- Poruka
- 2.553
http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/agent-okupacije.html
Изјаве актуелног премијера о стању у Србији некако су све чудније. Пошто је раније већ устврдио „да је и поред смањења плата, просечна плата у Србији порасла“, да је Влада постигла „неочекивано добре резултате, и то толико да му је чак и непријатно да прочита неке од њих колико су добри“, да ће његова влада „угасити предузећа која не постоје“ и „задужити се не више од 1,2 до 1,3 милиjарде евра“, сада нас је пак обавестио „да је наша земља први пут у модерној историји остварила суфицит“ и „да је највећи проблем Србије то што нема пројекте на које може да потроши новац“ (?!).
На овакве изјаве, које су толико супротне читавој нашој стварности да се човек мора упитати – „ко је овде луд?“, могуће су две тактике одговора. Прва је да се премијерова иступања озбиљно схвате и демантују бројкама. Ту тактику спроводи Ђорђе Вукадиновић, а од странака, у последње време, ДСС. Ова странка у саопштењима непрестано иде за премијером и објашњава да је „реална зарада мања за 3 одсто“, да је „бруто национални доходак пао за 2,5 одсто“, а „индустријска производња 7 одсто“, да је „јавни дуг Србије повећан са 59,6 на 72,2 одсто БДП“.
Друга тактика која се примењује јесте да се овако чудне изјаве окрену на шалу. Тако је Владимир Димитријевић нашег премијера духовито упоредио са Остапом Бендером, ликом из хумористичког романа Дванаест столица, Иљфа и Петрова. Бендер, подсећа Димитријевић, обећава локалним шахистима у провинцијској варошици по имену Васјуки, да ће им организовати „светски турнир“ и „довести Капабланку и Аљехина“. То ће препородити Васјуке, најваљује даље Бендер забленутим шахистима: прво ће им се изградити железничка пруга Москва–Васјуки, па хотели за смештај гостију, па „подићи пољопривреда у пречнику од хиљаду километара“, па „радио-станица џиновске снаге“, па аеродром „Велики Васјуки“; такав развој довешће до „премештања престонице из Москве у Васјуки“, затим „Васјуки аутоматски мењају име у Њу–Москву“, „Њу–Москва постаје најотменији центар Европе, а убрзо и целог света, а касније и целог свемира. Из Васјука ће хитати сигнали, на Марс, Јупитер и Нептун. А после ће се у Васјукима, први пут откако је настала васиона, одржати међупланетарни шаховски конгрес“! А све ће то Васјуки добити само да се Бендеру исплати „сто рубаља за телеграме“ које ће он слати Капабланки и осталима. Али шахисти Васјука „имају само 21 рубљу“? „Може и 21 рубља, давај“!
Али, уместо да се смејем, у премијеровим наступима има једно место због којег се увек изнервирам. Реч је о његовој омиљеној теми – како морамо да се одучимо од ленствовања („морамо се излечити од самоуправљања“), односно како треба да свикнемо „да много више радимо“. Та врста ружења народа – како смо ми, ваљда, некакав лењив и размажен свет, који се мора натерати на посао – често је место не само код наших политичара без дана стажа, већ и код наших капиталиста без дана стварног тржишног предузетништва (види овде, стр. 23-24). Кад год видим касирку у оближњој самопослузи – која не диже главу за 24.000 месечно, или кад видим свог комшију – који и по највећој зими стоји иза картонске кутије на улици, сетим се тих неподношљивих пренемагања о „нашој лењости“ и стварно ми дође да повратим.
Но, та прича о лењости – као што је већ одавно примећено – има функцију да се убрза продаја странцима оног последњег што нам је још преостало: Телекома, ЕПС-а, ПКБ-а и другог што има озбиљну вредност. То је посебна тема, али овде ћу да кажем само ово: систематски се ствара атмосфера како „овај лењи народ“ могу да спасу једино „стране газде које ће нас натерати да радимо“.
Наши главни политичари се, заправо, понашају као гаулајтери у окупационој управи – гледају да што пре и што више тога предају у руке странцима. Они не престају да нам причају како не знамо шта да радимо са Телекомом, ЕПС-ом или ПКБ-ом, те да ће једино странци знати шта с тим да чине (умели смо да направимо ЕПС али не умемо да га експлоатишемо?; ма хајде!).
