Страдања СРБА у првој послератној деценији (1945-1955)
Prikazujem rezultate 1 do 4 od 4

Tema: Страдања СРБА у првој послератној деценији (1945-1955)

  1. #1
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Страдања СРБА у првој послератној деценији (1945-1955)

    Страдања у првој послератној деценији (1945-1955)

    После ослобођења Космета (23. 11. 1944) и затим војног смиривања арбанашке балистичке побуне на Косову и у Метохији (2. 12. 1944. - 21. 2. 1945), дошао је период на изглед смиривања видљивог беса и патолошке мржње Арбанаса против Срба, јер је уследило време амнестије, попуштања и потпуног удварања нових власти комунистичке Југославије арбанашком становништву, међу којим је било не само сарадника окупатора и издајника своје земље него и јавних злочинаца. Томе треба додати и терор државног атеизма, који је погађао углавном српски народ и његову традиционалну приврженост цркви.

    Нова власт је најпре направила катастрофалну државно правну грешку, управо злочин према српским и црногорским избеглицама са Косова и Метохије. Наиме, познатим одлукама НКОЈ-а, односно нове владе ДФ Југославије, од 6. и 17. марта 1945. године, забрањен је повратак прогнаним колонистима са Космета, чиме је у ствари санкционисан окупаторски и арбанашки ратни злочин над српским живљем Косова и Метохије. Због тих одлука на Космет се никада није вратило 1.638 прогнаних српских породица, а у Војводину је тада пресељено 2.064 српске фамилије са Космета. Према записницима Обласног одбора, земљу су тада на Косову делимично или сасвим изгубиле 5.744 српске фамилије, а само неке од њих су добиле натраг своју земљу. Међу прогнанима и неповраћеним Србима било је доста и староседелаца са Косова. Ово је било, између осталога, и по жељи Комунистичке партије Југославије, која је још 1940. (на конференцији у Загребу) заузела антисрпски, а проарбанашки став у питању судбине Косова и Метохије. О томе исцрпно пише Коста Чавошки, у чланку Почетак послератног прогона Срба са Косова, објављеном у 343. броју "Књижевне речи" (мај 1989).

    Тако је почело послератно "етничко чишћење" Косова и Метохије, које се у слабијим или јачим таласима наставља све до данас Навешћемо овде сведочење о томе једног косовског Србина, изречено недавно у нашој јавности. Наиме, Милош Савичевић из Косова Поља најтачније је рекао истину о послератном до данас присилном исељавању Срба и Црногораца са Косова и Метохије (оне чувене косовопољске ноћи, 24/25 априла 1987): "Исељавање Срба и Црногораца са Косова потиче још од раније. Од 1941. године до дана данашњег није се зауставило Прво, уз помоћ окупатора и домаћих издајника (тј Арбанаса), који су махом колонисте Србе и Црногорце терали у избеглиштво у Србију и Црну Гору, где су остали све до ослобођења наше земље. Сву покретну и непокретну имовину су оставили на Косову Албанци су је (тада) поделили како су знали и умели Један део Албанаца, припадника окупатора, незадовољни Југославијом, по повратку избеглица Срба и Црногораца на Косово и на своја имања, устремили су се на њихова имања, почели су са притисцима на Србе и Црногорце, са нападима на личност, имовину, почели су са пољским штетама, са сечом шума, одузимањем имовине, посебно некретнине, тако да је исељавање оних који су се вратили на своја огњишта почело поново. Избијањем демонстрација 1968. године исељавање се само наставља убрзаним темпом И то на очиглед тадашњих покрајинских, државних и партијских руководиоца, који су партијско и државно руководство СР Србије и СФР Југославије обавештавали да се исељавање врши само ради економских разлога Избијањем демонстрација 1981. године исељавање се наставља још убрзанијим темпом, тако да и дан данас траје, а по мом дубоком уверењу неће се зауставити док Срби и Црногорци који живе на Косову не буду равноправни на делу, као што Устав гарантује, а не да, као до сада, буду грађани другог реда, обесправљени у свим правима "(6)
    “Mors tua, vita mea”



  2. #2
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Страдања СРБА у првој послератној деценији (1945-1955)

    Таласима исељавања Срба са Космета у послератним годинама нарочито је доприносио велик број емиграната из Албаније, којима је нова власт директно помагала давањем имања и материјалном помоћи. А они су управо били најагресивнији према Србима. О томе сведочи, између осталога, и случај породице Милинчић из Самодреже код Вучитрна, којој је током рата убијен отац Данило од Албанаца емиграната, затим 1960. син Славомир од емиграната и шумокрадица, и 1982. унук Данило од Ферата Мује, емигранта Албанца, настањеног у суседству у Самодрежи[7] Да је исељавање српског живља са Космета под притиском почело већ у првој деценији по ослобођењу као сигурни показатељи могу послужити свакогодишњи извештаји Рашко призренског епископа Светом Синоду у Београд, по којима се скоро сваке године смањивао број парохија у овој епархији, нарочито око Подујева, у Дреници и око Ђаковице Истина, извесно смањење броја верујућих домова на Космету било је резултат антирелигиозне кампање нове власти марксистичке идеологије, при чему та кампања није погађала арбанашки живаљ као муслимански, јер је ислам у новом режиму био одувек и до данас привилегован Уз то, напади на Српску цркву и њену имовину били су све учесталији и од власти толерисани, понекад чак и подстрекивани, о чему постоји велик број докумената, жалби, преставки, вођења бескрајних судских спорова - и углавном све без успеха.

    О томе како су многе црквене и манастирске зграде бесправно заузете или конфисковане од нове власти постоји низ докумената.[8] Нарочито је грубо било послератно заузимање манастира, попут нпр. капеле у Грачаници - за канцеларије, магацине или чак истражне затворе органа ОЗНЕ, војске или месних одбора. Разним насиљима над црквама и манастирима на Космету српском народу сасецани су корени и ускраћивана нада на бољу будућност, искорењиван је историјски и духовни траг националног бића и српске културе на историјској земљи српског народа.

    Низ српских цркава срушила је или докончала ратно рушење управо нова комунистичка власт Тако је срушена, марта 1952, српска црква у селу Дугањеву код Урошевца и неке друге Најдрастичнији пример тираније нове власти над Србима јесте рушење спомен-цркве у Ђаковици, баш на Светог Саву 1949. године, и то динамитом, при чему удовици попа Луке Булатовића власти нису дозволиле да кости свога мужа, сахрањеног крај цркве, пренесе пре рушења. О томе је карактеристично писао (15. јула 1951) прота Стева Димитријевић, спомињући и остале невоље српског живља тада на Космету: "Овде су показани само највидљивији насртаји на веру православну. Ако се даљим сличним поступцима не стане на пут озбиљно, и не дадне сатисфакција утврђеним осећајима православних Срба, онда може доћи до угрожавања интереса (Срба). Морало би о овоме да се известе и више народне власти и умоле за наредбу онамошњим властима да поведу мало рачуна и предузму мере против појединих душмана и разарачких зулумћара. У Призрену су у православном гробљу поломљени и ломе се и даље надгробни споменици, а у старом војничком гробљу тамошњем сви су истребљени. Ни по верски мешовитим селима не остављају крстове на гробљима."[9]
    “Mors tua, vita mea”

  3. #3
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Страдања СРБА у првој послератној деценији (1945-1955)

    Нова власт, у којој је било доста Арбанаса (а међу овима на власти било је и директних ратних злочинаца, сада помилованих), тешко је допуштала обнову порушених српских светиња. Најбољи доказ је пример мукотрпног настојања, малобројних косовских монаха и монахиња да обнове порушени и запустели манастир Девич. О томе речито говори извештај и жалба девичког старешине, јеромонаха Макарија, Светом Синоду у Београду (26. јуна 1946): "Дана 23. 6. 1946. год. делегат обласног одбора из Призрена, председник Среског одбора из Србице Брајим Трнава и председник месног одбора из Лауше Халим Бајрам, са још неким Арнаутима, изашли су да деле манастирску земљу. Пре почетка деобе председник Ср. Н. О. Брајим Трнава, пред скупом Арнаута и Срба, говорио је да су цркве уопште непотребне. За џамије рекао је да могу остати јер служе као богомоље, а цркве служе за сабирање богатства. Присутним Арнаутима било је врло угодно, а наши Срби остадоше запрепашћени. После деобе, више је земље припало Арнаутима, који су за време окупације радили земљу, него ли Србима који је одувек раде. Мени је делегат обласног одбора саопштио да манастир не полаже право на земљу као порушен, и да су још марта 1946. год. решили да се манастиру одузме сва земља."[10]



    Манастир Девич срушен октобра 1941. г. (снимак из 1947.)

    Манастир Девич је касније ипак обновљен, али је непрекидно до данас имао великих невоља и зулума од суседних Арбанаса, који су често нападали не само манастирска добра него и саме сестре монахиње. Али, горњи навод оца Макарија одсликава стварни однос нове југословенске власти, проарбанашки а антисрпски настројене, што се може видети и из чињенице да ниједна џамија нигде на Космету није порушена. Напротив, многе нове џамије подигнуте су на месту порушених цркава или од њиховог грађевинског материјала.". Као илустрацију само наводимо: село Радоњић код Ђаковице, где је на месту и од материјала цркве подигнута џамија, јер Срба више и нема у том селу. Црквени простор, имање, гробље неретко је дато, или присвојено, неком Арбанасу, као што је случај у селу Ракитници код Подујева, Помазатину код Приштине, Дреновцу и Прилепу код Дечана, у бивољаку код Вучитрна и другде. У селу Љевоши код Пећи, изнад Пећке патријаршије, на темељима старе средњевековне српске цркве подигнут је 1955. године ловачки дом за СУП Космета. У селу Мируши код Малишева преорани су темељи цркве и старо гробље српско (1963) и земљиште постало задружна њива. У селу Кравасарија код Малишева садашња школа подигнута је на темељима српске цркве, а и Срба у селу више нема. Затирање српских светиња на Косову и Метохији чињено је и на разне друге начине (делимична документација у књизи Задужбине Косова).

    Један од начина притисака на Србе у ово време, и тиме започињање њиховог присилног егзодуса са Косова, била је и национализација земљишта "за друштвене потребе", где се земљиште узимало најпре од српских породица. Тако је, нпр. сасвим нестало српско село Накараде код Ђаковице, крај магистралног пута за Призрен, које је претворено у Пољопривредни комбинат "Ереник".[12] Ново Село код Приштине, са остацима цркве и гробљем. српским, потопљено је цело (1965) при изградњи вештачког језера на Грачаници. Стадион "Приштине" у Приштини подигнут је на земљишту Срба које је национализовано. Село Врбница на Дриму, до албанске границе код Призрена, имало је Срба још у послератној деценији, а онда је земљиште одузето и потопљено за хидроцентралу у Албанији (!), тако да данас у том крају више нема Срба.
    “Mors tua, vita mea”

  4. #4
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Страдања СРБА у првој послератној деценији (1945-1955)

    У овој послератној деценији имамо и честе прогоне и затварање српског свештенства. Тако су 1945-1946. у затвору били: архиђакон Гаврило из манастира Дечана (осуђен на 10 година затвора), свештеник Станислав Васиљевић из средачке жупе, свештеник Григорије Баљошевић из Ораховца (3 године затвора), прота Бранко Јакић из Призрена, па свештеници Ђорђе Драгић из Липљана и Жива Болдорац из Истока (затворени 1947), прота Перко Киповић из Гњилана (затворен 1949). Наравно, било је то доба робијања многих невиних људи у земљи, али број косовских Срба у затворима није тада био просечно мањи, што је тамошњи народ обесхрабривало. Најкарактеристичнији пример прогона српског свештенства на Косову у ово доба (1952) свакако је невино страдање од власти јеромонаха Венијамина Бошковића у манастиру Бинчу код Гњилана. Сам он описао је рашко-призренском епископу оно што се њему и манастиру десило од војног, милицијског и других представника тадашње "народне власти" на Космету: "Познато вам је да сам тешко болестан и да већ годину дана не напуштам собу, већином лежим у кревету. Тако сам лежао у кревету и 3. маја т. г., кога су дана око 5 сати по подне банули у моју собу 6 људи мени непознати, један је био у униформи војној са титовком на глави, а остали у цивилном оделу, а један је био у плавој (милицијској) униформи. Онај у униформи војној и један гологлав у цивилу остали су код мене, а остали су изишли Онај у цивилу сео је преда ме и разбијао јаја, којих је било око 100 комада у две корпе (било је то време око Ускрса - А. Ј.) Онда је обе корпе с јајима бацио на мене, бацио је и суд са јелом на мене. Онда се онај у униформи попео на мене, стао ми на груди и почео да ме дави; од тежине кревет је се преломио и ја сам пропао. Онда су ми наредили да се дигнем на онај део кревета што није пропао; кад сам сео, онај у цивилу скинуо је лампу са гасом и изручио на мене, и хтео да ме запали, али није имао шибице Онда је изручио на мене тестију воде. После ме је онај у војном оделу ударао ногом по целом телу, а онај у цивилу ударао ме је са штапом по глави, по лицу, свуда Онда су ме и даље толико тукли да сам пао онесвешћен и тек после 1 часа дошао је слуга (манастирски) из Бинча и комшија Раша и Милена Петровић. При поласку, онај у војном оделу казао ми је. У року од 24 сата да се изгубиш одавде, иначе ћемо те бацити кроз прозор. Тешко претучен, ја сам морао да напуштам манастир, а кључеве сам предао намеснику."[13] Додајмо да је отац Венијамин ускоро умро од задобијених повреда.

