ТАЧНО ИЗЛОЖЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ
Prikazujem rezultate 1 do 5 od 5

Tema: ТАЧНО ИЗЛОЖЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

  1. #1
    Zainteresovan član ODIN_TOR (avatar)
    Učlanjen
    08.02.2015.
    Pol
    muški
    Poruke
    280
    Reputaciona moć
    14

    Lightbulb ТАЧНО ИЗЛОЖЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

    Свети ЈОВАН Дамаскин
    ТАЧНО ИЗЛОЖЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ



    1. О томе да је несхвативо оно што је божанско, те да не треба истраживати и испитивати оно што нам није предато преко светих пророка, апостола и јеванђелистa

    Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави.[1] Божанство је, дакле, неизрециво и несхвативо (необухвативо умом). И нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син.[2] Но и Дух Свети тако зна оно што је Божије, као што дух човечији зна оно што је у човека.[3] Но изузев првенствене и блажене природе,[4] Бога нико никада није познао, него онај коме се Он сам открио; и то не само нико од људи, него ни од надземних сила, па и самих, велим, Херувима и Серафима.
    Бог нас, ипак, није оставио у потпуном незнању, него је знање о Божијем постојању Он сам природно расадио у свима нама. И сама творевина, те њено одржавање и управљање, објављују величанство божанске природе.[5] И најпре нам је преко закона и пророка, а затим и преко свога јединородног Сина, Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, по мери наше пријемчивости, открио знање о себи.
    Све оно, дакле, што нам је предато преко закона, пророка, апостола и јеванђелиста, прихватамо и познајемо и поштујемо, не потражујући ништа преко тога; јер Бог, будући да је добар, пружа нам сва добра, не бивајући подложан ни зависти нити икаквој страсти (страдању); јер далеко је завист од божанске природе која је бестрасна (нестрадална) и једина добра. Као онај, дакле, који све зна и унапред се стара о свачијој потреби, оно што нам је од користи открио је. а оно што не могасмо понети прећутао је. Задовољимо се тиме и при томе останимо, не померајући вечне границе, нити преступајући божанско предање.[6]




    НАПОМЕНЕ:

    1. Јн 1,18.
    2. Мт 11,27.
    3. Упор. 1. Кор 2,11.
    4. Овде се првенствeном и блаженом природом назива Свети Дух.
    5. Упор. Прем 13,5.
    6. Пр 22,28.


    http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/SvJovanDamaskinTacnoIzlozenjeVere/SvJovanDamaskinTacnoIzlozenjeVere001.htm
    Poslednji put ažurirao/la ODIN_TOR : 12.02.2015. u 14:08



  2. #2
    Zainteresovan član ODIN_TOR (avatar)
    Učlanjen
    08.02.2015.
    Pol
    muški
    Poruke
    280
    Reputaciona moć
    14

    Podrazumevano Re: ТАЧНО ИЗЛОЖЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

    1.