Никада ми се није допадало квалификовање стања у Србији као „окупације“. Окупација подразумева улазак стране војске. Чинило ми се да је реалистичнији термин – с обзиром на оно што се код нас дешава – „(полу)колонијална управа“. Али, са другог краја гледано, страна војска већ држи 15% територије Србије, а у остатку је на делу својеврсни вишијевски режим. И тај режим не само да легализује колонијалну окупацију Косова, већ изгледа да све главне ресурсе, у остатку земље, убрзано предаје или хоће да преда у руке истих тих колонијалних сила. Последица ће бити та да ако се сутра власт и промени, то буде сасвим свеједно: нова власт неће имати ништа чиме би управљала, јер ће све вредно припадати колонизаторима.
Неки, попут Слободана Рељића, овакво стање називају „меком окупацијом“. Али, и „мека“ окупација је такође окупација. А они који су њени носиоци нису ништа друго до „агенти окупације“ – ма колико „мекани“ били у свом деловању. Консеквенце такве квалификације су веома озбиљне – како по легитимност послова који се обављају под окупацијом, тако и за људе који у њима учествују. Зато та оцена – „окупација“ – тражи озбиљну стручну, научну и аналитичку поткрепу, како би могла бити шире прихваћена.
Ово доказивање свакако треба да буде задатак српске критичке интелигенције. Мада је већ сада у основи јасно. А једном када све буде продато – и када се чак и за „Србија шуме“ закључи како их „једино странци могу довести у ред“ – више никакво покрпељивање неће ни бити потребно. Онда ће свако врло лако моћи да види шта је посреди. Но тад ће вероватно бити доцкан. Зато сада треба отворити очи, разумети оно што се око нас дешава и под хитно покушати – нешто урадити. А за почетак, ма колико нам то тешко падало, најбоље је пажљиво слушати оног ко све више постаје „главни агент окупације“.
Морамо слушати његове наступе. Да после нико не може да каже „нисмо знали“ и „нико нам није рекао“. Он нам говори.
Изјаве актуелног премијера о стању у Србији некако су све чудније. Пошто је раније већ устврдио „да је и поред смањења плата, просечна плата у Србији порасла“, да је Влада постигла „неочекивано добре резултате, и то толико да му је чак и непријатно да прочита неке од њих колико су добри“, да ће његова влада „угасити предузећа која не постоје“ и „задужити се не више од 1,2 до 1,3 милиjарде евра“, сада нас је пак обавестио „да је наша земља први пут у модерној историји остварила суфицит“ и „да је највећи проблем Србије то што нема пројекте на које може да потроши новац“ (?!).
На овакве изјаве, које су толико супротне читавој нашој стварности да се човек мора упитати – „ко је овде луд?“, могуће су две тактике одговора. Прва је да се премијерова иступања озбиљно схвате и демантују бројкама. Ту тактику спроводи Ђорђе Вукадиновић, а од странака, у последње време, ДСС. Ова странка у саопштењима непрестано иде за премијером и објашњава да је „реална зарада мања за 3 одсто“, да је „бруто национални доходак пао за 2,5 одсто“, а „индустријска производња 7 одсто“, да је „јавни дуг Србије повећан са 59,6 на 72,2 одсто БДП“.
Друга тактика која се примењује јесте да се овако чудне изјаве окрену на шалу. Тако је Владимир Димитријевић нашег премијера духовито упоредио са Остапом Бендером, ликом из хумористичког романа Дванаест столица, Иљфа и Петрова. Бендер, подсећа Димитријевић, обећава локалним шахистима у провинцијској варошици по имену Васјуки, да ће им организовати „светски турнир“ и „довести Капабланку и Аљехина“. То ће препородити Васјуке, најваљује даље Бендер забленутим шахистима: прво ће им се изградити железничка пруга Москва–Васјуки, па хотели за смештај гостију, па „подићи пољопривреда у пречнику од хиљаду километара“, па „радио-станица џиновске снаге“, па аеродром „Велики Васјуки“; такав развој довешће до „премештања престонице из Москве у Васјуки“, затим „Васјуки аутоматски мењају име у Њу–Москву“, „Њу–Москва постаје најотменији центар Европе, а убрзо и целог света, а касније и целог свемира. Из Васјука ће хитати сигнали, на Марс, Јупитер и Нептун. А после ће се у Васјукима, први пут откако је настала васиона, одржати међупланетарни шаховски конгрес“! А све ће то Васјуки добити само да се Бендеру исплати „сто рубаља за телеграме“ које ће он слати Капабланки и осталима. Али шахисти Васјука „имају само 21 рубљу“? „Може и 21 рубља, давај“!
Али, уместо да се смејем, у премијеровим наступима има једно место због којег се увек изнервирам. Реч је о његовој омиљеној теми – како морамо да се одучимо од ленствовања („морамо се излечити од самоуправљања“), односно како треба да свикнемо „да много више радимо“. Та врста ружења народа – како смо ми, ваљда, некакав лењив и размажен свет, који се мора натерати на посао – често је место не само код наших политичара без дана стажа, већ и код наших капиталиста без дана стварног тржишног предузетништва (види овде, стр. 23-24). Кад год видим касирку у оближњој самопослузи – која не диже главу за 24.000 месечно, или кад видим свог комшију – који и по највећој зими стоји иза картонске кутије на улици, сетим се тих неподношљивих пренемагања о „нашој лењости“ и стварно ми дође да повратим.
Но, та прича о лењости – као што је већ одавно примећено – има функцију да се убрза продаја странцима оног последњег што нам је још преостало: Телекома, ЕПС-а, ПКБ-а и другог што има озбиљну вредност. То је посебна тема, али овде ћу да кажем само ово: систематски се ствара атмосфера како „овај лењи народ“ могу да спасу једино „стране газде које ће нас натерати да радимо“.
Наши главни политичари се, заправо, понашају као гаулајтери у окупационој управи – гледају да што пре и што више тога предају у руке странцима. Они не престају да нам причају како не знамо шта да радимо са Телекомом, ЕПС-ом или ПКБ-ом, те да ће једино странци знати шта с тим да чине (умели смо да направимо ЕПС али не умемо да га експлоатишемо?; ма хајде!).
Никада ми се није допадало квалификовање стања у Србији као „окупације“. Окупација подразумева улазак стране војске. Чинило ми се да је реалистичнији термин – с обзиром на оно што се код нас дешава – „(полу)колонијална управа“. Али, са другог краја гледано, страна војска већ држи 15% територије Србије, а у остатку је на делу својеврсни вишијевски режим. И тај режим не само да легализује колонијалну окупацију Косова, већ изгледа да све главне ресурсе, у остатку земље, убрзано предаје или хоће да преда у руке истих тих колонијалних сила. Последица ће бити та да ако се сутра власт и промени, то буде сасвим свеједно: нова власт неће имати ништа чиме би управљала, јер ће све вредно припадати колонизаторима.
Неки, попут Слободана Рељића, овакво стање називају „меком окупацијом“. Али, и „мека“ окупација је такође окупација. А они који су њени носиоци нису ништа друго до „агенти окупације“ – ма колико „мекани“ били у свом деловању. Консеквенце такве квалификације су веома озбиљне – како по легитимност послова који се обављају под окупацијом, тако и за људе који у њима учествују. Зато та оцена – „окупација“ – тражи озбиљну стручну, научну и аналитичку поткрепу, како би могла бити шире прихваћена.
Ово доказивање свакако треба да буде задатак српске критичке интелигенције. Мада је већ сада у основи јасно. А једном када све буде продато – и када се чак и за „Србија шуме“ закључи како их „једино странци могу довести у ред“ – више никакво покрпељивање неће ни бити потребно. Онда ће свако врло лако моћи да види шта је посреди. Но тад ће вероватно бити доцкан. Зато сада треба отворити очи, разумети оно што се око нас дешава и под хитно покушати – нешто урадити. А за почетак, ма колико нам то тешко падало, најбоље је пажљиво слушати оног ко све више постаје „главни агент окупације“.
Морамо слушати његове наступе. Да после нико не може да каже „нисмо знали“ и „нико нам није рекао“. Он нам говори.
