Догодило се на данашњи дан

Владан

Buduća legenda
Poruka
35.687
Догодило се на данашњи дан - 17. септембар

Пробој Солунског фронта
1918. - После тродневне ураганске офанзиве, Прва и Друга српска армија пробиле су Солунски фронт, што је било одлучујуће за слом Централних сила у Првом светском рату - месец и по дана потом капитулирала је Аустроугарска, а убрзо и Немачка. Српске снаге пресекле су бугарску војску и присилиле Бугарску да 30. септембра 1918. положи оружје. При том су Срби продирали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, јер француска коњица није успевала да држи корак са српском пешадијом.
 
Na današnji dan, 20. septembar

Rođeni Moneta, Djuer i Sofija Loren, umrli Grim, Sibelijus, Zrnić i Titov, svrgnut Bokasa, Crna Gora ekološka država

1842. Rođen škotski hemičar i fizičar Džejms Djuer, izumitelj termos-boce. Prvi proizveo tečan, a zatim i čvrst vodonik.

1863. Umro nemački filolog i pisac Jakob Grim, osnivač savremene germanistike. S bratom Vilhelmom sakupio i objavio čuvene priče i bajke za decu. Počeo rad na velikom "Nemačkom rečniku", prevodio srpske narodne pesme koje je sakupio Vuk Stefanović Karadžić.

1945. Sveindijski kongres i njegovi lideri Mahatma Gandi i Pandit Nehru odbacili britanski predlog o samoupravi i zatražili punu nezavisnost Indije.

1990. Parlamenti Istočne i Zapadne Nemačke potvrdili ugovor o ujedinjenju dve države.

1990. Umro srpski konstruktor aviona Slobodan Zrnić, dekan Mašinskog fakulteta Novosadskog univerziteta, jedan od konstruktora letilica IK3 i S49. Avion IK3 6. aprila 1941. u Drugom svetskom ratu učestvovao u odbrani Beograda.

1991. Parlament Crne Gore u Žabljaku proglasio Crnu Goru ekološkom državom i prihvatio deklaraciju o zaštiti prirode.
Projekat prve ekološke države u svetu prihvaćen 1992. na svetskom eko-samitu u Brazilu, pod pokroviteljstvom UN.

2001. Albanski ekstremisti počeli predaju poslednjih količina oružja NATO-trupama u Makedoniji. Tog dana u parlamentu Makedonije počela diskusija o ustavnim amandmanima kojima bi albanskoj manjini bila garantovana veća prava.

2003. Bivši predsednik SAD Bil Klinton otvorio Memorijalni centar u Potočarima, u Bosni i Hercegovini, posvećen žrtvama masakra u Srebrenici 1995.
 
На данашњи дан, 24. септембар

Пре пет година, на изборима за председника СРЈ, Војислав Коштуница, кандидат ДОС-а, добио је, према званичним подацима СИК, која је једина овлашћена да објављује коначне резултате, 48,22% гласова, што није било довољно за победу у првом кругу.
 
27 септембар

Крстовдан

Овога дана празнују се два догађаја у вези са Часним Крстом Христовим: прво проналазак Часног Крста на Голготи, и друго повратак Часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу, света царица Јелена намисли да потражи Часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па, присиљен од царице, изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину, нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то Часни и животворни Крст Христов. Метнуше га потом и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже Крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: "Господе помилуј!" Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ Часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао четрнаест година. Цар грчки Ираклије 628. године победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град, цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но наједанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост, и утеху целог хришћанског света.
 
Тропар Арханђелу, глас 4.

Војсковођо Небеских Војски, непрестано те молимо ми недостојни, да нас твојим молитвама заштитиш као заклоном крила твоје непропадљиве слaве. Чувај нас који падамо на колена и усрдно вапијемо: Избави нас од беда, као поглавар Вишњих Сила.
 
У Прогласу "поштеном и родољубивом народу Босне", од 1. октобра 1941. године, Дангић каже: "Напаћена и страдалничка Босна која је у својој историји видјела многе насилнике и крволоке, доживјела је до сада нечувена насиља и невиђене злочине. Хиљаде и хиљаде синова Босне побијени су на најсвирепији начин од разуларених усташких банди. Црне се згаришта попаљених домова, до неба се чује вапај уцвељених мајки и жена и плач наше сирочади".
Крајем лета Дангићеви четници су ослободили највећи део источне Босне, рачунајући и десетак већих места: Братунац, Сребреницу, Власеницу, Олово, Рогатицу, Фочу, Горажде и Чајниче... Не успевајући да се договори са комунистима о заједничким борбама, против непријатеља Српског народа, мајор Дангић испред четничких одреда објављује следећи позив свим родољубима Босне:
Поштена и родољубива Босно!
Устај на оружје! Куцнуо је час обрачуна са нашим крвним непријатељима - фашистичким и усташким бандама. Терајмо их из наше земље, бандите и пљачкаше, убојице и паликуће!
1. октобар 1941. За војно-четнички одред
Положај Мајор Језда С. Дангић, с.р.

Главни командант свих четничких одреда Источне Босне
За оне који не знају, Јездимир Дангић је био главни командант четничке војске Источне Босне. Јездимир Дангић је подигао устанак у источној Босни у месту - Дрињача :)
 
Свети великомученик Евстатије Плакида



Велики војсковођ римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац, Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дап 10). Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена - Теопистија (Боговерна), а њихови синови - Агапије и Теопист.

--------------------------------------------------------------------------------

Свети Михаил, кнез, и Теодор, бољарин


Кнез черниговски Михаил оде у хорду татарску са својим бољарином Теодором по позиву Батиа цара. Па како не хтеше, по обичају татарском, проћи кроз огањ и поклонити се идолима при уласку к цару, беху посечени 1244. године. Мошти њихове, сведоци њихове мученичке смрти за Христа Господа, почивају у Архангелском храму у Москви.

--------------------------------------------------------------------------------

Преподобни мученик Иларион


Монах светогорски, драговољно пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 20. септембра 1804. године. Мошти његове чудотворне почивају у цркви Светог Преображења на острву Проту.
_________________
 
У Србској Православној Цркви се 7. октобра (24. септембра по старом календару) негује спомен на краља Стевана Првовенчаног, који се као монах Симон упокојио
овога дана 1227. године.
Први крунисани србски краљ, Стеван Првовенчани (1196-1227), у народу познат као Свети Краљ, једна је од крсних слава у Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. Са њим почиње краљевска грана Немањића.

У Србској Православној Цркви се 7. октобра светкује краљ Владислав, средњи син Стевана Првовенчаног, који је наследио на престолу старијег брата Радослава (1227-1234), многозаслужни је бранитељ и утемељивач православља. Краљ Владислав је за кратке владавине (1234-1243) сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини, одолео је и монголској најезди. Овековечен је као градитељ манастира Милешеве, у који је допремио из Бугарске мошти свога стрица светог Саве. Црква га светкује 7. октобра, када је главна светковина и родитеља му Стевана Првовеначног (Светог Краља).
 
Сами пукови СДК су се почели повлачити из Србије. Из Београда је 8. октобра за Словенију кренуо Први добровољачки пук команданта мајора Илије Мићашевића. Овај пук је све до октобра 1944. године био на терену Топлице и Јабланице заједно са Другим и Трећим батаљоном Петог пука СДК. Са Првим пуком повукао се истог дана и Четврти пук СДК под командом мајора Војислава Димитријевића. Због борбе против партизана у Шапцу се по задатку задржао Трећи пук СДК под командом мајора Јована Добросављевића, који је нешто касније сустигао у Руми главнину добровољачких јединица. Други пук СДК под командом мајора Марисава Петровића прешао је Саву код Обреновца. На терену Топлице Други и Трећи батаљон Петог пука СДК остали су до 10. октобра 1944. године, када су кренули за Београд. Када су стигли у Ниш, сазнали су да су јединице Црвене армије ушле у Алексинац. Тиме им је био пресечен пут према Београду. Командант Петог пука СДК мајор Милорад Мојић тада је променио план повлачења, па су се добровољци почели повлачити преко планина до Рашке, где су стигли 20. октобра. Први батаљон Петог пука СДК под командом капетана Васе Огризовића држао је Зајечар и околину. Када су јединице Црвене армије прешле Дунав, добровољци су се одмах повукли у Београд, где је њихов батаљон привремено ушао у састав Четвртог пука СДК.
Овим повлачењем завршено је поглавље борбе добровољаца у Србији. Србија је прешла у руке нечастивих комуниста.


Рат против Османског Царства, у науци познат као Први балкански рат, почео је 8. октобра 1912. објавом рата од стране Црне Горе.
 
