Крвави септембар у Лици 1993. године

Крвави септембар у Лици 1993. године

Ја и син спавали смо у кући. Било је око 6 сати када је прва граната пала на једну кућу кија је одмах планула. Зовнула сам сина да дође к мени. Рекао ми је: "Мама, никуд одавде нећемо бјежати јер падају гранате". (...)
Чула сам усташу како иде око куће. Доша је на прозор и видио ме унутра. Отворио је бомбу и убацио је у кућу. Када је видио да је експлодирала устао је и погледао јели ме убила. Иако сам била само рањена, чинила сам се мртва. Прошао је иза куће и опалио рафал. (...)

Они су касније пред кућу дошли транспортером и тенком. Убрзо су се макли одатле, али су остала четворица усташа пред вратима. Нису говорили нашим језиком, мислим да су говорили њемачки. Кад су им пришла двојица усташа тражили су од тумача да им преведе. Он им је рекао: "Ово је српско село, све кољите, чак и мачке. Све поубијајте, ништа несмје остати, па ни дјеца". Дошло их је више са црним маскама, око тридесе њих, можда и више. Кад су се разишли по селу, вјероватно тражити жртве, изашла сам у сусједну просторију видјети јели ми се син вратио. Нисам га нашла. Изашла сам ван из куће да ме не би живу запалили. Ишла сам кроз средину а усташе су биле с обје моје стране. Пузала сам четвороношке кроз живицу. Код једне густе живице сам превила рану и ту остала цјелу ноћ и дан...
Изјава Иванке Рајчевић

КОНТИНУИТЕТ ЗЛОЧИНА

Деветог септембра 1993. године Хрватска војска је изненада извршила агресију на српска подручја, јужно и југоисточно од Госпића, која се већ осамнаест мјесеци налазе под заштитом Уједињених нација. Послије снажне артиљеријске припреме услиједио је тенковско-пјешадијски напад на Дивосело, Читлук и Почитељ. Српски народ, војска и полиција су вјеровали у дјелотворност УНПРОФОР-а, па је и због те опуштености агресор брзо овладао наведеним просторима.

Хрватска војска је у наступању пљачкала, палила, рушила куће, убијала и масакрирала цивиле, војнике и милиционере. Из града Госпића је поново сијана смрт у српским селима, као у вријеме фашистичке страховладе 1941-1945. године, када је само у Дивоселу убијено 907 Срба. У оближњем усташком логору Јадовно, само за 62 дана је бачено у крашке јаме Велебита око 60.000 Срба а највише око благдана св. Илије од 2-5 августа 1941. године.

И у овоме рату град Госпић је град фантом, град страве и ужаса. У њему и његовој околици, у току 1991. и 1992. године убијено је више стотина Срба

Ради се о политици уништавања српског народа, али овога пута често уз благослов и лодршку Међународне заједнице.

Поново се настоје спровести у дјело изјаве бројних хрватскич политичара из прошлости Анте Старчевића, вође Хрватске странке права: "Срби су дивљи накот којег треба истребиги"; Анте Павелића 1941.: " Ја сам срушио стабло, а ви сијеците огранке"; Миле Будака 1941.: "Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести на католичку вјеру"; надбискупа загребачког Алојзија Степинца 1942.: "Ни у мора мјере, ни у влаха вјере"; Милована Жанића 1941 : "Ово има бити земља Хрвата и никога другог и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да учинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба... ми то не тајимо, то је политика ове државе"; жупника Фрање Матића из Нове Градишке, који позива Србе на покрст: "Бог на небу, усташе на земљи, а Јасеновац по сриједи, а сад хоћете или нећете". Изасланик Министарства вањских послова Трећег рајха Нојбахер је писао: "Срби су постали најобичнија дивљач за одстрел. Листа побијених недужних људи је скоро бескрајна. Сваки и најмањи усташки оружаник одлазио је у тзв. редовни лов на људе, као што се у средњем вијеку ишло на срне и на јаребице".

Овај садашњи крвави рат је наставак Другог свјетског рата и резултат хрватског насиља над историјом, који се огледа у покушају уставне деградације српског народа, у позицију националне мањине. То исто је учинила хрватска фашистичка власт 1941. године, што је резултирало крвавим међунационалним ратом, у којем је погинуло преко милион Срба, на подручју фашистичке Независне Државе Хрватске, као и више стотина хиљада Хрвата. Узалуд српски народ упозорава свјетску јавност да мира неће бити у условима политичког и уставног губитништва, да је пракса Републике Хрватске у сукобу с историјом и документима о уставној позицији српског народа у минулим вјековима.

Због наведених несхватања и непознавања чињеница, хрватска агресија, ратни злочини и злочини геноцида су очито прећутно подржавани од Међународне заједнице, што произилази из чињеница:

1. Хрватска није кажњена за поменуте агресије на Миљевачки плато, Равне котаре, за масакр код Грачаца и агресију од 9. септембра 1993.

2. Забрањује се српским властима да се поврате у донедавно, своје подручје.

3. Хрватска се не кажњава за најновије, доказане, бестијалне злочине на подручју Госпића.

4. Кажњавање није услиједило ни послије очитих доказа да је српско цивилно становништво убијано и послије завршетка агресивних борбених дејстава у Лици.

5. Олако се прелази преко чињеница да су окупирана српска села опљачкана, спаљена и разрушена.

6. Људски губици Републике Српске Крајине у времену заштите од стране УНПРОФОР-а далеко су већи него раније када ове заштите није било.

Најтрагичније посљедице хрватске агресије од 9. септембра прошле године огледају се у масовним убиствима управо цивилног становништва. Све указује на закључак, да је Хрватска војска убијала све што је живо, укључујући и рањенике. У рату се никада није дешавало да рањених лица нема, као што је то у овој личкој септембарској трагедији. Тако је било и на Миљевачком платоу, на путу Грачац-Мали Алан и другдје. То су очити примјери кршења ратног права, примјери непридржавања Женевске конвенције, утврђених хуманитарних поступака према рањеницима и заробљеницима, примјери кршења људских права и примјери геноцида.

Патолог, доктор Каран је утврдио да је смрт професора Дане Кривокуће, рођеног 1964. године, наступила 12 сати прије прије уласка УНПРОФОР-а у окупирано село.

Према изјави генерала Жана Кота, команданта УМИРОФОР-а, у сслима које је обишао нису пронађени трагови живота. Канадски мајор Крејг Кинг је изјавио 19. септембра 1993.: "Хрватски војници су напуштајући окупирана крајинска села, убијали недужне мјештане и уништавали њихову имовину...". Он тврди, да до сада нису пронађене никакве масовне гробнице , али да су војници УНПРОФОР-а наишли на једну жену убијену с леђа у допола ископаном гробу. УНПРОФР је такође саопштио да су хрватски војници, напуштајући окупирану територију разорили најмање 11 насеља. Један официр УНПРОФОР-а је чак прецизирао да је око 125 до 150 зграда запаљено, минирано или сравњено са земљом.

Агенција Ројтер тврди да "високи официри УН оцјењују да су за таква разарања хрватски војници морали добити од врха хрватске армије. Агенције цитирају ријечи потпуковника Џима Келвина, команданта Канадског батаљона УНПРОФОР-а, да је "наредбу за то могао да изда само неко у рангу генерала". Овом агресијом до темеља су уништена села: Дивосело, Читлук и Почитељ.

Несхватљиво је да и поред евидентног и поновљеног ратног и геноцидног злочинства хрватске политике и државе према Србима, неке земље још увијек заговарају авнојевске границе. Те земље чине тиме прворазредни злочин, према српском а и хрватском народу. Између ова два, у три рата, искрвављена народа могу се развијати само, у некој будућности, добри комшијски односи а не заједништво и државотворство.

Да је тако, потврђују и најновије масовне жртве и гробнице настале крвавог септембра 1993. године.

______________________ 1) До данас је откривено 18 крашких јама на Велебиту у које су бацани Срби, а детаљно су истражене двије: Шаранова и Јамина. Само из Грубишиног Поља у по злу чувену Шаранову јаму бачено је 1.400 Срба, као и 54 православна свештеника, о чему је 1991. године снимљен филм "Јама". Види "Споменицу православних свештеника 1941-1945.", издање Београд 1960.

2) Државна комисија за ратне злочине геноцида Републике Српске Крајине је успјела утврдити 51 име, свирепо убијених Срба у Госпићу током 1991. и 1992. године.

3) Савјет безбједности није казнио Хрватску чак ни за низ узастопних масовних злочина на Миљевачком платоу (40 убијених), за агресију од 22. јануара 1993. године (93 убијена), за масовна убиства недалеко од Грачаца 22. јануара 1993. када су мучки убијена 22 милиционера Републике Српске Крајине, као и за најновије жртве агресије јужно од Госпића.

4) Надамо се, да ће штету платити Уједињене нације, јер су уништења настала у њиховом мандату. Канадски мајор Крејг Кинг је изјавио 19. септембра: "Констатовали смо потпуно уништење имивине у овој области".

5) Према досадашњим ратним искуствима, рањених лица мора бити, најмање два пута више него мртвих.

6) Није искључено да нема масовних гробница обзиром на велики број цивилног становништва чија се судбина не зна.

7) 16. 09. 1993. године

Агенција вијест Танјуга и Ројтера од 19. септембра 1993. Фотокопија код аутора.

Детаљније податке можете пронаћи на презентацији:
www.veritas.org