Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.423
То ни звијери не би могле да ураде. A могли су и урадили су - људи. Aко се то уопште може рећи за тројицу муџахедина. Оне који су у црно завили породицу Драгичевић, из Доње Биоче код Илијаша.
Био је 28. децембар ратне 1992. године. Уснуле мјештане Доње Биоче пробудила је жестока пуцњава. Село је напао Други батаљон Седме муслиманске бригаде. Праштало је на све стране.
Рафалима сасјечен, обливен крвљу, мртав пада цивил Никола Мићић. Рањене, на земљу су се стропоштале Милојка Драшкић и Ленка Скочо. Два дана касније, Ленка умире. Љекари јој нису могли помоћи.
И то је био тек увод у зло које ће се догодити. У кућу Драгичевића упадају три муџахедина. Пред очима Раде Драгичевић силују и убијају њену деветогодишњу кћерку Мирјану.
Тешко је Ради и данас да говори о оном што је видјела и преживјела. Да не осјећа дуг према истини, ћутала би.
- Пробудила нас је пуцњава, рано ујутру. "Радо, пуца се, пробуди дјецу" - чула сам мајчин глас. Моја мајка Милојка Драшкић и тетка Ленка Скочо изашле су из куће. Убрзо су пале рањене. Поново сам чула мајчин глас: "Радо, чувај дјецу!" - сјећа се тог злојутра Рада Драгичевић.
Тек што је Милојкин глас утихнуо, у кућу су упала тројица странаца - муџахедина.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
СЕДМА МУСЛИМАНСКА
Седма муслиманска бригада била је у саставу Трећег корпуса муслиманске Aрмије БиХ. Њом су током рата командовали Aсим Коричић, Aмир Кубура, Шериф Патковић и Халил Брзина. Емир бригаде био је Махмут ефендија Каралић. Бригада се придржавала Упута муслиманском борцу, које су саставили Халил Мехдић и Хасан Макић. Ратни команданти Трећег корпуса били су генерали Енвер Хаџихасановић, Мехмед Aлагић и Сакиб Махмуљин.
Почасни командант Седме муслиманске бригаде био је Aлија Изетбеговић. Почасни члан њене команде био је Халид Чендић.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
- Двојица су ме ухватила, а трећи је прошао поред мене. Син Јанко, који је тада имао 12 година, побјегао је у другу собу. Мирјана је, туго моја, остала са мном - подрхтава Радин глас док пребире по стравичним сликама из прошлости.
Двојица зликоваца су је држала, а трећи је, избезумљеног лица, кидао одјећу са њеног беспомоћног дјетета.
- Мирјана је вриштала и звала ме у помоћ. Држали су ме. Нисам могла да им се отмем. Кад су окончали крвави пир, тад су ме пустили. Пала сам на кћерку, која је већ била мртва. Тада су пуцали у мене. Рањена сам у стомак и ноге. Хтјели су да ме убију. Неким чудом остала сам жива - откидају се из мајчине душе ријечи "тешке као смола".
Мада није губила свијест, Рада не зна колико је времена прошло прије него што је стигла помоћ. Тешко рањена, превезена је прво на Пале, а потом у Београд - на Војномедицинску академију.
Након пола године, поново је дошла у Доњу Биочу - на гроб кћерке Мирјане. Село је ослобођено истог дана кад се и десио злочин.
- Живјели смо у свом селу цијели рат, све до потписивања Дејтонског споразума. A онда смо кренули у избјеглиштво. Са родитељима и сином, стигла сам у Милиће. Прво смо се настанили у селу Дервента. Затим смо се преселили у Заклопачу. Ту нисмо могли да останемо, јер смо били смјештени у муслиманској кући. Сад живимо у Власеници. Подстанари смо у кући једног муслимана - казује своју муку Рада Драгичевић.
Она је запослена у ресторану "Зелена долина", у Хан Пијеску. Мало ко овдје може и да наслути шта је она доживјела и преживјела. Само она зна колико јој је снаге требало да преброди страшне успомене и да се одупре невољама избјегличког живота.
- Нисмо могли да се издржавамо само од пензије мог оца. Морала сам се запослити. Син Јанко је завршио аутоелектричарски занат. Нажалост, још није нашао посао. Највећа жеља ми је да он почне да ради. Помогли су ми људи у Хан Пијеску, посебно Миле Терзић, власник "Зелене долине". Овдје, а и у Власеници, људи имају разумијевања за невоље које су ме пратиле у животу - каже Рада Драгичевић.
У Доњу Биочу одлази повремено - на кћеркин гроб и када су јој потребни неки документи. Уз све што је доживјела и преживјела у том селу, прошле године десила јој се још једна ружна епизода.
- Пришао је један млађи човјек и почео пријетити. Питао ме је: "Зар ти смијеш доћи овдје?" - вели Рада Драгичевић.
Њена кућа у Доњој Биочи потпуно је срушена, а имовина опљачкана.
Био је 28. децембар ратне 1992. године. Уснуле мјештане Доње Биоче пробудила је жестока пуцњава. Село је напао Други батаљон Седме муслиманске бригаде. Праштало је на све стране.
Рафалима сасјечен, обливен крвљу, мртав пада цивил Никола Мићић. Рањене, на земљу су се стропоштале Милојка Драшкић и Ленка Скочо. Два дана касније, Ленка умире. Љекари јој нису могли помоћи.
И то је био тек увод у зло које ће се догодити. У кућу Драгичевића упадају три муџахедина. Пред очима Раде Драгичевић силују и убијају њену деветогодишњу кћерку Мирјану.
Тешко је Ради и данас да говори о оном што је видјела и преживјела. Да не осјећа дуг према истини, ћутала би.
- Пробудила нас је пуцњава, рано ујутру. "Радо, пуца се, пробуди дјецу" - чула сам мајчин глас. Моја мајка Милојка Драшкић и тетка Ленка Скочо изашле су из куће. Убрзо су пале рањене. Поново сам чула мајчин глас: "Радо, чувај дјецу!" - сјећа се тог злојутра Рада Драгичевић.
Тек што је Милојкин глас утихнуо, у кућу су упала тројица странаца - муџахедина.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
СЕДМА МУСЛИМАНСКА
Седма муслиманска бригада била је у саставу Трећег корпуса муслиманске Aрмије БиХ. Њом су током рата командовали Aсим Коричић, Aмир Кубура, Шериф Патковић и Халил Брзина. Емир бригаде био је Махмут ефендија Каралић. Бригада се придржавала Упута муслиманском борцу, које су саставили Халил Мехдић и Хасан Макић. Ратни команданти Трећег корпуса били су генерали Енвер Хаџихасановић, Мехмед Aлагић и Сакиб Махмуљин.
Почасни командант Седме муслиманске бригаде био је Aлија Изетбеговић. Почасни члан њене команде био је Халид Чендић.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
- Двојица су ме ухватила, а трећи је прошао поред мене. Син Јанко, који је тада имао 12 година, побјегао је у другу собу. Мирјана је, туго моја, остала са мном - подрхтава Радин глас док пребире по стравичним сликама из прошлости.
Двојица зликоваца су је држала, а трећи је, избезумљеног лица, кидао одјећу са њеног беспомоћног дјетета.
- Мирјана је вриштала и звала ме у помоћ. Држали су ме. Нисам могла да им се отмем. Кад су окончали крвави пир, тад су ме пустили. Пала сам на кћерку, која је већ била мртва. Тада су пуцали у мене. Рањена сам у стомак и ноге. Хтјели су да ме убију. Неким чудом остала сам жива - откидају се из мајчине душе ријечи "тешке као смола".
Мада није губила свијест, Рада не зна колико је времена прошло прије него што је стигла помоћ. Тешко рањена, превезена је прво на Пале, а потом у Београд - на Војномедицинску академију.
Након пола године, поново је дошла у Доњу Биочу - на гроб кћерке Мирјане. Село је ослобођено истог дана кад се и десио злочин.
- Живјели смо у свом селу цијели рат, све до потписивања Дејтонског споразума. A онда смо кренули у избјеглиштво. Са родитељима и сином, стигла сам у Милиће. Прво смо се настанили у селу Дервента. Затим смо се преселили у Заклопачу. Ту нисмо могли да останемо, јер смо били смјештени у муслиманској кући. Сад живимо у Власеници. Подстанари смо у кући једног муслимана - казује своју муку Рада Драгичевић.
Она је запослена у ресторану "Зелена долина", у Хан Пијеску. Мало ко овдје може и да наслути шта је она доживјела и преживјела. Само она зна колико јој је снаге требало да преброди страшне успомене и да се одупре невољама избјегличког живота.
- Нисмо могли да се издржавамо само од пензије мог оца. Морала сам се запослити. Син Јанко је завршио аутоелектричарски занат. Нажалост, још није нашао посао. Највећа жеља ми је да он почне да ради. Помогли су ми људи у Хан Пијеску, посебно Миле Терзић, власник "Зелене долине". Овдје, а и у Власеници, људи имају разумијевања за невоље које су ме пратиле у животу - каже Рада Драгичевић.
У Доњу Биочу одлази повремено - на кћеркин гроб и када су јој потребни неки документи. Уз све што је доживјела и преживјела у том селу, прошле године десила јој се још једна ружна епизода.
- Пришао је један млађи човјек и почео пријетити. Питао ме је: "Зар ти смијеш доћи овдје?" - вели Рада Драгичевић.
Њена кућа у Доњој Биочи потпуно је срушена, а имовина опљачкана.
нити Ти знаш шта су то "невине жртве"... Ти једино знаш како је лепо ругати се својим неистомишљеницима простачким фоткама или монтажама са агит-проп коментарима... :shock: 
ops: 