09.10

Свети Јован Богослов, апостол и јеванђелист



Син рибара Заведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави свога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа. На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са светом Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син светој Деви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног. По успенију Пресвете Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у Хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци, озлојеђени, везаше га и послаше у Рим цару Дометијану. Пред царем беше мучен и бијен; но како не нашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло, у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним, посла га у изгнанство на острво Патмос. На том острву свети Јован преведе многе у Хришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју. Ту написа Јеванђеље своје и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко сто година када се представи Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тела његовог, али сваке године 8. маја исходио је из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит. После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб Цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.

--------------------------------------------------------------------------------

Преподобни Нил Калабријски


Велики подвижник међу Грцима у Калабрији, оснивач неколиких манастира, чудотворац и бранитељ чистоте вере православне. Предузимао дуга путовања само да спасе некога човека какве тешке казне. Имао је, дакле, жарку љубав према својим ближњим. Упокојио се 1005. године. Оставио многе ученике, достојне себе, међу којима се нарочито истакао свети Вартоломеј (+ 1044.), писац неколиких канона.
 
10. октобра 1912. дохватиле су се на Куманову пуном снагом две спремне војске, српска и турска. Сударили су се грудима и бајонетима, по последњи пут, храбри потомци немањићких оклопника и османских "газија". У једном тренутку се учнило да је поклекла српска војска! Повило се њено лево крило, десетковани су седми и осамнаести пук, а на уској каменој коси Сртевиће лежали су преостали војници, окупљени око мртвог тела свог легендарног команданта, потпуковника Александра Глишића. Турци су управо према овом делу широког фронта управили свој главни напад и страшим артиљеријским баразом притисли српске војнике тик уз голу стену. А на овом страшом месту, као у клопци, није било земље чак ни да се ископа и наспе макар и најплићи грудобран. Полегли Срби су личили више на глинене мете, него на ратнике, онако немоћни. Непокретни и непокривени, слутили су неизбежну смрт. Као да се пред њима отворио сам пакао. Спојили су се, у треску и огњу, тамно небо и камено тло. Почело је расуло. Команде нису више допирале до свести полеглих војника. Почело је безумно, грозничаво напуштање положаја. Распрснуте гранате и сигурна смрт су почели да потискују већ десетковани осамнести пук, а три новопридошла батаљона седмог пука су само још немо посматрали ову мучну сцену. Наша артиљерија није више дејствовала, а испред малобројних српских бораца налазио се одлично опремљени и добро заштићени стрељачки строј турске пешадије. Чинило се да је све готово. И баш тада, из очаја, из пркоса, догодило се чудо. Одједном је са брисаног простора устао један млади српски официр са високо подигнутим барјаком. И одмах иза њега, као по невидљивој команди, скочише, у корак, још десеторица. Запрепаштени Турци су,одједном, испред себе имали читав један један српски вод који је, без иједне речи, под ратном заставом јурисао право према њима. Право у сусрет сигурној смрти. И оловна киша се одмах потом сручила по једанаесторици оних којима је част била важнија од живота. Као да је тешки метални талас намах смрвио ове јунаке, кидајући им удове. Али, већ је било касно. Реалност је морала да се, посрамљена, повуче пред чудом јунаштва. Јаче од прскања костију и последњих јаука зачуо се наједном крик из хиљада грла. До тада полегли, застрашени војници претворили су се у лавове. Ни меци, ни артиљерија, ни смрт, ни киша, ни страх – ништа више није постојало, осим једне једине ствари. Једне идеје водиље: оне заједничке воље за победом. И пало је Куманово, освојена је за неколико дана и сва Стара Србија. У незадрживом налету (који је симболички отпочет баш овим пркосним октобарским јуришем) ослобођено је и Свето Косово. Освећене су српске ране и повраћено срце нашег Завета. Име јунака који је понео заставу у немогући јуриш је - Војислав Николајевић. По чину је тада био мајор српске војске, командант другог батаљона седмог пешадијског пука "Краљ Петар Први". И, Божијом вољом, преживео је, зачудо, све примљене метке. Залечио је своје тешке, јуначке ране, довољно брзо да се прослави јунаштвом и у следећем, Великом Рату.

