lanavi
Aktivan član
- Poruka
- 1.908
Poštovani čitaoci i glasači, došlo je vreme da ocenite prispele "morske"radove. Pristiglo je 6 priča. Kao i do sada, glasaćete po sistemu 3-2-1. Glasanje će trajati do 9-og marta, do 20h.
Izvolite, uživajte:
Priča br. 1
Dženi
Čuo sam i pročitao mnoge opise mora, verovatno mnogo lepše i upečatljivije,
ali meni se u sećanje urezala slika mora oslikana rečima jedne neobične žene.
I nisam siguran da li je to zbog njenog osmeha ili lepog opisa, znam samo da,
kad neko kaže – more, moje srce odgovara – Ona.
Sreo sam je čekajući voz za jug bezuspešno pokušavajući da je navedem na razgovor
ne bih li skratio vreme.Onda sam pomenuo more i zapljusnuo me talas prelepih boja
koje su se zauvek urezale u moje sećanje.
Rekla je da se zove Dženi, no mislim da joj to nije pravo ime već samo trenutna asocijacija na moje ime (Oliver) i more.
- More, more ti je Stranče kao život – počela je tihim glasom sve vreme se
smešeći krajičkom usana i oslovljavajući me, umesto imenom, Stranče.
- Plima i oseka – nastavila je – baš kao i život.More ti je...kao...kao ljubav, Stranče.Toplo i hladno.Mir i nemir.
Da li si znao da niko ne ume tako da te sluša kao more...Tako da te razgovori, izgrdi i osokoli, zagrli i odgurne...Nigde se tako ne čini da se snovi ostvaruju i da su sve želje moguće, kao dok ležiš u pesku, kraj mora, neke od onih toplih, letnjih noći što ti bude čežnje, mame uzdahe i damare.Jesi li osetio svo bogatstvo mirisa koji se, kako noć odmiče menjaju od intezivnog mirisa lavnde koji, tamo negde na uru oko svitanja, dobije svežu notu citrusa, a u samo svitanje, s prvom zrakom sunca, pomeša se sa slatkoćom bagrema i vidiš kako se pučinom razlije dan, kao da je po morskoj površini prosuta gomila dijamanata,
sve je svetlucavo i bleštavo, nestvarno...
Ehh, more... – gotovo da sam mogao opipati setu koju je taj jedan uzdah odisao.
- Jesi li otišao onih sivih, kišnih dana, da sediš na nekoj steni – nastavila je da priča - jednako tako turoban i siv, bežeći od ljudi, krijući se u okrilju bučnog mora dok zapljuskujući stenovitu obalu poneki talas baci koju kap po tebi, nošenu snažnim krilima bure, onako, tek da ne plače čovek sasvim sam...I nekako ti lakne, odvali se ona stena u grudima i odnesu je talasi, daleko...duboko...Vratiš se među ljude lakši, s više vere i kojom kapi nade.
Ne znam da li je more lepše sa svojim bonacama ili burama...ne umem ti reći koje mi je draže.
Da li si primetio Stranče, kakvo god da je nebo, kakve god boje nebom vladaju, iste se, kao na ogledalu, u moru preslikaju...I čini ti se, sve postaje kao jedno, veliko, iznijansirano prostranstvo i ti u njemu...nekako oslobođen, ohrabren...beskonačan kao pučina.I ako pogledaš tamo, daleko, dokle ti pogled može doseći...eeee...to moraš videti ako do sad nisi, Stranče.To je prizor koji se nikad ne zaboravlja!
Tamo, gde sve podseća na jednu nepreglednu liniju, gde ti oko šalje mozgu sliku spojenog mora i neba, ako kojim slučajem uspeš da uočiš brod, pogledaj mu dobro jedra...Imaš utisak da brod nastavlja da plovi pravo, da su jedra zaparala prostor praveći prolaz u neku nepoznatu dimenziju, neki novi, nama još neotkriven svet.
Ehh, more...more ti je, Stranče, samo po sebi neka nova dimenzija...drugačiji svet...samo ako umeš da ga osetiš, čuješ, razumeš... – bile su reči posle kojih je Dženin glas utihnuo.