    Описани трагични догађај није био само "агитпроповски атеизам" државне марксистичке идеологије, него пре свега безакоње једног система власти, несумњиво са крајњим циљем трајно искорењење српског народа из историје и памћења Косова Последице оваквих поступака, а иза њих сигурно стоји и арбанашки допринос и политика албанизације (и исламизације) Косова, Јесу та да је манастир Бинач данас скоро запустео, а и српски живаљ око њега веома се проредио. Слично је и са честим нападима на имање и сестринство манастира Девич, због чега су околна села, њих око 20, запустела од Срба; па напади на манастир Свету Тројицу код Мушутишта, коме прети запушћење, као што је запустио манастир Св. Марка у Кориши код Призрена

    Да ово није био усамљен случај, показаће и следећи, нешто другачији, али са истом намером и наменом учињен напад на Србе и Српску цркву. Парох ранилушки Анђелко Петровић извештава епископа у Призрену 7. јануара 1948: "Ноћу уочи Св. Саве у цркви Ранилушкој (код Гњилана) начињен је прави русвај - све су књиге поцепане на парампарчад. На св. Престолу остала је једино срачица, а остали покривачи, јеванђеље, један крст, антиминс, царске двери, завесе, службеник, светњаци - све је полупано и разбацано по цркви, иконе неке које су висиле о зиду и оне су полупане, једино је поштеђен прибор за св. причешће на жртвенику и ништа друго. Једек са звона на звонари скинут је и однешен "[14] Ако сада наведемо сличан случај из 20 година касније, видећемо исти злочиначки однос према косовским Србима и њиховим светињама. Наиме, митровачки парох Владимир Поповић извештава епископа у Призрену 5. јула 1972: "У селу Винарцу, атару ове парохије, постоји црквица још из давнина, пре неколико столећа, из доба патријарха Чарнојевића Она је прошла у скоро истоветном стању у времену 1915-1918. г. као и у времену 1941-1944. г. Међутим, фебруара ове године нашла су се неодговорна лица (читај Арбанаси - А. Ј.) па у немогућности да отворе цркву, покварили су кров на њој, отворили је и убацили доста прљавштине (ђубрета, измета), тако да је нижепотписани морао да се обрати милицији за заштиту... Верници (Срби) су за тим приступили обнови цркве, кров препокрили, окречили и врата још боље учврстили. Међутим, јуна месеца, не знамо (тачно) дан, дошли су опет непознати, па су је потпуно руинирали. Врата су скинули и однели, столове у цркви поломили, кандила и свећњаке уништили, тако да је у цркви остао само голи и испрљани зид. ... Сматрам да овакав поступак не личи чак ни на криминал, већ на политички гест ради истребљења ове наше светиње.". Тако пише српски парох митровачки, додајући у објашњењу да се ова црквица "налази у селу са живљем искључиво муслиманске вероисповести" (тј. село је арбанашко), а српско село Винарце је неколико километара даље.[15]
    “Mors tua, vita mea”

Slične teme

  1. Odgovora: 19
    Poslednja poruka: 23.01.2008., 12:37
  2. Odgovora: 54
    Poslednja poruka: 16.07.2007., 16:24
  3. Како је у Првој?
    Autor Marqueaux u forumu Škole
    Odgovora: 21
    Poslednja poruka: 26.08.2006., 09:54

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •