama, pre nego što ona postane deo širih integrativnih procesa. Doduše, Pajtić je, kao predsednik Demokratske stranke, u svom programskom tekstu upotrebio pridev "srpska”, koji je u deo javnosti uneo određene zabune. Zar Srbija nije država svih njenih građana, ne samo srpska, pitali su ga. Na tu činjenicu sam i sâm ukazao u razgovoru sa predsednikom Demokratske stranke, čvrsto verujući da bi adekvatnije bilo reći "građanska”, "evropska”, pa ako hoćete i "balkanska” Srbija. "Balkanska” zbog toga što mislim da Srbija danas mora imati nov i spoljnopolitički i regionalni odgovor i da više nije dovoljno reći – mi smo za EU.
DANI: Nego?
STEFANOVIĆ: Mislim da bi dobro bilo formirati novu konfederaciju zemalja zapadnog Balkana u kojoj bi svaka od članica sačuvala svoj suverenitet; istovremeno, napravili bismo strukturu koja bi zajednički, jednim glasom nastupala ka Briselu. U takvu uniju ušle bi Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Kosovo i Srbija. U ovom momentu, verujem da bi tu ideju mogle da prihvate opozicione stranke u pomenutim državama, budući da vlasti na tako nešto sigurno ne bi pristale. Zašto ne bi? Pa, zato što živimo u vremenu ogromnog ekonomskog i socijalnog raslojavanja, propadanja, nezaposlenosti, korupcije, nedostatka infrastrukture; radimo za strane kredite i strane banke i svi se manje-više krećemo ka EU. Pored toga, u društvima o kojima govorim imamo rastući trend takozvane supervećine, što podrazumeva velikog, moćnog poludiktatora koji ima odličan odnos prema Zapadu, želi u EU, ali unutra radi šta hoće; istovremeno, za protivnika ima opoziciju koja je mala, razdrobljena, neefikasna i bez jasnog vrednosnog ideološkog i programskog odgovora.
DANI: Koje opozicione stranke bi prihvatile vašu ideju o novoj balkanskoj uniji? Nacionalistička, pročetnička opozicija u Crnoj Gori?! Ko u Bosni i Hercegovini?
STEFANOVIĆ: Možda se u međuvremenu formiraju neke nove stranke, ko zna. Videli ste šta je u Bosni i Hercegovini uradio Komšić. E, sa njim bismo mogli razgovarati o toj ideji. Doduše, pokušali bismo i sa Socijaldemokratskom partijom BiH, bez obzira na međusobne razlike u tumačenju Dejtona, koga, za razliku od njih, doživljavamo naglašeno entitetski. U svakom slučaju, i to je jedan od načina da Beograd sačuva blizak odnos sa Sarajevom, što mislim da je od ključne važnosti za stabilnost regiona. Kao što je od ključne važnosti dobar odnos Srba i Albanca. Bez te dve stvari Balkan će zauvek ostati nerešeni problem Evrope.
DANI: I ne plašite se da bi, na temelju prethodnih iskustava, vaša ideja mogla biti protumačena kao neki novi pokušaj pravljenja velike Srbije?
STEFANOVIĆ: Nacionalisti svih boja će, siguran sam, odmah požuriti da to kažu. Istovremeno, nacionalisti svih boja veoma dobro znaju da njihova parohijalna, provincijalna i palanačka politika našim zemljama donosi samo bedu. Što je pokazano u poslednjih dvadeset godina. O ratovima koji su ovde vođeni da i ne govorimo. Na žalost, imam utisak da naše nacionalne ili nacionalističke elite nikada nisu prekinule sukob u koji su ušle krajem osamdesetih. Doduše, one ga danas vode kroz različite interpretacije istorijskih događaja. I to nije ništa čudno. A kada već pominjete veliku Srbiju... Za mene je, recimo, velika Srbija ona zemlja koja bi, u svojoj evropskoj perspektivi i slobodama, na ravnopravnoj osnovi oko sebe mogla da okupi druge balkanske države. Znate, u XIX veku, ljudi su u Srbiju bežali ne zbog novca, nego zbog slobode; šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, svi oni Hrvati, Bosanci, Crnogorci, Makedonci i Slovenci u Beograd su dolazili kao u najotvoreniji, najslobodniji, najjugoslovenskiji jugoslovenski grad. E, takvu "veliku Srbiju” želim! U tom smislu, ideja nove unije balkanskih zemalja nije kruta; ona je amorfna i stvara uniju interesa i vrednosti koja bi, zajednički i jedinstveno, išla ususret izazovima sa kojima se, na putu ka EU, susreću sve naše zemlje i svi naši narodi.
