Zasto je tesko postovati tudje misljenje?

Lollol:

Uzeo sam religiju kao jedan kontraverzan primer, ali cisto vidimo neke kontraverzne teme tipa vegetarijanstvo, abortus, fizicko kaznjavanje dece gde se rasprava zahukta i cesto padnu podrugljivi komentari, tipa "ti si to i to, takav i takav, jer ne mislis tako (kao ja)".
Upravo ovo je i problem, jer svako ima svoju neku istnu i stavove, ali problem je sto se i ljudi osete uvredjenim. Tipa ja da kazem "fizicko kaznjavanje dece je primitivno, zaostalo", neki roditelj ce se sigurno uvrediti, jer praktikuje to, samim tim izvlaci zakljucak da je i on primitivan, zaostao, a onda krece prepirka.

Sve zavisi i na nacin na koji iskazes nesto. I ja se osetim uvredjen nekada necijim komentarom, pa progutam knedlu, kazem sebi "pusti budalu, neka misli sta hoce".

Kliknite za proširenje...

Lollol:

Ima jedan engleski termin "agree to disagree" tj. na nasem bi bilo "slazemo se (oko toga) da se ne slazemo" koji se odnosi na dve osobe koje imaju razlicite stavove, oko kojih se ne slazu nikako, ali ipak uvazavaju i postuju misljenje one druge osobe.

Primera radi, jedan kaze nema boga, drugi kaze ima, jedan kaze abortus je ok, drugi kaze abortus nije ok, jedan kaze tuci decu u vaspitne mere je ok, drugi kaze nije, to je lose, itd, itd, itd. To su samo par primera i nemojte se vezivati za njih.

Moje pitanje je zasto ne mozemo da postujemo tudje misljenje vec moramo da dokazujemo kako smo u pravu (tj. koliko druga strana nije u pravu) ili pak da vredjamo i omalovazavamo onog drugog?

Zar je tako tesko reci "razumem sta hoces da kazes, ali ja se ne slazem sa time"? Neretko okrenemo u vredjanje i prepucavanje "ti si ovakav, onakav, glup i sl.", a zasto? Kome to dokazujemo da smo u pravu, sebi ili onom drugom? On ima svoje misljenje i sigurno ga nece promeniti (posebno ne) ako ga vredjamo i omalovazavamo, tako da sta je u pitanju? Zasto jednostavno ne mozemo da pustimo drugu stranu da ima svoje misljenje i kazemo samo "ok ne slazemo se i to je to" bez nekog omalovazavanja, podrugljivosti?

Sta nas to ugrozava kod tudjeg misljenje koje se razlikuje pa tako burno i defanzivno reagujemo? Strah od nepoznatog, od razlicitog ili nesto trece?

Kliknite za proširenje...

Сале:

увек се може наћи адекватнија реч јер заиста ти њега називаш примитивцем
рецимо можеш рећи да по теби тући дете није увек решење или није никакво решење итд. ипак ако желиш саговорника са којим ћеш иоле озбиљније и конструктивније разговарати, мораш имати поштовања према његовом ставу иако се ти апсолутно не слажеш и зато се бирају речи.
када разговараш са неким којег дуго познајеш или ти је пријатељ онда је веома лако тако нешто рећи јер га ти познајеш и знаш да ће схватити на прави начин, али у некој дебати са непознатом особом не би требало употребљавати такве изразе јер хтео не хтео испада да га индиректно називаш примитивцем.
а и око васпитавања деце је јако дискутабилно, много зависи и од самог детета (његове природе) не можеш исто деловати на једно дете којем је довољно једном рећи шта не ваља и неком размаженом које само батина помаже да му се стави до знања где му је место. уосталом да постоји неки рецепт сва деца би била добра и мирна, али нема и зато родитељ тражи праву формулу за своју децу.

Kliknite za proširenje...

Lollol:

Ovo podvuceno je poenta sa kojom se apsolutno slazem, obostrano postovanje (bez teskih reci) mora da postoji, i cim jedan krene da baca teske reci, ozbiljna diskusija pada u vodu.
A i koliko cesto biramo reci, pazimo da ne uvredimo nekog kada diskutujemo online? Nije to isto kao kada gledas nekog u lice, ne vidis povratnu reakciju, osim onog sto ta osoba odgovori.

Kliknite za proširenje...

Lollol:

Ima jedan engleski termin "agree to disagree" tj. na nasem bi bilo "slazemo se (oko toga) da se ne slazemo" koji se odnosi na dve osobe koje imaju razlicite stavove, oko kojih se ne slazu nikako, ali ipak uvazavaju i postuju misljenje one druge osobe.

Primera radi, jedan kaze nema boga, drugi kaze ima, jedan kaze abortus je ok, drugi kaze abortus nije ok, jedan kaze tuci decu u vaspitne mere je ok, drugi kaze nije, to je lose, itd, itd, itd. To su samo par primera i nemojte se vezivati za njih.

Moje pitanje je zasto ne mozemo da postujemo tudje misljenje vec moramo da dokazujemo kako smo u pravu (tj. koliko druga strana nije u pravu) ili pak da vredjamo i omalovazavamo onog drugog?

Zar je tako tesko reci "razumem sta hoces da kazes, ali ja se ne slazem sa time"? Neretko okrenemo u vredjanje i prepucavanje "ti si ovakav, onakav, glup i sl.", a zasto? Kome to dokazujemo da smo u pravu, sebi ili onom drugom? On ima svoje misljenje i sigurno ga nece promeniti (posebno ne) ako ga vredjamo i omalovazavamo, tako da sta je u pitanju? Zasto jednostavno ne mozemo da pustimo drugu stranu da ima svoje misljenje i kazemo samo "ok ne slazemo se i to je to" bez nekog omalovazavanja, podrugljivosti?

Sta nas to ugrozava kod tudjeg misljenje koje se razlikuje pa tako burno i defanzivno reagujemo? Strah od nepoznatog, od razlicitog ili nesto trece?

Kliknite za proširenje...