Obični ljudi
Prikazujem rezultate 1 do 24 od 24

Tema: Obični ljudi

  1. #1
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Obični ljudi

    Strepnja

    moja supruga je francuskinja. Voli hleb, vino i mene. Voli i našeg macka Vidoja, ali ne koliko mene. Da li ste ikada vi zenske imale takav utisak da vas neko toliko voli da je teško i lepo u isto vreme? Vidoje me voli, umiljava se dok mu ne dam hranu iz konzerve ali ona me voli i pre i posle, i između. Nema veze ime i prezime. Do duse volela me je ona i pre zime, a naročito u proleće. he he
    ljubav. jesen bas i nije vreme da se razmišlja o ljubavi i vencavanjima i svadbama. Jeste možda za neudate i ne zenjene, ali za mene nije. Ona me voli i meni je svako godisnje doba sreća, ljubav zaljubljenost i strepnja. E to ne jhebe, ta strepnja drage moje devojke. Skoro sretnem Miku Panajotovica, mog druga sa kojim sam nekada igrao fudbal tamo u bivšoj jugi. šta radis Miko u Parizu, kako živis, ko te voli? ophicim ja onako iz zezanja. Nikako moj druže, nikako i niko. Sve ima svoj kraj a Ljilja ona plava bela Ljilja mi je rodila dva klinca i posle toliko godina me sutnula bas kao i ja nekada loptu na fudbalskom terenu. uplasim se ja, sednemo u jedan kafe i pocesmo da pricamo. On khenja o prolaznosti zivota, ljubavi, sreće a ja ga gledam i mislim ; ja sam sledeći na redu. Neću da ga sazaljevam, on je već okoreo u svojoj nesreci, skoro da ju je i prebrodio i još uvek je se seca ali ja tek dolazim na red. Prica on a ja placem. On misli da ga sazaljevam pa me onako drugarski pomiluje po kosi bas kao nekada kad smo na terenu posle davanja gola jedan drugog grlili i rasturali frizuru. Ja međutim placem za mojom nesrecom koja se sprema da me strefi i ko zna odakle hvata zalet i centrira me tačno u srce.
    Zamišljam nju kako me napusta, pogleda me onim njenim divnim francuskim okicama i kaže, orevoir mon amour, nema vise ljubavi. Volim nekog drugog, izvini. Placem ja ko kisa, a Mika Panajotovic vadi njegovu belu flanelsku maramicu i brise mi suze a usto mi kaže da nije verovao da sam toliki drugar i da tako saosecam sa njim. Sad mu je kao mnogo lakse kad smo podelili bol. ja neću da ga uvredim, neću da mu kažem da ja to placem unapred za nesrecu koja će me neminovno strefiti jer ništa nije vecito, naročito velike i snažne ljubavi. Ode Mika kod nekog lekara za srcane bolesti a ja se gadno napijem i odocnim prilično.
    Ulica San Zarmen de Loui je bila mrtva kada sam taksijem stigao u zoru. otvorio sam polako vrata i seo za sto u trpezariji. Ona je spavala u sobi a macak Vidoje me je upitno gledao,. Nije navikao da me vidi da se vracam kuci pred zoru bas kao i on. I ti si postao svalercina mislio je verovatno on i gledao me sa divljenjem. Ja pogledah na sto. Stajalo je pismo. srce mi se zaledilo, čini mi se za par sekundi stalo a onda pocelo da razbija grudi. Znaci pismo rastanka, zaista ništa nije vecito, ovo je znaci kraj. Podjose mi ponovo suze jer izgleda da ih ono u kafani nisam sve isplakao. Ostalo je još dosta.
    Ah, kao ću ovako neizvezban i slab da podnesem rastanak. nikada me ni jedna nije ostavila, nikada nisam pario, nemam treninga niti kondicije za takve stvari. Da li ću preziveti, pomislih. Mika Panajotovic obilazi kardiologe a ja ću verovatno i psihijatre i kardiologe.
    Otvorih ipak pismo i poceh da čitam
    „mili moj i predragi, sarma je u rerni, vino roze u frizideru a porto na staro mesto. Zvala je tvoja tetka Zaga iz Paracina i kaže da je operisana od bruha i da ne treba da brinemo. dragi moj, nemas pojma koliko te volim. Zauvek tvoja ...zauvek.”
    Odahnuh, nasmesih se macku i odoh da se istusiram.
    Zveknucu je onako pred zoru, zasluzuje ona to, zasluzuje ona i boljeg od mene, ali šta da radim, mene voli, kaže zauvek. Daj Boze da je istina...



  2. #2
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    Klotilda

    Dužolinom reke Tibarra nalazi se kej Labardija Đuzepea Markonija de Pulja. Valjda neki italijanski heroj, grof, državnik ili prolaznik kroz ovaj život baš kao i mi, ali malo poznatiji. Dole, niže od toga keja ili trga nalazi se Pijaca de la kuore, a iza nje, zavučena u mali park koji se zvao Aleja lipa, počinjala je ulica La strada del more. U broju pet na maloj mansardi iznad petog sprata živela je Klotilda Životić, udata i razvedena Piconi.
    Gospodin grof Piconi ostavio je Klotildu pošto mu je rodila dva sina i ćerku, odgajila ih i iškolovala. Klotilda je završila svoj posao i u korpi obaveza, koju je dobila udajom za bankrotiralog fabrikanta i grofa stare napolitanske loze Piconi, nije ostalo ništa. Bila je mlada, pre svoje dvadeset i sedme godine završila je sa rađanjima, čuvanjem i ugađanjem svima sem samoj sebi, i stari grof saopštio je jednog dana da je poznati rimski advokat Đuzepe Kartini uzeo u razmatranje njegov zahtev za poništenje braka sa Klotildom i da od tada prestaje svaki njegov kontakt sa ženom. Dao joj je ključeve te mansarde koju je za nju iznajmio i bukvalno je isterao iz stana.
    Znao sam dobro Klotildu, još iz dana kada smo vukli šerpe po našoj prašnjavoj ulici i vozili tricikle sa crvenim pedalama i sedlima od drveta. Klotilda je živela na drugom spratu, odmah ispod mog stana, i rasla u istoj prašini i travi punoj bocki i guščjih govana, baš kao i ja. Njen otac ostavio je familiju i svaki trag mu se trag zatro, a majka, nemajući nikakve prihode sem neke socijalne pomoći, izlazila je na autoput i zaustavljala velike hladnjače da je navodno prevezu do Aleksinca. Bila je to zgodna žena, korpulentna, jakih bokova i velikih tvrdih grudi, a krupne, plave i lepe oči brzo bi izmamile nagon i ljubavnu želju svakog muškarca. Vozači hladnjača, uštavljenih guzova od sedenja i nabreklih udova i mudova, bili su spremni da se otarase stotinak tadašnjih nemačkih maraka i provedu se sa zgodnom "autostoperkom" u nekom od motela duž autoputa za Istanbul. Gospođa se vraćala kući ponovo autostopom oko smrkavanja ili, zavisno od provoda, i u samu ponoć. Klotidika je za to vreme sedela sama kod kuće, pravila lutke od krpe i mazala hleb i mast ili pekmez od šipaka i to jela. Izgleda da je kombinacija jednostavne hrane  hleb, mast i pekmez, dobro uticao na zdravi organizam male Klotilde, tako da je izrasla u divnu devojku. One šerpe, tricikli i lutke od krpe ostale su pokrivene debelim slojem prašine na krovu zgrade u Prvomajskoj ulici i nikoga više nisu interesovali. Neki novi klinci vozili su ponike, rolšue i imali lutke koje govore, a Klotilda i ja maštali smo kako otići u Pariz, Rim, Njujork i tamo naći onu sreću o kojoj seu u mladim, detinjim danima sanjaloi.
    Jednog dana više je nije bilo. Nije igrala rukomet za klub Jedinstvo, na paraćinskim plažama falila je i istinski nedostajala njena divna figura nalik na telo Rakel Velč i osmeh Brižit Bardo. Na igranke su dolazile neke Jagodinke, Ćuprijke i naravno Beograđanke, koje su leti posećivale svoje babe i dede iz gradića kraj Morave, ali Klotilda je digla jedra. Naravno, gradski mangup i boem broj jedan De Sika znao je gde je i jednom nam je rekao:
    "Šta je, šiljokurani, osvrćete se po korzou i po onim plažama tražeći Klotildu? Nema je, ona sada šeta svoju lepu guzicu po Rimu i već vas je sve zaboravila! Vi ste se baš nadrkali gledajući je kako piški u vrbacima pored reke ili se uveče sprema za grad i oblači pred ogledalom. Nema te predstave više, za vaša onanistička iživljavanja moraćete da koristite maštu ili žutu štampu".
    Tako sam doznao da je Klotilda u Rimu.
    Prošlo je zaista puno godina. Moja skitanja zaobilazila su Rim, ali jednom, kad je kosa već počela da mi sedi, eto nađoh se u gradu pored Tibra i reših da nađem Klotildu. Ne znam zašto uvek kad dođem u neki veliki grad listam telefonski imenik i tražim poznata imena. Tako sam i našao njen broj telefona. Klotilda Piconi, La strada de lamore broj 5. Sedeo sam u tom parku odakle je ta ulica počinjala i mislio se kako da nastupim, šta da joj kupim i gde da se obrijam i sredim kosu za taj naš susret posle mnogo godina. Taj paraćinski De Sika rekao mi je da se razvela, da ima troje dece, da živi u ćumezu od stana u zabačenoj ulici pored nekog rimskog parka i da nije više ono što je nekad bila.
    A bila je diva, bar za naše malo mesto, ne za Rim, tu su tada carovale Đine i Sofije, i Silvane i Bebe Lončar...
    Doterao sam se u jednoj sicilijanskoj berbernici. Italijani su najbolji berberi na svetu pa sam kroz vrata berbernice, pokrivena onom živopisnom zavesom od perli raznih boja, izašao kao drugi čovek. Kupio sam flašu nekog dobrog vina, veliki buket cveća i poneo sliku zgrade u kojoj smo rasli, koju sam po sećanju nacrtao u hotelu i uramio je u zlatan ram kod jednog majstora u ulici de la Fiore, blizu mosta Garibaldi. Na jednom uličnom ogledalu sam se ogledao i sav zadovoljan i srećan pošao prema njenom stanu. Otvorila mi je žena okruglog i debelog lica, krupna, seda i neuredna. Na kućnoj haljini video sam fleke od hrane i ko zna čega, a na glavi je imala punđu u koju su šnale bile udenute bez ikakvog reda. Bila je to jedna zapuštena i iscrpljena žena, koju je život gadno namučio. Videlo se po njenim očima da je odavno izgubila volju za borbu i da ju je, onako poraženu i palu, život pregazio kao valjak cvet.
    "Senjore, koga tražite?"
    Imao sam naočare za sunce i verovatno me zato nije poznala.
    "Senjora Klotilda Piconi?"

    "Si, sSenjore, io sono Klotilda Piconi".

    "Imam nešsto za vas". To rekoh dajućci joj bBuket cvećca, vino i onu sliku uvijenu u ukrasnu hartiju.