Ćutao sam i ja neki minut izgubljen u slikama koje su mi se ređale pred očima dok sam je slušao, sve dok me nije trgnuo glas koji je obaveštavao da voz uskoro polazi.Morao sam se pozdraviti sa njom i pružajući joj ruku, kroz šalu sam je pozvao da pođe sa mnom na more kad ga već tako lepo ume opisati;
-Paa, Stranče – šeretski sam je oslovio kao i ona mene – hajde sa mnom na jug.
-Ne mogu danas, Stranče – nasmešila se – ovih dana ne posećujem groblje.
Zbunio me njen odgovor, nije se uklapao u onu lepu sliku i taman sam zaustio da je pitam, da mi na brzinu pojasni, a ona je već sama nastavila, zagledana negde u daljinu.Imala je još smešak na krajevima usana, ali sam mogao uhvatiti senku u onim njenim zamišljenim očima.
-Kao i sve na svetu i u životu i more ima svoju tamnu stranu.Ponekad...ponekad postane velika, nepregledna, plava grobnica... – na trenutak je zaćutala, pogledala me, široko se osmjehnula i dodala – no da ne kvarimo sliku, pozdravi mi more i lepo se odmori.
- Hoću, hvala Paa...zbogom onda Stranče - rekoh polazeći.I hteo sam još da pitam o toj tamnoj strani, ali ona kao da mi je čitala misli prekinu moja neizgovorena pitanja tihim rečima; -...ljubav Stranče...ljubav je tamo jedna umrla...- rekla je vedro (ili bar nastojeći da tako zvuči), dodajući;
-Ne postoji zbogom Stranče, srešćemo se mi opet...tamo...negde, sećaš se...u onoj nepoznatoj dimenziji.Svaki susret je brod čija jedra uplovljavaju u novi svet, nova obzorja...tamo ćemo se videti...jednom...negde, nekad... – rekla je odlazeći sa osmehom.
Skoro da sam ušao u voz, stiže me njen uzvik;
-Hej, Stranče, seti se da niko ne ume tako lepo da sluša kao more...!
Samo, pazi se zavodljivog glasa sirena, mešajući se sa šumom talasa može da te na pogrešne zaključke...navede! – zvonki smeh se pomešao s piskom lokomotive.
Voz je krenuo.
Nisam je nikad više sreo, ali kad god neko pomene more, sve da je se do tad i ne setim, ja pomislim – Ona.
Dženi, moja mala sirena izgubljenog Panonskog mora.Moj mali Stranac.
Čekaću je tamo na mestu koje mi je opisivala, a možda će ona čekati mene...ko zna...
Priča br. 2
Kužna vremena
„Iznesite svoje mrtve, iznesite svoje mrtve!“, odjekivalo je uskim kanjolikim uličicama grada koji je i u ta stara vremena već bio prastar.
Sablasna naredba izrečena je u kužnu noć još za dnevnog svetla, ali odjek se, začudo, još uvek čuo. Verovatno je to povezano s kruženjem kužnog zraka, mislio je Aristodije dok je pred sobom gurao kola sa svega tri tela. Izgleda kao da zaraza popušta, svakog je dana sve manje umrlih, ali ko zna, treba biti na oprezu. Jednom popustiti mora, ovako ne može večno, jedva čekam da me puste pa da se vratim ribolovu. Školjkarenju, spužvarenju i algarenju, snatrio je. Blagoslovljen sam, istina, prebolevši kugu, prošavši sve faze mračne bolesti u svega pola sata, i na kraju ne završim na mrtvačkim kolima već gurajući ih iz noći u noć!
Ali noći su i dalje crne. Pošto se znalo da se dvaput ne može oboleti, preostali komunalci upregnuše Aristodija da razvozi mrtvace. On koji je živeo za more i plavetnilo, našao se u crnoj krvi i gnjumulju do grla! Najradije bi otplovio svojom bracerom u beskraj, ali znao je da će ovi njegovi - baš zato što su njegovi - poslati za njim Mletke, pa i Turke ako treba.
Kasnije, nakon što je odvezao mrtvace do zajedničke grobnice, ležao je na hasuri od morske mahovine, u svojoj kolibici dole na obali. Opet je razmišljao. Nije razumeo tu kugu. Što hoće Bog? Kakve veze ima zrak? Pa ne može se prestati disati! Umiralo se i bez kuge, ovo sad kao da se vreme ubrzalo...
Ode van da se pomokri. Zapeče ga u cevi. U prvi mah nije se zabrinuo: znao je da to ne može biti kuga - i zato što ju je prebolio i zato što joj pečenje u spolovilu nikako nije znak. Dublje u noći probudi ga pomisao: dobro, nije kuga, ali neki đavo jeste!
