Повлачили су се до краја 1993. године.
Најбрже су напустили Источну Немачку, најспорије Литванију, Летонију и Естонију.
Ван својих нових граница остали су на Криму са флотом, Казахстану у околини Бајконур Космодрома и Киргизији у којој су задржали војну базу.
Почетком 90их простор бившег СССР-а захватио је низ мини грађанских ратова, па су руске трупе остале као мировњаци у Нагорно Карабаху, Абхазији, Ј. Осетији и Таџикистану.
1995, након победе Лукашенка над белоруским националистима, склапа се уговор и о заједничкој одбрани ваздушног простора Белорусије и Русије, а крајем 90их, Јерменија потписује уговор о Русији са војној сарадњи, па се и тамо распоређују њене трупе.
Мала поморска база у Тартусу у Сирији никада није напуштана, али она има капацитет само да прими два брода у једном тренутку. 90их нису радили ништа, јер руска флота није залазила у Медитеран.
У осталим земљама Варшавског пакта (Пољска, Чехословачка, Румунија, Бугарска, Балтик, Узбекистан, Туркменистан, Азербејџан) није остало руско војно присуство.
Неке од ових земаља наставиле су да користе неке руске технологије које су наследили, на пример Миг 29 ловце( Немци и Пољаци) или С 300 ПВО системе.
Војне базе су махом угашене, и на њихово место није дошао нико.
