Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Ову тему отварам у спомен последњим борцима против комунистичког режима, који су и после 1945. наставили борбу против нове окупације. Њихова имена су била избрисана из списка живих, више није имало за шта се борити, њихова војска је била поражена, непријатељска идеологија је победила. Па ипак они су наставили борбу.
Позивам све који имају знања о овој теми да допринесу истој.
Владо Шипчић.
Најмалађи четнички официр у рату, одржао се чак до 1957. Погинуо код Бјелог Поља 29.7.1957.
Божо Бјелица.
Прешао из партизана у четнике. Скривао се углавном у крајевима између Пријепоља и Пљеваља,између осталог и у селу мог оца је имао краћа пребивалишта. Погинуо 1952. код Чајнича.
Српко Меденица.
(Вишеград, 15. мај 1924. —Лунићи код Прибоја, 13. јануар 1951)
У рату у Вишеградској четничкој бригади, после рата се скривао између Вишеграда и Прибоја.
После рата је био са Држом у Вишеградском крају и био је сведок када је Дража ухваћен помоћу авиона ОЗН-е. До погибије убио је 25 комуниста после рата.
Официр УДБ-е Милан Драгутиновић у књизи очи у очи са одметницима пише о Меденици.
Од наоружања Меденица је имао аутоматски пиштољ који је добио на поклон од генерала Михаиловића, а имао је и лаку машинку и две официрске ташне, једну са документима а другу са бомбама. Због релативно повољних географских услова са пуно шуме и пећина, али и због великог поверења код локалног српског становништва, група Српка Меденице је и после хватања генерала Михаиловића остала да делује у реонима Вишеграда, Ужица, Златибора и Рудог. Комунисти су, не могавши да уђу у траг Меденичној групи, појачали акције и укључили све ондашње службе — КНОЈ, ОЗНА, УДБА и тзв. народну милицију. Но, то је Меденицу натерало на само мало већу опрезност.
Антоније Ђурић у књизи Црвена куга о тим послератним годинама пише:
Једне ноћи неко ме је из магазе позвао именом. Препознала сам Српка. Знао је за погибију нашег оца, веровао нам је да га нећемо издати, зато се и склонио код нас. Доносиле смо му ја и сестра хране. У магази је спавао и са нама разговарао. За његово скривање нико није знао осим нас две. Причао нам је да ће отићи код нама познате пријатељске породице Бадњар. Једне нићи када смо донеле храну, Српка није било отишао је. После неколико месеци чула сам да је убијен. Недуго затим неко је издао породицу Бадњар због тога што су чували Српка, сви су убијени. Никоме до данас нисмо причали да смо скривале Српка Меденицу плашећи се комунистичке одмазде.
(Самарџић, Дража 5).
Позивам све који имају знања о овој теми да допринесу истој.
Владо Шипчић.
Најмалађи четнички официр у рату, одржао се чак до 1957. Погинуо код Бјелог Поља 29.7.1957.
Божо Бјелица.
Прешао из партизана у четнике. Скривао се углавном у крајевима између Пријепоља и Пљеваља,између осталог и у селу мог оца је имао краћа пребивалишта. Погинуо 1952. код Чајнича.
Српко Меденица.
(Вишеград, 15. мај 1924. —Лунићи код Прибоја, 13. јануар 1951)
У рату у Вишеградској четничкој бригади, после рата се скривао између Вишеграда и Прибоја.
После рата је био са Држом у Вишеградском крају и био је сведок када је Дража ухваћен помоћу авиона ОЗН-е. До погибије убио је 25 комуниста после рата.
Официр УДБ-е Милан Драгутиновић у књизи очи у очи са одметницима пише о Меденици.
| Српко Меденица је био човек тридесетих година, моје висине, доста мршав, али са јаком коштаном-мишићном грађом. Смеђа коса са ситним таласима падала је на врат и по раменима, очи је имао зелене, доста мирне и продорне — дуго су знале да гледају, а да му очни капци не трепну. Из те су мирноће као бљесак те очи знале да прелете очне риме, шибају и по ономе кога посматрају, или да се за трен закрваве. У основи доста немиран с пуно покрета, али на моменте укипљен, непокретан као звер кад осматра и вреба. Та ишчекујућа имобилност нарочито се запажала онда када је чекао неки интересантан одговор. Говорио је течно, с непромењеном бојом гласа, одмеравајући сваку реченицу, стилски и граматички. Осмех му је стално лебдио на уснама, али то је био онај ироничан који је у себи садржао нешто лукаво и неповерљиво. Иначе, и поред тога сталног осмеха, никада се није смејао. Када би се то и десило, било је само за трен и то је био сасвим други човек. Баш као такав, он је високо одскакао од своје околине, и четника и јатака. Одевен је био по потреби живота који води. Обично је ишао гологлав, али је код себе имао шајкачу с официрским амблемом бивше југословенске војске. Насупрот осталима, Меденица је као школован човек имао нешто више политичког утицаја и он се обично трудио да тим акцијама да политички карактер или бар политичко оправдање.[SUP][6][/SUP] |  |
Антоније Ђурић у књизи Црвена куга о тим послератним годинама пише:
| Шапуће се о неком устанку, не може народ да издржи толико насиље, отимају му храну, глобе сељака на сваком кораку. Помињала се имена Боже Бјелице, Српка Меденице, Влада Шипчићаи још неких старих четника — испредале се легенде о њиховој неустрашивости. За Меденицу кажу да прерушен, улази у градове — једном је, кружила та прича, ручао у градском ресторану, платио рачун унапред, а када је конобар подигао тањир нашао је цедуљу на којој је стајало да их поздравља Меденица. Војска и милиција се дигла на ноге, блокирала путеве, претресла куће и трговине, али узалуд као да је у земљу пропао. Народ се хранио том причом и надом да није све изгубљено Сведочење Ане и Душанке Мирковић о Меденици(ћерке Андрије Мирковића, жртве комуниста у Ужицу). |
(Самарџић, Дража 5).