Navuče na brzinu odeću pa se skoro trčeći uspne do grada. Zakuca teškim mjedenim zvekirom na vrata mesara Hećima koji se bavio travarstvom i topljenjem olova, a imao je i knjigu o bolestima. Sipara gospoja Hećimova pojavi se na prozoru.
„Nema ovde mrtvih, žalobni Aristodije! Nema ni bolesnih. Idi!“
„Trebam doktura, hitno je!“
“Ko, ovaj moj? Kakav ti je on to doktur? Doktur ti je u Beču i Stambolu, ovaj moj je običan opsenar.“
„Zašto ne dolazi?“
Sipara se naglo uozbilji. Aristodijevo pitanje zvučalo je kao da sumnja da je stari travar možda već i bolestan od kuge; možda bi on po svoja kola otišao pa pokupio taj sveži leš!
I pojavi se Hećim na prozoru. I izgledao je slabo. Možda je doista...
„Doktore“; počeo je Aristodije, „Peče me dok pišam.“
„Šta?“
„Mislim, moja prosta cev.“
„Aristodije, preboleo si kugu i ne možeš je opet dobiti. Već sam ti to rekao!“
„Znam to. Ali možda je nešto drugo. Isto može biti opasno, pa sam mislio za ne daj Bože.“
“Bog će te ubiti na licu mesta što si u doba najgore kuge došao k meni radi gluposti! Svakog peče kad piša, to je znak da si muško! Idi sad i ne prilazi ovoj kući, pogotovo dok ona kola guraš, ajde, iaaaaaaa, nosi se već jednom!“
Hećim je pobesneo, a onda se naglo povukao, klonuo, valjda, negde u kući. Prokleti mesar, sutra će mu pokucati na vrata čim sunce grane: „Iznesite doktura Hećima, iznesite doktura Hećima!“, ha-ha, smejao se, dok je koračao mračnim uličicama, smejao se svojoj crnoj šali, još crnjoj u to vreme crne kuge.
Opet ga je teralo na mokrenje. Nije mu se to mililo. Bojao se da će ga opet peći. Odlučio je izdržati još malo ili čak dok kući ne stigne. Tamo će, uz more, biti valjda lakše.
Izvolite, uživajte:
Priča br. 1
Dženi
Čuo sam i pročitao mnoge opise mora, verovatno mnogo lepše i upečatljivije,
ali meni se u sećanje urezala slika mora oslikana rečima jedne neobične žene.
I nisam siguran da li je to zbog njenog osmeha ili lepog opisa, znam samo da,
kad neko kaže – more, moje srce odgovara – Ona.
Sreo sam je čekajući voz za jug bezuspešno pokušavajući da je navedem na razgovor
ne bih li skratio vreme.Onda sam pomenuo more i zapljusnuo me talas prelepih boja
koje su se zauvek urezale u moje sećanje.
Rekla je da se zove Dženi, no mislim da joj to nije pravo ime već samo trenutna asocijacija na moje ime (Oliver) i more.
- More, more ti je Stranče kao život – počela je tihim glasom sve vreme se
smešeći krajičkom usana i oslovljavajući me, umesto imenom, Stranče.
- Plima i oseka – nastavila je – baš kao i život.More ti je...kao...kao ljubav, Stranče.Toplo i hladno.Mir i nemir.
Da li si znao da niko ne ume tako da te sluša kao more...Tako da te razgovori, izgrdi i osokoli, zagrli i odgurne...Nigde se tako ne čini da se snovi ostvaruju i da su sve želje moguće, kao dok ležiš u pesku, kraj mora, neke od onih toplih, letnjih noći što ti bude čežnje, mame uzdahe i damare.Jesi li osetio svo bogatstvo mirisa koji se, kako noć odmiče menjaju od intezivnog mirisa lavnde koji, tamo negde na uru oko svitanja, dobije svežu notu citrusa, a u samo svitanje, s prvom zrakom sunca, pomeša se sa slatkoćom bagrema i vidiš kako se pučinom razlije dan, kao da je po morskoj površini prosuta gomila dijamanata,
sve je svetlucavo i bleštavo, nestvarno...
Ehh, more... – gotovo da sam mogao opipati setu koju je taj jedan uzdah odisao.
- Jesi li otišao onih sivih, kišnih dana, da sediš na nekoj steni – nastavila je da priča - jednako tako turoban i siv, bežeći od ljudi, krijući se u okrilju bučnog mora dok zapljuskujući stenovitu obalu poneki talas baci koju kap po tebi, nošenu snažnim krilima bure, onako, tek da ne plače čovek sasvim sam...I nekako ti lakne, odvali se ona stena u grudima i odnesu je talasi, daleko...duboko...Vratiš se među ljude lakši, s više vere i kojom kapi nade.
Ne znam da li je more lepše sa svojim bonacama ili burama...ne umem ti reći koje mi je draže.
Da li si primetio Stranče, kakvo god da je nebo, kakve god boje nebom vladaju, iste se, kao na ogledalu, u moru preslikaju...I čini ti se, sve postaje kao jedno, veliko, iznijansirano prostranstvo i ti u njemu...nekako oslobođen, ohrabren...beskonačan kao pučina.I ako pogledaš tamo, daleko, dokle ti pogled može doseći...eeee...to moraš videti ako do sad nisi, Stranče.To je prizor koji se nikad ne zaboravlja!
Tamo, gde sve podseća na jednu nepreglednu liniju, gde ti oko šalje mozgu sliku spojenog mora i neba, ako kojim slučajem uspeš da uočiš brod, pogledaj mu dobro jedra...Imaš utisak da brod nastavlja da plovi pravo, da su jedra zaparala prostor praveći prolaz u neku nepoznatu dimenziju, neki novi, nama još neotkriven svet.
Ehh, more...more ti je, Stranče, samo po sebi neka nova dimenzija...drugačiji svet...samo ako umeš da ga osetiš, čuješ, razumeš... – bile su reči posle kojih je Dženin glas utihnuo.
Ćutao sam i ja neki minut izgubljen u slikama koje su mi se ređale pred očima dok sam je slušao, sve dok me nije trgnuo glas koji je obaveštavao da voz uskoro polazi.Morao sam se pozdraviti sa njom i pružajući joj ruku, kroz šalu sam je pozvao da pođe sa mnom na more kad ga već tako lepo ume opisati;
-Paa, Stranče – šeretski sam je oslovio kao i ona mene – hajde sa mnom na jug.
-Ne mogu danas, Stranče – nasmešila se – ovih dana ne posećujem groblje.
Zbunio me njen odgovor, nije se uklapao u onu lepu sliku i taman sam zaustio da je pitam, da mi na brzinu pojasni, a ona je već sama nastavila, zagledana negde u daljinu.Imala je još smešak na krajevima usana, ali sam mogao uhvatiti senku u onim njenim zamišljenim očima.
-Kao i sve na svetu i u životu i more ima svoju tamnu stranu.Ponekad...ponekad postane velika, nepregledna, plava grobnica... – na trenutak je zaćutala, pogledala me, široko se osmjehnula i dodala – no da ne kvarimo sliku, pozdravi mi more i lepo se odmori.
- Hoću, hvala Paa...zbogom onda Stranče - rekoh polazeći.I hteo sam još da pitam o toj tamnoj strani, ali ona kao da mi je čitala misli prekinu moja neizgovorena pitanja tihim rečima; -...ljubav Stranče...ljubav je tamo jedna umrla...- rekla je vedro (ili bar nastojeći da tako zvuči), dodajući;
-Ne postoji zbogom Stranče, srešćemo se mi opet...tamo...negde, sećaš se...u onoj nepoznatoj dimenziji.Svaki susret je brod čija jedra uplovljavaju u novi svet, nova obzorja...tamo ćemo se videti...jednom...negde, nekad... – rekla je odlazeći sa osmehom.
Skoro da sam ušao u voz, stiže me njen uzvik;
-Hej, Stranče, seti se da niko ne ume tako lepo da sluša kao more...!
Samo, pazi se zavodljivog glasa sirena, mešajući se sa šumom talasa može da te na pogrešne zaključke...navede! – zvonki smeh se pomešao s piskom lokomotive.
Voz je krenuo.
Nisam je nikad više sreo, ali kad god neko pomene more, sve da je se do tad i ne setim, ja pomislim – Ona.
Dženi, moja mala sirena izgubljenog Panonskog mora.Moj mali Stranac.
Čekaću je tamo na mestu koje mi je opisivala, a možda će ona čekati mene...ko zna...
Priča br. 2
Kužna vremena
„Iznesite svoje mrtve, iznesite svoje mrtve!“, odjekivalo je uskim kanjolikim uličicama grada koji je i u ta stara vremena već bio prastar.
Sablasna naredba izrečena je u kužnu noć još za dnevnog svetla, ali odjek se, začudo, još uvek čuo. Verovatno je to povezano s kruženjem kužnog zraka, mislio je Aristodije dok je pred sobom gurao kola sa svega tri tela. Izgleda kao da zaraza popušta, svakog je dana sve manje umrlih, ali ko zna, treba biti na oprezu. Jednom popustiti mora, ovako ne može večno, jedva čekam da me puste pa da se vratim ribolovu. Školjkarenju, spužvarenju i algarenju, snatrio je. Blagoslovljen sam, istina, prebolevši kugu, prošavši sve faze mračne bolesti u svega pola sata, i na kraju ne završim na mrtvačkim kolima već gurajući ih iz noći u noć!
Ali noći su i dalje crne. Pošto se znalo da se dvaput ne može oboleti, preostali komunalci upregnuše Aristodija da razvozi mrtvace. On koji je živeo za more i plavetnilo, našao se u crnoj krvi i gnjumulju do grla! Najradije bi otplovio svojom bracerom u beskraj, ali znao je da će ovi njegovi - baš zato što su njegovi - poslati za njim Mletke, pa i Turke ako treba.
Kasnije, nakon što je odvezao mrtvace do zajedničke grobnice, ležao je na hasuri od morske mahovine, u svojoj kolibici dole na obali. Opet je razmišljao. Nije razumeo tu kugu. Što hoće Bog? Kakve veze ima zrak? Pa ne može se prestati disati! Umiralo se i bez kuge, ovo sad kao da se vreme ubrzalo...
Ode van da se pomokri. Zapeče ga u cevi. U prvi mah nije se zabrinuo: znao je da to ne može biti kuga - i zato što ju je prebolio i zato što joj pečenje u spolovilu nikako nije znak. Dublje u noći probudi ga pomisao: dobro, nije kuga, ali neki đavo jeste!
Navuče na brzinu odeću pa se skoro trčeći uspne do grada. Zakuca teškim mjedenim zvekirom na vrata mesara Hećima koji se bavio travarstvom i topljenjem olova, a imao je i knjigu o bolestima. Sipara gospoja Hećimova pojavi se na prozoru.
„Nema ovde mrtvih, žalobni Aristodije! Nema ni bolesnih. Idi!“
„Trebam doktura, hitno je!“
“Ko, ovaj moj? Kakav ti je on to doktur? Doktur ti je u Beču i Stambolu, ovaj moj je običan opsenar.“
„Zašto ne dolazi?“
Sipara se naglo uozbilji. Aristodijevo pitanje zvučalo je kao da sumnja da je stari travar možda već i bolestan od kuge; možda bi on po svoja kola otišao pa pokupio taj sveži leš!
I pojavi se Hećim na prozoru. I izgledao je slabo. Možda je doista...
„Doktore“; počeo je Aristodije, „Peče me dok pišam.“
„Šta?“
„Mislim, moja prosta cev.“
„Aristodije, preboleo si kugu i ne možeš je opet dobiti. Već sam ti to rekao!“
„Znam to. Ali možda je nešto drugo. Isto može biti opasno, pa sam mislio za ne daj Bože.“
“Bog će te ubiti na licu mesta što si u doba najgore kuge došao k meni radi gluposti! Svakog peče kad piša, to je znak da si muško! Idi sad i ne prilazi ovoj kući, pogotovo dok ona kola guraš, ajde, iaaaaaaa, nosi se već jednom!“
Hećim je pobesneo, a onda se naglo povukao, klonuo, valjda, negde u kući. Prokleti mesar, sutra će mu pokucati na vrata čim sunce grane: „Iznesite doktura Hećima, iznesite doktura Hećima!“, ha-ha, smejao se, dok je koračao mračnim uličicama, smejao se svojoj crnoj šali, još crnjoj u to vreme crne kuge.
Opet ga je teralo na mokrenje. Nije mu se to mililo. Bojao se da će ga opet peći. Odlučio je izdržati još malo ili čak dok kući ne stigne. Tamo će, uz more, biti valjda lakše.
Poslednja izmena:
