Ljudi koji nisu nacionalisti a od toga nemaju neposrednu korist su prilično naivni. A naivni su zato što ne razumeju realnost i dinamiku koja postoji kako medju ljudima, tako i medju nacijama. Medjutim, kada neko poput Kiša (o kom bi se tek moglo pisati) piše ovako uopšteno, to se ne vidi jasno. Lako je teoretisati, život je nešto drugo. Život je onakav kakav jeste. To se vidi tek na konkretnim primerima.
Jedan od najboljih primera ove naivnosti kod nas bio je Aleksandar Karadjordjević Ujedinitelj, koji za razliku od svog starijeg brata Djordja Karadjordjevića nije bio predvidjen kao prestolonaslednik na srpskom prestolu. Igrom sudine i istorijskom spletkom, on koji je odrastao zaslepljen sjajem ruske imperije (ali ne i Rusije kao nacije) ipak je došao na tron, i 1. decembra 1918. nakon završetka Prvog svetskog pokazao šta zapravo predstavlja osoba koja ne posmatra sebe kao nacionalistu. Oprostio je Hrvatima i Slovencima poraz u Prvog svetskom ratu, prebrisao srpsko junaštvo i nacionalizam, oprostio Hrvatima sve grehove i zločine koje su vršili nad Srbima, zabranio Vidovdan kao državnipraznik i pokušao da premosti "malogradjanski nacionalizam" i napravi Jugoslaviju, južnoslovensku imperiju. Hrvati kao ambiciozan, bezobziran i makijavelistički narod verski utemeljen na katoličkom makijavelizmu a la Bordžije - sasvim je lepo i umešno iskoristio ovu glupost i naivnost našeg kralja da sebe unapredi. On nije razumevao šta nacionalizam predstavlja jer nije bio tako odgajan, i nije mogao da predvidi dinamiku koja će uslediti, a koja ga je 1934. odvela u smrt od strane ustaškog izgnanika, fanatičnog hrvatskog nacionaliste, Ante Pavelića.
Ovo je samo jedan od primera. Takvih primera i na nivou običnih ljudi ima bezbroj, samo u malo drugačijem vidu. U prirodi je sveta da bude odredjen, grupisan i na nivou grupa (zajednica) omedjen tradicijom. Ljudi se vezuju za tradiciju jer su njihovi preci, povučeni jasnom i realnom dinamikom svih vremena (a to je dinamika sukoba i okršaja, diplomatskih i ratnih) stvorili i dali toj grupi ljudi sve što ona trenutno ima. Apsolutno sve. I ma koliko malo bilo, ta žrtva je realno, utemeljena na samoj prirodi sveta kao polja na kom vladaju perpetualni sukobi. A pošto opet ponavljam znamo da je svet arena neprestanih sukoba i sučeljavanja, kako medju ljudima tako i medju nacijama, onda je logično da će postojati i tradicijom odredjene strane u tim medjudržavnim-predatorsko-žrtvenim sukobima, a tradicija stvara centar duhovnosti i samorazumevanja koji zatim dalje vodi ka pravilnom razumevanju sveta i zauzimanju pravilnog stava u odnosu na svet i realnost.
Evo još jednog primera koji pokazuje koliko je pogubno kada se na čelu jedne recimo velesile nadje čovek kosmopolitskog usmerenja, a ne nacionalističkog. U pitanju je američki predsednik, Džimi Karter, koji se inače posmatra kao najslabiji američki predsednik ikad, daleko slabiji i od kontroverznog Ričarda Niksona, a zanimljivo je što to mišljenje i dalje vlada iako je dotični dobio Nobelovu nagradu 2002. godine. Razlog je taj što kao lider kosmopolitskih ambicija nije razumevao realnost sveta kakav jeste, i zamalo je odveo Ameriku u propast. Naime, on je jedan od retkih američkih predsednika koji je vodio apsolutno ne-nacionalističku, neagresivnu, potpuno kosmopolitsku politiku. Čak i kada je izbila Iranska talačka kriza, odabrao je kosmopolitske a ne borbene metode i pomiriteljske umesto nacionalističkih parola kako bi rešio stvar. Medjutim, nije rešio problem. Nije rešio apsolutno ništa, a u njegovo vreme su Sovjeti napali Avganistan. Logično je da se to desilo jer kada jedna velesila popusti, druga, jaka i dinamička nastupa i povlači potez. Zato su Amerikanci nakon njega birali Regana koji je uspeo da reši tu krizu i uz pro-američke poteze povrati Americi položaj. Ono što važi za nacije, važi i za ljude.
Šta hoću da kažem? Umesto bednog teoretisanja, treba se osvrnuti na realnost. Pa i Kiš je to pisao u atmosferi zemlje koja više ne postoji. Ona ne postoji, jer je čovek borbena životinja, i tu svoju borbenost je preslikao na zajednice u kojima živi, a koje su oslikane tradicijskim predanjem njegovih predaka. Zato danas i postoje ideje poput Evropske unije i globalizma, koje vrlo vešto manipulišu prirodom zajednica, kako bi na konto opisivanja 'pogubnosti nacionalizma' zapravo učinile svoj potez i zavladale tim nacijama i narodima. Oni se kroz selektivnu humanost bave dominiranjem slabih nacija koje su nasele na licemernu retoriku ljudskih prava i konvencija.
A ako govorimo u najapstraktnijem kontekstu - da li nacionalizam koči ili ne koči pojedinca, ja lično smatram da ga ne koči zato što je utemeljen u realnosti, ako pod nacionalizmom podrazumevamo ljubav prema svojoj naciji, narodu i državi, i najbitnije - tradiciji i predanju. To je duhovni centar kojim se borimo i opstajemo u istoriji. Tako smo i opstali pod Turcima-Osmanlijama, koji su bili realisti i koji sigurno nisu kao nadobudni Kiš razmišljali u sladunjavim kosmopolitskim terminima. A taj isti Kiš je bezočno i iz mržnje uništavao karijere velikog broja ljudi, kao komunistički cenzor, pozivajući se na svoje jevrejsko poreklo. Toliko o mržnji.
твоје пљување је последица нечег другог 
(надам се 
). 
, то је био мој пример за легенду, која, такође, има значаја за неки народ (осим историјске позадине). 
, као и 
