- Poruka
- 4.812
Mislim da sam već kačio sličnu temu, ali moram opet.
Moguće je da imam socijalnu fobiju, ne znam.
Kada se vratim unazad setim se nečega što bi možda i moglo biti uzrok toga.
Do sedme godine sam bio vrlo druželjubiv klinja, stalno su deca visila kod mene, bio sam glavni ajde da kažem.
Nakon toga moji odluče da se presele u Srbiju (do tada sam živeo u BLuci), novo društvo me nije najbolje prihvatilo, vremenom sam postajao sve odbačeniji i družio sam se samo sa mojim rođakom koji godinu dana mlađi od mene. Nisam išao na rođendane itd, jednom prilikom u petom razredu, dobro se sećam, školska drugarica je nešto pričala o "masnim fotama", ja sam tada to prvi put čuo i pitao šta je to, tu su me ismejali svi i to je uticalo da i dan danas to pamtim, iako sada kad se setim to je bilo i normalno da se ne poljubim do te godine, tada sam se još više zatvorio.
Srednja škola je bio najgori period mog života, opet novo društvo, trogodišnja škola poznata po ubistvima, narkomaniji, bezakonju uopšteno, tu sam bio i maltretiran od klinaca koji su mislili da su neki faktori, nije to ništa ozbiljno, ali je bilo dovoljno da zamrzim svaki dan koji provodim u školi.
I tako je to trajalo sve do treće godine srednje kada sam se zaljubio, promenio za 360 stepeni, od "žgoljavog", bubuljičavog momka postao sam normalan dečko koji je rešio da promeni život, tada je pala i prva tuča u kojoj sam prebio momka koji i višlji i teži od mene za 20 kila bar, tada mi je samopouzdanje skočilo kao nikada, ko god me je popreko pogledao smeo sam da mu se "popišam" u lice, na život sam gledao kao šalu, ali samo tu devojku u koju sam se zaljubio i na koju i dan danas nisam ravnodušan nisam smeo, ma ni da joj kažem ćao.
Završila se srednja, položio prijemni sa 90% tačnih odgovora upao na visoku školu, opet novo društvo gde sam postao neki faktor i gde su me cenili kako sam i hteo, do tada sam živeo u jednoj maloj kući u kojoj je tek i kupatilo urađeno, i to se sredilo digli smo sprat, upisao sam faks, kupili kola, uspostavio kontakt sa tom devojkom, jednostavno mi je sve išlo baš da ne poverujete, u dve godine život mi se totalno okrenuo na bolje i onda odjednom kao da sam proklet sve se srušilo, prvo ta devojka me odjebala onako najgore da verovatno nikada i ne progovorim sa njom, svašta sam joj rekao i ona meni, krenem sa padanjem ispita, sestra se slupa tri puta s kolima od kojih je jednom ozbiljnjije, 2 smrtna slučaja u porodici, i sve je to dovelo do toga da se ja opet vraćam na onog dečka pre zaljubljivanja.
Sada su mi ostala 2 i po ispita da diplomiram, ne idem često u grad, i to kad moram da idem jedva prihvatim.
Do skoro sam išao u teretanu, to mi je malo vraćalo samopouzdanje, ali ni blizu ko nekada.
Imam 22 godine, nemam posao čekam kao da diplomiram imam još jedva 2-3 ispita, nikada devojku nisam imao.
Znam dobro programirati, ali ni za to nemam herca da konkurišem na posao, nisam ni pokušao, a moji nisu uopšte bogati i to me ubija.
Šta bi vi radili na mom mestu?
Te ispite bih trebao do juna da rešim i diplomiram, trebalo bi da uskoro otvorim sajt gde bih prezentovao moje it sposobnosti,
ne mogu da se nateram da odem na neki događaj gde bih upoznao možda neku devojku, kako bi i ta devojka reagovala kada sazna da mi je prva, znate kakve su one danas...
Svesno znam da uništavam sebe i da nastavim li ovako ostaću večiti usamljenik vezan za kućni prag, a nešto mi neda da to promenim.
Lenj nisam, radio sam i na gradilištu 10 sati na mešalici, ali u poslednje vreme sebe ne mogu naterati na ništa što ne moram...
Iskreno nemam motivaciju, kada pogledam ne mogu ni da zamislim šta bi mi vratilo tu motivaciju, nekada mi dođe da uradim nešto ludo, skok iz aviona sa padobranom ili nešto da mi progura taj adrenalin, fali mi to.
Ne savetujte mi džabe psihologa jer ne mogu da odem zbog te socijalne fobije, mrzim taj osećaj treme.
Hvala.
Poslednja izmena:
