- Poruka
- 112.879
STOGODIŠNJA TAJNA: Rudari greškom zaigrali na prvom prvenstvu sveta i tamo...
Istorija krije neke neverovatne priče. Mnoge od njih su poučne, a mnoge od njih pritom i vrlo zanimljive. Ova koja je pred vama je jedna sportska, a može biti poučna, ako tako rešite da je shvatite.
Mogla bi, recimo, da počne u Irskoj, krajem 19. veka. Odande su, pravo u Škotsku, došli roditelji Tomasa Liptona. On je, stasavši upravo u Škotskoj, preuzeo porodičnu prodavnicu, pa napravio svoju, pa napravio čitav lanac, pa postao milioner, pa postao i vitez - dobivši ono čuveno "ser", potom je postao jedno od najvećih imena u industriji čaja ("Liptonov čaj" je danas dostupan u 110 država sveta), ma... bio je bogataš kakav se retko sreće jer je sve vreme - voleo da pomaže drugima.
Da, toliko je voleo da pomaže da je, recimo, 1915. godine doplovio sa misijom britanskog Crvenog krsta - u Srbiju. Usred rata. Pomogao je da se dopremi sanitetski materijal, hrana i odeća za bolnicu u Vrnjačkoj Banji, stavio svoju luksuznu jahtu "Erin" i druge svoje jahte na raspolaganje Crvenom krstu, bolnicama škotskih žena i Srpskom potpornom fondu, dopremajući, i pored straha od nemačkih podmornica, preko Marseja i Soluna sanitetski materijal u za srpske bolnice u Skoplju, Nišu, Kragujevcu, Topoli...
"Veličanstvena mala Srbija! Kako ona divno igra svoju ulogu u Velikom ratu", rekao je 1915. Lipton, videvši stradanja naroda u epidemiji pegavog tifusa.
Ali, veličanstven je bio on i po tome kako, ni u najvećim danima bogatstva, nije zaboravljao neke svoje ljubavi. Poput one prema fudbalu.
Kada su mu, jednom prilikom, Italijani uručivali orden zbog velikih zasluga i za ekonomski razvoj te zemlje, italijanski ambasador u Velikoj Britaniji se začudio kada je Tomas Lipton potpuno oduševljeno govorio o potrebi da se organizuje međunarodni fudbalski turnir.
"... u Rimu!", rekao je Lipton, predloživši da on daruje trofej.
"Mi bismo, ipak, u Torinu... Imamo novi klub tamo, uz Juventus", govorio je italijanski ambasador i - odluka je pala: Prvo nezvanično klupsko prvenstvo sveta igraće se 1909. u Torinu.
I igralo se. Nemci su poslali Štutgarter Športfrojnde, Italijani su sastavili tim od Torina i Juventusa, nazvan "Torinovih 11", Švajcarci su poslali Crvenu zvezdu iz Ciriha (neki izvori tvrde da je nastupio Vintertur, ali Britanska enciklopedija fudbala insistira na pomenutoj "Zvezdi"), a Englezi...
Fudbalskoj asocijaciji Engleske se uopšte nije svidelo da izlaže timove dugim potovanjima i to da bi se nadmetali sa tamo nekim ekipama iz država u kojima je fudbal tek počinjao da se razvija. Bili su ne nadmeni, već uvereni u svoj veliki kvalitet izgrađivan godinama, pa nisu ni udostojili Liptona odgovora kada im je zatražio da pošalju nekog predstavnika na torinski turnir. Na to "prvo prvenstvo sveta".
Iznerviran, rešio je da se pošalje - Arsenal. Čuveni londonski klub tada je baš izborio pravo da zaigra u elitnom društvu. Pritom su se "tobdžije" tada zvale malo drugačije, malo duže - Vulvič Arsenal, jer su ga oformili radnici koji su u Vulviču proizvodili municiju. Skraćeno, na engleskom, bio je to WAFC. I, na njega je Tomas Lipton mislio.
Ali, kada je dao svojim saradnicima radni zadatak "Zovite WAFC i pošaljite ih u Torino, ja plaćam!", oni su, uradili nešto neočivano. Jedan od njih, rodom iz severoistočne Engleske, u slobodno vreme je radio kao sudija u tamošnjoj regionalnoj fudbalskoj ligi. A tamo je, u jednom seocetu, igrao Vest Oklend, mali tim, sačinjen uglavnom od lokalnih rudara. Kako je njegova skraćenica takođe bila WAFC, onaj Liptonov zaposleni - pozvao je ove rudare, i saopštio im šokantnu vest: predstavljaćete Englesku na prvom prvenstvu sveta!
Usledila je potom bajka za sebe. Ti rudari (preko radnih dana bi bili u jamama, koje su sada zatvorene, a vikendom bi igrali fudbal za svoju dušu), ti isti rudari - uspeli su da pobede Štugarter sa 2:0, a nakon što je ciriška Zvezda sa 2:1 savladala reprezentaciju grada Torina, na red je došlo i finale.
I u njemu je Vest Oklend napravio senzaciju: pobedio je Švajcarce sa 2:0 i - ušao u istoriju.
Dve godine kasnije rešili su da sami otputuju hiljadu i po kilometara ne bi li, ponovo u Torinu, pokazali svetu da sve ono nije bio san. Učesnici su se malo izmenili, igrali su tada odvojeno i Juventus i Torino, iz Švajcarske je došao FK Cirih, a u velikom finalu rudarski tim Vest Oklend je sa 6:1 savladao slavnu "torinsku damu" i stekao pravo da u trajno vlasništvo zadrži "Trofej Tomas Lipton".
Iako je Juventus na stogodišnjicu ovog meča uspeo da napravi preokret (bilo je 7:1), i iako bi to mogla da bude posebna priča, recimo sa naslovom "Sto godina čekali na revanš", ova naša priča će zastati u onim prošlim vremenima. Možda zato što je uprava Vest Oklenda precenila svoje mogućnosti, pa je klub bankrotirao zbog "puta oko sveta" na jedan takav turnir, a ekipa se iz tog razloga ponovo okupila tek dve godine posle "odbrane titule".
Ali, vredelo je.
Mora biti da je vredelo, čim su rudari podigli trofej namenjen "najboljoj ekipi sveta".
Dvaput.
I, iako im je neko ukrao taj trofej iz klupskih prostorija 1993. godine, a svi u tom mestašcu bili tužni zbog šokantnog događaja koji nikada nije rasvetljen - baš kao što su bili tužni kada je klub privremeno ugašen zbog bankrota, ova priča je preživela.
Zato, "ne očajavajte ako se nešto loše desi. To je neminovno ponekad, to je - život", kao da govore junaci iz 1909. i 1911.
I, kao da baš oni dodaju:
"Živite tako da se i vas sećaju za 100 godina. Bar vaši, ako ne i čitav svet".
Istorija krije neke neverovatne priče. Mnoge od njih su poučne, a mnoge od njih pritom i vrlo zanimljive. Ova koja je pred vama je jedna sportska, a može biti poučna, ako tako rešite da je shvatite.
Mogla bi, recimo, da počne u Irskoj, krajem 19. veka. Odande su, pravo u Škotsku, došli roditelji Tomasa Liptona. On je, stasavši upravo u Škotskoj, preuzeo porodičnu prodavnicu, pa napravio svoju, pa napravio čitav lanac, pa postao milioner, pa postao i vitez - dobivši ono čuveno "ser", potom je postao jedno od najvećih imena u industriji čaja ("Liptonov čaj" je danas dostupan u 110 država sveta), ma... bio je bogataš kakav se retko sreće jer je sve vreme - voleo da pomaže drugima.
Da, toliko je voleo da pomaže da je, recimo, 1915. godine doplovio sa misijom britanskog Crvenog krsta - u Srbiju. Usred rata. Pomogao je da se dopremi sanitetski materijal, hrana i odeća za bolnicu u Vrnjačkoj Banji, stavio svoju luksuznu jahtu "Erin" i druge svoje jahte na raspolaganje Crvenom krstu, bolnicama škotskih žena i Srpskom potpornom fondu, dopremajući, i pored straha od nemačkih podmornica, preko Marseja i Soluna sanitetski materijal u za srpske bolnice u Skoplju, Nišu, Kragujevcu, Topoli...
"Veličanstvena mala Srbija! Kako ona divno igra svoju ulogu u Velikom ratu", rekao je 1915. Lipton, videvši stradanja naroda u epidemiji pegavog tifusa.
Ali, veličanstven je bio on i po tome kako, ni u najvećim danima bogatstva, nije zaboravljao neke svoje ljubavi. Poput one prema fudbalu.
Kada su mu, jednom prilikom, Italijani uručivali orden zbog velikih zasluga i za ekonomski razvoj te zemlje, italijanski ambasador u Velikoj Britaniji se začudio kada je Tomas Lipton potpuno oduševljeno govorio o potrebi da se organizuje međunarodni fudbalski turnir.
"... u Rimu!", rekao je Lipton, predloživši da on daruje trofej.
"Mi bismo, ipak, u Torinu... Imamo novi klub tamo, uz Juventus", govorio je italijanski ambasador i - odluka je pala: Prvo nezvanično klupsko prvenstvo sveta igraće se 1909. u Torinu.
I igralo se. Nemci su poslali Štutgarter Športfrojnde, Italijani su sastavili tim od Torina i Juventusa, nazvan "Torinovih 11", Švajcarci su poslali Crvenu zvezdu iz Ciriha (neki izvori tvrde da je nastupio Vintertur, ali Britanska enciklopedija fudbala insistira na pomenutoj "Zvezdi"), a Englezi...
Neočekivani junaci neobičnog "prvenstva sveta"
Fudbalskoj asocijaciji Engleske se uopšte nije svidelo da izlaže timove dugim potovanjima i to da bi se nadmetali sa tamo nekim ekipama iz država u kojima je fudbal tek počinjao da se razvija. Bili su ne nadmeni, već uvereni u svoj veliki kvalitet izgrađivan godinama, pa nisu ni udostojili Liptona odgovora kada im je zatražio da pošalju nekog predstavnika na torinski turnir. Na to "prvo prvenstvo sveta".
Iznerviran, rešio je da se pošalje - Arsenal. Čuveni londonski klub tada je baš izborio pravo da zaigra u elitnom društvu. Pritom su se "tobdžije" tada zvale malo drugačije, malo duže - Vulvič Arsenal, jer su ga oformili radnici koji su u Vulviču proizvodili municiju. Skraćeno, na engleskom, bio je to WAFC. I, na njega je Tomas Lipton mislio.
Ali, kada je dao svojim saradnicima radni zadatak "Zovite WAFC i pošaljite ih u Torino, ja plaćam!", oni su, uradili nešto neočivano. Jedan od njih, rodom iz severoistočne Engleske, u slobodno vreme je radio kao sudija u tamošnjoj regionalnoj fudbalskoj ligi. A tamo je, u jednom seocetu, igrao Vest Oklend, mali tim, sačinjen uglavnom od lokalnih rudara. Kako je njegova skraćenica takođe bila WAFC, onaj Liptonov zaposleni - pozvao je ove rudare, i saopštio im šokantnu vest: predstavljaćete Englesku na prvom prvenstvu sveta!
Usledila je potom bajka za sebe. Ti rudari (preko radnih dana bi bili u jamama, koje su sada zatvorene, a vikendom bi igrali fudbal za svoju dušu), ti isti rudari - uspeli su da pobede Štugarter sa 2:0, a nakon što je ciriška Zvezda sa 2:1 savladala reprezentaciju grada Torina, na red je došlo i finale.
I u njemu je Vest Oklend napravio senzaciju: pobedio je Švajcarce sa 2:0 i - ušao u istoriju.
Dve godine kasnije rešili su da sami otputuju hiljadu i po kilometara ne bi li, ponovo u Torinu, pokazali svetu da sve ono nije bio san. Učesnici su se malo izmenili, igrali su tada odvojeno i Juventus i Torino, iz Švajcarske je došao FK Cirih, a u velikom finalu rudarski tim Vest Oklend je sa 6:1 savladao slavnu "torinsku damu" i stekao pravo da u trajno vlasništvo zadrži "Trofej Tomas Lipton".
Iako je Juventus na stogodišnjicu ovog meča uspeo da napravi preokret (bilo je 7:1), i iako bi to mogla da bude posebna priča, recimo sa naslovom "Sto godina čekali na revanš", ova naša priča će zastati u onim prošlim vremenima. Možda zato što je uprava Vest Oklenda precenila svoje mogućnosti, pa je klub bankrotirao zbog "puta oko sveta" na jedan takav turnir, a ekipa se iz tog razloga ponovo okupila tek dve godine posle "odbrane titule".
Ali, vredelo je.
Mora biti da je vredelo, čim su rudari podigli trofej namenjen "najboljoj ekipi sveta".
Dvaput.
I, iako im je neko ukrao taj trofej iz klupskih prostorija 1993. godine, a svi u tom mestašcu bili tužni zbog šokantnog događaja koji nikada nije rasvetljen - baš kao što su bili tužni kada je klub privremeno ugašen zbog bankrota, ova priča je preživela.
Zato, "ne očajavajte ako se nešto loše desi. To je neminovno ponekad, to je - život", kao da govore junaci iz 1909. i 1911.
I, kao da baš oni dodaju:
"Živite tako da se i vas sećaju za 100 godina. Bar vaši, ako ne i čitav svet".
