Koracao bih ja unapred da imam gde da koracam, a unazad da gledam nema smisla jer sam davno naucio da ni za cim ne treba zaliti i da je sazaljenje, a narocito samosazaljenje krajnje besmislena emocija.
A kako nemam gde da koracam tapkam u mestu.
Koracao bih ja unapred da imam gde da koracam, a unazad da gledam nema smisla jer sam davno naucio da ni za cim ne treba zaliti i da je sazaljenje, a narocito samosazaljenje krajnje besmislena emocija.
A kako nemam gde da koracam tapkam u mestu.
Koracao bih ja unapred da imam gde da koracam, a unazad da gledam nema smisla jer sam davno naucio da ni za cim ne treba zaliti i da je sazaljenje, a narocito samosazaljenje krajnje besmislena emocija.
A kako nemam gde da koracam tapkam u mestu.
Možda je nelogična racionalizacija, ali može i drugima da posluži.
Ja tapkanje doživljavam kao koračanje u mestu.
Fizička odsutnost jednog prijatelja hiljada kilometara daleko mi je jedina asocijacija na nedostajanje trenutno, iako i dalje postoji prisutnost, ali nedovoljna. Sa prijateljstvima su nadomešćivanja najteža, jer kako sam starija, sve manje sam u stanju da "sklapam" nova prijateljstva.
Na sreću, nedostajanje u ljubavoj sferi mi je najlakše premostivo, nisam ljubavni zavisnik, dok su mi moje mačke žive i zdrave, niko mi ne nedostaje.
Gde nađe Džima Kerija, za njega tek ne bih imala živaca.
hahahahahha
ako deluje bezdušno....nije bio cilj
Али увек, повремено, сетимо се тих особа са неком сетом, загреје нам душу..