- - - - - - - - - -
Данас је друг Борко био на Ал Џазири, уживо, и све ово поновио. Браво за друга Борка! Смрт фашизму - слобода народу!
DANI: Zašto su se glasači Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandra Vučića baš sada sjetili da su prevareni, da im "ovo” nije obećano
STEFANOVIĆ: Videli ste da je ovih dana SNS proslavila šesti rođendan i većina građana nije mogla da poveruje šta je glavni slavljenik, predsednik stranke i premijer Srbije, Aleksandar Vučić tamo izgovorio. Reč je o paralelnoj stvarnosti, veštački kreiranoj autokratskoj realnosti, ličnom režimu jednog čoveka koji ne samo svojim biračima nego i svim izgubljenim i gladnim građanima ove zemlje poručuje kako je to što vide sopstvenim očima, to što osećaju na vlastitoj koži zapravo iluzija.
DANI: I to vide glasači premijera Vučića?
STEFANOVIĆ: Vide.Na žalost, istorija nas je naučila da su nacionalizam i fašizam koji iz njega proističe uvek prečica za rešavanje ove vrste nagomilanih problema.
DANI: Po čemu?
STEFANOVIĆ: Po nacionalizmu, po bedi, po predrasudama, po želji mladih ljudi da zauvek napuste sve naše zemljice, po separatizmu, iredentizmu, sada već i po rastućem fašizmu. Sve nas muče isti problemi: nemogućnost da vratimo kredite stranim bankama kod kojih smo zaduženi, da zaradimo pristojnu platu, da prehranimo porodicu, napravimo normalan put ili prugu, sagradimo fabriku... Što predstavlja izuzetno plodno tlo za vrstu "brzih odgovora” o kojima sam govorio.
DANI: Kako to da se većina napada događa baš u Vojvodini?
STEFANOVIĆ: Zbog etničke šarolikosti sredine i suživota koji je opstajao uprkos izazovima. Sa druge strane, znate... Lako je biti "junačina” u dominantno srpskom gradu kakav je Novi Sad, napadati manjine koje su ostale; istovremeno, teško se junačiti u sredinama gde su Srbi u sličnoj situaciji. Na Kosovu, recimo. Ne, tu su manji od makovog zrna. Ali su zato "junačine” kada treba atakovati na slabijega. Takve napade, kažem, konstantno podgrejavaju tabloidi koji svojim naslovnim stranama dodatno huškaju na nasilje. Vrsta zloupotrebe medija o kojoj govorim mač je sa dve oštrice.
DANI: To najbolje zna Demokratska stranka koja je, u vrijeme svoje i vlasti Borisa Tadića, na sličan način zloupotrebljavala medije.
STEFANOVIĆ: Tako je. Zbog toga je naša stranka platila ogromnu cenu. I zbog toga se stidim. Režim Aleksandra Vučića tabloide koristi kada ubija opoziciju, kada blati svoje političke protivnike, kada ukida kritičko mišljenje; sa druge strane, ne zna šta će kada društvo od njega zahteva da pokaže šta je država, da pokaže da zna da upravlja. Što on i ova vlast sigurno ne znaju.
DANI: U vrijeme vlasti Demokratske stranke pokrenuta je, recimo, priča o rehabilitaciji Draže Mihailovića, čemu se niko od vas, na čelu sa predsjednikom Srbije i Vaše stranke, Borisom Tadićem, nije javno suprotstavio. Naprotiv! E, tek kada je otišao sa vlasti, Tadić je u emisiji Nedeljom u 2 na HRT-u jedva nekako procijedio da je Draža Mihailović – kvisling.
STEFANOVIĆ: To je tačno.
DANI: Znam da je tačno, ali me interesuje kome onda sada zamjerate to što mladi ljudi imaju pogrešne uzore i heroje?
STEFANOVIĆ: Sebi pre svega. Zar nije ogromna sramota to što smo, kao nekada velika i evropska partija, dočekali da, umesto nas, upravo ovakva vlast beogradskim ulicama vraća imena velikih jugoslovenskih atifašista – Koče Popovića i Peka Dapčevića?! Ili da predsednik Tomislav Nikolić, koji je još i četnički vojvoda, u govoru povodom Dana oslobođenja Beograda govori o partizanskim pobedama! To je ne samo naša nego i bruka i sramota celog građanskog, evropskog i antifašističkog korpusa u Srbiji koji je od 5. oktobra 2000. do danas propustio brojne šanse. "Polutanstvo” Demokratske stranke, to sedenje na dve ili više stolica dovelo nas je do stanja u kome se danas nalazimo. Dok smo bili na vlasti, dodvoravali smo se onima kojima nismo imali zbog čega da se dodvoravamo, a sve u nameri da privučemo i deo desnog biračkog tela koji nikada nismo uspeli da pridobijemo. Te greške danas moramo da ispravljamo.
DANI: Kako to činite? Govorili ste o kontroli medija u vrijeme vlasti Demokratske stranke... Vjerovatno ste vidjeli uvredljivo i skandalozno pismo koje je predsjednik DS-a Bojan Pajtić nedavno uputio novinarki Slobodne Evrope. Ako je, poslije svega, to model odnosa prema medijima, onda...
STEFANOVIĆ: Mislim da je reč o lutanju i nedovoljnom snalaženju u ulozi opozicije. Pritom, naravno, svako od nas odgovoran je za ono što čini i za to snosi posledice. Predsednik naše partije ima svoje medijske savetnike i kao šef stranke ima pravo da reaguje samostalno. Nikoga ne mora da pita za odobrenje. Najzad, oprostite, uz puno uvažavanje, nisam portparol Bojana Pajtića, već potpredsednik Demokratske stranke koji se trudi da predsedniku Pajtiću pomogne da donese odluke koje, po mom mišljenju, hitno moraju biti donešene.
DANI: To znači da ne predvodite unutarstranačku frakciju koja se protivi politici Bojana Pajtića?
STEFANOVIĆ: Ne.
DANI: Kada govorite o novoj stranačkoj politici i programu, na šta konkretno mislite?
STEFANOVIĆ: Mislim da je u ovom momentu neophodno izbeći dalja lutanja kao što su, recimo, priča o "srpskoj Srbiji” s jedne strane i "vojvođanskoj policiji” sa druge. Ovo poslednje objašnjeno je potrebom da DS sačuva vlast u Vojvodini. Pritom, moram podsetiti i na to da je, budući kritikovana, Pajtićeva teza o "srpskoj Srbiji” doživela i svoje javne korekcije. Iako je reč o pre svega nesrećnoj interpretaciji i još nesrećnijoj upotrebi termina, jasno mi je šta je Pajtić zapravo hteo da kaže.
DANI: Šta je htio da kaže?
STEFANOVIĆ: Hteo je da ukaže na neophodnost uređenja Srbije na pristojnim, građanskim osnovama, pre nego što ona postane deo širih integrativnih procesa. Doduše, Pajtić je, kao predsednik Demokratske stranke, u svom programskom tekstu upotrebio pridev "srpska”, koji je u deo javnosti uneo određene zabune. Zar Srbija nije država svih njenih građana, ne samo srpska, pitali su ga. Na tu činjenicu sam i sâm ukazao u razgovoru sa predsednikom Demokratske stranke, čvrsto verujući da bi adekvatnije bilo reći "građanska”, "evropska”, pa ako hoćete i "balkanska” Srbija. "Balkanska” zbog toga što mislim da Srbija danas mora imati nov i spoljnopolitički i regionalni odgovor i da više nije dovoljno reći – mi smo za EU.
DANI: Nego?
STEFANOVIĆ: Mislim da bi dobro bilo formirati novu konfederaciju zemalja zapadnog Balkana u kojoj bi svaka od članica sačuvala svoj suverenitet; istovremeno, napravili bismo strukturu koja bi zajednički, jednim glasom nastupala ka Briselu. U takvu uniju ušle bi Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Kosovo i Srbija. U ovom momentu, verujem da bi tu ideju mogle da prihvate opozicione stranke u pomenutim državama, budući da vlasti na tako nešto sigurno ne bi pristale. Zašto ne bi? Pa, zato što živimo u vremenu ogromnog ekonomskog i socijalnog raslojavanja, propadanja, nezaposlenosti, korupcije, nedostatka infrastrukture; radimo za strane kredite i strane banke i svi se manje-više krećemo ka EU. Pored toga, u društvima o kojima govorim imamo rastući trend takozvane supervećine, što podrazumeva velikog, moćnog poludiktatora koji ima odličan odnos prema Zapadu, želi u EU, ali unutra radi šta hoće; istovremeno, za protivnika ima opoziciju koja je mala, razdrobljena, neefikasna i bez jasnog vrednosnog ideološkog i programskog odgovora.
DANI: Koje opozicione stranke bi prihvatile vašu ideju o novoj balkanskoj uniji? Nacionalistička, pročetnička opozicija u Crnoj Gori?! Ko u Bosni i Hercegovini?
STEFANOVIĆ: Možda se u međuvremenu formiraju neke nove stranke, ko zna. Videli ste šta je u Bosni i Hercegovini uradio Komšić. E, sa njim bismo mogli razgovarati o toj ideji. Doduše, pokušali bismo i sa Socijaldemokratskom partijom BiH, bez obzira na međusobne razlike u tumačenju Dejtona, koga, za razliku od njih, doživljavamo naglašeno entitetski. U svakom slučaju, i to je jedan od načina da Beograd sačuva blizak odnos sa Sarajevom, što mislim da je od ključne važnosti za stabilnost regiona. Kao što je od ključne važnosti dobar odnos Srba i Albanca. Bez te dve stvari Balkan će zauvek ostati nerešeni problem Evrope.
DANI: I ne plašite se da bi, na temelju prethodnih iskustava, vaša ideja mogla biti protumačena kao neki novi pokušaj pravljenja velike Srbije?
STEFANOVIĆ: Nacionalisti svih boja će, siguran sam, odmah požuriti da to kažu. Istovremeno, nacionalisti svih boja veoma dobro znaju da njihova parohijalna, provincijalna i palanačka politika našim zemljama donosi samo bedu. Što je pokazano u poslednjih dvadeset godina. O ratovima koji su ovde vođeni da i ne govorimo. Na žalost, imam utisak da naše nacionalne ili nacionalističke elite nikada nisu prekinule sukob u koji su ušle krajem osamdesetih. Doduše, one ga danas vode kroz različite interpretacije istorijskih događaja. I to nije ništa čudno. A kada već pominjete veliku Srbiju... Za mene je, recimo, velika Srbija ona zemlja koja bi, u svojoj evropskoj perspektivi i slobodama, na ravnopravnoj osnovi oko sebe mogla da okupi druge balkanske države. Znate, u XIX veku, ljudi su u Srbiju bežali ne zbog novca, nego zbog slobode; šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, svi oni Hrvati, Bosanci, Crnogorci, Makedonci i Slovenci u Beograd su dolazili kao u najotvoreniji, najslobodniji, najjugoslovenskiji jugoslovenski grad. E, takvu "veliku Srbiju” želim! U tom smislu, ideja nove unije balkanskih zemalja nije kruta; ona je amorfna i stvara uniju interesa i vrednosti koja bi, zajednički i jedinstveno, išla ususret izazovima sa kojima se, na putu ka EU, susreću sve naše zemlje i svi naši narodi.
- - - - - - - - - -
Данас је друг Борко био на Ал Џазири, уживо, и све ово поновио. Браво за друга Борка! Смрт фашизму - слобода народу!
Poslednja izmena:
