Jerome David Salinger

etotako

etotako

Domaćin
Banovan
Poruka
3.568
Ko je bio on?
Da li imate neko mišljenje o ovom autoru?
Napišite svoje mišljenje ili ono što znate o njemu... molim vas bez citata iz enciklopedija

Zanima me šta vi mislite, znam i onako puno o njemu, napisaću neke svoje impresije... malo kasnije...

Tumačenja nekih književnih kritičara takođe ne želim da čujem na ovoj temi...

hoću autentične utiske
 
Tako počinje moj omiljeni roman iz detinjstva.

Selindžer je rođen 1919.godine. Otac mu je bio Jevrej koji se obogatio 30-ih godina 19. veka na uvozu sira :D i šunke iz Evrope, a majka Škotskog porekla, navodno bivša glumica. Odrastao je na Menhetnu, lucky bastard. Kao mali je želeo da postane pisac i glumac. Ovo nije neka egzotika kada se ubaci u njegovu okolinu. Ništa progresivno, ništa ekscentrično... Počeo je da piše u petnaestoj godini. Ono što mene iznenađuje je sledeće:

On upisuje vojnu akademiju (neku vrstu vojne srednje škole u mom slobodnom prevodu na svakodnevnim jezik).

On je znači razmažen i osetljiv, nikad nije oskudevao, najveći luksuz visoke klase mu je bio uvek dostupan. Njega su roditelji pazili i mazili, otac je hteo da on nasledi njegov uspešan posao, a sa druge strane je želeo da postane glumac, očigledno po ugledu na majku. Videćemo kasnije da je imao punu podršku roditelja i za svoja dva neuspešna pokušaja studiranja. Ukratko: jedan lagodan i bogat život u svakom pogledu.

Kako je on dospeo u vojnu školu? Ne poznajem društvo tog doba, ne znam šta je tada značilo poslati dete na vojnu akademiju, ali iz američkih filmova obično su to radili razmaženim dečacima da ih malo spuste na zemlju. Uopšte se ne oslanjam na ovu pretpostavku, možda i nije poslat, možda je to bila njegova odluka. Ne znam kakav imidž su imale škole, možda je to bio znak prestiža :roll:
Ovo je prva mutna tačka u mojoj analizi.

Ono što znam o vojnim akademijama tj. o vojsci je da tamo caruje, citiraću svog simpatičnog i bivšeg profesora Teorije Organizacije, "red, rad i disciplina". Individualnost utopljena u zajednički glas, sinhronizovano, spartanski, potisnuto... I jeste, njegovo pisanje svakako nosi taj pečat, potiskivanje individualnosti i konflikt zbog njega... nesposobnost da se ona ispolji, kao nedostatak hrabrosti... ne, ne, trčim pred rudu...

Dakle, čovek je završio tu školu. Ujedno ovo je i jedina škola koju je uspeo da završi. Dva puta je pokušao sa visokim obrazovanjem, ali je veoma brzo odustao. Nije mogao da se uklopi, osećao se otuđeno. Ako mu nije odgovarao protokol i discplina kako je onda preživeo vojnu akademiju?

Ovo je meni prvi ključni momenat u kom se ne slažem sa zvaničnim tumačenjima njegovog lika i dela. Ako je on ličnost koja ne trpi ograničenja kako je zaboga preživeo vojnu akademiju? Moje mišljenje je upravo suprotno i ja kažem da je njemu upravo to falilo. Čim nije imao strog režim odlutao je i osećao se otuđen, nije bio deo neke veće celine, nije imao hrabrost.

čujemo se kasnije
btw, ovo je najbolja tema na čitavoj Krstarici :D
 
Osećaj koji se u meni razvija kada čitam Selindžera je nešto poput večne predigre. To je ono potiskivanje o kom sam pisala. Ovo je vrlo stimulativna tehnika, ali onda kada završi priču osećate se nezadovoljno... on vas stalno golica i uvlači, a onda prosto završi... i tako...

Mislim, zašto neko želi da piše tako?
 
Mnogi su vezivali Lovca za nekakvu vrstu pubertetske literature. Mozda je i to donekle bio, ali tu vrstu duhovnosti i specificnog humora nesvojstvenog sredini i podneblju u americkoj umetnosti sam zapazio jedino kod velikog maga Woody Allena.
 
marlon:
Mnogi su vezivali Lovca za nekakvu vrstu pubertetske literature. Mozda je i to donekle bio, ali tu vrstu duhovnosti i specificnog humora nesvojstvenog sredini i podneblju u americkoj umetnosti sam zapazio jedino kod velikog maga Woody Allena.
Kliknite za proširenje...
Ne znam zašto se naježim kada ti kažeš "mag" :wink:
U redu, ali možeš li malo bliže da to objasniš... ne želim da te stavljam u neprijatnu situaciju. Zašto misliš da je on bio nesvojstven. On je bio izuzetno popularan, da je neka teška avangarda to ne bi tako bilo... ili se varam?
 
etotako:
marlon:
Mnogi su vezivali Lovca za nekakvu vrstu pubertetske literature. Mozda je i to donekle bio, ali tu vrstu duhovnosti i specificnog humora nesvojstvenog sredini i podneblju u americkoj umetnosti sam zapazio jedino kod velikog maga Woody Allena.
Kliknite za proširenje...
Ne znam zašto se naježim kada ti kažeš "mag" :wink:
U redu, ali možeš li malo bliže da to objasniš... ne želim da te stavljam u neprijatnu situaciju. Zašto misliš da je on bio nesvojstven. On je bio izuzetno popularan, da je neka teška avangarda to ne bi tako bilo... ili se varam?
Kliknite za proširenje...

Ma ne, mag u pozitivnom smislu. Btw. kada sam bio mladji nisam odmah uocio filigranske nivoe humora koji provejava iz njegovih filmova. Nisam posmatrao film kao neku vrstu naracije, vec cisto kao audiovizuelni dozivljaj. Naravno sa godinama covek sazri i eliminise neki put sekundarne vizuelne dozivljaje i skoncentrise se na sustinu. Onda sam shvatio svu dubinu njegovih filmova. I tada sam razumeo i Sellingera.
 
marlon:
Ma ne, mag u pozitivnom smislu. Btw. kada sam bio mladji nisam odmah uocio filigranske nivoe humora koji provejava iz njegovih filmova. Nisam posmatrao film kao neku vrstu naracije, vec cisto kao audiovizuelni dozivljaj. Naravno sa godinama covek sazri i eliminise neki put sekundarne vizuelne dozivljaje i skoncentrise se na sustinu. Onda sam shvatio svu dubinu njegovih filmova. I tada sam razumeo i Sellingera.
Kliknite za proširenje...
Razumela sam, samo sam se malo našalila :)
Tvoj način gledanja filmova je u startu bio drugačiji od mog. Ja retko primećujem stvari koje si ti u startu gledao. Ali tvoj pristup filmu je profesionalan, znači odmah je bilo jasno čime ćeš se baviti. Sa druge strane, meni su odmah bili jasni ti suptilni delovi koji provejavaju kroz film ili priču, dok su neki krupniji odlazili u drugi plan. I sada sam se setila šoka koji je doživela moja prijateljica koja me je odvela u pozorište na komediju, a ja sam izašla gotovo uplakana i deprimirana.
 
etotako:
marlon:
Ma ne, mag u pozitivnom smislu. Btw. kada sam bio mladji nisam odmah uocio filigranske nivoe humora koji provejava iz njegovih filmova. Nisam posmatrao film kao neku vrstu naracije, vec cisto kao audiovizuelni dozivljaj. Naravno sa godinama covek sazri i eliminise neki put sekundarne vizuelne dozivljaje i skoncentrise se na sustinu. Onda sam shvatio svu dubinu njegovih filmova. I tada sam razumeo i Sellingera.
Kliknite za proširenje...
Razumela sam, samo sam se malo našalila :)
Tvoj način gledanja filmova je u startu bio drugačiji od mog. Ja retko primećujem stvari koje si ti u startu gledao. Ali tvoj pristup filmu je profesionalan, znači odmah je bilo jasno čime ćeš se baviti. Sa druge strane, meni su odmah bili jasni ti suptilni delovi koji provejavaju kroz film ili priču, dok su neki krupniji odlazili u drugi plan. I sada sam se setila šoka koji je doživela moja prijateljica koja me je odvela u pozorište na komediju, a ja sam izašla gotovo uplakana i deprimirana.
Kliknite za proširenje...

Ma ni ja nisam vise siguran cime se bavim, ali to je nebitno u ovoj prici. Niti ja umem da se izrazavam kao ustogljeni kriticari niti nameravam. Znam samo nekoliko stvari a one su mi dovoljne: da je to autor a narocito Lovac, literatura koja moze uvek da mi vrati samopouzdanje ma koliko bio star ili mlad. Evo primer. Scena na mislim autobuskoj ili zeleznickoj stanici kada Holden cita medicinski casopis i gleda svoje lice u stanicnom ogledalu i poredi sa licem coveka pred smrt. Situacija koja se dogadja neki put u zivotu svima nam ali Selinger je to doveo do paroksizma.

Inace znam da je sluzio vojnu skolu, a ono sto si rekla da ne znas kako je tamo -"bolje sto ne znas"- jer ne mozes ni da shvatis kako taj drill deluje na senzibilitet nekog, pogotovu umetnika.

Na drugom forumu sam citirao mozda najveceg reditelja svih vremena pokojnog Stanley Kubricka i sto je najzanimljivije od svega, on se odusevljavao filmova Woody Allena, a jedna od omiljenih knjiga mu je bio Lovac. Fascinantno.
 
etotako:
Lanfear:
Prezirem Selindzera.
I njega kao lichnost, i njegovo djelo.
Kliknite za proširenje...
Zašto?
Ovo je interesantno... baš zbog tako extremnih reči. Da li se inače tako izražavaš ili zaista gajiš tako intenzivne emocije prema njemu. Molim te, reci mi nešto o tome.
Kliknite za proširenje...
Ne, ne izrazavam se tako bez razloga.
Uh... evo:

Od Selindzerovih djela prochitala sam samo "Lovca u zitu".
U samom startu mi se nije dopao. Naravno, istrajala sam do poslednje stranice. Prvo, jer sam mislila da mozda grijeshim, da je to samo neka bezrazlozna antipatija, a onda, kada sam odmakla josh koju glavu, chisto da bih je prochitala, jer ne volim nishta da ostavljam nedovrshenim.

Selindzer je pokushao kroz chitavu prichu da provuche osamljenost glavnog junaka, egzistencijalne strepnje, zatim borbu i vjechiti bunt protiv lazi, licemjerja, dvolichnosti... i trebalo je da ispadne da je "Lovac" u stvari pricha o samom autoru romana (naravno, ne mislim na dogadjaje u knjizi, vec na osjecanja i unutrashnja Kolfildova prezivljavanja i bitke).

Kao prvo, roman je po meni vrlo traljavo i povrshno napisan. Nadam se da necesh veliku paznju pokloniti mome godishtu i reci da ja, kao 15-ogodishnjakinja nisam kompetentna da dam takav sud. Prochitala sam dovoljno knjiga da budem u stanju da prepoznam kvalitet kada ga vidim.
Kao drugo, zar iko ko je zivio izuzetno lagodnim zivotom u kome mu apsolutno nishta nije nedostajalo (chak ni podrshka okoline), zivotom u kome nije postojala ni najmanja opasnost za njegovu egzistenciju, ochekuje da cu ja povjerovati u prichu o njegovoj osamljenosti i vjechitoj borbi protiv lazi i nepravde? Izvini, ali Selindzer je morao biti mnooogo bolji pisac da bi me uvjerio u takvo neshto.

Sa druge strane, imamo, hmmm... na primer, Bukovskog.
Taj chovjek je genije.
Henri Kinaski je jedan od najupechatljivijih likova na koje sam naishla i na koje cu ikada naici.
Vidish, njegova knjiga "Post Office"... tako je stvarna. Ni u jednom jedinom pasusu se nije desilo da posumnjam kako iza chitave priche stoji neko ko ne osjeca svakim svojim atomom djelo koje stvara, koji zna shta pishe i zashto to pishe-zato shto je i sam prezivio isto. Sa Selindzerom je, naravno, bilo sasvim drugachije.
Mozda nisi upoznata, ali Bukovski je imao zivot prepun krajnosti: godinama, shtavishe, mozda chak i decenijama je pretjerivao sa konzumiranjem alkohola, i ta samo-destruktivnost je naravno doprinijela tome da on nije medju zivima od 1996. godine (rodjen je 1921. dakle, umro je u 75-oj).
Bavio se svim i svachim: od beracha voca, preko klosharenja i poshtanske sluzbe do pranja mrtvaca.
O njegovim unutrashnjim ponorima da ne govorim. Ako se samo malo dublje zagrebe ispod povrshine, lako se moze uvidjeti duboki ochaj koji je osjecao, jad i beznadeznost, shto sa Selindzerom nije sluchaj. Smatram da je Bukovski za njega genije, ma ne genije, Bog i u tom mishljenju me apsolutno nishta ne moze (niti ce) uzdrmati.

Mogla bih ovako danima... ali Charles Bukowski nije tema, zar ne?

Blah. Dovoljno sam rekla.

Vratimo se Selindzeru.
 
Pre nego što nastavim sa svojom analizom Selindžera napisaću ukratko šta ja osećam prema njemu.

Prvo sam bila potpuno oduševljena. Prvi kontakt sa njim je bila priča Teddy. Imala sam zadovoljstvo da se družim sa jednim čovekom koji je diplomirao englesku književnost na Cambridge-u. Imala sam 18 godina i bila sam naravno zahvalan učenik, san svakog ko se bavi oblikovanjem mladih umova, donosio mi je svakakve tekstove o da o njima raspravljamo i kada me je dobro upoznao doneo mi je i tu priču, rekao da misli da će mi se to dopasti. Da, bila sam potpuno fascinirana, posle mi je ostavio i čitavu knjigu For Esme, with love and squalor. Shvatila sam prvi put da nisam sama. On je bio moja uteha.

Posle sam pročitala i ostalo... Bila sam veoma nezadovoljna prevodima i nabavila sam sve knjige u originalu. One su bile moje blago. A onda sam nešto novo shvatila. Šta i kako... videćemo u sledećim epizodama.
Slobodno mogu reći da između mene i njega sedi jedan čudan odnos ljubavi i mržnje/prezira. Nekako sam raskrinkavanje misterije iza ovog fenomena povezala sa velikom misterijom svog odrastanja.
 
Nastavljamo...
1937-1938.g. otac ga je poslao u Poljsku i Austriju da bi se upoznao sa porodičnim poslom i zainteresovao za njega, naravno. Šta nije u redu sa ovom slikom?

Da li se sećate da je Selindžerov otac Jevrej? Da, Jevrej iz Evrope. Pretpostavljam da je otišao u posetu kod nekih poslovnih partnera i/ili rođaka, ali nije to tako bitno, nego pretpostavka da je on bio u kontaktu sa Jevrejskom zajednicom.

Kakvo je bilo stanje u tom delu Evrope tih godina?

Antisemitizam je uveliko uzeo maha. Još 1933.g. Hitler je doneo prve zakone koji su diskriminisali Jevreje tj. novi nacistički režim im je uskratio mogućnost zaposlenja u državnoj službi i upis na visoke škole. Postepeno se širila lista zabrani, na primer: uskraćeno im je državljanstvo, sve više poslova im je bilo nedostupno, nisu smeli da poseduju automobil, izbacivani su iz državnih škola... a onda se desila i Kristallnacht u novembru 1938.g. Uz uverenje da ste upoznati sa ovim istorijskim događajima nastavićemo sa pričom o Selindžeru.

Jevreji širom Evrope su bili upoznati sa opasnošću koja je upirala prst u njih sa svih strana. Mene sada izuzetno zbunjuje činjenica da je mladog Selindžera, još uvek tinejdžera otac poslao u tu izuzetno nezdravu sredinu. Da li se ovde ponovo naslućuje onaj spartanski duh ili je njegov otac daleko od istorije, udobno smešten u svom stanu na Park Aveniji živeo u svetu snova? Ali on je pretpostavljam svakodnevno ili bar vrlo često bio u kontaktu sa svojim Evropskim partnerima. Kako je moguće da nije bio svestan situacije u koju šalje svoje dete?

Podsetimo se:
main_hitler.jpg

radical_hitler_youth_main.jpg
 
etotako:
Posle sam pročitala i ostalo... Bila sam veoma nezadovoljna prevodima i nabavila sam sve knjige u originalu.
Kliknite za proširenje...

Zanimljiva konstatacija. Isto se i meni desilo. Samo obrnuto. Prvo sam ga citao u originalu, a posto u to vreme nisam imao perfektno znanje engleskog, ponovo sam procitao sa prevodom. Tada nisam odmah primetio razliku, ali kod sledeceg citanja se nisam dvoumio. Iskljucivo original. Preporucujem svima koji mogu, pogotovo fiction literaturu da citaju u izvornom obliku jer nijedan prevod, ma kako kvalitetan i ozbiljan bio, ne moze da priusti to zadovoljstvo. Naravno, predispozicija za znanjem jezika je neophodna.
Od pripovedaka se secam kao kroz maglu Dana za banana-ribe, bilo je dosta davno.... Ne znam pokusacu da nadjem negde Teddyja i da se vratim malo u detinjstvo. Bilo bi zanimljivo. :wink:
 
Зашто мислиш да је уопште важно чиме се бавио у животу, коју школу је похађао и како се осећао у њој, где је путовао...и све то? :roll:

Мислим, интересантно је прочитати...али не видим да је битно за доживљавање његових дела...
 
Ne, nisam fascinirana Selindžerom.

Ono što ja radim na ovoj temi je raskrinkavanje jednog kontraverznog autora. Ljudi koji su upoznati sa njim znaju o čemu pričam, a drugi će morati malo da sačekaju. Njegovo delo se ne može odvojiti od ličnosti, ono je deo njega. Neki detalji iz života mogu nam dati odrednice u tumačenju (jer nisam u situaciji da razgovaram sa njim, tj. upoznam ga lično, koristim ono malo podataka što imam) i bez njih sve bi ostalo na mom lošem osećaju i intuiciji koja mi govori da se on lažno predstavlja.

Ovo što pišem nisu citati, nego je moje lično viđenje, a to zahteva vreme i energiju. Pišem polako to što imam, nema razloga za nestrpljivost... a sve se nadam uključiće se još neko sa svojim mišljenjem i emotivnim doživljajem. Nije tema da ja vama pričam o njemu, nego da razmenimo mišljenje. U suprotnom, tekst bih jednostavno zakačila u svoj blog.

Ne želim više da ulazim u raspravu o propitivanju isravnosti mojih motiva, ne želim da preskačem stepenice u svojoj prezentaciji Selindžera. Ako vas zanima, čitajte, ako imate nešto da kažete na temu Selindžera (lika i dela) molim Vas da se uključite.
 
Hellen:
Зашто мислиш да је уопште важно чиме се бавио у животу, коју школу је похађао и како се осећао у њој, где је путовао...и све то? :roll:

Мислим, интересантно је прочитати...али не видим да је битно за доживљавање његових дела...
Kliknite za proširenje...

Upravo tako. Uz to, Selindžer je, gotovo zaverenički čuvao svoju privatnost. Mislim da nikada nije dao nijedan intervju, tako da se do biografskih podataka ovog pisca nije moglo doći ni preko uticajnih veza, niti moćne američke štampe. Sve kasnije što se moglo pročitati o njegovom životu, puko je nagađanje.
Što se tiče ličnog doživljaja koji sam imao čitajuči Selindžeram , svakako da mi je u periodu čitanja Lovca, Holen Kolifild bio omiljeni junak. Njegove kasnije knjige su daleko intelektualnije i bolje pisane. Novela, zapravo klasična priča "Savršen dan za ribu bananu" je po meni najbolje što je napisao, "Visoko podignite krovnu gredu, tesari" sam sa zanimanjem čitao, pa da pomenemo i to.
U periodu adolescencije bio mi je drag, a onda je došlo vreme izađe iz bermuda i počne čitanje sadržajno sasvim drugačije i bogatije literature.


 
HeBePoBaTaH_:
Uz to, Selindžer je, gotovo zaverenički čuvao svoju privatnost. Mislim da nikada nije dao nijedan intervju, tako da se do biografskih podataka ovog pisca nije moglo doći ni preko uticajnih veza, niti moćne američke štampe. Sve kasnije što se moglo pročitati o njegovom životu, puko je nagađanje.
Kliknite za proširenje...
Neću se baviti onim što se ne zna pouzdano o njemu. Imam samo još nekoliko biografskih referenci da izložim pre nego što krenem sa nečim drugim.
 
Sto se zaverenickog cuvanja privatnosti niti je Selindzer prvi a niti poslednji umetnik koji se drzao tog principa. Napred navedeni S.Kubrick iako nije bio knjizevnik, bio je ekspert u "zaverenickom cuvanju privatnosti". To je toliko otislo daleko da je tokom rada na zadnjem filmu svojevoljno bio izolovan cak i od porodice. Nema nista cudno u tome. Svako ko ima prilike da se druzi sa umetnicima zna koliko je je to normalna pojava te da je danas to mnogo teze, nego u vreme kada je Selindzer stvarao.

Svako odredjeno delo dozivljava na ovaj ili onaj nacin, mozda je Lovac adolescentno delo ili krajnje studiozno kao Leonardovi traktati, bitan je samo subjektivan dozivljaj svakog od nas.

Kao sto rece Selindzer u predgovoru svojih Devet prica citirajuci koan :"Znamo kako zvuci pljesak sa dve ruke, ali kako zvuci pljesak samo jednom rukom?"
 
Nakon povratka iz Evrope okušao se još jednom (drugi put) u univerzitetskom životu. Međutim, već nakon prvog semestra odustaje. Mada je pisao i za stundetske novine u toku tog jednog semestra on je osećao nezadovoljstvo, otuđenost i cela ona standardna Holden priča.

Mene čudi odustvo literarne reakcije na događaje koje je iskusio u Evropi. Da li je moguće da jedna osetljiva umetnička duša ostane ravnodušna na rasizam koji je besneo na Starom kontinentu?

Dakle, vratio se u New York gde je 1940.g. upisao neki kurs (noćnu školu) na Kolumbiji kod Whit Burnett-a koji je poznati urednik i vlasnik magazina Story. Da li je slučajno prvi put objavio priču baš u magazinu Story te 1940. godine? Očigledno je našao podršku i prijateljstvo u Whit Burnett-u. Za Story je pisao priče za masovnu potrošnju. Opet nigde ne vidimo političku i društvenu svest, altruizam, borbu za ljudska prava, nego površni konformizam... upravo ono što preziru njegovi junaci.

Pomoć koju mu je pružio njegov zaštitnik, promoter, Whit Burnett me je neodoljivo podsetila na situaciju sa Mr. Antolini-jem iz Lovca u žitu kojeg je naš Holden nakon što je ovaj pružio ruku optužio za neprilične namere prema njemu, ali o tome nešto kasnije.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top