Novinarstvo - nekad i sad

Ništa striktno, tema za činjenice i zanimljivosti, upoređivanja i debate...

U Srbiji je novinarstvo počelo listom pod nazivom ‚‚Novine Serbske'' 1834. godine u Kragujevcu osnovane sa ciljem da šire prosvetu i kulturu u tadašnjoj Kraljevini, ali su služile i kao vrsta službenog i političkog glasnika, a pod uredništvom Dimitrija Davidovića.

U mojoj gimnaziji u 1 srednje je bilo vise osoba koje mogu nazvati komepetentnim novinarima nego sve redakcije danasnjih medija.
Ne znam da li je Vanja Bulic jos aktivan, eto on nije bas nepismen, ovo ostalo je vise govornik ili PR neke seoske komune.

To je ono što je interesantan, da kažem, fenomen kod nas - srednjoškolci imaju svoju prestavu kako bi novine trebalo da izgledaju, koja je po mnogo čemu ispravna, a onda sa druge strane imamo realnu medijsku sliku naše zemlje. Dok sam ja bila srednjoškolka, postojala je novinska sekcija koja je super funkcionisala, onda sam upisala žurnalistiku i shvatila da moj romantizam sa začetcima štampe je samo... Pa, romantizam... Mogu ja sebe da vidim u prugastim pantalonama, sa treberima i šeširom za koji je zadenuta cedulja PRESS, ali to me neće nahraniti. No, na stranu sad to, danjašnje redakcije lično ne bih nazvala redakcijama, već prosto poslovno okupljenim ljudima koji treba da ~nešto tačno kažu širokim narodnim masama, ali ih jednostavno boli ćeše da to rade, pa imamo izbor koji se satoji od silikona, skandala, tračeva i slično na jednoj strani, crne hronike na drugoj i politike na trećoj. Jako je tužno gledati kako se najbedniji tabloidi nazivaju štampanim medijima, ali to je realno stanje srpske medijske scene. Opet, to ide još dalje, do školstva i generalno našeg prosvetnog sistema. Dok sam živa pamtiću izjavu aktuelnog ministra prosvete, da država neće da stvara nova radna mesta za nezaposlene, već da očekuje da ovi što su otišli u inostranstvo se vrate u svoju zemlju i stvore radna mesta za svoje sunarodnike, kao i ono da čovek nije bio obavešten o studentskim protestima. Nego, najcrnje od svega je što narod s apetitom proguta gotovo sve servirano ne praveći razliku između osnovnih stvari i kategorija.

Ustaljena praksa...

Ima li danas novinara poput Miroslava Radojčića, Jurija Gustinčiča, Vaska Ivanovića, Slavoljuba Djukića, Živka Milića, Frana Barbijerija, Djuke Juliusa, Juga Grizelja, Dragana Markovića, Djordja Radenkovića, Tihomira Lešića, Jovana-Hadži Kostića, Bore Mirkovića, Milana Kovačevića, Svetolika Mitića, Dragana Nikitovića...? Nema. I sve je rečeno.

Meni treba jedan koji nema šta da izgubi, koji ima petlje, i koji je voljan da se kocka da na jednom slučaju napravi ili sebi zakopa karijeru. Opasni su protivnici, ne preterano pametni, ali obezbedjeni u političkom i resursnom smislu, a država neće stojati u odbranu. Naprotiv. Dakle, jedan sa kičmom. Jer stvarno imam ludu priču. Zbog koje se vrlo lako gubi glava.
Mada, kako shvatam, to je danas u nekoj nestašici. Mislim na kičmu. Iznenadite me.

U današnjem novinarstvu nema ništa gadnije od ovih clickbait naslova.