    Беседе оца Тадеја

    Мир и радост свима од Господа, јер су мир и радост најважнија богатства овог и оног света. За тим сви ми чезнемо. Можемо имати на кугли земаљској што год пожелимо, а да немамо мир и радост. А мир долази од Извора Мира, од Господа. Када се Господ обратио својим ученицима, када су они затворили врата због страха од Јудеја, прво што им је упутио било је: "Мир вам."
    Господ ће вас наградити миром ако се измирите и окренете Апсолутном Добру, а Апсолутно Добро је Господ Бог. Он жели да ми имамо једну божанску особину - смирење је та божанска особина. Где год смирење царује, било у породици, било у друштву, оно из себе извија мир и радост.
    Свако добро и свако зло потиче од мисли, јер смо ми мислени апарат. Утичемо чак и на биљни свет, будући да и биљни свет има нервни систем. Сви очекују мир, утеху, љубав.
    Покајање је измена живота. Потребно је да човек оде до свештеника или свог ближњег и да му каже шта му ремети мир. Чим наши ближњи саучествују у нашем страдању ми добијамо утеху и снагу.
    Ако се ми окренемо Извору Живота, Господ ће нам дати снаге да учврстимо у себи мисли пуне добра, јер добре мисли, добре жеље, дају мир и утеху свуда. Морамо се ( мислено ) изменити.
    Наше мисли утичу не само на нас, него на све оно што нас окружује. Морамо да упућујемо добре мисли. Господ заповеда да волимо своје непријатеље, не због њих, него због нас самих. Треба опростити све од срца. Када се опрости све од срца, све је опроштено. Ми смо (тада) саучесници мира, тада мир чини радост и утеху свима око нас. Сви осећају наше мисли мирне, тихе.
    Када је домаћин у кући оптерећен бригама о породици нико нема мира и покоја од његових мисли, чак ни мала деца у развоју. Зато они који руководе кућом треба да се предају Господу, да Му се моле, и да схвате да је Господ свемогућ, да нас Господ теши.
    Морамо од срца све опростити. Унутрашњи мир не може да се сачува докле год наша савест нешто изобличава. Морамо умирити савест. Треба свима опростити од срца. Без тога нема унутрашњег мира.
    Даће Господ благодат. То је божанска сила која делује свуда, а особито у душама које траже Господа, Извора Живота. Мир Божији се свуда сеје.
    У Старом Завету пише: "Сине, дај ми срце своје." Господ је једина утеха и анђелима и Светима и свима који Га траже. Он је једини Бесконачан.
    "Професор је расејан. Он је такав и такав!" Моли да Господ да благог анђела и професору и теби. Ако заволиш професора, тако ћеш лако одговарати и добити оцену. Када се професор и ученик помире, међу њима више нема (мисленог) рата.
    Нема нам мира ако мислено ратујемо са родитељима. Духови злобе гледају да се ми по сваку цену огрешимо о родитеље. Тада они стичу власт над нама, а ми мислимо да је неко други крив. Многи то увиде, па поправе мисли. Ја увек то кажем- неки прихватају, а неки су сувише горди. Што дајемо, то нам се враћа.
    Свети Оци кажу: "Сеј љубав, па ћеш љубав жњети. Сеј мир, па ћеш мир жњети." Немогуће је да стекнемо мир ако смо пуни зависти и злобе. Ако се не ослободимо од те паклене особине како ћемо у вечност? Једини је Господ који може да нас измени. Дух се везује мислима. Каква нам је карактерна особина овде - такви прелазимо у вечност.
    Треба да смо мирни. Боље је трпети увреду, него нанети увреду. Ако претрпимо увреду, Господ ће нам дати снагу и мир. Ако не претрпимо увреду, савест нам неће дати мира. Савест је Божански суд.
    Ми можемо свашта радити али нећемо имати ни мира ни покоја. Карактерна особина ( овде на земљи ) је основа за прелазак у вечност. Ако смо мирни и тихи идемо у ред светих и анђела. Њих је Господ наградио бесплатном благодати и у тим душама нема особина овога света. Човек може стално да га вређа, а он се не вређа. Човек може да га изудара, а он се не љути, јер је његова душа руковођена Светим Духом.
    Питали су Светог Серафима Саровског: "Шта је циљ нашег живота?" - "Враћање у наручје Оца Небеског."
    Ми реметимо мир. Господ нас ( тада ) оставља са нашим мислима - ето нам страдања. Нема силе која може да поруши милост Господњу. Зато мученици нису осећали страдања, а ако су и осетили, утешио их је тихи Господ. Када благодат Светог Духа озари душу - она више не осећа страдања.
    После Господа немамо веће добро од својих родитеља. Господ каже: "Ја сам тај који зачиње плод у утроби мајке." Родитељи су оруђе у рукама Господњим. Господ благосиља брак. Потребно је време да се попуни (број) оних павших анђела који су отишли са сатаном, а Бог је и за њих, духове злобе, Бог. Они су високоинтелигентна бића, али за њих нема ни мира ни покоја.
    Ми морамо тражити утеху од ближњих будући да смо створени, ограничени временом и простором, и не можемо да дамо бесконачно, али тражимо бесконачно. Тражимо мир бесконачни, радост бесконачну - све бесконачно. Али наши најблизи не могу све да нам пруже. Сви смо ограничени и у сталном смо рату са злим мислима, јер су пали духови пуни злобе ( зли духови нападају преко мисли - убацујући зле мисли у човекову главу ).
    Господ гледа да ли ми од срца тражимо да нам Он помогне. Чујемо многе речи лепог примера живота и како треба упутити ближње да то раде. Али, да ли ћемо моћи то да остваримо?
    Видимо особу мирну, тиху, све прашта, све трпи. Тај пример нам остаје увек јер и ми желимо то да стекнемо. Како? Окренимо се ка Апсолутном Добру, срцем, мислима и целим својим бићем. Сјединимо се у апсолутној љубави са својим Створитељем. Треба бити непрекидно у молитви. Треба молити Пресвету Мајку, анђела и Свете ( да нас учврсте својом заштитом ) да Га тако силно љубимо, јер тада ћемо бити блажени и овде и у вечности. Бог је Љубав и Срећа која испуњава све који Га траже.

  3. #3
    Zainteresovan član ODIN_TOR (avatar)
    Učlanjen
    08.02.2015.
    Pol
    muški
    Poruke
    280
    Reputaciona moć
    14

    Podrazumevano Re: ТАЧНО ИЗЛОЖЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

    2.

    Кавим се мислима бавимо - такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне и тихе - ето нам мир. Ако су нам мисли негативне - ето нам немир. Ми тражимо помоћ од родитеља и кад их замолимо, они раскрваре своје родитељско срце и чине нам по вољи оно што је добро.
    Божија енергија свуда делује, а особито у оним људима који су се окренули ка Господу. Бог је Мир, Утеха и Радост свима. Зато вам желим мир и радост од Господа.
    Родитељи имају велику власт над својом децом. Да ли су они добри или лоши - то је њихова ствар и они ће за то одговарати. Много се у свету страда због непоштовања родитеља.
    Мој отац је био много добар човек. Имао сам мисао да је требало да уложи много више у мене. Преосетљив сам. Рођен сам 1914.
    Нисам смео да упутим такве мисли оцу. Не вреди што сам био бистро дете. Нисам видео да сам ја упропастио свој живот. Када је требало нешто да се оствари, а оно - пропаст. Лекари су рекли: Неће живети више од пет година. Био сам тежак плућни болесник. Хтео сам да посветим свој живот Господу, па сам отишао у манастир.
    Господ ће отворити пут најбољи за децу. Господ ће опростити. Господ је милостив. Ако се ми молимо Богу за њих, немогуће је да то не утиче на њих. Мисли су огромна снага. Одмах нам се отвори пут и знак.
    Монах се у старо време молио да му Пресвета Богородица укаже шта је то монах, а Пресвета Мајка му је рекла: "Монах је молитвеник за цео свет."
    Ако мислима ратујемо са професорима и родитељима, нема добра.
    Господ жали своја створења што тако пате, али узалуд кад неће да се покају.
    Дође старац Св. Антонију и каже да је велики грешник и да је много грешио.
    -"Хоћу да ми ти кажеш да ли за мене има покајања?"
    -"Молићу се Господу да ми Он открије, а ти дођи за недељу дана."
    Господ му је открио:
    -"Знаш ли ко је онај старац?"
    -"Не знам."
    -"То је сатана."
    -"Он хоће од мене да чује да ли има покајања."
    -"Има покајања. Он је дух и стално је у покрету. Треба да стоји на једном месту три године окренут ка истоку и да се моли: "Опрости Господе моју преосталу злобу".
    Старац је дошао након недељу дана.
    -"Да ли си питао за мене?"
    -"Јесам. Треба да стојиш три године окренут ка истоку и да се молиш: "Опрости Господе моју преосталу злобу."
    Одскакутао је на једној нози јер је знао то, али неће да се покаје. Нема неопростивог греха. Нема греха који ће порушити милост Господњу.
    Свети Оци су се интересовали шта је то хула на Светога Духа и добили су одговор. Хула на Светог Духа је упорност у непокајању и противљење истини. Узалуд ти некоме говориш да је Бог свуда присутан и да је Животодавац, кад он неће да чује.
    Треба припремити срце да се у Светом Причешћу сједини са Господом. Пост је потребан за смирење тела, јер кад се тело смири, смириће се и душа. Црква је прописала како треба постити. Срце треба припремити. Ми можемо ништа не јести, а да нам је срце злобно и пакосно. Како да примимо Свето Причешће када не подносимо појединце? Узећемо Свето Причешће, али не за спасење, јер смо задржали паклене особине, које су зле.
    Пост је припрема за смирено срце. Свети Оци кажу: "Онај који није послушан узалуд пости и моли се Богу. Послушање је веће од поста и молитве. Кад сам био млад нисам разумео упутства Светих Отаца, али касније сам видео да је то тачно. Ко не смири срце и не очисти га од злих мисли, узалуд пости.
    Господ је сав мир, сва радост. Треба припремити срце да буде кротко, смирено, у супротном узећемо Свето Причешће на осуду, а не на спасење. Зато се и молимо: да нам Причешће не буде на суд него на спасење.
    Ко обилази манастире да види споменик, архитектуру, фреске - вратиће се кући празне душе. Међутим, ако је побожна душа, ако обилази ради своје душе, да би стекао мир, спасење - вратиће се пун утехе.
    Магија делује тамо где нема молитве ни чврсте наде у Бога. Једном приликом ми је дошла једна млада жена. Завршила је политичке науке, али је јако побожна. Удала се за лекара, човека који је већ био ожењен. Само је месец дана био у браку кад га је прва жена напустила. Њен муж има старијег брата који је исто лекар. Он се три пута женио и све три жене су га напустиле. Њихова мајка је исто лекар и професор медицинског факултета. Она живи са сестром и бави се црном магијом. Ретко долази код сина. Међутим дошла је једног дана љута и рекла снаји: "Ја сам отерла ону жентурачу од свог сина, али теби не могу ништа." Мађијом тера духове злобе да досађују снаји како би она напустила мужа. Али та жена ( снаја ) је молитвеник, ревнује за Господа. Пошто јој дух злобе ништа не може, враћа се на бабу, па баба игра пипиревку. Враћа се на оног који је њега послао, па се њему свети. Након тога кад је дете проплакало ( родило се ), баба је опет дошла и питала снају:
    - "Да ли онај билмез воли своје дете?"
    - "Како не би волео?"
    - "Значи још га воли!"
    Улази син. Плаче и каже жени: -"Знаш не мили ми се да уђем у стан. Знам да ми све ово чини мајка, али ништа не могу..."
    Спаљивање мртвих није хришћанско дело. То је дело савременог света да би што мањи простор заузело тело. Ако је човек побожно живео, тело је благодаћу Светога Духа освећено, и као тело не сме да се спали. Господ није створио тело да се спали. Зна се још од прародитеља Адама да чим душа напусти тело, треба прах праху, треба ставити тело у земљу, јер спаљивање није хришћанско дело.
    Оне мајке које уништавају плод своје утробе чине велики грех. Оне уништавају живот. То је велики грех. Бог зачиње плод, а оне га уништавају. Треба из дубине душе да се измене и да не понављају такав грех. Таква жена се осуђује као убица. Ни једна животиња на земаљској кугли не убија своје младунче, једино разумно биће убија своје дете. Ако остане у непоправљивом стању, биће осуђена као убица. Питање је да ли ће моћи да прође кроз митарства. Нема неопростивог греха осим неокајаног греха. Велики је грех нашег народа - неокајани грех. Читава су села нестала. Био сам млад када је у Витовници било 110 кућа, а сада их нема ни половина. Жалосно је што ћемо ми Срби бити мањина. Доћи ће са стране и населиће се. Велика је грешка од стране грађанског закона да се земља дели на децу. На западу није тако, један остаје на земљи, а остали се запосле. Не ваља да се деле мале парцеле.
    Наши Роми немају ни куће ни кућишта, па је опет пуна черга деце. Увек су задовољни, увек весели. А наши имају хлеба, па ни са хлебом неће да имају деце. Жалосно је то. Треба да се поправимо, ако можемо.
    Мајка је мајка и сви смо везани за мајку. Многи научници су били благодарни према мајци, зато је се сећају. Мајка нам је карактерна особина.
    Када мајка оде у вечност ми смо ожалошћени. То је наша грешка. Ми треба да се молимо, јер она потребује наше молитве, а не жалопојке. Много ми смета када смо ожалошћени. То је велика грешка - па ми смо Хришћани. Уместо да будемо благодарни Богу за све, да Му се молимо да се ( упокојена особа ) уброји међу анђеле и свете - ми тугујемо. Због тога и деца и мајка много пате у вечности.
    Једна мајка је имала ћерку која јој је била једина нада. Међутим ћерка се разболи и умре, а пошто је била побожна Господ је одведе у рај. Њена мајка је желела да је сања, али ћерка није имала потребу да се јави мајци јер је била у рајским небесима. Зато је мајка ишла код врачара и гатара. Једна јој је врачара рекла да пре изласка сунца изађе на гроб, да узме флашу и да нешто уради, и чека да јој се ћерка јави. Мајка је то урадила, а ћерка јој се јавила и рекла:
    "Мајко, што си ми то учинила? Зашто си ме тражила? Била сам у рајским насељима, а сада више не могу да се вратим. Што се ниси помолила Богу? Толико ме је туга оптеретила да не могу да се вратим Господу. Не могу да се вратим тамо где сам била опредељена."
    Не треба туговати за умрлима, већ се треба Господу молити да им Он да јеванђелска насеља. Туга све ремети. Она омета мир који су они добили од Господа. Зато треба да будемо молитвени, јер туговати за својим рођенима није хришћански. То је незнабожачки. Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да смо благодарни Богу. Треба да се молимо Господу да им опрости грех и да чинимо добра дела за спомен. То се прима. Само Господ може да ослободи душу од паклених уза. Зато највише да се молимо Богу и тамо где има свакодневна Литургија да се моле за покојне.
    Док је владика Николај био у животу питали су га да ли има спасења за оне који се нису кајали у животу. Рекао је да има, ако се неко моли за такву душу четредесет дана и више. Литургија је голготска жртва. Господ се жртвује. "Господе, омије грехе онима који су овде споменути Твојом часном крвљу." То је највећа жртва коју ми Хришћани можемо да учинимо.
    Кад сам био млад монах мучило ме је питање: "Зашто онај који искрено тражи Господа толико страда? Зашто се толико мучи? Не могу више Господе!"
    Легнем. У сну видим себе на узвишењу. Видим како иде војска од истока ка западу. Није земаљска војска, него небеска војска. Сви су равни ( исти ). Само један иде корак испред свих. Певају:
    " За Цара Славе,
    За Цара Небеског,
    Ми борбу водимо,
    Зло да покоримо."
    Певам и ја са њима:
    "За Цара Славе,
    За Цара Небеског,
    Ми борбу водимо,
    Зло да покоримо.

