Naši doživljaji u toku fotografisanja

Mislim na sve one smešne i manje smešne, neobične situacije i probleme na koje smo nailazili u toku fotografisanja.

Mene, npr jedan čiča psovao što stojim ispred njegove ograde (na ulici) pa mu iritiram kuče koje mora da laje.
To je bio isti onaj čiča što se ljutio na moju decu jer su mu skinula sneg sa orade i poremetila mu simetriju..

Drugi neki čovek se ljutio na mene što sam fotografisala mačku, a nisam ga pitala. (fotograsisala sam na ulici)
Pa rekoh: mački ne piše na čelu čija je..

A bezobrazne baterije od fotoaparata se uvek isprazne kad neka maca ili kuče se lepo nameste za slikanje, al ono crvc,prazna baterija....

A jedan lik tako, dok sam ja fotografisala čekao je da ja škljocnem. Ja spustim fotoaparat i kažem: Prođite vi...
Kaže on:, neka, neka, i ja sam cepidlaka za kadrove

A vi..?
U koje ste situacije upadali zbog fotke?

Фина тема...

Vec sam ranije opisao slucaj koji mi se desio pre par meseci....

Vracao sam se sa autom u cik zore sa autobuske stanice (nosio sam tamo nekog priajtelja da uhvati autobus), kada vidim onako u polutami jednu baru od kise na asfaltu.....

Ulicne sijalice su jos upaljene...

Neki prosjak, bradat i cupav, se skinuo go golcijat i zapira yaya u toj barici.....

Ja stanem, ostvorim prozor, izvadim moj mali Pentax iz tasne i pocnem da se stimujem da ga uslikam...

Momenat za slikanje - ne moze biti bolji!

A on djubras jedan video sta hocu, pa dograbio neku povecu ciglu ili kamencugu, nisam dobro video i zamahnuo prema meni...

"Jao, sada ce da mi udari auto!" prodje mi kroz glavu u delicu sekunde....

"Ako bacis, izaci cu iz auta i udavicu te u toj lokvi!" proderm se....

Stao on i gleda....Gedam i ja...

Prosla me volja da ga slikam.

"Pametniji popusta" pomislim i lagano pritisnem gas strepeci da ce, kakav je lud, ipak baciti kamen...

Ne njegovu srecu nije bacio.

хехе
сећам се те приче...
а цели дан се разних а за ову тему погодних присећам па не знам од које да почнем...
но, ево једна... лагана за почетак..


Прошло... пролеће, од прилике, пријатно време би, ваљда неки од оних ретких дана без кише, сунце само звижди, оптимална тремпература и влажност.. дал и викенд беше... свеједно, сјајна атмосфера за сокачарење коју никако нисам хтео да пропустим...
тако, упртим ранац и кренем да зујим, по граду и приграду, апсолутно насумично бирајући скретања и пролазе, уз пут, јел' посматрајући људе, зграде и околину, апсолутно блентаво не мислећи ни о чему (или свачему)
Но... тај ме је пут навео до неког прваца између једног језерцета и гробља где је неко, погодно изубадао дрворед багрема... ваљда су оне липе које су ту расле 50 година, до пре десетак година, измоделе ил шта ја знам...
Но, залича то свеже зеленило на фину слику па одвојих који трен и за то... и крајем ока, кроз прозорчић апарата... видим нешто се котрља преко пута...
погледам ван, кад оно, поп... и то прилично округласт поп,... иде, додуше, не котрља се, ал, ко ће га знати кад су му габарити приближни... сачекам трен да пређе улицу и да се мрдне из кадра, окинем још пар слика и крене даље... стицајем околности, истом страном пута на коју је он, малочас баш, са гробља пошао...и видим, намешта он косу, глади браду и исправља епитрахиљ и онако, издалека али... гледа у мене... дабоме, правим се да га не видим, али, како смо у супротним правцима а један наспрам другог, неумитно, морадосмо да се сретнемо...
и он тако, стидан, ал силно насмејан, поздрави ме, па пита, шта сам то сликао... па.. па... па да нисам којим случајем њега... па овај... па зна он да није то лепо, али он је баш у журби.... и зна да има пешачки прелаз близу... а... јел нисам њега сликао...и тако, добар је дах поп истрошио док нисам успео да дођем до речи и да му кажем да се не боји и да нисам њега сликао и да нико неће да му пише казну што је ван прешачког преш'о улицу...ту се он силно обрадовао и захвалио и Бог-зна-како изпоздрављао и сав весео продужио...

Dok sam slikala Murale za takmicenje...


bas na ovom mestu..namestajuci se da sto bolje kadriram,da se ne vide vrata produzenog boravka,jer to je skola,
Zaboravim na stepenice koje su tu bile,i stanem nezgodno jednom nogom na stepenik..i tras!Sve pazeci da ne razbijem
aparat..razbijem se ja ,uganem nogu, porazbijam kolena.Bio je odmor..i klinci se skupise i vicu da zovu cuvara..
A ja se brzebolje dignem nekako..u strahu da me cuvar jos ne priupita sta ja to slikam u skolskom dvoristu.
Oporavljala sam se mesec dana od te "avanturice"