    "Od koga je sve to.?", upita iznenađdjeno i osmeh joj se pojavi na licu. Nije bilo sumnje, to je bio onaj njen divan osmeh koji pleni i osvaja, ali sada na nekom umornom i propalom licu, koje se očiglednogadno naizmučcilo.

    "Ne znam, gospođdjo, dao mi je jedan gospodin mu je dao i rekao mi samo da je vašs prijatelj i da vas se rado sećca., D dao mi je dve hiljade lira za uslugu i otišsao. Nije se ni predstavio".

    Gledala je onaj divnian buket, flašsu spusti na pod, a onaj paket sa slikom počce da otvara. Gledala je sliku i smešsila se, a zatim se po onom njenom zamišsljenom osmehu rastrčcašse se suze i skvasišse onaj penjoar pun fleka.

    "To je, gospodine, sigurno gospodine neki moj prijatelj iz mladosti, neko ko me je simpatisao ili možzda i voleo. Da , niko drugi..."

    "Da, gospođdjo , neko koji vas je voleo, i to mnogo..."

    Okrenuh se i strčcah stepenicama, a onda istrčcah na ulicu kao da bežzim od nekoga...
    Ona je ostala da gleda sliku i razmišslja, ko li je to poslao......

    Išsao sam kejom pored Ttibra i gledao neke dečcake i devojčcice kako voze bicikle, skupe bicikle, i setih se mene i Kklotilde kako kroz prašsinu one našse Pprvomajske ulice vozimo tricikle sa drvenim sedlima ........

  3. #3
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    Džesika


    Gledao sam Njujork kako ga kiša kvasi i pere prljave i sive zgrade. Džesika je rekla da će doći oko devet i očistiti ceo stan. Ja sam ležao u krevetu teško bolestan ne znajući kako će mi ovaj dan teško pasti. Treba preživeti i ovu bolest ili otići jednom zauvek do vraga i nikad se ne vratiti na ovu prokletu planetu toliko zagušenu ljudskom patnjom i mukom. Zapalih cigaretu iako nisam smeo po nalogu onih pametnjakovića u belim mantilima, koji kao brinu o mom zdravlju. Boli njih kara za moje zdravlje, gledaju da mi uvale što više lekova, mom osiguranju izvuku što više para, a meni produže životne muke što je moguće duže ili bar dok osiguranje pokriva troškove.
    Kiša pada, stan smrdi na duvan i alkohol pomešan sa mokraćom koja dopire iz poluotvorenog kupatila. Kafa se već ohladila, ja sipah malo konjaka u nju tek da je podgrejem i buljih kroz mokre prozore u grad koji se tuširao na hladnoj prolećnoj kiši. Džesike nema, ta gospođa koja izigrava velikodušnu samarićanku već me nervira. Pre neki dan pala je u neki kanal pun vode, pre dve nedelje zaglavila se u liftu i tamo čekala hauzmajstora dva sata, a onda iscrpljena otišla kući. Uvek se toj ženturači desi nešto. Što kog vraga izigrava dobru samarićanku kad je nesposobna da normalno vodi i sopstveni život, a kamoli da pomaže drugima! Ima 60 godina, bila je i sama godinama nepokretna i kad se jednog jutra desilo čudo i ona prohodala, tj. ozdravila, zaklela se da će celog života koji joj je ostao pomagati nepokretnim i teškim bolesnicima kao što sam ja. Da li je zaboravila na to obećanje ili je zaboravila da treba da dođe kod mene ili je odapela njene stare, iznemogle papke  nisam znao. Te babe nemaju mobilne telefone niti znaju kako se njima rukuje i jedino mi je ostalo da čekam.
    Zaboravio sam da li sam jutros uzeo lekove ili nisam. Vrti mi se u glavi ne znam da li od bolova ili konjaka, od pritiska ili malaksalosti. ***** ti bolest. Ta gospođa Džesika ima običaj da kaže: "Gospodine Džo, bolest je greh, ili bolje rečeno kazna zbog greha. Kad okajete tu kaznu, onda se ili oslobodite bolesti ili umrete i idete pravo u raj. Bolest je dobar znak, dragi moj, to znači da Gospod hoće da vas očisti od greha još na ovom svetu, a ne na onom, gde je čišćenje u paklu mnogo teže i dugotrajnije. Vi ste, baš kao i ja, Božiji miljenik, mili moj, i radujte se svakom bolu i lošem danu jer on vam dušu čisti od groznog, nagomilanog greha, koji je guši i preti da je odvuče u najdonje odaje strašnog pakla". Do vraga, što mi bar Gospod ne pošalje neku mlađu da mi sredi sobu i kupatilo pa makar malo duže bolovao, nego ovu dobrodušnu babu, koja samo govori o smrti, grehu i paklu! To ponekad teže podnosim od ove opake i odvratne bolesti, koja me davi ko dželat, polako i na duge staze. Pošaljite mi neku mlađu da umrem u njenom naručju i odem u jebeni pakao, ne mogu da se mučim, hoću da umrem, dosta mi je ovog smrdljivog ležanja i puvanja u dušek, dosta! A ti, prokleta babuskero Džesika, da Bog da polomila noge ili te zgazio onaj dupli autobus što kruži Leksington avenijom! Prokleta babuskero, nisi dolazila tri nedelje, a ja sam se usmrdeo, gušim se u ovom malom prljavom stanu ko mušica u govnima. Dolazi, prokleta bila... vikao sam, a onda nasipah u onu preostalu kafu sav konjak iz čaše i ispih.
    Telefon zazvoni. Zvao je tip koji je sebe nazivao socijalnim radnikom.
    "Kako je, Džo?"
    "Umirem, gušim se, inficirala mi se ****** od prljavštine, perutaju mi se uši i nisam kenjao šest dana, prokleta bila ta Džesika, nije dolazila već čitavu deceniju!", vikao sam nedužnom socijalnom radniku preko slušalice...
    "Džesika je umrla, Džo, umrla pre par dana. Poslaćemo jednu časnu sestru ili studentkinju medicine iz Švedske".
    "Slušaj, socijalni, moliću se za tebe dok sam živ, pošalji tu studentkinju iz Švedske".
    "Dobro, momče", odgovori on dobro raspoložen.

    Hvala Bogu što mi usliši želje, mislio sam sretan što ću par meseci imati verovatno zgodnu plavu studentkinju iz Švedske da mi briše bulju i pere kupatilo. Sav srećan zapalih cigaretu.
    A onda se kao za inat setih jadne Džesike kako leži mrtva u hladnom sanduku šest stopa ispod zemlje. Uvek nešto pokvari raspoloženje...

  4. #4
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    Prosidba

    Rada frizerka iz Cuprije me je volela kao svog sina. Cesto sam sedeo kod nje u frizerskoj radnji i gledao one žena sa haubama na glavi cudeci se njihovoj upornosti da izdrze to mucenje zvano “trajna andulacija”.
    Dzo, vidis li onu zenu u uglu, to je žena presednika opstine, idi i opsuj joj majku. Nista ne brini, ona ništa ne cuje jer hauba zuji, rekla bi mi Rada zeljna malo sale I zabave okruzena zenama ispod haube.
    Ja bih otisao do doticne tetke i najmasnije sto sam znao opsovao bi joj majku I ostale rodjake dok bi se ona smeskala i odobravala mi misleci da joj nešto lepo pricam ili mozda cak I recitujem.
    A sada idi kod one u uglu sto cacka nos, idi I kazi joj kada ce da se zenis.
    Ja bih otisao poslusno kao da igramo neku zanimljivu igru I rekao zeni koja me je posmatrala u cudu.
    Ja cu da se zenim jednog dana kad mi poraste khurac!
    Dzo, a sada idi kod one devojka tamo pored vrata, i njoj opsuj nesto onako kako samo ti znas.
    Ja bih dosao do nje i gledao je zadivljeno. Lepa, zaista lepa iako pokrivena onom kantom koja bruji. Posmatrao sam je dugo a onda je pitao; hoćeš li da se udas za mene?
    Ona me je gledala upitno i smeskala se. Ponovio sam pitanje sve dok nije klimnula glavom u znak odobravanja. Ko zna šta je ona mislila da je pitam I verovatno je zelela da me se oterasi a ja sam bio presrecan sto sam tako stekao verenicu. Ako hocete da znate kazacu vam i kako se zvala; Daliborka Stojsic. Pa ako hocete da mi verujete, verujte a ako ne, onda je to vas promasaj..
    Da, stvarno tako je bilo. Kasnije ta moja „verenica” postade ni manje ni vise no mis Jugoslavije, udade se za nekog poznatog pevaca pa i sama posta poznata licnost estrade.
    I ja sam porastao. Ja, onaj klinja sto je psovao majku ženama u frizernici Mire frizerke iz Cuprije i jednoj najlepsoj devojci u tom gradu i okolini ponudio brak, porastao sam. Brcici mi porasli i gore i dole i otisao sam da ucim zanat u Jagodinu. Tu negde pri kraju tog segertovanja, odem ja sa nekim drustvom na koncert zabavne muzike.
    Plejada onih naših zvezdi, Miki Jevremovic, Djordje Marjanovic, Daliborka Stojsic...pravi moravski San Remo.
    Sedim u publici i gledam tu lepotu. Ona peva neku pesmu ciji su stihovi isli ovako; „dal se secas davno bese...”. Ja gledam i mislim; kako da se ne secam, secam se lepoto moja i dodje mi da skocim na binu i izljubim je onako istinski, kako mogu samo oni koji nikada istinski ljubili nisu.
    Ali nisam imao hrabrosti, kao i obično sto nisam imao kad god mi se neka stvarno svidjala.
    I eto tako je to, ona je postala DIVA, poznata glumica I pevacica , a onaj klinja iz frizernice postao nepoznati MOLER, a sto je najvaznije I najtuznije, ona nikada nije doznala da je jednom davno bila zaprosena od jednog decka sa belim kacketom i da je i neznajuci dala saglasnost. Uh sto zivot piše romane, samo se treba secati i neke nikada ne zaboraviti.
    Eto toliko o mojoj prosidbi...koju na moju I srecu I nesrecu, nikada necu zaboraviti.

  5. #5
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    Dve brazilijanke

    moja supruga, Zilijen Nakur je kao sto samm rekao divna i krotka zaljubljena žena. U mene , kao sto rekoh. To mi odgovara ali me ponekad i sprečava da disem, gusi me i vezuje kao u lance. Naime moj prijatelj Zika koji radi u hotelu La zardens de Versalj me pozvao pre dva meseca i kaže. Zak dzukelo, znaš šta može da se desi. Šta kažem ja bunovan jer je taj zika dezuran nocu na recepciji pa nema šta da radi i tako cele noćizivka nekog. Tu oko 2 sata nocu setio se mene i evo šta mi kaže. Zak budalo nepopravljiva, Zilijen te zaista voli, ta vasa ljubav mi već ide na zivce. Nego dodji veceras dezuran sam a dve brazilijanke na osmom spratu leze mrtve pijane u djakuziju i zovu me da dodjem još sa nekim. Ajde, ostavi Zilijen da spava i dolazi.
    Ti si lud Zile, kažem ja. nasta bi to licilo. kako bih joj pogledao u oci posle jedne takve gnusne prevare sa pijanim brazilijankama. Ne Ziko, ti idi u djakuzi a ja ću da se okrenem na drugu stranu i nazad u snove.
    Ziko, dzukelo dolazi, učini mi. Znaš li olosu malogradjanski da sam te pre toliko godina izvukao iz prasnjave moravske provincije i doveo u grad svetlosti gde si video šta je kvalitetan zivot, video pozorista opere izloge, pisali smo zajedno sa Ajfelove kule i ja sam te upoznao sa tom zilijen a ti sada nećeš da mi učinis malu uslugu. treba samo da dodjesm one su pijane, možda ne moras ni da kreses nego mi samo pravi drustvo. Ja sam lud za Rositom i moram da je imam nocas. Marinika, njena drugarica je bozanstvena i ti je samo zamajavaj dok ja usrecujem mladu brazilisku balerinu.
    Stvarno, moram da priznam da mi je taj Zika poslao neko garantno pismo i izvuko iz kaljave varosice gde sam bio cuvar na portirnici nekog vozackog transportnog preduzeca i otisao sam u Pariz kod njega. Tačno je da smo jednom pijani i presrecni omadjijani lepotom zivota i bahati od sreće sorali čitava pola sata sa ajfelove kule a jednom smo plivali senom usred noćitako da smo bili na prvom dnevniku francuske televizije koja je javila da su dvojica pedera pokusala samoubistvo zbog neuzvracene ljubavi. Tačno je sve to i ako sam ikome duzanik onda sam to Ziki. Drzao sam slusalicu i gledao u Zilijen. Ona je spavala kao andjeo pored mene. Oh kako ta žena divno izgleda kada spava. Ponekad kad se probudim usred noćii krenem na pisanje uzivam gledajuci je, umalo se ne upisam od odusevljenja. Pa zar nju, jedino biće koje me je ikada volelo da prevarim. kakva Marinika, kakav djakuzi...a opet Zika mi jehbe sve po redu. Da nije bilo njega ne bih ja sada spavao pored ovog andjela u ovoj prestonici svetlosti koja me je cinila srećnim i bogatim ljubavlju. Ziko, ne mogu, ne mogu mame mi.
    Dolazi, vikao je zika zeljan ljubavi i seksa i verovatno se plaseci da se ta brazilijanka onako pijana ne udavi u djakuziju pa onda ništa od onoga. Izvukoh se polako iz kreveta navukoh odecu i sidjoh na ulicu. Prvi taksi bio je moj i već sam bio u hotelu. Posli smo gore posto slo poneli dva sampanjca da ih još malo dopijemo a onda im ga onako pijanim ...znate već šta. Lezale su nage u velikoj kadi djakuzija marke kenvud. Tvoja je ona dugacka rece zika i nesvlaceci se zagazi u penusavu i mirisljavu vodu. Ja podjoh prema onoj drugoj i prateci ziku cucnuh u vodu pored marinike, Bila je mortus pijana i raskosno lepa. Uh sto zivot može da namesti tako strasnu i tuznu dilemu, tu predamnom lezi vatrena brazilijanka da se samo pusi a ja gorim od zelje da odolim iskusenju. Pijana lepota je polako i mene opijalai ja zaboravivsi na onou predragu vilu koja je ostala da spava skocim na ovu amazonku i pocnem da je obasipam poljupcima. Ona me scepa divljacki stracno i odvuce na dno one sapunice. Jedva sam se spasio. Poluudavljen, sa pocepanim mokrim odelom i sav izujedam vracao sam se podzemnom zeleznicom kuci. Novcanik mi je ostao u onoj sapunici djakuzija tačno mariniki među butove. nisam mogao da ga izvucem. Usao sam u stan tiho i posao prema kupatilu. Ponovo me je macak Vidoje gledao sa odusevljenjem i simpatijom. Cene macori svalercine, osete oni to odmah.
    Ona je spavala sa osmehom na licu, bas kao pravi andjeo. možda sanja mene pomislih a ja bedni prevarant izneverio sam njenu ljubav, ljubav jedine žene koja me je volela.Udjoh u kupatilo, sedoh na solju i zarih glavu u sake koje su mirisale na neke zenske parfeme i sampanjac. dugo sam sedeo tako i plako...
    Eto kakvi smo mi muskarci...jhebi ga

  6. #6
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    Teca Cedomir

    Naime moj bivši teca Cedomir Jakovljevic je imao osam žena i svakoj je ostavio svoje prezime. tako da Jakovljevicka sada u mome gradicu kraj morave koliko hoćeš. Čak u udruzenju raspustenica pri gradskoj mesnoj zajednici „ Filip Kljajic” jedna od tih njegovih bivših žena neka gospodja Ranka je presednik udruzenja. Jednom su me poslali u mesnu zajednicu da opravljam struju a ja slusao kako tog mog tecu Cedomira ogovaraju. Čak je tiu bila i moja tetka a i ta gospodja ranka njegova treca žena po redu.
    Pricale su bas lepe stvari o njemu sto je mene iznenadilo jer sam sve ocekivao da su ljute ili da su kivne što se eto razveo od njih. Moja teteka znam da mu je bila prva i devojka i žena i time je ponosna jer je bar u nečemu u zivotu bila prva i nekome pokazala šta je to prva ljubav, prva zenidba i prva bracna noć.Uvek je prkosila ostalim Jakovljevickama i uvek je na pijacu isla uzdignute glave.
    Naravno da ga je volela, Cedomir je bio najpoznatiji fudbaler u gradu i igrao za prvi tim fudbalskog kluba jedinstvo. Kad je dolazila crvene zvezda u paracin da igraju prijateljsku utakmicu moj teca da zvezdi dva gola i zapali ceo stadion. Obozavale su ga sve devojke u gradu i mogo je da kresne bas svaku. Imao je tanke brcice, visok, dugacka kosa i lep cvrst pogled koji obara zenske na ledja.
    Zvezdasi su bili zadivljeni njegovom igrom i ponude mu da igra za njih. On doduse predje za Beograd i u drugoj utakmici , mislim protiv partizana njemu se za vreme igre prisora, pridje stativi i pocne da pisa. To je moglo u paracinu ali u beogradu malo teze. najure ga zvezdasi i on se vrati u naše malo mesto.
    I eto, jednog dana dodjem ja kod moje tetka Zage i pitam je ; je li tetka, a sto ti zadrza tecino prezime kad te on ostavio i otisao sa nekom obozavateljkom iz kraja grada koji se zvao vrapcane.
    Tetka me gleda zamišljeno, kao da je odlutala u prošle i lepe dane mladosti i ljubavi pa mi sa blagim i toplim osmehom na licu rece. Zadrzala sam Cedomirovo prezime jer sam ga mnogo volela. I on je mene mnogo voleo dok me je voleo ali kriv je fudbal za sve i eto jednog dana se rastadosmo. Ja ga još uvek volim, i njegovo prezime nosim neka svi znaju da je on bio deo mog zivota, moje ljubavi i mene same.
    i nosicu ga dok umrem. I tada , na krstaci, stajace Zagorka Jakovljevic, ...tu ona zaplace a ja zazalih stosam je pitao tako skakljivo pitanje. Volela bih, nastavi ona, da na spomeniku pored moje slike bude i njegova, i da piše, ovde lezi Cedomirova prva supruga koja ga je volela do kraja zivota. Tu ona obrisa suze a ja je ni sam ne znam zašto pomilovah po glavi. moju dragu tetka Zagu.
    Znaš sinko, danas devojke ne vole kao sto su nekada volele. Ne, sve im nešto smeta, sve im nešto fali, ne umeju da oproste i iskreno i trajno, i zestoko vole. Ko zna zašto, možda su dosla takva vremena, istrosila se ovozemaljska ljubav i samo mrznja i zavist ostali...
    eto, tako je govorila moja tetka zaga i kad god odem tamo u paracin iz ovog izgnanstva, pardon, inostranstva ja je posetim i dugo pricamo. Pa eto, njoj nije ništa smetalo prezime coveka koga je volela, a vama sve nešto fali, sve neke teorije koje nemaju ljbav kao osnovu.
    Pozdrav i razmislite malo

  7. #7
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    Jhebem ti ovu dzunglu zvanu Njujork. Toplo je kao u paklu, koliko se secam. Radim na jednom od najvecih mostova i to gore, na povrsini gde lada nema. Nas je trojica, dva crnca i ja. Jhebi ga, i njima je toplo i znoje se a ja pokusavam da nadjem hladovinu iza jednog celicnog uzeta o koje se ova grdosija obesila i visi iznad reke. Crnci pisaju na kolonu vozila koja ide ispod nas. Mi smo na vrh jednog od recnih stubova mosta i tu treba da nekim uljem i katranom izolujemo i podmazemo neke oslonce kako ne bi truleli vec bili fleksibilni i pokretljivi. Ja sam isipao jednu kantu tog ulja za podmazivanje a crnci su pogresili pa su sipali katran. Taj jehbani katran koji smrdi i prosto kipi na ovoj vrucini je sve ulepio ono leziste i pokrio ga crnom prevlakom koju je tesko skinuti. Ako oni inspektori primete tera ce nas da to skidamo , peremo razredjivacem i mazemo uljem. Na sto stepeni to nije nimalo interesantan poso. Oni sede dole u jednom restoranu sa rashladnim uredjajima i nemisle da se penju na vrh stuba i nadgledaju sta mi radimo.
    Otvorih kontejner sa hranom i vodom. Tamo su stajala samo moj sendvic i tri prazne flase za vodu. Najebo sam ga. Neide mi se dole, tesko je i sici na ovoj temperaturi obzirom da se celicno uze o koje smo se spustali bilo je prevruce i izgledalo je preteci. Pipni me i izgorecu te do kostiju. Crnci su odnekud izvukli jednu flasu sa vodom i nalivali se. Budale, neznaju da nema vise ni jedna flasa u kontejneru. Nadjoh malo ladovine iza one velike celicne sajle i tu sedoh. Umalo nisam skocio uvis od toplote. Dole je bilo vrelo i ja mislim da su mi se guzevi oprzili na tom teflonu. Kako bih voleo da se popisam i tu sednem ali nije mi se soralo bas ni malo. Osecam da sam uhvacen u klopku na vrhu mosta i da do 4 sata dok se senke ne uvecaju, najebo sam ga. Ni vetric nije pirkao iako smo bili visoko iznad reke.
    O kako bih se rado odrekao ove dnevnice samo za dva ladna piva i jedan suncobran sa plaze san tropez. Dao bih i napojnicu i ako treba skinuo se go i trcao na vrh stuba samo za malo osvezenja.
    Dole pored Ist rivera lepe zgrade za stanovanje. Jedna ima mali bazen na vrhu i vidi se kako se plavi kao malo cetvrtasto dugme. U bazenu nekoliko njuh pliva a ispod suncobrana neka dugonoga riba cita nesto. Terasa ima divno zelenilo i puzavica je skoro svuda okolo. Nekoliko drveta pravi lepu ladovinu pored bazena. Ja sam kao u paklu. Pecem se i mozda i ne izdrzim do kraja radnog vremena. Ne verujem da bi vesti u sedam sati objavile moj odlazak sa ovog sveta, a mozda i bi. Manje vazno. Ja sada mislim da samo na jednoj razdaljini od mozda 100 metara ovaj grad je nekome raj a nekom pakao. Zasto sam ja uvek na jebenoj strani nemam pojma. Valjda cu preziveti.

  8. #8
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    Mika Cora je dosao i sedeli smo u bastu. taj tip nezna da ode. Kad baci sidra u moju bastu tu bi da prenoci. Prica kao masina i sve zna. Ponekad mi sve te price izgledaju suvisno u danu koji sem nekih secanja moze da ponudi i nesto vise. Pili smo pivo i jeli cevape kada je dosla Vida.
    Vida je ustvari jedna stara devojka koja ima travel agenciju u njujorku. Nasli su se. bio sam srecan. presrecan. sada ce oni da kenjaju oi da se nadmudruju a ja idem da dokupim neke stvari za sutra. Eh, gde je sad Obo. Bas ce nedostajati sutra kad okupim ove nase mangase iz grada. Bi ce to prijatno druzenje. Ima svakakvih profila pozvanih. Mogao bi i mutav da nadje sebi sagovornika. Izvukao sam se iz baste i seo u kola. U samoposlugama puno ljudi. da li je moguce da i subotom uvece ovaj svet ne prestaje da kupuje klopu i pice. Gledam ih kako grabe i trpaju stvari za stomak u velika kolica i obilaze stalaze pune hrane.
    Jedna baba proba tresnje a zatim uzima dve urme i trpa drcno u usta. Medjutim odlepila joj se vilica i pala ispod stalaze. Ona se saginje, guzi svoje siljato koscato dupe i gleda ispod. Ne vidi dobro. Iz tasne vadi naocare, stavlja ih i nastavlja da trazi vilicu. Eto, sta se sve moze desiti kad je covek drcan i pohlepan. Ostavljam babu i odlazim na stalazu gde je hrana za zivotinje. Treba i one da zive i to su Bozji stvorovi. Nepravedno sam ih strpao u kaveze i dajem im hranu. Ono sto njima treba je let, sloboda, nebo i divne krosnje drveca kao najlepsa kuca za njih. ali kada bi ih pustio nebi se snasli. tu opravdavam svoj polozaj robovlasnika ptica i kupujem im semenje. Za macku koju sam skoro nasao u motoru velike dizalice na gradilistu, kupujem konzerve i neke kekse za macke a za mog psa Garu njegove konzerve. Gledam u kolica. Ima vise hrane za zivotinje nego za ljude. mogu da napravim stos i pomesam konzerve macije i kucece hrane i neke zacine, verujem da gosti ne bi primetili razliku. rekao bi im da je to neki novi recept koji mi je otkrio neki indiski kuvar. Ljudi bi jeli ubedjeni da jedu nesto specijalno. Jebi ga, sve je stvar reklame i ubedjenja. Nema ni losih mi dobrih stvari, samo ih nase misljenje cini takvim, sto neko rece. dokupio sam jos nesto mesa i kobasica i sa cevapima od nekog naseg mesara bi ce dovoljno za sutrasnje zdranje.
    Mika i vida nisu ni primetili moj odlazak ni povratak. raspravljaju o Milosevicu. njega sigurno sada usred noci i usred Haga svrbi bulja.
    Nalih sebi moje omiljeno cesko pivo u jednu kriglu i poceh da otpijam hladnu penu.
    Pre dvadeset godina a mozda cak i pre deset ovaj ludi mika bi sigurno trazio Vidi ribu i navaljivao kao lud da je odvede kolima do ivice padine na kraju bloka odakle se vidi ceo manhatan, a onda po vec ustaljenom scenariju, ubacio bi kasetu sa nekom sentis muzikom i poceo da sapuce Vidi da ima najlepse oci na kontinentu. sada Vida je samo stara devojka koja zvace glasno neke biskvite od sira i pije neki buckuris dok joj gutljaji prolaze glasno kroz grlo. prica sa zanosom o politici i cenama avionskih karata i ne misli vise na seks.
    Mika se vec napio i pokusava da govori francuski kusajuci Vidu koja tvrdi da je nekada radila u Parizu.
    Odnosim kaveze sa pticama unutra, hranim macku i psa i milujem ih. Sta bih ja da nije zivotinja, verovatno bih raspravljo suplje politicke teme ili pricao o cenama avio karata. Hvala Bogu da je stvorio ova divna stvorenja, za njih sam siguran da me vole. posmatram macku i psa kako zajedno jedu i uzivam.
    Sunce je odavno skliznulo sa horizonta i grad je upalio fenjere. Molovi , kafane i pozorista se pune. Neko ce uzivati, neko patiti neko ce otici zauvek sa pozornice. Svaki dan je po jedna prestava u velikom pozoristu zivota. Mika i Vida jos nisu zavrsili svoj danasnji dijalog.

  9. #9
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    Laku noc Marina, laku noc Garo. Pomilovao sam macku i psa i izasdjoh na ulicu. Jos jedno vruce popodne. Ulicama su isle kolone nekih turista koji su gledali u vrhove oblakodera Njujorskih i pili vodu. Neki su cak i dok su navrtali onu flasu u vis koristili priliku da pogledaju vrh neke zgrade. Zatim neki klinci koje su povezane kanapom vodile tri uciteljiceDeca su zacudo bila disciplinovana isli su kao dobro istrenirani psici gledajuci jedan drugome u ledja na kojima su bili okaceni mali rancevi sa sendvicom i vodom. Sigurno ce kad se zamore da nadju neki mali parkic i u seni velikih divova od betona da odmore svoje male umorne nogice pred kojima je jos dugi zivotni put i ko zna kakvi preponi i saplitanja.
    Gospodja Nata je stanovala na petom spratu neke zgrade od bele opeke na leksington aveniji. Njen muz, poljski grof Polonski je vec sedam godina u zatvoru zbog nekih pronevera u osiguravajucem zavodu gde je radio a ona je zivela sam sa dve macke. Uzgred ona mi je i dala onu macku koju sam nazvao po jednoj skolskoj drugarici koja je tajno bila zaljubljena u mene i to mi priznala tek sada kad smo se sreli u jednoj banji u Nemackoj. Ali ostavi mo Marinu, ona je znala da iskoristi svoj zivot i od njega napravila divnu prestavu u kojoj je bila glavna junakinja i zvezda . Gospodja Nata je bila od onih zena koje zivot uporno gazi a ona se niti zali niti buni i stvari prihvata sa osmehom na licu. Proslog ponedeljka kad sam zavrsio krecenje njenog stana u sali sam rekao da usluga kosta tri hiljade iako smo se dogovorili za hiljadu i pesto dolara. jadna gospodja , otvorila je jednu fijoku, izvukla jedan plavi koverat i otuda pazljivo izvlacila stotke. Brojala ih strpljivo i nesto mislila. Zatim se okrenula i rekla mi da moram da je pricekam da ode do banke i uzne jios novac jer nema kes koji sam ja izrazito trazio.
    Smejao sam se i nisam mogao da joj uznem novac,. Zaista nisam mogao. Taj Poljski grof je bio sarlatan i bitanga i nije bio zasluzio ovako divnu i smirenu gospodju koja je bila pravo bogatstvo za ovaj nastrani i sebicni svet. Netreba toliko Gospa Nato, dajte mi samo 500 za materijal. Toliko sam i uzeo, popio kafu i konjak i otisao.
    na samom ulazu u central park videh onu zavezanu decu kako piju vodu i jedu sendvice. One tri uciteljice su se raspitivale kod policajaca gde je najblizi javni toalet da vode decu na grupno pisanje. Deca obicno piske i kake posle klope i to je normalno. Policajac im predlozi kafanu snezana i sedam patuljaka uvucenu duboko u 58 ulicu.
    Svratih u jedanu piljaru da kupin malo hrane i napipavsi u dzepu onih petstotina dolara setih se gospodja nate i poljskog grofa polonskog koji puva u nekom zatvoru u kaliforniji. Nedelju dana sam radio a izvukao sam samo novac koji sam dao za materijal. nije mi zao love ni rada, ali u ovom gradu biznisa i strogih i svirepih zakona ponasanja u poslu; to je nedopustivo. Nikada necu uspeti u ovoj grdosiji. Ona je jedno veliko celicno i betonsko gnezdo za ptice grabljivice a ja nazalost nisam toga soja. Kupih neko voce, povrce, sira i konzerve i krenuh kuci. U jednom liker storu kupih cesko pivo i udjoh u sabvej. Imao sam osecaj dok sam isao dugim hodnicima ispod zemlje da me je neki nevidljivi duh zagrlio i koracao samnom. bas sam se lepo osecao. Nije sve u lovi, jhebes je....
    Laku noc

  10. #10
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    Daljni rodjak

    Nema nista bolje nego sedeti pijan na kisi. Pokisao si sa obe strane rutave preplanule koze koja je videla I svetlost I mrak ovog sveta. Kisica je pocela da pada oko podne. Ja sam se zagledao u zelene brezuljke preko reke koji su izgledali kao na nekoj slici starih majstora pejzaza. Iz stana Dzona Pitersa videla se cak I jedan deo duge plaze koja se prostirala od juznog predgradja Atlantik sitija iduci prema nekim hotelima nacickanim pored obale. Ja sam sedeo na terasi na dvadeset I drugom spratu I polako se osvezavao na toploj kisi. Nisam trebao da otvaram bife I uzimam pice pre nego uradim bar jedan zid raskosnog stana. Poljak Zvezevic otisao je da kupi kafu I cigarette I nikako da se vrati. Ja sam na gladan stomak izvrnuo dva dupla konjaka I sada sam bio jedino sposoban da gledam u juzne plaze I u kisu koja je pravila neku maglu nad Atlantikom. Da lli ste zaspali nekada pijani na kisi na 22 om spratu sedeci na terasi luksuznog stana jednog bogatasa iz Vajominga. Sigurno da niste a meni se to upravo desilo. Utonuo sam u san I spavao. Neznam koliko dugo ali kad sam se probudio pored mene na terasi spavao je onaj zajebani I lenji poljak zvezevic. Idiot, dokrajcio je onu flasu konjaka I totalno otkrio da smo coveku pili alcohol iz bifea. Nadam se da nece primetiti. Nije to neki nas tip ili domacica koja zna tacno koliko tegli pekmeza ima I flasa visnjovace. Jednom sam kao srednjoskolac gostovao kod jednog daljeg rodjaka u Krusevac. Slusajuci sa radija neki prenos utakmice skocio sam na kauc odusevljen kada je vladica kovacevic postigao gol protiv zvezde,. Nesto je krcnulo. Pogledah ispod kauca I videh da je jedna cvornovata daska na kojoj je stajao feder pukla. Na kaucu se primetilo lagano udubljeneje. Najebo sam ga kad taj rodjak I rodjaka dodju sa posla. Rucao sam I da bih se zasladio istog dana otisao sam u spavacu sobu I na sifonjeru trazio neku nacetu teglu slatka ili pekmeza. Dovraga sve su bile ne nacete. Otvorim ja jednu sa mojim omiljenim slatkom od jagoda I pokusam prilicno od sadrzaja. Pokusavao sam da naredjam preostalu kolicinu slatka tako da se ne primeti ali se primecivalo na kilometer. Dva tri prsta slatka je falilo. Legao sam da odspavam. Rodjaci dolaze tek oko pet popodne. Na radiju sam slusao neku dramu o poznatom bokseru Luisu Marcanu. Ustah I pogledah se u veliko ogledalo u predsoblju. Zatim skinuh majicu I poceh da izigravam boksera masuci pesnicama kroz vazduh. Poceo sam I da se znaojim od silnog mlataranja. Zamisljao sam da nokautiram protivnikai snazno zamahnuh. Pesnica udari u ogledalo I razbi ga u nekoliko parceta.
    Sada sam ga najebo. Setih se da sam polomio kauc, pojeo skoro pola tegle slatka od jagoda I razbio ogledalo. Bilo je to previse za jedan dan. Kod tih rodjaka sam dosao sa ciljem da me prihvate dok se ne upisem u neku srednju skolu, ali posle stete koju sam uradio ne verujem d ace me prihvatiti. Mozda cak I dobijem batine od debelog bravara posto ga nagovori njegova suva I zla zena koja je sve primecivala. Spakovao sam torbu, I negde oko cetiri sata napustio njihov stan. Kasnije sam cuo da je rodjaka zvala moju majku, trazila nadoknadu za ogledalo kauc I one jagode. ***** ti, to nisam nikad zaqboravio. Ovde u ovoj prebogatoj zemlji ljudi ne obracaju paznju na takve sitnice I bio sam siguran da milioner nece primetiti da su mu dva molera ispili samo jednu flasu skupog francuskog konjaka. Mogao bih da skocim na krevet, ali ovaj nema daske ili da razbijem ogledalo koje kosta nekoliko hiljada dolara, e to neznam, mislim da ne bi proslo tako lako. Ustvari, jhebi ga. Nije bas tako. Jednom sam kod jednog bogatasa u Vermontu razbio ogromni luster kad su mi merdevine pale na njega I otkacile ga a on tresnuvsi o mermerni pod otisao u parcice. Bio sam zapanjen. Gospodin bogatas je dosao smeskajuci se. Ne brini te nista gospodine Dzo, u ovoj kuci svaka jhebana stvarcica je osigurana. Trebaju I te debelomudonje iz osiguranje da daju koju kintu a ne samo da otimaju.
    Neznam zasto, ustvari bas zbog toga voleo sam osiguravajuci zavod I ovog gospodina bogatasa. Jhebe se njemu za ogledalo ili kauc, a ako im iz frizidera pojedete teglu kavijara ne ce primetiti. Setih se moje jadne majke koja je u 4 rate platila ono ogledalo I popravku kauca. Jas am iako veliki konj dobio batine I mrzeo do dna duse te dalje rodjake. Kasnije sam im jednom kada sam zaglavio u popravni dom u istom gradu otisao jedne noci I razbio im kamenom prozor u kujni. Nisu javljali mojoj majci ni ocuhu, znali su ako to urade, otici ce im I ostali prozori a mozda im I probusim bure sa kiselim kupusom u podrumu.
    Sutnuh poljaka u cokule. Ej, lencugo pijana, idi kupi dve kafe pa da sljakamo malo. Evo vec je dva sata po podne. On lenjo ustade I hodajuci cetvoronoske dopuzi do vrata a zatim ustade I izadje. Ja poceh da mesam neke boje I pripremam cetke. U daljini videlo se sunce kako rasteruje neke kisne oblake I bistri nebo. Polako I ja sam se treznio…..

  11. #11
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    24.06.2005.
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    199
    Reputaciona moć
    47

    Talking dz. moleru

    sto ne objavis sve to,
    mozda se nadje neka zaludna dokona osoba pa da sve to cita!

  12. #12
    Poznat
    Učlanjen
    01.04.2005.
    Poruke
    7.012
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Ko je bre, zaludan?

    Pa objavio covek, a ja ga citam. :-)
    Sad cekamo novu knjigicu.

  13. #13
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    24.06.2005.
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    199
    Reputaciona moć
    47

    Podrazumevano strahota

    je kakvi sve ljudi mogu da obljavljuju knjige
    dovoljno je samo imati kesa za izdavaca!
    Tim gore , zivi dokaz kakve se stvari obljavljuju

  14. #14
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    Pozdrav "divlja", vidi mo se februara ili marta, mozda isto mesto.
    "Pesnikinji" pozdrav i razumevanje za gnev. sta da se radi, zivimo u materijalnom svetu gde sve moze da se kupi, sem naravno nekih stvari....kao sto je pesnicki talenat, ha ha ha

  15. #15
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    Sa dzordzom simicem isao sam za cikago. Umro nam je prijatelj, stiv Radovanovic, covek kpga smo u shali zvali “svastar”. Sedeli smo u avionu I leteli. Svastar je lezao verovatno u nekoj od onih cikaskih mrtvacnica sa zutim izrazom na licu mozda malo zacrvenjen na obrazima da bi izgledao kao lep mrtavak. Ustvari on nokada nije bio lep, ni onda kad smo bili klinci I sedeli ispred stepenica u nasoj zgradi mastajuci o odlasku na novi continent. Ustvari svastar I nije voleo da dodje u ameriku, voleo je australiju jer je imao kao klinac neku urodjenu slabu cirkulaciju I uvek mu je bilo hladno. Secam se tih letnjih veceri dok mastamo kako ce mo rekom misisipi da putujemo do okeana I onda sve uz obalu do aljaske. Sta sve nismo pricali. Svastar se ljutio sto idemo na Aljasku jer je tamo hladno I mi da ga odobrovoljimo okrenemo taj zajebani izmisljeni brod prema juznoj americi pravo u brazil. Amazonom kroz prasumu. Svastar bi se smeskao dok smo mu ja I taj Sima, sada Stiv pricali te topple brazilske dozivljaje. Pravili smo cipele od krokodilske koze, od zmiske, pantalone I prsluk sa dzepovima za metke i ostri finski noz.
    Dalje bi ja poceo o tome kako smo naisli na pleme lepih amazonke I da sun as one gostile I nocu kad zahladni pokrivale svojim toplim nagim telima. Uh nagim telima, smeskao se zadovoljno Svastar, toplim sisama I pupkom iz koga izbija vruca para ko iz gejzera.
    Gde moze da iz pupka izbija vruca para , ljutio se sima, bas si glup svastar, bas si glup. Lepo zamisli jorgan od golih amazonki bez tog pupka koji se pusi u prohladnoj I svezoj brazilskoj noci punoj zvezdi I krokodilskih ociju koje svelte iz amazona.
    E to mi se ne svidja bunio se sada svastar, to mi se ne svidja, to me ustvari plasi , ne mogu da uzivam pokriven vrelim amazonkama kad me posmatraju gladni krokodili.
    Kako covek moze da uziva I kakva je to krvolocna avantura sa krokodilima. Zar nisi mogao da kazes kad nas majmuni posmatraju sa grana visokih prasumskih grana.
    Sada sam ja protestvovao, jer nisam voleo da me majmuni gledaju dok spavam sa amazonkama. Onda ovako , rece Svastar, pokriveni amazonkama spavamo celu noc I toplo nam je I prijatno a ujutro nam one donose djevreke I brazilsku kafu.
    Gde ima djevreci u brazilskoj dzungli , bunio sam se ja, recimo banana I kafu, to moze.
    U redu slozise se oni I zamisljasmo kako pijemo kafu, ljustimo banana I spremamo se na daleka putovanja.
    Ja bi da idemo sada za australiju opet bi Svastar drhteci od hladnoce a plave usne sum u tresle na mesecini. Nismo imali izbora, okrenuskmo brod prema indiji pa dalje prema australiji. Koliki put bijemo zbog tebe budalo malokrvna, a lepo smo mogli da idemo na aljasku pa na severni pol, pricao je Sima ljutito. Teraj Simo, za australiju, tamo tamo. Sto bih voleo da se zavucem nekom kenguru u dzep I zajedno sa njim putujem kroz veliku I toplu prasumu australije. Tada bi on citav sat pricao kako obilazi zabaceni continent dok mu iz torbe nekog kengura viri njegova suva glava na tankom vratu I sa ocima velikim I zeljnim toplih I dalekih predela. Dok je zaneseno pricao kao da je zaboravio na hladnocu, nekako se razgalio a mi videvsi da dozivljava svoju razbuktalu decacku mastu, gledali smo ga sa zanimanjem I pomalo sa sazaljenjem. Znali smo da taj nece moci da dozivi sve te svoje fantazije I da snage ima samo da zamislja a nikako da se stvarno upusti u takve avanture pa cak I kasnije kad poraste I mozda malo ojaca. Uvek ce on zbog te bolesti sa cirkulacijom koja je imala svoju slabu tacku u nekoj od pretkomora srca I oduzimala mu onu snagu i hrabrost za dozivljavanje opasnih avantura o kojima smo mi razmisljali I pripremali se I fizicki I mentalno. Samo smo cekali da jos malo porastemo I krenemo pa makar I u drvenom koritu u reku pa polako do vece reke pa u more. Svastara nismo shvatali kao ozbiljnog saputnika ali to nismo hteli dam u kazemo, lagali smog a d ace biti sa nama na svim tim putevima koji nas strpljivo cekaju. Kasnije mi smo zaista I otisli noseni avanturom I vetrovima decackih snova koji su dovoljno ojacali da nas ponesu na te puteve,. Ja I Sima smo se nasli u Americi. Svastar se ozenio cerkom nekog vodoinstalatera ciji je otac ziveo I umro u Cikagu tako da I on konacno ostvari svoj san I predje okean. Svasta je pokusavao u tom cikagu koji ga je cikao I nikako mu nije dozvoljavao da bar neki svoj pocetak dokrajci uspesno. Poceo je stotinu stvari I uvek lose proso. Losa cirkulacija me ****, imao je obicaj da kaze, nije ladni cikago za mene, ostavicu kosti ovde u ovoj ledari, zalio bi nam se ponekad kad nemoze da spava pa nas pozove u pola noci da prica. Konacno eto I ta ga je bolest dokusurila, lezi negde I ceka da ga odvezu u neko groblje I ostave tamo samog u drustvo onih koji mu nikada nisu bili ni rodjaci ni komsije.
    Sta mislis Dzo, prekide me Sima, da li mu je sanduk tapaciran?
    Kako to mislis tapaciran.
    Mislim, da li je toplo u njemu, znas da svastar ne podnosi hladnocu.
    Verovatno jeste, a ti dzukelo, ako si pravi drug uvedi mu parno grejanje to ti je profesija. Toliko mozes da ucinis za starog dobrog druga, zar ne.
    Tako je, rece Sima zamisljeno smeskajuci se nekako tuzno I nostalgicno. Valjda se setio onih pricica na stepenistu zgrade u onim nezaboravnim letnjim nocima punim decackih mastanja.

  16. #16
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    24.06.2005.
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    199
    Reputaciona moć
    47

    Talking ha,ha,ha

    Kada bi ti znao s kim se dopisujes... ha,ha,ha...
    tvoje ne razumevanje poezije govori o tvom klasicnom neoriginalnom pisanju pricica....
    malo je spontanosti i iksrenosti u tvom pisanju, bez uvrede...

    a obljavljuj ti, ali originalnost i urodjen talenat za pisanje se tek ne kupuje... ha,ha,ha... priceice... ha,ha,ha

  17. #17
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    24.06.2005.
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    199
    Reputaciona moć
    47

    Podrazumevano ah jos nesto

    tvoje price su obuhvacene sa previse detalja, dosadne...
    nemaju obrt, ne drze paznju citaoca...
    nisu do kraja iskrene,
    svaka u sebi ima , fali im nesto...
    nezanimljive,
    bile bi mnogo bolje
    kada bi opis pretvorio u kratke zivotne dijaloge... bile bi snaznije i lepse za citanje...

  18. #18
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    Buki



    Uz naš kokošinjac izrasla bila neka velika travuljina i ko bi ga znao šta je sve u njoj bilo sakriveno. Jedna kornjača se tu udomila, izgubljena nanula gospođe debele Nate, nož skakavac Save Robijaša što mu je ispao dok je pokušavao da nasilno poljubi debelu Natu u mraku, kad su išli puteljkom koji je vodio pored mog kokošinjca preko pruge. Zatim, u toj travi sa bockama, koprivom i nekim kiselim drvetom naselilo se jedno kuče koje smo nazvali Buki. Mita Čvarak pričao je da je kuče ispalo iz kutije za cipele pune tek rođenih štenaca, koju je nosio pijani Sima krojač prema reci i tu mu taj srećni Buki ispadne i zabije se uplašen i vlažan od onih muka rađanja. Čim je pao, pogledao je u nebo i video mesec. Pitao se šta li je to što visi odozgo i umoran i prestravljen zaspao u travi. Kokoškama smo bacali sve i svašta: koru hleba, zrno pšenice ili kukuruza, stari kačamak i poparu od prekjuče i slične ostatke hrane. Nešto je doletelo i do Bukija, koji je tražio majčinu sisu, ali vraga – nema! Nekoliko je dana sisao i pritom mislio kako je život lep, mleko kučke Zorke toplo i slatko, a u napuštenoj štali Sime krojača slama čista i žuta kao šareno majčino uvo. Šta je bilo sa kučićima iz kutije, da li je još neko palo na putu za reku ili su potonuli u viru blizu plaže Mali jaz – niko nije znao. Nije znao ni Sima, bacio je kutiju i otišao u obližnji žbun da piša posle duge i obilne pijanke. Kad je napuštao avliju, zatvorio je vrata za sobom, a kučka Zorka je, kako to obično biva, tužno gledala za njim. Mita i ja prvi smo primetili štene, dali mu ime Buki i doneli mu mleko u jednoj praznoj kutiji od jetrene paštete. Buki je sve to polizao i molećivim pogledom tražio još. "Ja imam samo kiselo mleko u zemljanom grnetu", rekoh i pođoh da donesem. Dali smo mu i kiselo mleko, ali Buki liznu i odusta. "Ješće kad ogladni", reče Mita i zajedno otrčasmo da igramo loptu. Sutradan pred veče setismo se Bukija i dotrčasmo da vidimo da li je još uvek živ. Buki je ležao pored one limene konzerve, sada potpuno prazne, i čekao valjda nas. Ponovo mleko, neki stari sir i jedno parče hleba i masti. Buki je gledao sve to i započeo sa mlekom. I narednog dana u velikoj travi iza mog kokošinjca čekao je gladni Buki, a mi smo mu redovno donosili hranu. Jednom, dok smo na poljani jurili za loptom, na igralište utrča kuče prateći čas mene, čas Mitu Čvarka. "Buki", viknu Mita, "to je naš Buki! Porastao psić, gledaj kako trči!" I eto tako je to počelo. Od tada u naredne četiri godine kad god bismo moj drug Mita Čvarak i ja išli u školu, i po lepom vremenu i po snežnoj vejavici, pratio nas je Buki. Toliko smo navikli na njega da ga nismo ni primećivali. On bi se motao oko škole, deca bi mu bacala kifle, paštetu i poneko kuvano jaje, i tako su ga upoznali svi. Čikica u školi zadužen za čistoću i red zvao ga je Buki Kolonac jer je živeo u fabričkoj koloniji u jednom sanduku postavljenom iza mog kokošinjca. Godine su prolazile i mi smo završavali četvrti razred. Buki je uvek bio tu negde i ako bi nas pri povratku kući saletelo neko kuče, on bi nas štitio, oterao psa i onako ponosno, kao da je završio dobar posao, išao za nama gledajući nas i očekujući pohvalu.
    Ali nažalost, jednog ga dana nije više bilo. Zakasnili smo poslednjeg dana u školu. Okretali smo se i čudili što nas Buki ne prati, gde je, da nije bolestan ili ga neki kamion udario. Posle škole svi smo otišli do kutije iza kokošinjca, ali Bukija nije bilo. Tražili smo ga i po bockama oko Matejićeve šupe i kod starog obdaništa, čak smo išli i do reke da vidimo da nije bolestan i iscrpljen otišao u vrbake da ugine van naših očiju. Nismo ga našli. Došlo je dugo leto i svi smo bili tužni zbog Bukijevog nestanka. Znali smo da ga nikada više nećemo videti i svima nama iz kolonije polazak u školu na jesen bez vernog pratioca psa Bukija teško će pasti.

  19. #19
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    barmen nas je gledao i ja mu klimnuh glavom. On dosipa duple konjake a ja i rosita ispismo ih kao po dogovoru. Posao u ovom restoranu sam zavrsio i odlazim dalje. Vlasnica sedi i dalje i ne misli da se pozdravi samnom i ode u svoju kancelariju. Ja sam sto je vazno strpao niovac u dzep i sada bih rado otisao kuci zeljan malo tusiranja i spavanja. Bio sam umoran kao pas, ustvari mozda cak kao dva psa. Rosita me je gledala kao da me prvi put vidi i kao da sam onako umazan od farbe sa spaklom u zadnjem dzepu nesto sto ranije nije videla. Napolju je padalo vece. septembar u njujorku je najlepsi mesec. Velike vrucine su napustile grad, zelene lipe i kestenovi prave raskosnu ladovinu a stanovnici su se vratili u svoje betonske kaveze donevsi sa sobom mirise nekih toplih dalekih mora. Rosita nije nigde isla, ona je sredjivala svoj meksicki restoran i spremno cekala sezonu. Molera je isplatila i sada valjda sledi rastanak jedino ako nije toliko zazelela muskog drustva da je bacila oko na jednog neokupanog umornog molera sa spaklom u zadnjem dzepu i mlitavom patkom medju nogama.
    Uradili ste divan posao rece i trepnu nekolliko puta. Htedoh da prsnem u smeh jer mi to njeno treptanje zalice na ljubavni sund ali se zaustavih i navrnuh onaj ostatak konjaka tek da izbegnem mogucnist da stvarno pocnem da se zacenjujem od smeha.
    Pa, znate gosopdjo rosita, i bizon da je tolike godine radio ovo sto ja radim postao bi majstor. verujte mi. Pokusah ja da ispadnem skroman i ujedno napravim salu.
    Ona me uhvati za ruku piljeci njenim crnim spanskim ocima u mene; ne gospodine moler, niko ne bi tako lepo zavrsio posao kao vi, a najmanje neki bizo. Tu se ona nasmeja i pokaza svoje lepe bele zube. Nije imala ni jedan kvaran zub i usta su joj mirisala na neki liker od mentola. Jhebi ga, ova hoce ljubav, hoce nekog da joj ulepsa ovo jesenje vece a ja sam umoran i prljav i verujem da su mi gace od cesanja znojave bulje prljave da nemoze biti gore.
    Imam jedno iznenadjenja za vas,rece ona i povuce me za ruku. Isli smo uskim stepenicama u njenu kancelariju koja se nalazila u bejsmentu. Ona otvori vrata a zatim i jedan orman sa flasama. Zatim izvadi jednu do pola ispijenu i nali mi je u kriglu a zatim sipa mineralnu vodu. Tecnost dobi neku ruzicastu boju i zamirisa tako prijatno da mi se nozdrvae otvorise .
    Sebi isto napravi i podigosmo case. U vase zlatne ruke majstore. za vase divne oci gospodjo. Popili smo napitak ija osetih kako mi telom prolaze zmarci, umor nestaje a ona spuzva medju nogama poce da se naduva i dize kao cepelin. Sta da se radi, divan ambijent, divna zgodna dama vlasnica jednog od najboljih restorana u njujorku, potencijalni noivi poslovi, krv ponovo juri mojim venama kao da sam 20 godina a obrazi crveni ...Gledaao sam je kako seda na raskosni otoman odmah do velikog pisaceg stola od orahovine i kako me pozudno posmatra. Majstore, niste bas sve uradili za ovu firmu, rece osmehom me pozivajuci na njene grudi koje su se ubrzano nadimale. Izgleda da je ona prokleta tecnost radila i kod nje i kod mene svom snagom i da su lepi trenuci strasti bili pred nama, trebalo je samo napraviti dva koraka i srusiti se u narucje vrele dame.
    Dama ima sve, tri restorana u njujorku, dva u los angelesu ko zna koliko u meksiku, ima sve, a eto zeli i malo zabave sa jednim majstorom ceteke. ko te **** damo, pomislih. samo je ovo splet okolnosti da smo dosli do ovog trenutka, ko zna da kojim slucajem se stvari nisu odvijale kako treba verovatno mi ne bi ni platili za posao ilista znam, mozda se nesto zalili, protestvovali, mrzeli, svadjali se. U jednom trenutku vasa strast je zazelela nekog a ja sam bio tu. Ne nemoze te vi imati sve sto zazelite. Dzo nije na prodaju,.Jebi se sa nekim drugim. To joj nisam rekao. Pogledao sam je sa smeskom, okrenuo sei posao prema vratima. zatim sam zastao pogledao je i rekao vrlo poslovno; nadam se da ste bili zadovoljni mojim poslom. Gledala me je u cudu. Zene koje imaju previse ne mogu da shvate da nije bas sve na prodaju. Izadjoh na ulicu i udjoh u sabvej koji je mirisao na mokracu. Do bruklina odremacu a onda u kadi punoj pene odmaracu se od onog prokletog posla,

  20. #20
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    ova pricica opsu Bukiju slucajno je upala ovdeili greskom. Izgleda da joj je sudjeno. Ponekad mislim da i price imajuneke svoje sudbine, bile kakeda su, mozda jednog dana postano stvarnost u ko zna kakvim novim svetovima koji ce biti kreirani. Naravno, kako se obicno desavaju najobicnije stvari, i svet je od takvih dogadjaja i satkan,talenat zivljenja je ponekad videtilepotu u obicnom. Citao sam skoro neke pismene zadatke u onim velikim vezbankama kakve smo imali u osnovnoj skoli.Pismeni zadaci moje sestre Ljiolje. Ona je daktilografkinja kod nekog sudije, obicna licnost reklo bi se, sa manama i vrlinama osrednjeg coveka tj zene. Neznam kako sam sacuvao tu vezbanku, otvorim pre neki dan i citam. Ona je sada zena, ima decu i bole je ledja od sedenja celog dana. A tada ta mala Ljolja napisala je takve pismene zadatke da ja umalo nisam zaplakao. Ocene su bilesve trojkei dvojke ali ucitelj je gledaoi ocenjivao gramatiku, interpukciju i sta ti ja znam, nije video iz zavese tih obicnih reci da se krije jedna dusica koje strepi i brine sta ce biti sa njom u zivotu. Uplasena do srzi, krila se iz neke svoje decije ljutnje vulgarnosti ....Nisam poznavao svoju sestru iako sam je cuvao i kupao kad su roditelji radili u drugu smenu a hranio je nekim grizevima koje mozda nisam ni dobro ohladio pa se mala seka 10 mladja od mene opekla. Da, obicni pismeni zadaci za mene su bili stivo kojemi je ulepsalo ove cesto sumorne dane u vrucem njujorku. Pozvao sam je iritiran i ponesen tim njenim pricama iz vezbanke. Bato, posalji mi pare upala sam u dugove...rekla mi je umesto pozdrava. Da, navalili zivotni problemi na moju seku, ne zale je ni malo. Ali lako je njoj, tu je bata iz amerike, zbog onih dana tamo u nekom malom stanu i koloniji pored fabrike i uspomena na to, nikada nece okrenuti ledja. Htedoh da joj kazem za pismene zadatke, za tu njenu vezbanku koja ni sam neznam kako se nasla u jednom starom kartoskom koferu, ali odustadoh. Odoh u jedan mol da joj vestern junionom posaljem neku kintu.
    Muz joj je imao infakt, deca polaze u srednju skolu, drva su jeftinija da se kupe sada a treba uskoro i zimnica...ej moja draga seko. kako nas je zajebo ovaj okean, kako nas je razdvojio i kako su nas vetrovi sudbine oterali tako daleko jedne od drugih. Ali ima stvari koje se nikada ne zaboravljaju, nikada, obicne stvari, kao recimo kad sam joj pred spavanje pricao price a ona me milovala poobrazu svojom malom detinjom rucicom kao da je mislila, imam ja moga batu, gde god da bude, on ce biti tu kraj mene. Roditelji su radili do kasno u noc a mi rasli i cuvali jedan drugo.......
    pa i ovo razmisljanje dodje spontano, bas kao i mnoga druga
    pozdrav
    Dzo

  21. #21
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    Žigolo


    Zapara strašna ovde u Bruklinu. Farbam neke obalne stubove na bruklinskoj strani i preznojavam se. Plavičasta magla od izduvnih gasova, pomešanih sa teškom vlagom, spušta se sa mosta nadole, kao neki nevidljivi dželat koji davi bedne, izmorene, farbom isprskane molere. Davi i steže svoju smrdljivu omču od otrovnih gasova. Davi polako. Pa još ove specijalne zajebane masne farbe koje dokrajčuju pluća, već puna kafanskog dima i šlajma, od nikada do kraja izlečenih molerskih bronhitisa i duvanskog dima.
    Farbam i gledam Marka, poslovođu, mog bivšeg pajtaša iz pariskih dana. Bio je nekada persona, kaskader, statista, žigolo po otmenim kvartovima Pariza, ali i po onim manje otmenim.
    A Marka sam znao još kao klinac. Naime, on je među prvima, davnih 60-tih, napustio naš mali gradić na Moravi, i u potrazi za avanturama, obreo se u francuskoj prestonici. Otišao je tiho, kao da se iskrada, kao da beži, jer tako se tada odlazilo. Plašili se ovoga što ostavljaju i onoga što ih tamo, u tuđini, viđenoj jedino na filmu, čeka.
    Jednog dana, godinu-dve kasnije, vratio se velikim francuskim kolima, “sitroenom” – ajkulom, sa pariskim registracijama, u elegantnom belom odelu i sa naočarima za sunce. Pravi Belmondo, mislili smo mi, mnogo mlađi od njega, i zapitkivali ga sve i svašta.
    U letnjoj bašti, pored reke, dok je muzika tiho svirala, on je nama mlađima pričao pariske doživljaje, smeškajući se, i pokazivao zlatni zub, tabakeru, zlatni sat, upaljač, ključeve od kola. Pušio je “žitan” i često podizao desnu obrvu, držeći cigaru na kraju usnica i imitirajući Belmonda.
    Mi bismo gledali u njega kao u nekog ko je, eto, uspeo da pobegne od dosadne i prašnjave moravske provincije, i zavideli i divili mu se u isti mah.
    Tog istog leta upoznao je najlepšu devojku u gradu, Lelu Prokić. Vozikao ju je u onoj ogromnoj francuskoj ajkuli od kola. Ona bi ga gledala zaljubljeno, a on bi nam u šali udarao čvrge, plaćao limunade i izigravao Belmonda. Pušio krajičkom usta i vrteo ključeve od kola. Te ključeve od kola, u stvari, nikada nije ni ispuštao iz ruku, čak bi ga čuli kako zvecka u tišini bioskopske sale, grleći lepu Lelu, čije su okice zaljubljeno svetlucale u mraku.
    Dolazio je kasnije skoro svakog leta, uvek nekim drugim velikim kolima, i uvek je vozio neku tek stasalu gradsku lepoticu.
    Godine su prolazile, a mi nismo više bili klinci. Dobijali smo nekako te prve pasoše i odmah u školskom atlasu tražili geografsku kartu Francuske i taj famozni Pariz, koji je tamo stajao i čekao samo nas. Upirući prstom u francusku prestonicu, govorili bismo: “Tamo je naš Marko, moravski Belmondo, najuspešniji čovek iz našeg gradića.”
    Zamišljao sam kako će se iznenaditi kad me bude video tamo, kako će me dočekati onaj njegov divni veliki osmeh, a kola i stan, sve ćemo to deliti.
    Jednog toplog julskog dana, našao sam se na pariskoj stanici Gar d’Lion, sa jednom torbom, 20$ u džepu i željom da nađem svog zemljaka koji će me uvesti u svet visokog pariskog društva. Njegove priče o Alenu Delonu, Sasi Distelu, Brižit Bardo, Iv Montanu, još su mi čučale u ušima i ja zakoračih na parisku kaldrmu, tražeći svog Marka.
    Obilazio sam danima neke kafane gde se skupljaju naši i raspitivao se za njega.
    “Je l’ to onaj moler, onaj jadnik što su ga skoro pustili iz zatvora?”, upita me jedan Ciga iz Kragujevca kome sam opisivao svog prijatelja, u jednoj kafani koja je mirisala na užegli zejtin i kiseli kupus.
    “Ma kakav moler”, ubeđivao sam ga ja, “on je uspela ličnost, glumi, vozi velika kola, nosi belo odelo, poznaje ličnosti iz visokog društva.”
    “Pa što ga onda tražiš po ovim našim birtijama? Idi, sine, u Mulen Ruž, Foli Beržer, Maksim, tamo je pariski krem, uspele bate i seke francuske prestonice, a ovde, u kafani Adriatik, možeš samo da nađeš dno ovog grada, patos, sinko, mame mi ciganske ako te lažem. Nego, mislim da si se ti prevario, znam ja tog molera i probisveta, živi sa jednom fufom u potkrovlju jedne zgrade obeležene za rušenje, u dvadesetom arondismanu. Velja Mesar zna njegovu adresu, a on ima radnju tu blizu, iza ugla.”
    Velja me je gledao pomalo sažaljivo, a zatim poče: . »Znam ga, taj tvoj Paraćinac, lopuža i moler je mnoge ojadio i prefarbao. Evo ti adresa pa se i ti usreći. Nadam se da nemaš mnogo para, da ne može da te opljačka, ali zajebaće te on već nekako, to mu je u krvi.”

    Vrata mi je otvorila jedna mala crnka sa prozirnim gaćicama i golim velikim grudima. Stajala je ispred mene, onako gola, i ravnodušno me gledala. Iza nje, tamo u dubini polumračne sobe, isto tako go, stajao je Marko i peškirom brisao karu.
    “Vi verovatno tražiti Marko?”, upita ona.
    “Jeste, tražiti Marko”, odgovorih zbunjeno.
    “Marko, tebe tražiti jedan dečko”, obavesti ga ona, i dalje gledajući i mereći me od glave do one torbe koju sam spustio na pod hodnika.
    Marko se još uvek brisao i upirao pogled prema vratima, pokušavajući da razazna ko to tamo u mraku hodnika, iza otvorenih vrata, njega traži.
    Vezivao se onim istim peškirom i lagano prilazio.
    “Otkud ti, Džo? Dale ti komunjare pasoš, a? A ti odmah požurio u Pariz!”
    Pružio mi je ruku da se pozdravimo, a ja je prihvatih, jer nije imalo smisla ne prihvatiti, iako sam znao da je do malopre vatao za vaginu ovu fuficu i brisao se dole.
    Šta sam mogao? Videh tamo na stolici njegovo belo odelo. Ležalo je prljavo i zgužvano.
    On je delovao nekako drugačije, nije to bio onaj Marko koga sam znao iz starog kraja, koji se u belom odelu i sa naočarima za sunce šepuri po našem gradiću, vrteći stalno one zveckave ključeve francuskih kola, dok mu najlepše devojke daruju poglede pune obećanja. Bio je to sada neko drugi, i u jednom trenutku pomislih da sam zalutao, da ovo nije Marko, već neki tip, propao i izgubljen u pariskom predgrađu, koga izdržava ružna pegava crnka sa velikim sisama, tankim nogama, skoro bez dupeta i rutom do pupka. Šta ću sad?, pomislih.

    “Ajde, uđi, sedi, odmori se, dobro došao u Pariz. Pa hajde, čoveče, pomeri se, nije bre sve tako crno kao što izgleda”, ubeđivao me je Marko. “Silvi, otvori jednu flašu vina da proslavimo dolazak mog druga. Ha, ha, ha, do juče je bio klinac, pecao ribe i plivao u onoj kaljavoj reci, igrao fudbal i trčao za neki klub, kao da ga neko juri, a sada, gle, izrastao i odmah jurnuo u svet. Hajde, živeli, Džo, i dobro došao!!!” . On diže čašu sa vinom i nazdravismo.
    Ona, Silvi, sada se tuširala, a vrata malog kupatila bila su otvorena i njeno malo dupence i velike sise izvirivali su naizmenično, kao da hoće da se igraju sa nama. Mi smo pili vino, a on naseče neke kobasice, kao da je znao da sam mrtav-gladan. Dobar je taj naš običaj iz starog kraja, da gosta poslužiš pićem i hranom. Gutao sam kobasice i pio ono kiselo vino.
    Marko me je pogledao, a onda pogleda i u pravcu kupatila i reče: . “Slušaj, Džo, Silvi nije loša, malo je histerična i luckasta, ali dobra je, nema srca da me izbaci, a ja pre neki dan izašao iz ćorke. Upao sam bio u neka govna, neki Korzikanci me gadno prešli, zastrašili, uplašili, pretili, napali. Prodao sam kola, iselio se iz stana i, evo, sada počinjem iz početka, po ko zna koji put. Došao si u najgore vreme, ali gde ima za jednog, biće i za dvojicu, kako kažu u našem kraju.”

  22. #22
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    NASTAVAK.............