    Како ћемо зло победити?
    Љубављу.
    За Цара Славе,
    За Цара Небеског,
    Ми борбу водимо,
    Зло да покоримо.

    Много значи кад у кући има молитвеник. Молитва привлачи Божју благодат. То осећају сви домаћи. То осећају и они којима су срца охладнела. Зато се треба непрестано молити.

    ++++

    http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Besede/Otac-Tadej.htm

  4. #4
    Domaćin Лавље Срце (avatar)
    Učlanjen
    09.10.2014.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.024
    Reputaciona moć
    71

    Podrazumevano Re: ТАЧНО ИЗЛОЖЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

    ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
    ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
    ОПШТИ ДЕО





    IV. Верско и културно стање у свету

    у доба када се појавило хришћанство



    Хришћанска вера је за неколико векова потиснула све многобројне вере у тадашњем културном свету. Тај необични успех има два главна разлога. Први лежи у снази јеванђелских истина и у томе што је та вера најближа људској души, која је "хришћанска по својој природи" - naturaliter christiana. Други је у тадашњим историјским приликама које су биле погодне за напредовање хришћанства. Син Божји се јавио када се навршило време, тј. када су историјске прилике сазреле за његов долазак (Гал. 4). Те историјске прилике леже у верском, моралном и културном стању тадашњег света.

    1. Грчко-римска вера, главна коју је имало хришћанство да потисне, била је унутрашње истрошена, њене вредности су биле дотрајале. Прво је постало јасно филозофима, па затим и ширим слојевима народа, да је митологија бајка без садржине или са неморалном садржином. Озбиљнија филозофија је покушавала да спасе митологију песничким и филозофским тумачењем појединих митова. Но, много је више од ње успевала комедија, сатира и површна просвећеност, која је митологију на све стране извргавала руглу. То још не значи да је свет тада био уопште нерелигиозан. Напротив, био је веома религиозан, само није могао да се задовољи својом старом вером. Стојичка и платонска филозофија тога доба имају религиозну боју (Сенека, Епиктет, Марко Аурелије, Плутарх). Масе народне, у својој жудњи за религијом, примале су све нејасно и тајанствено из источних религија, које су им дошле на домак мешањем народа у великој римској држави. То је тзв. верски синкретизам који почиње још са Александром Великим, а нарочито је жив у доба рођења Христова. Из тадашње књижевности видимо да људе никада као у то време нису занимала питања о души и вечном животу, о Богу, истини, о испаштању, аскези и о искупљењу. Дакле, и код просвећеног и код мање просвећеног тадашњег света било је религиозности. И тај свет, тражећи веру која би га најбоље задовољила, дошао је до уверења да у споменутим питањима не може изаћи на чистину без Спаситеља. То уверење, да је људима потребан Спаситељ, било је пред долазак Христов врло раширено. Такво духовно расположење било је погодно за ширење хришћанства.

    2. Хришћанство се брзо ширило у римској царевини и због тога што је у њој на све стране било много јеврејских насеобина. У томе времену је могло бити у држави расејано око четири до пет милиона Јевреја (дијаспора). Ти Јевреји су умешно водили своју верску пропаганду, при чему су се служили и филозофијом, те су успевали међу просвећеним светом. Имали су особито много прозелита у Антиохији и Александрији. Светковање суботе је нпр. у I в. било уобичајено и код многих нејевреја. Тим дугим радом јеврејске пропаганде, која је свет упознала са једнобоштвом и Мојсијевим моралом, било је обрађено поље за хришћанску проповед, која је дошла одмах после јеврејске. Познавања Старог завета, на који се ослањала хришћанска проповед, било је доста и на све стране.

    3. Много је ишло на руку ширењу хришћанства и то што је у доба када се оно појавило постојала једна светска монархија. У њој је владао међу различитим народима, углавном, исти поредак и што је главно - мир. "Како би та наука мира - пита Ориген - која не дозвољава освету ни над непријатељем могла продрети и бити примљена да о доласку Христовом није било на све стране примирено стање?"

    4. Хеленистичка култура је одомаћила увелој римској држави барем разумевање једног језика - грчког, ако не и потпуно знање тога језика. Држава је имала добре друмове и уређен саобраћај и на копну и на мору, те се лако и сигурно могло путовати у најудаљеније крајеве. Култура и просвета шириле су се подједнако на све стране. Држављани су се радо и много удруживали у различита просветна, добротворна, привредна и политичка удружења. Све је то добро дошло ширењу хришћанства, јер у таквим приликама хришћанске идеје нису могле дуго остати ограничене на један крај; ишле су по свету такорећи саме од себе.

    5. Јевреји. Народне античке културе водио је у хришћанство развој филозофије и опадање њихове вере. Јевреји су за примање хришћанства спремани другим путем. Њихова традиција и стародревне књиге говориле су им да ћe доћи Спаситељ, који ћe их измирити са Богом. Сви њихови обичаји и обреди су говорили о томе. На основу тога су Спаситеља многи и познали када је дошао - први његови следбеници и проповедници хришћанства су Јевреји, а и прве хришћанске општине су међу њима. Но тај народ је у својој прошлости прошао кроз тако несрећне политичке прилике, толико се морао борити за своју слободу, да се у њему слика Спаситеља који треба да дође преобразила у слику ослободитеља, углавном политичког. Због тога је хришћанство код њих ухватило најмање корена. Но Јевреји ипак имају заслуга за хришћанство, јер су у њега прешли основи њиховог чистог једнобоштва, са Мојсијевим и пророчким моралом.

    http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/IstorijaCrkve/IstorijaCrkve08.htm

  5. #5
    Domaćin
    Učlanjen
    10.11.2014.
    Pol
    muški
    Lokacija
    СРБИЈА
    Poruke
    3.357
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: ТАЧНО ИЗЛОЖЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

    Срећа наша па живимо у времену када нестаје Мојсијев "морал".

Slične teme

  1. Odgovora: 29
    Poslednja poruka: 20.11.2008., 23:44
  2. Пад Православне Енглеске
    Autor Душан u forumu Istorija
    Odgovora: 11
    Poslednja poruka: 01.08.2007., 02:14
  3. Odgovora: 6
    Poslednja poruka: 05.01.2007., 10:42
  4. Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 13.01.2006., 00:57
  5. Само за ПРАВОСЛАВНЕ СРБЕ
    Autor Marty Misterija u forumu Politika
    Odgovora: 134
    Poslednja poruka: 16.09.2005., 18:06

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •