Созерцавање

Гром

Гром

Domaćin
Poruka
4.834
Зерцало је огледало. Созерцавање је видети духовни свет, небо, посматрајући материјални свет. Материјални свет је одраз духовног света и у материјалном свету постоји све оно што постоји у духовном свету. Тако да ми можемо посматрајући материјални свет да схватимо односе у духовном свету. Дакле посматрамо свет и као у огледалу видимо духовни свет. Оно што је невидљиво, духовни свет па и сам Бог за нас постају видљиви кроз слику у материјалном свету. На пример; Бог је извор светлости у духовном свету, на небу а ми на Земљи имамо Сунце које осликава како то изгледа на небу.
Исус Христос је узео дете за пример и рекао њихово је Царство Небеско. Созерцавајући ми видимо да малој деци ништа није прљаво, она не знају за прљавштину. Онда схватимо да на небу нема прљавштине јер нико не види ништа прљавим, Схватамо да видимо ствари прљавим јер су нас родитељи тако научили да сагледавамо свет. Школа наших родитеља је упрљала наш доживљај света. Ако брашно падне на наше нове панталоне ми ћемо рећи да смо се испрљали: па је ли Брашно прљавштина? Пикавац је пикавац, али ако је на тротоару онда је прљавштина. Тако на небу ништа није прљаво па се ови што су се навикли на ''чистоћу'' на небу лоше сналазе. Децу није срамота као ни Адама и Еву што није било стид док нису јели са дрвета познања добра и зла. Деца брзо праштају. Пуна су вере. Кажеш детету: дај да пољубим па ће да прође и дете стварно прође бол, то је вера на делу, дете је поверовало да ће га проћи и прошло је. И многе друге ствари можемо да научимо од деце.Тако ми посматрајући децу созерцавамо какав треба да буде човек да би његово било Царство Небеско. Созерцавајући ми провидимо у Царство Небеско и имамо откровења о томе какви су односи у духовном свету.

- - - - - - - - - -

Вера
Вера је у материјалном свету представљена као вода, па као што вода пере сваку прљавштину тако вера пере нас од душевних и духовних греха. Вода пере тело а вера пере образ, духовно тело. У Мојсијевом извођењу израиљаца из Египта можемо видети слику Христовог извођења духовних израелаца( име израел значи;онај који је видео Бога) у обећану земљу да наследе Царство Небеско. Мојсије изводи Израелце преко воде да наследе обећану земљу, а Христос преко вере(духовне воде) изводи нас да не робујемо више материјалним стварима и да преко вере наследимо Царство небеско. Крштење је чин прања како је св. Јован прао водом при крштењу а тај обичај се и до данас одржао, тако нас Христос пере духовном водом, вером, и чисти нас од греха да бисмо могли стати пред Бога
 
Ne vidim kako na materijalnim primerima mogu da vidim-sozercujem duhovno!
Niste mi jasni!
Poljubim dete gde se udarilo i njega ne boli?
Raseče se i poljubim,a ono odmah zaraste...Nisam probao,ali nisam ni video nešto slično...
Osim u filmovima,ali to gledamo okom kamere i kamermana,režisera itd...
 
Dragoljub69:
Ne vidim kako na materijalnim primerima mogu da vidim-sozercujem duhovno!
Niste mi jasni!
Poljubim dete gde se udarilo i njega ne boli?
Raseče se i poljubim,a ono odmah zaraste...Nisam probao,ali nisam ni video nešto slično...
Osim u filmovima,ali to gledamo okom kamere i kamermana,režisera itd...
Kliknite za proširenje...

Материјални свет извире из духовног и верно га осликава. Намеравам још да пишем о томе. Обрати пажњу, речима се духовни свет не може описати али речи могу послужити као искра која ће раѕвејати таму иза које је скривен тај свет. Зато полако читај оно што пишем јер на основу ових мојих речи у твом уму би требало да се роди идеја која би осветлила како то изгледа духовни свет. Без тога је немогуће некоме пренети како изгледа духовни свет.
А што се тиче деце и њихове вере: претпостављам да ниси ни знао за такву могућност па је ниси ни практиковао, Ја имам двоје одрасле деце и сада то више не пали али док су били мали у небројено ситуација сам имао прилику да видим њихову веру на делу.
Raseče se i poljubim,a ono odmah zaraste
Kliknite za proširenje...
Ово нисам пробао, али то је ограничење моје вере јер ја изгледа нисам био спреман да поверујем да је то могуће.

- - - - - - - - - -

Љубав

И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви;
Јер је ово крв моја новог завета која ће се пролити за многе ради отпуштења греха. Матеј 25-26.28
Оно што је вино на овоме свету то је љубав у духовном свету. Љубав Божја ће се пролити за многе ради отпуштења греха.
Када верник из љубави према ближњима помогне некоме, да милостињу, одене голога, утеши жалосног. тада он у срцу осећа задовољтсво што је то учинио. целокупно биће му прожме осећај блаженства. А то је зато јер је се напио љубави, тог духовног вина.А зашто је Господ узео баш вино да укаже на љубав. Погледајмо какав је човек када се напије вина; све му је лепо, весео је, ништа му није прљаво и све му је чисто. Ничега га није стид. Е такав је и онај ко се напије љубави, тог духовног вина. Созерцавајући вино које је слика духовног вина, љубави, ми спознајемо каква је љубав.
Шта још каже господ за то духовно вино? Каже да је то Његова Крв. Значи љубав је Крв Божја и да ко не пије Крв Божју нема живот вечни и васкрсење: Погледајмо;
Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан:
Јер је тело моје право јело и крв моја право пиће.
Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему. Јев по Јовану 6.53-56
Хајде да созерцавамо које је то тело Божје које ако не једемо нећемо се спасти.
И ријеч постаде тијело и усели се у нас пуно благодати и истине; и видјесмо славу његову, славу, као јединороднога од оца. Јев по јовану 1.14
Шта нам Јован говори: Исус Христос је Реч Божија и Реч Божија је Христово тело.
Дакле: Христос нас позива да једемо његово тело, Реч Божију јер је то права храна , духовна храна. А знамо да је Св. Писмо Реч Божја и да је оно духовна храна коју нас Христос позива да једемо. Наш ум се храни пажњом и ако ми нашу пажњу посветимо читању Речи Божје ми се духовно хранимо. Господ нам скреће паћњу да је таква исхрана услов спасења.
Шта каже господ: Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему.
 
Poslednja izmena:
Чистота умовања

Господ Исус Христос је пастир а ми верници смо овце које он напаса. Зашто баш овце зашто не нека друга животиња? Одговор је у томе да су овце преживари, кад се напасу онда после враћају храну у уста па је пономо преживају, прежвакавају. Ако погледамо како ради наш ум видећемо да се он прво храни пажњом а да после у доколици премишља о стварима којима је посвећена пажња. Дакле прежива храну баш као што чине овце. Ако мало више поведемо рачуна видећемо да наш ум разлаже оно чиме се пажњом нахранио на идеје и мисли, и да се понаша баш као духовни желудац. Желудац вари храну а ум вари оно чиме се пажњом нахранио. Зато је и Св. Писмо, реч Божија духовна храна, права храна како каже Христос. Када читамо Реч Божију, посвећујући пажњу ономе што тамо пише ми се духовно хранимо Христовим телом.
У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч. Она бјеше у почетку у Бога Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало. У њој бјеше живот, и живот бјеше видјело људима. Јев. по Јовану 1.1-4
И ријеч постаде тијело и усели се у нас пуно благодати и истине; и видјесмо славу његову, славу, као јединороднога од оца. Јев.по Јовану 1.14
После тога се у нашем уму рађају мисли и идеје поводом онога што смо прочитали.
Па као што храна из желуца иде у црева да се исисају храњиве материје а после тога је јетра и бубрези пречишћавају па штетне материје се избацују напоље а корисне се задрже, тако и ми треба да бдимо над мислима које долазе из нашег ума, нашег духовног желуца, јер нису све мисли добре за јело и нису све идеје корисне за душу. Када наше мисли посветимо некој свађи или оговарању, неминовно ћемо после премишљати о томе и имати неке идеје и мисли. Кад гледамо неки филм или читамо књигу, свакако ћемо после у свом уму прежвакавати то и имати мисли и идеје, што лоше што добре, и морамо водити рачуна којима ћемо посветити пажњу и нахранити нашу душу. Ко не води рачуна каквом храном храни своју душу ризикује да изгуби душу.Зато треба добро да пазимо чему посвећујемо пажњу и како се духовно хранимо. Јер духовна храна је за душу исто као што је храна за тело. Душа Без ње не може да живи, и као што се од лоше хране разбољевамо, тако се у душа разбољева и страда од лоше хране. Чистота умовања или целомудрије се заснива на чувању свог ума од лоше хране и посвећивање пажње само пробраним стварима, као и бдење над мислима и идејама које из њега долазе.
 
Суд

Као што постоје материјални судови (чаше,флаше...) постоје и духовни судови(кад судимо поводом нечега). Христос је узео чашу, материјални суд у коме се налазило вино, опојно средство, показујући да кад право судимо ми пијемо Љубав, Духовно опојно средство, А кад лоше судимо ми пијемо силовита пића, гнев, бес, злобу,љутњу итд. Све су то осећања(емоције). Са лошим судовима ми пијемо лоша осећања а када праведно судимо ми пијемо добра осећања, осећања радости. Пијте из ње сви; каже Господ позивајући нас да судимо право и да пијемо Љубав Божију која је крв Божија.
Кажем вам пак да нећу одсад пити од овога рода виноградскога до онога дана кад ћу пити с вама новога у царству оца својега. По матеју 26.29
Овом речју Господ нам скреће пажњу на једно друго вино које се пије у Царству Небеском, а то вино је Осећај љубави према ближњима.
А за Царство Небеско каже да оно није далеко, оно је ту у нама. Што ће рећи да ако будемо научили да владамо својим царством мисли и судећи исправно ми ћемо наследити царство још овде на земљи и пићемо Вино љубави, крв Христову, јер он живи у нама и даје нам своју духовну крв као право пиће, као ново вино.
Свети Аранђео Михаило. Наши име Михаил преводе као: Ко је као Бог? Међутим пошто је име ознака карактера требало би да се преводи као: Онај ко је као Бог. На икони он у десној руци држи мач а у левој су му теразије. Десна рука представља духовно и у питању је Мач Истине, а лева рука представља материјално и ту вага представља правду. Занимљиво је да се на Руском истина каже Правда. А то није нимало чудно јер правда извире из истине.
Систем наших уверења, убеђења, разних искустава чини нашу Истину, и из те истине извире наш Суд кад судимо о стварима које нам се дешавају. Уз Суд иду и осећања па какав нам је Суд таква ћемо и осећања имати. Даље; Св. Дух разуме наша осећања и она су му градивни материјал на основу кога он креира нашу судбину. Тако да судбина пошто је последица нашег суда није ништа друго него правда коју смо добили за наш суд којим смо судили.
Тако да се на икони Св, Аранђела Михаила лепо види како материјални свет извире из духовног. Из десне руке где је мач истине извире и прелази у леву руку као правда, наша судбина које смо сами творци кроз суд којим судимо.
 
Poslednja izmena:
Духови

Пошто ми можемо да созерцавамо у оној мери у којој познајемо материјални свет најновија научна открића умногоме омогућавају упознавање Бога и нас самих као божанских бића која су по лику Божијем створена. Најновија достигнућа на пољу генетике бацају једну нову светлост на изглед Божанског бића коју боготражитељи у ранијим временима нису имали.Свети оци су приметили да наше мисли имају своју вољу и да када човек реши да ради на себи и на својим мислима у њему почиње да се води борба и да се мисли које он не жели да мисли једноставно намећу. Покушавајући да објасне одакле долазе мисли које се намећу супротно њиховој вољи дошли су до закљушка да духови зла налазе у поднебесју и да они живе око нас и подмећу нам зле мисли да би нас спречили да се спасимо. До те идеје су дошли из приче да су сотона и његови анђели свезани на небу и да су бачени на земљу. Тако да су извели закључак да су пали анђели ту око нас и да нам они подмећу зле мисли покушавајући да окупирају нашу пажњу и тако нас спрече да је посветимо Богу. Али најновија научна достигнућа из генетике говоре да су разни хормони и једињења које производе наше ћелије одговорни за то како ћемо да се осећамо и доживљавамо свет око себе. Гени у нашим ћелијама су одговорни за производњу хормона туге, среће, задовољства, мржње,страха итд.Тужан човек неће имати исте мисли као срећан и смирен нема исте мисли као онај који живи у страху, њихове ће и реакције бити различите. Откривени су гени који одређују и утичу на наше понашање па чак и на колективно понашање. Из предања знамо да се духови труде да утичу на наче понашање тако што нам убацују свакакве помисли наводећи нас на дела. Сада када видимо да гени утичу на наше понашање преко хормона, видимо да гени и духови раде исту ствар. Св. Оци будући да нису имали представу како функционише наше тело и ћелије нису имали на основу чега да схвате да су духови део нас самих: А будући да су уочили њихов утицај на нас преко мисли дошли су до погрешног закључка да духови живе ту око нас и да нам у ум подмећу своје мисли и идеје.
У нама живе и духови добра и духови зла, мудар чувек води рачуна којим ће мислима да посвети пажњу на основу којих ће да дела. гени не могу да утичу на наће понашање ако не успеју да освоје нашу пажњу, а то исто важи и за духове. Наука је утврдила да гени могу да се мењају и да су најчешће промене на горе. да по генерацији има преко сто лоших мутација на геному. мало је оних који чувају своје гене од зла и труде се да у њима живе духови добра. Какво ћемо гене оставити деци ми овакви какви смо?
 
Poslednja izmena:
Фрактали

Појава фракталне математике нам пружа једну нову слику у созерцавању Божанског бића. Да видимо једну просту фракталну једначину, да мало појаснимо ствар. 1+1=2, 1+2=3, 2+3=5, 3+5=8, 5+8=13 .... и тако бесконачно баш као што је и Божанско биће бесконачно.што већи бројеви то ће се појављивати делови решења који су слични, као рецимо 2478 и 36247854. ево овде можемо видети графички приказ једног фрактала.

Из претходног прилога се намеће да је Божанска Математика, фрактална математика. У целој васељени можемо видети примере фракталног уређења свемира. Модел атома подсећа на сунчев систем, сунчев систем је у настанку личио на галаксију, онако распршена прашина пре него се материја груписала у Сунце и планете.
Погледајмо како Божанско биће личи на фрактал. Исус Христос је Син Божији и као такав представља ум Божији. А Св. Ап. Павле каже да смо сви ми уди Христовог тела. У то време није постојала свест о ћелијама али данас је већ јасно да су у питању нервне ћелије. Јер ако смо ми сами умови а део смо,уди смо Христовог ума, јер се мисли на духовно тело. Значи Христов ум је подељен на много милијарди малих умова. Е сад, логика каже да ако смо ми створени по слици Божијој а Божији ум је подељен на много малих умова, то следи да је и наш ум подељен на много малих умова. Видимо да је наш нервни систем сачињен од десетак милијарди нервних ћелија. те умове нашег ума ми видимо у материјалном свету као своје нервне ћелије. Можда се и остале ћелије воде под умове нашег ума али нисам сигуран. Па наше ћелије такоће имају ум састављен из много умова сведочи нам и днк-а спирала где је сваки ген као засебан ум. Дакле Ум нашег господа је подељен на много умова а то смо ми, а сваки наш ум је подељен на много малих умова, наше ћелије, па су и оне подељене на много умова, гени, и тако у недоглед јер Божанско Биће је бесконачно. Препознајемо у овој слици фрактално уређење Божанског Бића. Ако сте погледали прилоге и схватате како изгледа фрактал сада би требало да из те слике створите слику Божанског Боћа као једног холограмског фрактала.
С обзиром да је материјални свет слика духовног јер из њега извире то не чуди што је фрактално уређен.
Имајмо на уму да је фрактална једначина бесконачна, баш као што је и Бог бесконачан, јер нема ни почетак ни крај.
 
Слепа вера
Какву би слободу имао да тражи љубав неко ко је зао, од некога ко је добар?
Покајање није кајање, већ дело којим човек доноси одлуку да више неће чинити зло и да ће се на све начине трудити да се поправи(јер није лако престати чинити зло, ђаво нас увек превари и наведе да га поново учинимо, али нам се труд да будеmо добри код Бога већ рачуна да смо на стази добра). И будући да у свом срцу човек зна колико је искрен у томе, утолико има слободу да прими Божју љубав и опроштење. Друга је ствар што љубав не може да прими онај ко не може да је да. Кроз покајање чинећи добра дела ми се учимо да дајемо љубав стварајучи тако услове да и примимо Божју љубав. Када човек чини добро, његов ум почиње да мисли о добру и како да га учини јер види да због ђавољих наговарања то није увек лако извести. У том довијању како да и поред борбе у својим мислима ипак успе да учини добро долази и до промене ума, долази до преображаја човека и он почиње да осећа Божју љубав. Кроз Преображај човек добија Образ Божји а са њим и слободу да тражи од Бога у својим молитвама шта му треба. Закон атракције(привлачења) говори да се слично са сличним привлачи,тако да молитве оних који немају Образ Божји, нису слични Богу, не долазе пред Бога и он на њих не обраћа пажњу. Божја пажња нам је потребна јер кроз њу добијамо помиловање и Божју Љубав. Јер и ми сами највише љубави дајемо Баш кроз пажњу коју посвећујемо другима. Закон који је Бог отац устројио и којег се Св. Дух стриктно придржава говори да ми својим гресима навлачимо на себе суд који се неповољно одражава на нашу судбину кроз разне невоље и болести. Изузети од овог суда могу бити само они који су помиловани од врховног судије. Зато нам је потребна Његова пажња, да би смо били помиловани и да нас не стигне зло које смо заслужили. А да би на наше молитве Бог обратио пажњу морамо бити слични њему, имати његов образ(иначе наше молитве дочекује ђаво и трља руке),дакле неопходан је преображај. А преображаја нема без покајања.
Веру без покајања зову Слепа Вера. Зато што без покајања неће доћи до промене ума и начина на који размишљамо,јер само кроз промену начина мишљења ми можемо спознати Божанску љубав и схватити је, само тако можемо ВИДЕТИ какав је Бог у својој доброти. Кроз покајање ми спознајемо Бога, видимо га својим духовним очима и наша вера више није слепа, Јер каже се негде у Св. Писму: Демони верују и стрепе. Демони верују у Бога али не могу га спознати јер је њихова вера слепа.
 
Живот као храна

Ако сте читали моје претходне постове на овој теми могли сте да разумете како се наш ум храни пажњом и како вари оно чиме је се пажњом нахранио. Повод да пишем о животу као храни су следећи стихови из Старог Завета:
И онемоћав умре Аврам у доброј старости, сит живота, и би прибран к роду свом. Прва Мој. 25.8
И онемоћав умре Исак, и би прибран к роду свом стар и сит живота; и погребоше га Исав и Јаков синови његови.Прва мој.35.29
И тако Давид стар и сит живота постави Соломуна, сина свог, царем над Израиљем. Прва дневника 23.1
И умре у доброј старости, сит живота, богатства и славе; и зацари се Соломун, син његов, на његово место. прва дневника 29.28
Ако разумемо како се наш ум храни пажњом онда можемо да разумемо и да нам се живот наш сервира као храна,јер посвећујући пажњу животним детаљима наш ум се храни. а после у доколици он премишља о ономе чиме је се пажњом нахранио и разлаже храну на мисли и идеје које се после уграђују у нашу истину. Бог покушава да нас сервирајући нам живот наведе да размишљамо у одређеном правцу и да нас обликује по својој жељи. Али будући да ми имамо слободну вољу да видимо оно шта хоћемо у животу, да посветимо пажњу чему ми желимо а не ономе шта би Бог хтео да видимо, ми свој ум најчешће нахранимо смећем. Ево навешћу пример да би било јасније шта мислим:
Један човек радећи свој посао стално се нервирао на другога који ради с њим, што овај будући пијан прича неке глупости. Ја му кажем: а што ти њега слушаш шта он прича? А он одговара: имам уши па чујем. А јел чујеш оног врапца што онако лепо цвркуће, питам? Он ослушне мало па каже: сад га чујем. А малочас га ниси чуо иако имаш уши да чујеш. Слободна воља која нам је од Бога дата нам омогућава да ми посветимо пажњу чему год ми хоћемо, и да тако нахранимо свој ум. А живот је крцат лепим стварима у којима би смо могли да уживамо, али ми рађе бирамо детаље који нам задају бол и производе лоша осећања. И онда нам живот постаје неподношљив, наводно смо окружени емоционалним вампирима, особама које трују наш живот тако што црпе нашу енергију терајући нас да се лоше осећамо.
А истина је да ми немамо појма о животу и како да се нахранимо њиме да би нам био угодан и леп. Неки људи живе у прошлости жалећи за пропуштеним приликама и оним што се више неће вратити а пропуштају садашњи тренутак и живот који пролази поред њих јер га не живе. Други живе у будућности и такође пропуштају живот и пропуштају живот који је САД, а не сутра или прекосутра. Добар начин да нахранимо свој ум смећем је да гледамо телевизију, слушамо шта причају политичари, гледамо забавне програме и слично. Све то што видимо ће кроз идеје што се рађају у нашем уму утицати на нашу истину и оно у шта ми верујемо. А Оно у шта верујемо, то постаје временом наша истина. А наша истина директно утиче на то какав ћемо доживљај живота имати. Да ли ће нам живот бити обојен сивим бојама или ће сијати у свом пуном сјају. Лош доживљај живота ће утицати да ми шалу доживимо као увреду , док ће онај ко има леп доживљај живота и увреду доживети као шалу. Зато се за љубав каже да носи ружишасте наочари. Јер не види ништа лоше већ све види лепим. А мржња све боји у сиво јер она носи тамне наочари. Дакле какве наочари носимо такође утиче на то како ћемо се нахранити животом, хоће ли он за нас бити жуч или мед. Ми имамо моћ да раздвојимо жуч од меда, па иако понекад окусимо и по мало жучи, то нас само учи да боље разликујемо мед од жучи.
 
Спасење простих

Створивши Луцифера Бог му је дао светлост да је преноси људима, велика част му је била додељена. Погледавши светлост луцифер је видео да се она састоји из два дела: из љубави и знања.
Луцифер је прво погледао знање,Сво знање о свему у Божанском бићу, знање о космосу и свему осталом. Помислио је: па, ово је предивно! Одушевила га је моћ знања. А онда је погледао БЕЗУСЛОВНУ Љубав, и учинило му се као да она само спутава знање. Јер ако би неко направио грешку, Бог би му то опростио, не постоји казна која би починиоца довела у ред. Луцеферу се учинило да ће таква љубав учинити да Божја владавина буде доведена у питање и да ће се све урушити. Отишао је код Бога да му укаже на грешку и да покуша да убеди Бога да љубав није најбољи начин да се влада васељеном. Бог му је одговорио да је ипак љубав једини начин да се влада васељеном и да луцифер греши.
Тада је луцифер почео да размишља: морам да убедим Бога да није у праву, морам да спречим катасрофу. Неко мора да преузме одговорност и да измени ствари.
Размишљао је: ако ја учиним нешто противно Божјем уређењу Васељене, Он ће ми то опростити,али ће и увидети да сам био у праву. И почео је да наговара људе да чине лоше ствари, да буду непослушни Богу. Тада ће Бог увидети да мора да се уведе закон који ће кажњавати непослушност, и схватити да без закона не може да се влада светом. Тако мисле сви интелектуалци, јел да?
Зашто ја ово причам на теми која говори о спасењу простих људи? Зато јер постоје врата кроз која луцифер наговара људе, а код простих људи су та врата за њега затворена.
Ево погледајмо: шта разликује простог човека од оног, да га назовемо СЛОЖЕНОГ? Степен интелигенције, ето шта!
Луцифер се нама обраћа кроз интелект, ослањајући се на знање. Док прост човек има мало знање и још мањи ниво интелигенције и луцифер не може да му приђе. Зато прост човек слуша глас Разума и схвата да само Безусловна Љубав је прави закон којим се може владати Васељеном и људима.
Прост човек разуме да ако на зло одговоримо злим само ширимо зло, Док ако на зло одговоримо добрим ми спречавамо да се зло шири.
Док када интелектуално размишљамо нама се чини да без закона који би кажњавао преступнике, на зло одговарао злом, не би могао да се уведе ред. Зато се интелектуалци и залажу за владавину права и закон, и не виде да се тако зло никада неће искоренити. Прости људи знају да се два добра увек могу договоре и да изгладе евентуално зло које су један другоме нанели, без да им је потребан закон за то. Док неразумни без обзира колико су интелигентни то не разумеју јер разум и интелект су две супротности као ноћ и дан што су. Разум је у дрвету живота које се налази на небу и озназава небески начин мишљења, док интелект преставља земаљски начин мишљења .
Интелектом мисли природни човек у нама а духовни се ослања и на интелект и на разум по потреби.
Неки не разумеју шта је разум па мисле да је то тип мишљења: око за око зуб за зуб. Али не то је управо интелектуални начин мишљења. Разум каже: ако је жедан непријатељ твој, напој га. Ако ти ко удари шамар окрени му и други образ. Ето то је разум који долази са неба о коме вам причам.
А где је ту мудрост? Шта је мудрост у целој тој причи? Мудрост је чинити оно што је по разуму! И у мудрости је дрво живота!
 
Реч Божија као зрно жита

Зрно жита се сеје у земљу да би у њој клијало па временом избило на површину и наставило да расте док не донесе род. Али ако се клица не залива редовно и не баци ђубрива у земљу, оно неће донети род, или ће донети врло мало рода.
Ако је Реч Божија семе, то зрно, шта би онда била земља у коју се семе сеје, шта ђубриво а шта Влага, тј вода?
Када се дете роди, родитељи, околина,па касније и разни учитељи уче дете шта је добро а шта лоше, припремајући тако дете за живот.Разна животна искуства, такође утичу на мишљење детета о животу и дешавањима у њему. На тај начин се формирају уверења и убеђења која чине нашу истину, наше наочари за сунце кроз које ми посматрамо свет. Што су наочари тамније то ми свет видимо у сивљим бојама и бива нам јако лош доживљај света око нас. Е, то је земља у коју се сеје семе, а сва погрешна убеђења су ђубре које је бачено да би семе могло да напредује и донесе род. Јер ми само на основу зла можемо да видимо шта је добро, добро се само по себи не примећује. Док, кад нам неко учини нешто нажао ми то одмах приметимо. Зато нам је потребно ово ђубриво да би смо увидели где грешимо и шта је добро да чинимо.Дакле земаљска школа је земља и оно ђубре које ће омогућити да Реч Божја као семе у нама израсте и донесе род.
Долазимо до воде јер је и она неопходна да би семе напредовало.Вера је у духовном свету оно што је вода у материјалном, вером ми заливамо ту младу биљку, чинећи оно што је Господ рекао да треба чинити. Јер ко не чини оно што је Господ рекао да треба, он допушта да семе које у њему клијало увене, и не изнесе род. Тако да имамо пуно верника који су се разочарали у хришћанство јер оно што је у њима посејано не доноси род.
Када клица пробије кроз земљу и први пут угледа сунце и светлост тада ми почињемо у свом уму да имамо нове идеје, откровења, које нам објављују Царство Небеско и како оно изгледа. Бивамо обасјани Божијом светлошћу. Тај тренутак се памти целога живота. Као кад муња запара небо од истока до запада, прелепо!
А онда; Гром! Страх јер видимо да нећемо моћи да останемо у томе, свет нас такве неће прихватити. Превелика је то лудост за земаљски начин мишљења. А опет тако лепа да нас мами да је следимо и да мало по мало истрајавамо на њеном путу. Схватамо шта значе речи: будите луди да би сте били мудри и да је лудост Божија паметнија од људске мудрости.
Млада биљка наставља да расте у нама до лета доноси род и суши се, А онда се добро излупа да би се одвојило зрно из класа. Што ће рећи да животне невоље имају своју улогу у свему томе. А онда се зрно меље па се брашно умеси са квасцем пекарким и на крају пећница да се хлеб испече док не добије златну боју. Разна животна искушења су пећ у којој се род пече да би се добио нови хлеб за храну Божанском бићу. И на крају зуби дробе хлеб, а зуби су одлуке које Божанско биће доноси на основу хране коју је унело у своја уста. Колико муке и патње треба да се поднесе, али све то радује верника јер зна и осећа да је то једини прави пут.
 
Чему понизност у молитви

Борба коју водимо је борба против звери у нама, Наш интелект је је наш зверињи ум. Генетски ми смо најближи мајмуну, а склоност нашег интелекта ка убијању других животињских врста нас сврстава у звери. Ми се и међусобно убијамо: иако многи из страха од закона не изврше убиство у својој мисли осуђују друге што је један вид убиства и зверског мишљења. Људи нису ништа више до; мало интелигентније животиње. Сви имамо Разум, разум није део интелекта, како интелект воли да ми мислимо, већ је посебан орган нашег ума: можда би било боље рећи да је разум и над умом, као супериорна свест која је део нас, Бог у нама, Сам Христос. Духовна Борба је борба против свог интелекта, против звери у нама, припитомљавање и довођење у стање да нам буде користан као што је користан пас рецимо. Христос је ушао у Јерусалим на магарцу, што је слика интелекта који је укроћен и постао користан човеку.
Мудар човек користи интелект као слугу, а неразуман је слуга свом интелекту. Интелект воли да се доказује како је он бољи од других па кад служимо интелекту онда нам треба пуно новца да би задовољили његову потребу за величином. Скуп телефон, добра кола, фирмиране ствари,злато, новац за провод.... Видите колико је пара потребно ономе ко служи ђаволу. Понизивши се у молитви ми терамо свој интелект да се научи понизности, чинећи добра дела ми га терамо да почне себе да вреднује кроз доброту а не кроз зверства попут: крађе, отимачине, прељубе, и чега све не више. Само сопственом покорношћу ми можемо укротити звер у нама, Зато је Христос и рекао да ако ти неко удари шамар: окрени му и други образ. Звер у нама би одма скочила да се обрачуна а ми га кротошћу савлађујемо и учимо да се не понаша тако. Кад га добро научимо он, интелект, се после понаша као добро издресиран пас.
Христов улазак у Јерусалим на магарцу осликава још нешто: Јерусалим у преводу значи Град Мира и ова слика показује да ми не можемо наћи мир душама својим док не укротимо звер и добијемо од ње послушно живинче.
Божје заповести су упутства каоја говоре шта то звер не чини и чему би требало да је научимо.
 
Шта то значи живети у светом духу
Покушаћемо да извидимо шта је то све потребно да бисмо живели у Светром Духу. Dа извидимо како се духови пројављују у нашем животу и шта све утиче на то каквог ћемо бити духа. Ово је тема о којој би се могле књиге написати па остати недоречен; тако да ћу сада покушати да представим само грубу слику свега што утиче на наше понашање и на наш доживљај живота и света који нас окружује.
Најлакше је да кроз примере видимо како се духови пројављују у нашим животима.
Када видимо децу да се играју ми кажемо да их покреће дух игре. Кад се неко весели; онда га покреће дух весеља или неки весео дух, веселог је духа. Кад видимо некога које тужан; њега покреће дух туге и жалости.
Што ће рећи да наше понашање одређују духови који су део нас.
У зависности који нас дух покреће зависи и каква ће осећања наша Душа да произведе. Па ако наше поступке покреће дух мржње то ће се у нашој души појавити осећање мржње и ми ћемо се тако осећати понашати. Постоје духови зла и постоје духови добра; духови добра су свети духови анђели ,а духови зла су бесови или демони. Духови милосрђа, љубави, радости, мира,поуздања у Бога, храбрости итд. су свети духови. А зли духови су: дух мржње, дух гнева, љутње,недостатка самопоуздања, кукавичлука, беса, себичности итд.
Будући да нас духови наводе да се ми сагласимо са понуђеним мислима и осећањима, то ми мислимо да је сваки наш покрет производ наше воље и нас самих. Кажемо: ја сам то учинио. И будући да мислимо да су дела последица наше воље ми превиђамо постојање духова који покрећу наше тело и тако одређују наше понашање. На пример: ако нас засврби нешто; чак да је и наша пажња усмерена на нешто сасвим друго, дух ће померити руку и почешати то место без да смо ми свесни тога. Значи дух мора да усклади рад најмање десетак милијарди ћелија да би се ти учинило. У свакој од тих ћелија треба да се обаве неки хемијски процеси да би се тај покрет извео. Дух о свему томе води рачуна наводећи гене у нашој ДНК спирали да се отворе и омогуће производњу одређених протеина који су неопходни да би се у ћелији обавио потребан рад. Ћелија не зна шта да ради док дух не да генима сигнал да се отворе и произведу протеине који ће омогућити рад.
Постоје гени који регулишу наша понашање као и гени који регулишу колективно понашање. Ти гени се отварају осећањима; тојест осећања су кључ који их отвара. Зато се духови и труде да у нама изазову одређена осећања кроз мисли које нам предлажу.
Погредајмо у Јеванђељу по Марку глава 9 стих29; када питају ученици Исуса зашто они не могоше истерати демона из узетог? Он им одговара: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом. Господ за духа употребљава реч РОД. А ако погледамо како се реч Род каже на грчком видимо да је у питању реч Ген. Овде Господ повезује духове са генима и будући да је наука открила да гени утичу на наше понашање па чак и на колективно понашање; а видимо да и духови такође одређују наше понашање онда видимо да наше тело у потпуности се повинује духовима који су део нас, јер све покрете тела одређују духови кроз гене. Оно што су духови на духовном плану то су гени у материјалном свету.
И као што видимо; Да би се духови испољили у нашем животу прво треба да нас преко мисли наведу да имамо осећања. А да би то постигли неопходно је да преко мисли узбуркају нашу душу и онда се ми осетимо; Тужно,љуто, бесно, гневно,радосно итд.
Што ће рећи да без осећања духови не могу да се испоље. Питамо се: Како онда функционишемо када немамо никаква осећања? Када немамо осећања и мисли онда функционишемо по навици. Зато је свака молитва која је прешла у навику постала без плода, јер се ми тада не молимо духом. Али то је већ друга тема.
Дакле, духови се труде да у нама узазову осећања и мисли како би нас навели да се својом вољом приклонимо њима и да би они могли да делују кроз нас. Ово је тренутак кад ми још увек можемо да спречимо духа да се испољи. Јер дух иако је успео да у нама изазове осећања, не може још увек да делује и да се испољи док се ми не сагласимо са тим. Јер наша воља је закон за духове и она мора да се поштује; тако је Бог Отац уредио доносећи законе по којима ће живот да се одвија. И ниједан дух не сме да преступи те законе. Зато се духови труде да нас мало помало, наводећи нас да се саглашавамо са мислима које нам они предлажу, наведу да чинимо по њиховој вољи, док се не устали навика.После тога они постају господари над нашим телом и више не маре за нашу вољу јер смо се покорили њима, па смо тако и своју вољу покорили њима.
Рецимо да је у питању дух гнева; он ће покушати да нас наведе и да на неки начин повредимо особу на коју смо гневни. И ако се ми сагласимо са његовим предлогом у нашим мислима, онда или ћемо рећи нешто што би ту особу повредило,(што је најблажи обик) или ћемо учинити неки гест(пљунути или показати средњи прст, (што би био мало оштрији облик испољавања злог духа) или ударити шамар или песницом повредити : што је још већи степен испољавања итд.
У случају да смо физички слабији и да немамо храбрости за овако нешто; дух који нас покреће на зло ће нас наговарати да се послужимо неким сретством да нанесемо зло ономе кога мрзимо. У нама ће се појављивати мисли да користимо батину или неко оружје, наводећи нас на убиство, или ако је неки дух склон врачарству, он ће покушати да нас наговори да покушамо магијом да остваримо своје зле циљеве, И сво време нaше мисли ће бити такве, осуђујуће, и увераваће нас да смо ми у праву што тако мислимо, да је то праведно јер су други зли према нама. Зли духови су вешти у завођењу, тако да ће нама увек изгледати да се нама чини неправда и да је поштено да се бранимо од неправде, и ми нећемо бити свесни да они заправо искривљују стварност да изгледа тако, а да заправо ништа није тако како нама изгледа, коликогод да је то нама очигледно. Људи кажу: Па видео сам својим очима да је било тако. Они нису свесни да док гледамо нешто наш интелект тумачи шта видимо, и да ми заправо видимо у складу са нашум уверењима, убеђењима искуствима и васпитањем. То је филтер кроз који ми доживљавамо свет и стварност никада не долази до нас, Као кад ставимо сунчарице. Ми више не видимо свет онаквим какав јесте, већ га видимо обојеним бојом наших наочара.Дакле: духови се прво труде да освоје нашу пажњу, јер кроз пажњу ми им дајемо своју љубав која им је неопходна да би живели у нашем уму. Дух који дуго не добија пажњу полако вене и на крају умире, зато је јако битно да водимо рачуна којим мислима посвећујемо своју пажњу,
Ако посвећујемо пажњу злим духовима,злим мислима, оне ће се све више множити у нама и наш ум ће бити све прљавији и прљавији. Све више лоших осећања ће се испољавати у нашем животу и наш доживљај света ће бити све сивљи и сивљи док потпуно не поцрни. Почињемо да мислимо како је овај свет препун злих људи и да нас нико не воли, да смо ми у овом свету осуђени само на патњу и неуспех. Почињемо да мислимо да више нема смисла живети и да је боље убити се него живети живот у оваквом свету. Крајни циљ злих духова је да нас наведу на самоубиство или да почнемо да убијамо друге да би задовољили правду. Самоубиство је начин освете према ближњима и покушај да их окривимо за наше зло. Е сад ће они да виде до чега је довело њихово понашање.
То је својствено за зле духове, неприхватање своје кривице већ увек окривљују друге.
Што ће рећи да увек када кривимо друге ми смо под утицајем злог духа.
Из до сада реченог би требало да смо видели да је духовима јако битно да нас наговоре, наведу, да се својом вољом, својом слободном вољом коју нам је Отац дао, приклонимо њима, станемо на њихову страну да би они могли да се пројаве у нашим поступцима и понашању, у нашем животу.
Сада видимо да је наша воља моћ којом ми владамо над духовима били они зли или свети духови. Што ће рећи да је наша воља моћ да обликујемо свој ум и начин како ћемо да доживљавамо свет и свој живот, као и себе саме.
Један од услова да бисмо живели у Светом Духу јесте; да наш доживљај света и других људи, као и околности буде леп. Јер од начина како доживљавамо живот зависиће и наше понашање.
Ми неке особе у свом животу доживљавамо лепо а неке лоше, неке као претњу а неке с радошћу. А те разлике у доживљају потичу од нашег суда, од тога како судимо о тим особама.
Земаљски судиви чине исто што ми чинимо кад судимо, па се на суду тражи истина да би се пресудило. Тако и ми кад судимо у себи већ имамо истину на основу које судимо о другима, као и о околностима у нашем животу. Наша искуства, васпитање, наша уверења и убеђења, наше жеље и очекивања су део истине на коју се ми ослањамо док судимо другима и околностима усвом животу. А то значи да наша ИСТИНА утиче на то какав ће бити наш суд а самим тим и какав ће бити наш доживљај живота. Ако је наша истина добра; добар ће бити и наш суд , а леп ће бити и наш доживљај живота.Све ћемо доживљавати с радошћу, љубављу и осталим лепим осећањима, јер осећања одређују квалитет доживљаја, осећања су боја којом бојимо наш живот па нам он буде ружичаст или сив. Али ако је наша истина настала од заблуда онда ће наш доживљај живота бити лош, са ружним осећањима пун гнева, беса, љутње итд.
 
Сада би се требало запитати како је дошло до тога да наша истина постане тако лоша да нам цео живот обоји у црно?
Прва стваr која обликује нашу истину је васпитање које смо добили од родитеља и старатеља. Кроз васпитање ми смо добили обрасце понашања и начин како да се поставимо у свету у односу на догађаје. Већину лоших ствари ми добијемо кроз васпитање, али добијемо и понеку добру ствар.
Затим иду искуства: Наш интелект се ослања на искуства и покушава да нас заштити од могућих лоших искустава тако што на основу претходних искустава покушава да предвиди догађаје. Па ако се једном десило нешто лоше он ће после у свакој сличној ситуацији да алармира на опасност бомбардујући нас мислима о могућем лошем догађају, а будући да уз такве мисли иде и осећање страха то ми почињемо све чешће да се плашимо шта ће нам се догодити, иако живот ретко понавља исте ситуације. Тако да наша лоша искуства кроз наш интелект постају стални извор страхова и брига, које чине наш доживљај живота лошим, спречавајући нас да уживамо у животу,
Убеђења и увереља такође утичу на наш суд: Уверен значи уведен у веру а убеђен значи уведен у беду; што ће рећи да су убеђења заправо лоша уверења. Многе ствари у животу ми једноствано не можемо да проверимо тако да су већина наших уверења и убеђења заснована на нашем избору у шта ћемо да верујемо а у шта не. Наше жеље, љубави и очекивања као и оно шта чинимо од своје воље,одређују у шта ћемо да верујемо. Ако је наша љубав окренута ка туђим женама и курварлуку; сигурно нећемо веровати у Бога који је то прогласио за грех. Радије ћемо веровати да Бог не постоји и свим силама ћемо бранити то своје убеђење, своју заблуду.
Онај ко краде ће изабрати да верује да су сви људи лопови на овај или онај начин, неко краде од других неко поткрада државу, фирму...Главно лопов у својој мисли верује да су сви лопови. ***** мисли да су све жене ***** само се добро скривају.
Долазимо до тога да човек постаје оно што од своје воље чини. Јер видимо да се ум мења у складу са оним шта човек чини и каква су му дела, Будући да се наша уверења мењају са нашим делима то онај који чини блуд: краде,лаже, отима, ***** се,...Блуди. Пожиње да живи у једној кривој истини, у истини насталој после блуда; у заблуди. А када је заблуда истина из које извире наш суд, можемо замислити какав ће бити наш доживљај света, околности и живота. Наш суд ће бити лош па ће наш живот бити прожет страховима, несигурношћу, љутњом, недостатком самопоуздања, бесом... Другом речима наш живот ће постати пакао. А кад је наш доживљај света пун гнева и свих лоших осећања, сами можемо закључити у каквом ће духу бити наше понашање.
Значи од истине зависи каквог ћемо духа бити. Не може Свети Дух да делује кроз нас док ми живимо у заблуди. А то опет доводи до закључка да пре него се Свети Дух трајно настани у нама ми морамо изаћи из својих заблуда и почети да живимо у истини.
Поставља се питање; како изаћи из заблуде и изградити истину која ће постати стални извор радости у нама? Па истим путем којим смо дошли у заблуду. Јер чинећи неморал, безакоње ми смо изградили своју заблуду: Тако чинећи морал и дела љубави према ближњима ћемо се вратити истини. Јер већ док смерамо да учинимо неко добро дело; у нама ће почети борбе између наших мисли. Једне ће нас наговарати да не чинимо добро јер ће нас онда сви искориштавати и на крају ћемо пропасти а друге ће мисли наговарати нас да ипак учинимо то и да је боље да увек будемо срећни макар и немали материјлна блага, него да изобиљу будемо несрећни. У тим борбама мисли полако ће се променити и наша истина као и наш доживљај живота. Околности више нећа утицати на нашу радост већ ћемо се радовати без обзира на околности. Променивши се, преобразивши се, ми стварамо услове да Свети Дух делује кроз нас и бићемо Њиме испуњени. Без помоћи Светог Духа и Господа Исуса Христоса је немогуће ово постићи Одлучност
Сада када смо видели то да каквог ћемо духа бити зависи од истине која је у нама, требало би да извидимо шта је све потребно да би творили добра дела и дела љубави према ближњима. Јер није лако окренути се и почети чинити добро. Потребна је иузетна ОДЛУЧНОСТ и Јака ВОЉА, да би савладали све препреке које ће пред нас поставити Ђаво, наш интелект. Интелект је природни човек у нама и он живи по законима природе '' Јачи преживљава''. По њему је сасвим регуларна ствар; украсти, отети, убити да би се преживело и продужила врста. Звер у нама, интелект, је велики противник с којим се морамо борити да би остали на путу истине. Он ће кроз наше мисли на све начине покушати да нас наговори да не чинимо добро. Говориће нам да је то лудост, да ћемо пропасти тако радећи, да ће нас сви искориштавати и да ће нам се смејати кад виде шта радимо. И ту има истине; јер људи који се ослањају на интелект ће стварно тако мислити о нама и покушаваће да нас обесхрабре у нашим намерама. Зато је добро да скривамо наша добра дела од људи а и ради Бога јер ко тражи славу од људи и хвали се својим добрим делима неће добити славу од Бога; као што каже Св. Писмо. Значи имаћемо борбу и изнутра а и споља јер свет не прихвата оне који нису њему слични. Зато је потребна мудрост и умереност у свему.
Воља зависи од мотива па ако су нам мотиви слаби таква ће бити и наша воља. Зато је осмишљавање мотива и начина како ћемо деловати саставни део стратегије ратовања са злим духовима у нама и око нас.
Осмишљавање живота је иначе посао једног ума, нажалост то нико не ради. Већина људи очекује од политичара и власти да им обезбеди посао на коме ће добро зарађивати и да имају довољно новца за живот и провод. Не схватају да је осмишљавање живота посао њих самих као умова и да ако сами то не чине, никад им живот неће имати довољно смисла.
Дакле када осмисливши и кроз смисао мутивишући себе ојачамо своју вољу, ми кроз одлучност задајемо злим духовима завршни ударац. Одлучност је чврсто држање онога шта намеравамо да учинимо, непоколебљиво истрајавање у одлукама. Ако наш интелект види да се колебамо; бићемо лак плен злим духовима.
Када чинимо добра дела Јако је важно да то чинимо из љубави с радошћу; јер наш интелект ће покушати да и док чинимо добро дело у наш ум усади лоше мисли, мисли које осуђују онога према коме смо добри. Зато морамо да пазимо на осећања која имамо док чинимо дела, јер она су јасан показатељ да ли је наше дело стварно добро или зло обучено у маску добра. Ако имамо осећање радости, самилости, љубави, онда је то ок. Али ако осетимо, гнев, бес љутњу...то је сигуран знак да наш интелект минира наш покушај да будемо добри и да чинимо да се Св. Дух пројави кроз наша дела.
Сагледавајући све ово што је речено ми видимо да смо ми нашом вољом господари и над анђелима и над демонима; Баш као што је и Господ Бог господар на небу. И видимо да смо ми по томе исти као Бог, да имамо исту власт и силу, коју нажалост не умемо да користимо. А по томе видимо и да ми јесмо Синови Божји, ми који смо се родили у Духу и од Бога учимо како да кроз вољу и веру владамо небеским и земаљским силама, властима и поглаварствима.
Видимо да је неопходно да научимо да владамо нашом вољом да би могли да створимо услове да се свети Дух трајно настани у нама и да он управља нашим понашањем. Морамо пазити и са каквим мислима се саглашавамо и којима посвећујемо пажњу. Посвећујући пажњу погрешним мислима ми стварамо услове да се такве мисли множе у нашем уму и он бива све прљавији и прљавији, а наш доживљај света све гори и гори. а ми сами све несрећнији и несрећнији.
Наша лоша осећања утичу на развој разних болести; док лепа осећања делују исцељујуће. Зато је у лепим осећањима живот а у лошим смрт.
Онај ко бди над својим умом пазећи на своје мисли и осећања себи отвара врата за вечни живот у радости а онај ко не пази умире мислећи да живи.
Амин .
 
Ми нисмо сами
Једна од основних порука хришћанства, као и осталих религијских учења је да ми нисмо тело већ да смо духовно биће које живи у телу.
Ствар која се не помиње је да ми док себе видимо као ум који мисли, ми нисмо свесни да тело делимо са још два лица; Богом Оцем и Духом који нам је дат.
Та два лица деле с нама ово тело иако их ми не можемо видети. Ствар је да ми можемо постати свесни њиховог присуства само ако поверујемо да су они ту, па кроз праћење дешавања у нашим животима, ми можемо уочити њихово присуство као део јединственог бића од кога смо ми само трећи део.
Када једном поверујемо да смо нас три дела једног бића које управља овим телом, и кроз судбину комплетним животом који живимо, ми ћемо почети да обраћамо пажњу на то које лице, којим делом нашег живота управља. Јер иако свако од ова три наша лица може да преузме у одређеној мери део посла који припада другим лицима, ипак оно не може тај део посла урадити тако добро као што би то урадило лице коме је тај посао намењен.
Уметност Живљења се састоји у томе, да ми живећи живот научимо да не преузимамо на себе посао и одговорнист за оно што није наш делокруг, већ да имамо поверења да ће друга два лица свој део посла обавити баш онако како је најбоље за биће коме сва три лица припадају.
Ако пођемо од тога да Божанско биће чине Бог Отац, Бог Син и Свети Дух, а да смо ми створени по Обличју Божјем, можемо извести закључак да онда, као што Бог има три лица тако и наше биће чине три лица.
Ево рецимо како ми можемо препознати дејство Духа у нашем бићу: Можемо видети да радом поједих органа нашег тела не управљамo ми, јер ми као ум немамо свест о томе шта који орган ради, а опет цело тело складно ради. Складан рад нашег организма не може бити производ случајности, једноставно мора постојати неко ко раду тела даје смисао. Е, тај неко је Дух који нам је од Бога дат. Рецимо да нас засврби глава, а да смо ми као ум замишљени око нечег, па не примећујемо да нас сврби, Дух ће ипак покренути руку и почешати то место, а ми ћемо тога постати свесни тек ако нам неко каже:Шта се чешкаш? Дакле врло лако можемо уочити да постоји неко ко брине о томе, без да ми имамо уопште свест о томе. Научници кажу да ми то радимо подсвесно и то им је објашњење за оно што не могу да објасне. Али зато негирају постојање свести која о томе брине.
За Дух који успева да усклади рад милијарди и милијарди ћелија нашег организма, а да саме ћелије при томе немају свест да раде за заједницу, ни у ком сличају не можемо рећи да је несвесно биће. А још мање можемо рећи да је све то само производ случајности. Имајмо при том на уму да је свака ћелија нашег тела посебан организам који ако има хране може да живи сам за себе. Дакле свака ћелија је посебно живо биће које има неку врсту сопствене свести, а опет све оне прате наш мисаони ток и гледају како да остваре наше идеје, тј. идеје нас као ума који живи у том организму. Истина је да оне и не прате наш мисаони ток, већ то ради Дух који нам је од Бога дат. Он је задужен да усклади наш мисаони ток и наша осећања са идејама Бога Оца, и још што-шта друго, у нешто што ми кратко зовемо Живот.
Многи су приметили да се Дух понаша по неким законитостима, од којих не одступа ни лево ни десно, што јако подсећа на компјутерски програм. На гнев одговара гневом а на љубав љубављу итд. Заборављамо да Дух има чак две свести на које се ослања: Бога Оца и Бога Сина тј. Разум и Ум.
Разум је друго име за Бога оца који живи у нама. Иако га сви ми имамо ретко ко се ослања на њега. Има оних који га и користе али нису препознали да је то Бог Отац који живи у нама.
Бога Оца или разум можемо чути када поставимо неко питање самима себи. Ми нећемо поставити питање самоме себи ако на то питање знамо одговор, већ увек кад је наш ум немоћан да да одговор. Наш ум може покушати да избегне неугодно питање, тако што ће објекат нашег интересовања прогласити за глупост,јерес,срамоту. Међутим ако ми не будемо задовољни таквим избегавањем одговора од стране ума, ми ћемо наставити са тражењем одговора и разум ће се на крају ипак појавити да да одговор. Бог Oтац (разум) живи у вечности и зна све одговоре на сва питања, само је питање можемо ли схватити одговор и хоћемо ли га прихватити ако га схватимо. Зато је потребна вера да би смо прихватили одговор какав нисмо очекивали.
Бога Оца можемо чути и кроз Савест. Савест можемо препознати као мисли које нас наговарају да не учинимо зло које се спремамо да учинимо. Знате оно кад нам неко стане на жуљ, па се спремамо да му дамо шта је заслужио, а у нама се појаве мисли које бране починиоца говорећи нам нешто у стилу: Можда није намерно, или: ко зна каква га је мука натерала,пусти га нек иде с миром, и сл. Савест такође можемо чути и као мисли које нас наговарају да учинимо неко добро дело.
Једно од наша три лица која чине нас као Божанско биће, Бог Отац живи у вечности. А Дух обухвата и вечност и време. Они знају све наше помисли од почетка до краја и на основу њих Дух нам кроји Судбину. Бог Отац је поставио законитости по којима ће Дух организовати живот у времену. Једна од законитости је да Дух мора поштовати нашу слободну вољу. Дух не разуме шта ми причамо јер су његов језик осећања. Тако да ће се наша осећања неминовно одразити на нашу судбину. Лоша осећања лоше утичу на судбину а лепа добро. Дух уједно гледа и осећања нас као друштва па таква осећања неминовно доводе до криза у друштвеном животу као и до тога да страдају невина деца, за коју после питамо: како је Бог то могао да дозволи? Дух гледа нас; јер смо ми његов ум и гледа Бога Оца јер му је то разум, он нема други алат за мишљење осим нас самих. Како га онда можемо кривити што је учинио ово или оно.
А Син је несавршено лице Божје које живи у времену. Дакле Син је лице савршеног Бога којим он живи несавршен живот у времену. Син је ум Божји.
Кроз Исуса Христа сви смо ми Синови Божји,то јест умови Божји.
Јер ко позна ум Господњи да га поучи? А ми ум Христов имамо.
Прва Коринћанима глава 2. стих 16.
Вероватно ће пажљивији читалац приметити да у претходном тексту помињем; да ми можемо да посматрамо свој ум. Логичан закључак који се намеће је да; ако ми можемо да посматрамо свој ум; онда ми нисмо ум. Како смо онда умови Божји ако сами нисмо ум, чим можемо да се дистанцирамо од њега? Међутим; ако прихватимо да смо сви умови Божји онда следи закључак да је Ум Божји састављен од безброј малих умова које ми представљамо тако да Божанско биће може да направи дистанцу између себе и свих тих умова. Ако следимо логику да смо створени по обличју Божјем; онда је и наш ум састављен од одређеног броја умова, а ми те умове препознајемо као своје мисли. Такође можемо приметити да смо ми Бог нашим мислима и да у нашем уму могу да живе само мисли којима посвећујемо пажњу. Зато се мисли у нашем уму боре за нашу пажњу, и воде рачуна како да је придобију, јер је наша пажња за њих живот. Дакле, наше мисли (та бића нашег ума) воде рачуна о томе шта ми волимо тј.чему је наша љубав окренута па се и оне окрећу према томе да би живеле. Дакле, ако ми имамо љубав према злу и наше мисли ће ићи према злу, јер ће тако добити нашу пажњу (читај: љубав), а са њом и живот.
Ако мало боље осмотримо наше мисли, видећемо да са мислима долазе и осећања. Са лепим мислима долазе лепа осећања(радост,љубав итд.) а са лошим мислима долазе лоша осећања(гнев,љутња,мржња итд.). Свако ко је експериментисао са мислима могао је да примети да кад промени лоше мисли у добре, да се са њима мења и његово расположење. Тако мудар човек, бирајући мисли којима ће да посвети своју пажњу, утиче на своју срећу јер он своју пажњу дарује само добрим мислима.Такође можемо приметити да осећања која са собом доносе мисли утичу и на здравље нашег тела. Узмимо рецимо нервозу, може ли да буде нервозан неко ко слуша песму славуја и у себи мисли: како ова птица лепо пева. Не, већ ће бити нервозан онај кога мисли пожурују, а ситуација изгледа тако као да он касни. Ни притисак никад неће скочити некоме ко размишља о лепим стварима или ужива у природи око себе, већ увек ономе ко се бави мислима које својим осећањима утичу на притисак.
Будући да су осећања својствена живим бићима, а мисли у себи носе осећања, онда не треба бити много паметан па схватити да су наше мисли жива бића која живе у нашем уму, као што смо ми жива бића која живе у Божјем уму. Због тога што лоша осећања која доносе мисли са собом чине да се Исус Христ лоше осећа он је сишао на земљу, где живе његове мисли, да им каже да морају да се промене ка добру и да он неће вечно трпети нашу склоност ка злу, и да ће доћи време када ће злима ускратити пажњу(своју љубав).
Јер као у једном телу што имамо многе уде а уди сви немају један посао,
Тако смо многи једно тело у Христу, а по себи смо уди један другом. Римљанима 12: 4 и 5
.
 
Наставак претходног поста
И као што су ћелије нашег тела свака за себе посебно живо биће, тако смо ми ћелије Христовог тела. Замислите шта би се десило кад би се ћелије нашег тела отимале око хране и скупљале залихе да би показале како су оне вредније од осталих. Кад би било зависти међу њима. Па тело би престало да функционише и све би помрле. А ми како се понашамо, нисмо ли Рак у Божјем телу? Ми немамо свест да живимо у заједници, будући де себе видимо одвојене једне од других. А не желимо да верујемо да смо сви део једног тела, Јер друштвени живот не може да функционише без моралних норми, а то су Десет Божјих Заповести. Погледајмо пчеле, поред њих не треба да стоји управник да гледа да ли ће добро да обаве посао. Оне знају да њихов живот зависи од заједнице и морал се намеће сам по себи. Љуби ближњег свога као самога себе. А шта се дешава кад оставиш човека без контроле на неком послу. Или ће нешто да украде, или да спава, или да нешто упропасти. Ми смо имали Социјализам, дивно друштвено уређење. Али, будући да нисмо имали свест о друштвеном животу, ми смо покрали све што је било наше да бисмо имали свако своје. Сви знамо како се радило у друштвеним фирмама, и који је то јавашлук био. Једноставно, осветио нам се недостатак морала. А ако погледамо ко су перјанице неморала у друштву, видећемо да су то; интелектуалци, уметници, књижевници, политичари итд. Шта је то у теорији еволуције тако добро, да су је интелектуалци тако радо прихватили, када за њу правих доказа нема. Одговор је: нема потребе да се живи морално, јачи преживљава, ето то је оно што је теорији еволуције дало живот. Нема друштвеног живота, нема морала, побеђује јачи. Држава је само ту да обезбеди фер услове у арени.
Једном је неко рекао: да Бога нема, требало би га измислити.
Само свест да смо ћелије једног тела може нас довести до тога да будемо морални и пуни љубави једни за друге. Јер Десет Божјих Заповести нису ништа друго до морални закон љубави. Ако не знамо каква је права љубав погледајмо Десат Божјих Заповести и схватићемо.
Погледајмо шта кажу уметници: да би уметност дошла до изражаја неопходна је слобода. И при том се мисли да је морал граница слободе, па је уметнику дозвољено да буде неморалан зарад уметности. Замислимо да мени дође да сликам унакажено тело неког од вас, па лепо закољем и унаказим објекат на којем желим уметнички да се изразим. Тако уметници неморалом убијају друштво водећи га у смрт, јер неморал је смрт друштвеног живота.
Када се слобода користи у служби добра; онда смо слуге (робови) добра. А када се користи у служби зла; онда смо слуге (робови) зла. Дакле били слободни у добру или злу, ми смо робови своје слободе, само што слепци мисле да су када робују злу слободнији од оних који робују добру
 
Љубав је изнад закона

У посланици Римљанима Св. Ап. Павле објашњава да познање греха долази по закону и да ми који смо у христу умрли свету нисмо више под законом већ да смо под благодаћу, а да закон творимо од своје воље из љубави према Богу и ближњима. Јер ко се ослања на закон а у једној ствари погреши бива преступник и смрт влада над њиме. Јер је казна за преступ смрт. Христос нас је својом смрћу избавио од законске казне и ми смо сада кроз веру спасени благодаћу. Дакле ми који верујемо у Исуса Христа нисмо ДУЖНИ да извршавамо закон, већ га творимо из љубави према Богу и ближњима.
Или не знате, браћо (јер говорим онима који знаду закон), да закон влада над човјеком докле је жив? Јер је удата жена привезана законом за мужа докле год он живи; а ако ли муж њезин умре, раздријеши се од закона мужевљега.Зато дакле док јој је муж жив бива прељубочиница ако пође за другог мужа; а ако јој умре муж проста је од закона да не буде прељубочиница ако пође за другога.За то, браћо моја, и ви умријесте закону тијелом Христовим, да будете другога, онога што уста из мртвијех, да плод донесемо Богу.Јер кад бијасмо у тијелу, бијаху сласти грјеховне, које закон рађаху у удима нашима да се смрти плод доноси.А сад умрвши избависмо се од закона који нас држаше, да служимо (Богу) у обновљењу Духа а не у старини слова.Рим. 7.1-6
Погледајмо овако: Ако би се од нас тражила истина на суду, а знамо да ће пресуда одвести у смрт нашег ближњег коме се суди: рекаши истину на суду ми ћемо нашег ближњег осудити на смрт. Ако не би рекли истину, по закону тада би смо себе осудили на смрт, јер казна за преступ закона је смрт, писмо је ту сасвим јасно. Али бидући да смо у Христу умрлин закону то ми више нисмо дужни да га творимо, и из љубави према ближњем, да би сачували његов живот, ми можемо да слажемо јер поштујемо закон љубави који је изнад закона греха.
Кад немамо хране да прехранимо децу, неће ли нас закон љубави навести да преступимо закон греха. Али човек треба да је разуман кад преступа закон, да добро испита у свом уму поступа ли у складу са законом љубави и какви га мотиви нагоне да преступи закон.
Многи уче да је субота као дан Божји печат Божји на онима који је славе, наводећи народ да неразумно славе суботу чак и кад им је живот у опасности. Треба славити суботу као Божји дан, нисам против тога али Адвентистичка црква од тога прави питање спасења и на тај начин заводи људе да морају да творе закон чак и када то није разумно. Печат Бога живога није субота већ карактер човека и дух љубави који у њему чини дела љубави према ближњима. И ко није запечаћен Светим Духом нема ни печат Божји. Павле каже да је закон учитељ онима који су у Христу: а кад је учитељ онда није судија како неки воле да тумаче. Посланица римљанима опширно говори о томе и треба је пажљиво читати.
 
Патња


Бол служи да заштити човека од самога себе. Увек када осетимо бол ми ћемо се после такве ситуације чувати да нам се не деси више. Читао сам о девојчици,мислим да је из Индије, која није имала нервне завршеткe за бол, па су морали да је чувају јер је стално повређивала себе, ваљда је и око себи ископала.
Као што постоје телесни болови, да научимо да се чувамо телесно, тако постоје и душевни болови ( знате оно кад кажу боли ме душа), а то су патња,мука,гнев,јад,беда, нервоза, мржња итд.
И ови душевни болови служе да научимо да се чuвамо ситуација у којима душевно повређујемо себе, и то је сврха таквих осећања. Када човек схвати да му гнев,патња, мука и слична лоша осећања разарају живот и повређују га , тада он одлучује да преиспита откуда ова осећања долазе, и кад схвати да су она последица његовог погрешног односа према сопственом животу, као и према другима, онда он променом свог понашања и мишљенја, спречава да поново дође у ситуацију да себе повређује на тај начин.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top