Дана 10. октобра 1938. године распуштена је Народна скупштина, а нови избори расписани су за 11. децембар исте године. Ови избори требало је да покажу колика је стварна политичка снага Милана Стојадиновића, али истовремено и колико је народ имао поверења у његове опоненте, који су указивали на све недостатке и грешке његове политике.
Избори 1938. године
Након што је 10. октобра распуштена Народна скупштина, расписани су избори за 11. децембар 1938.године. На самом почетку предизборне кампање Милан Стојадиновић је 18.октобра издао налог за хапшење руководства ЗБОР-а на челу са Димитријем Љотићем. Органи Управе града Београда упали су 26. октобра на састанак руководства ЗБОР-а у Његошевој улици бр.1 и ухапсили 32 збораша, међу којима и Димитрија Љотића. Присталице ЗБОР-а одмах су штампале летак у коме је писало: "Не заборавите да је крвави и пљачкашки режим ратног забушанта Милана Стојадиновића бацио у тамницу једног од најпоштенијих грађана Југославије, народног борца и мученика, ратника, носиоца листе ЈНП ЗБОР друга Димитрија Љотића." Због овог поступка праве предизборне кампање ЗБОР-а скоро да није било. Ипак, под притиском јавности, Димитрије Љотић и руководство ЗБОР-а ускоро су пуштени. Представници Удружене опозиције понудили су изборну сарадњу ЗБОР-у. Ова понуда значила је да га политичари из Удружене опозиције не сматрају фашистом. Након дужег колебања, Љотић је одлучио да поднесе самосталну листу.
 
Црква Успења Пресвете Богородице у Јајцу минирана је у ноћи 11.октобра 1992. године од стране муслиманско-хрватских усташа. Црква Успења Пресвете Богородице – подигнута почетком XX века. У Другом светском рату оштећен иконостас; богослужбени предмети, црквене и матичне књиге уништени и опљачкани.

"Истражни судија Окружног суда у Сплиту је 11. октобра 199?саслушао сведока у истрази везано за мучења и злочине почњене у војном затвору Лора 1993. године. Бивш војни полицајац, Марио Баришћ из Шибеника, је рекао да је током једне од посета затворском Ц блоку приметио девет затвореника који су носили униформе бивше ЈНА, од којих су неки правили гргутаве звуке којим им је одсечен језик, док су некима недостајеле уши и очи.
"Сви су били деформисани", рекао је Барисић. Његов претпостављени, Твртко Пашалић, који је Баришића одвео у блок Ц заједно са другим полицајцима, рекао је "сада ћете видети затворенике који нису нигде регистровани и са којима можете радити шта год желите", сведочио је Баришић

11. октобра 2001. године, у Нишу је одржана трибина Отачаственог покрета Образ на тему Распето Србство.У великој сали Скупштине града Ниша није било довољно места за све богољубиве и родољубиве Нишлије, све оне који су желели да чују истину о православном Србству, Србству распетоме. Била је то вероватно најпосећенија и најуспелија трибина од свих које су се последњих десетак (или педесетак!) година одржале у славном србском, царском граду на Нишави.
На скупу су говорили протојереј др Жарко Гавриловић, господин Драгослав Бокан и наш блаженопочивши Председник Небојша М. Крстић, коме је ово била последња трибина у његовом родном граду.

11. октобра 1882. године. Први атентат на краља Милана. По повратку из мађарских ловишта, краљ је са савског пристаништа отишао право у Саборну цркву. Ту је на њега пуцала Јелена (Илка), удовица убијеног Јеврема Марковића. Првим је метком промашила, а други није ни успела да опали. Присутни народ је напао, ударао је, чупао за косу. Причало се да је, краљев ађутант пук. Драгутин Франасовић, својим телом заклонио краља. Током истраге установљено је да јој је саучесница била удовица Лена Книћанка, која ће током истраге, једно јутро (28. феб.1883) бити нађена обешена у затвору, док је Илка, пошто је осуђена на смрт и помилована на 20 година робије, нађена удављена пешкирима, у пожаревачком затвору, у ком је издржавала казну. Званично је речено да је, у оба случаја, по среди самоубиство…
 
Историчари уметности оцењују да је Надежда Петровић стваралац изузетног сликарског темперамента и снаге, и особеног карактера, зачетник модерног сликарства у нас и једна од најзначајнијих личности у развоју српске и југословенске уметности 20. века. Прва је постигла аутономију боје, прва ускладила широко обојене масе, прва финоћи супротставља снагу, идеалу - стварност а нарацији - пластичну трансформацију. Њу је српска средина првобитно одбацила, да би се данас поносила њеним делима. Родила се у Чачку, 12. октобра 1873, у надареној уметничкој породици. Сликарско образовање стицала је у атељеу Д. Крстића, Ђ. Андрејевића и у Кутликовој школи у Београду, и, касније, у школи Антона Аyбеа у Минхену. Постала је 1893. учитељ цртања на Вишој женској школи у Београду, коју је и сама завр-шила 1890. Прву самосталну изложбу отворила је у просторијама Велике школе у Београду 1900, а излаже и на југословенским изложбама у Београду, Софији и на другим смотрама. Један је од оснивача "Кола српских сестара", "Ладе", уметничке колоније у Сићеву и Српског уметничког друштва. У Балканским ратовима учествује као добровољна болничарка, а почетком Првог светског рата је добровољна болничарка Дунавске дивизије са којом учествује у борбама на Мачковом камену. Умр-ла је у Ваљеву 3. априла 1915, од тифуса, као болничарка Инфективне војне болнице. Сачувано је више од 200 њених дела, а нека су јој осигурала нај-истакнутије место у модерној српској уметности. У њену част, у Чачку се од 1960. сваке друге године одржава ликовна смотра под називом "Меморијал Надежде Петровић".

Гаврилу Принципу и његовим друговима је суђено у Сарајеву 12. окт. 1914, којом приликом се није могло доказати учешће Србије у атентату, јер су учесници упорно и храбро тврдили да је то била њихова самостална идеја, па пошто је по А/У законима Гаврило био малолетан (рођен је 1894) то је био осуђен на 20 година тешке робије, али је у затвору (априла 1918 ) умро од туберкулозе.
 
Дана 13. октобра 1943. године, разбојничка комунистичка банда напала је највећу народну светињу у Црној Гори, Свети Манастир Острог, где се чувају свете мошти Острошког Чудотворца Св. Василија.
 
1876. 18. јуна: Први рат против Турске. „Ми не полазимо у овај рат гоњени чувствима мржње и дивље освете, него проникнути неопходном потребом нашом и наше браће”…

Два дана после Прокламације кнеза Милана, 20 јуна, наша војска је прешла границу. Црна Гора, по договору, ступила је у рат три дана раније.

После херојске победе на Шуматовцу, нама ће тај први рат, ипак донети тешки пораз код Ђуниса, и тиме запретити турском окупацијом целе Србије, поготову што је турска војска од Видина освојила добар део Источне Србије. На ултиматум Русије 18. окт. 1876, дошло је до примирја, после четворомесечног крвавог рата усамљене Србије пред главнином турске војске, а потом и до мира 21. феб. 1877.

У том рату званична Русија није учествовала, али су зато руски добровољци (2.400 војника и 600 официра), на челу са генералом Черњајевом, коме је предата команда моравске војске, дошли у Србију, ратујући заједно са нашом необученом и слабо опремљеном народном војском, установљеном још од кнеза Михаила. Сем тога стигла је и велика материјална помоћ од руских славјанофила, непосредно а и преко тек створеног нашег Црвеног крста, са митроплитом Михаилом на челу.

Тај рат показао је Србији много тога: ништа од балканског савеза и општег устанка, што би се сигурно десило и за време кнез Михаила. Али и да је кнезу Николи више стало до себе и свог престола, него до заједничке победе, па зато и није ишао на сусрет српској војсци (то ће се поновити и 1914.), како би помогао сламању главног удара турске силе који је био сав на њу уперен, већ је кренуо у западну Херцеговину, као да је имао освајачке намере, да узме што већи комад од српске Херцеговине. И најзад, од толиког бодрог храбрења и бучног гоњења Србије на рат, од стране пречанских Срба, кад је рат почео нигде их није било, ни с пушком, ни с парама. („У Српству се о ослобођењу више певало, него што се војевало”) И то су били они који су кнезу Михаилу замерали, што је градове добио преговорима, а не ратом! Чак се и пребогата црква обрукала! Ни један владика – ништа! „Синовац пок. патријарха Рајачића, који је наследио стотинама хиљада народног новца, приложио је цигло – 2 форинта!” За све то и такво неверство, тражено је, мада није нађено, оправдање у хапшењу народног трибуна Светозара Милетића од стране А/У, који је обећавао „200 хиљада форинти и 20 хиљада добровољаца”. Ситуација је била више него мучна, поготову што је још било оних који су се сећали како је Србија одушевљено полетела Војводини упомоћ 1848. и 1849. Била су то горка искуства (која ће се, нажалост, поновити и 1914.), и то је тешко погађало српског сељака, који је, као и увек, понео главни терет рата, опустошен, попаљен, опљачкан и немилице сакаћен и убијан.

Настала је једна велика депресија, тражили су се кривци за рат. Поготову што су на помолу биле странке, ако не формално организоване, а оно са видним клицама, које су хтеле из насталог тешког стања да извуку што више користи за своје политичке циљеве, у које су, на жалост, ретко кад били укалкулисани и национални и државни циљеви. Али, то је тек почетак.
 

Back
Top