    Ipak, Marko nije tako loš, mislio sam, iako ga je život trenutno šutnuo, on pokušava da mi pomogne.
    Celog leta sam ostao kod njega, radili smo tu i tamo kod nekih naših koji su održavali zgrade i čekali da odnekud naiđu neka bolja i srećnija vremena. Onda je on, u nekom restoranu, upoznao tu Grkinju. Njen otac je bio vlasnik ekskluzivnog restorana Sirtaki na Monparnasu, a ona željna dobrog ljubavnika i provoda bez granica. Čoveka koji je dobro poznavao oba ta posla, upravo je bila našla, a ja sam tu bio suvišan. . . . Čim je saznala za tu njegovu vezu, Silvi nas je obojicu izbacila iz stana, pošto se napila jedne večeri.
    Marko i ja, sa kartonskim koferima, stajali smo ispred jedne telefonske govornice i zvali Grkinju da je pitamo za prenoćište.
    “Ti, Mark, dođi, a tvoj drug mi ne treba”, čuo sam kako dopire iz slušalice telefonskog aparata. “Ne, ne, samo ti dodji…” . On joj je nešto objašnjavao, ali, izgleda, bez uspeha.
    Marko spusti slušalicu i okrenu se meni: . . “Slušaj, Džo, pozovi me sutra, gledaću da ti nađem nešto. Ja sada idem kod Grkinje, jebi ga, neće te… Pokušao sam da joj objasnim, ali nije htela da čuje.”
    Odlazio sam polako bulevarom Rospaj, ne znajući ni gde idem, a on je taksijem otišao u Grkinjin lep stan u latinskom kvartu. Iskreno, očekivao sam da će zbog drugarstva da odjebe Grkinju i da zajedno, kao stari pajtaši, potražimo neki jeftin hotel, ali se, nažalost, to nije dogodilo. Taksi je odavno otišao odvezavši Marka, kiša je počinjala, a ja sam išao, tražeći neki park i skrivenu klupu gde ću dočekati jutro.
    Tako smo se rastali Marko i ja. U Parizu se više nismo videli.
    Sreo sam ga posle mnogo godina, ovde u Njujorku, i, eto, desilo se da zajedno radimo, kao nekada davno u Parizu. Ali sada, opet, to nije više bio onaj “Belmondo”, žigolo, niti ona pariska ***** koja me je ostavila kao klinca od 18 godina na mračnom, pustom bulevaru Rospaj, dok je prva prohladna jesenja kiša polako prskala.
    Posle nekoliko meseci, Grkinja je izbacila Marka na isti način kao i Silvija, pa se i on našao na ulici. To mi je pričao ovde, u Bruklinu, kad smo se, iznenađeni, sreli posle mnogo godina.
    “Upoznao sam tada Živanu i oženio se. Živana je jedina mogla da podnese tipa kakav sam ja, a čim su stigla deca, ja sam se promenio. Očvrsnuo sam boreći se na onoj tvrdoj, džombastoj, pariskoj kaldrmi, i nije bilo mrdanja. Onda, jednog dana, rešismo da dođemo u Njujork, gde je Živanin otac živeo sa njenom maćehom. Ubrzo joj umre otac, a i maćeha nije dugo čekala, pa i ona za njim. Mi se tako, dragi moj Džo, uselimo u njihovu kuću u Grin stritu, ovde u ovom zajebanom Bruklinu.”
    Te večeri je Marko pričao o svemu i svačemu, i ja shvatih da je sada porodični čovek i da uglavnom razmišlja o deci, ženi, kući i sličnim porodičnim preokupacijama.
    Ja sam još uvek bio ptica selica i nimalo mu nisam zavideo na porodičnom životu u koji je zauvek ušao. Tu vrstu života ja sam video kao ropstvo i zamku u kojoj su umirale sve one lepote slobodnog života. . . . Posmatrao sam ga i nisam mu ni zamerao što je one noći otišao taksijem da spava u toplom krevetu one razvratne Grkinje, ostavivši me na kiši, samog i bez ikakvog iskustva, da se nosim sa životom koji mi je pripremao još mnogo noći na tvrdim klupama pariskih parkova.
    Ništa nisam hteo da ga pitam. Pustio sam ga da mi priča, da se nesvesno pravda, da traži u mom ravnodušnom pogledu razumevanje i praštanje.
    Na kraju, kada smo već odocnili, podigoh čašu i nazdravih mu: . “Hajd’, u zdravlje onih divnih dana pored reke Crnice u Paraćinu, gde smo i ti i ja, moj dragi Marko, bili neki drugi momci, koje ova borba po svetu još nije iskvarila i izmorila.”
    “Živeli!”, reče on, gledajući me nekako setno i tužno.
    Ispismo do dna čaše i rastasmo se.
    “Vidimo se sutra, Džo”, reče mi on tada i ode, ne okrećući se.
    “OK, moj Marko”, jedva promumlah.

  23. #23
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    Majstor Pera

    St ace mo sad? Ostali smo konacno bez prebijene pare. Sta ciniti crni Pero?
    Pera gleda u kapu koju je tek skinuo ulazeci mrtav pijan u kucu. Deca I zena sede kao neke sudije za stolom I gledaju pijanog Peru koji je za dve noci potrosio citavu platu I konacno dosao kuci bez para.
    Pa dokle ce mo ovako? Sta da radimo? Da se zaduzujem opet od komsiluka I da mi se svi smeju. Peraa se opet napio, igrale mu pevaljke na stolu u kafani zlatno burence a sad pred kucnim sudom sedi I smrdi na alcohol I duvan I cese se po glavi.
    Dokle ces da pijes? Pita ga I najmladji sin Zoki. Tata, opet si se mnogo napio, popio si sve pare od plate. St ace mo sad da radimo? I drugi sin nesto dodade a dve devojcice od tri I cetiri godina sede I gledaju pijanog oca.
    Kuku Pero nesreco jedna, zasto to uradi? Sto popi sve pare?
    Pa ja sam takav, Takav sam ti ja Rado od kako znam za sebe. Nesreca jedna.
    Gde ja tebe da nadjem, gde za tebe pijanduro da se udam, a mogla sam mnogo bolje da prodjem, Trazio me I Obrad traktorista, cak I jedan pomocnik geometra iz Raznja. Sad bi bila gazdarica a ne puka sirotinja, zena pijanice….tu ona poce da place. One dve devojcice zaplakase zajedno sa majkom gledajuci ljutito u oca.
    Sta cu, takav sam. Kad god udjem u tu prokletu kafanu ja se Rado promenim. Lepo pre dva dana primim ja koverat sa platom I stavim u unutrasnji dzep I kazem sam sebi, mrtve mi majke Radojke, kazem sam sebi. Ti si Petre zenjen covek sa cetiri deteta, dva muska I dva zenska, zena domacica, imamo mali stan I avliju sa supom. Idem ja sad pravo kuci pa lepo za ovu subotu I nedelju idemo da kupujemo deci knjige I tasne za skolu I ovim malim curicama haljinice I carapace I sve sto treba, ide jesen. I tako ja idem a onaj Lajos, madjar, sto se stalno besi u javnom kupatilu pa ga uvek nekako skinu sa konopca I povrate, sretne me I kaze; Pero, samo se jednom zivi, ajd u tu cast da popijemo po jednu. Kako da odbijem Lajosa, nesrecnika jednog, ni kuce ni mace nema, nemam srce I udjemo mi u tri burence kafanu. I sta dalje da ti pricam, pevaljke uvek znaju pravu pesmu, pice , klopa I pesma do zore. Popi ja Rado I sve te sveske I torbe za skolu I ovim devojcicama haljinice I eto, sta cu sad? Da idem da se besim kao Lajos jer to hocete? Nisam ja da zivim, nisam ja zasluzio ovako divnu porodicu, ovakvu domacicu I ovakvu decicu. Idem da se besim, ne, necu vise da zivim, stidim se da zivim, stidim se. Evo skidam kajs I sad cu da se besim. Pera prebacuje kajs preko jednog klina na zidu I vezuje omcu. Stid me je da zivim, ocu da se obesim….Zena I deca vrisnu u plac I nedaju mu da se besi. Vuku ga po kuci a on zapeo pa hoce. Nemoj crni Pero da se ubijas sta cu ja sa ovoliku decu sama. Place I vristi Rada. Deca zapomazu a komsije se vec okupljaju. Nemoj Pero, ***** pare, majstor si ti , zaradi ces ponovo. Sta je bre para, hartija, a ti tvoj zivot da das za hartiju a? nisi valjda lud. Tesi Peru cika Mile limar I tapse ga po ramenu. Pogledaj kako divnu porodicu imas bre, decica, pa zena pa imas I puno rodjaka, pa bas oces sve da ih razalostis , nemoj. Ajde obecaj.vice cika Mile. Obecaj nam da neces da se besis tato vicu I deca. Ne ostavljaj nas Pero, sta ce mo sami na ovaj svet, vristi zena Rada.
    Pera sede za sto I gleda narod oko sebe. Pa dobro necu, ali da mi obecate a ce da budete dobri, ajde obecajte mi. Bicemo dobri , obecavaju deca I zena. Pera ih sav srecan I pijan grli I ljubi I od alkohola I srece place,
    Utom naidje Lajos Madjar. Sta se ovo desava ovde, jeli narode kakva je ovo guzva.
    Nista narocito, objasnjava cika Mile, Pera hoce da se besi.
    Pa jer se obesio? Pita Lajos razrogacivsi upitno oci.
    Ma nije , vidis ga valjda kako stoji I place.
    Pero brate , sta se desilo? Nisam se obesio, a bas sam hteo, ali eto nisam.
    Alal ti vera, uspeo si da pobedis ono sto ja cesto nisam mogao, tu zelju da zauvek zaspim, razumes, to ponekad toliko zelim, ali me uvek neka budala skine sa konopca. Ali koga briga za Lajosa, ni kuce ni mace ja nemam, a Lucika me odavno ostavila. A ti imas bre tako lepu porodicu, decicu. Alal ti vera. Idemo da proslavimo to u neku kafanu. Idemo Lajos placa.
    Pera pogleda u zenu I decu pa im kaze ; sacu ja da se vratim. Idem sa cika Lajosem da ga ispratim I odmah dolazim. I tako odose oni u kafanu a narod se razidje. Tako je to obicno oko prvog u mesecu, kad ljudi prime plate u tim sivim radnickim kolonijama tamo po toj nasoj Srbijici. Nemoze da se kaze da nije bilo zanimljivo.
    A za Peru pitate? Davno je to bilo. Sad je on sa zenom u Kanadi. Tamo provede sest meseci dok je toplo, tu , prvo kod starije cerke u Toronto pa onda kod mladje u Montreal. A kad zaduvaju oni kanadski ledenjaci onda Pera I zena mu brisu dole kod sinova u San Dijego. Secanja na radnicku koloniju I te pijanke svakog meseca oko prvog kad prime platu; ostala su kao neke davna izbledela secanja, nesto kao da se nikada nije ni desilo, a jeste, desilo se, da se ne kunem u majku…..

  24. #24
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Obicni Ljudi

    dragi prijatelji, zavrsavam ovo druzenje sa vama sa ovih nekoliko prica o obicnim ljudima. To je neki moj brzi izbor iz secanja i pribeleski o meni dragim licnostima koje ne bih zeleo da nestanu iz secanja mojih drugara i mene licno.
    toliko i drago mi je da ima ovakvih mesta gde covek moze da eto zabelezi dogadjaje odavno otisle sa vetrovima zaborava...
    Dzo

Slične teme

  1. Obicni Ljudi
    Autor nik_kok2 u forumu Televizija, radio i novine
    Odgovora: 18
    Poslednja poruka: 11.04.2007., 08:56
  2. Odgovora: 60
    Poslednja poruka: 09.11.2006., 00:00

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •