Sukob izmedju naprednih,prozapadnih snaga i nazadnih,nakaradnih snaga u Srbiji traje 200 godina
Napredna stranka nije imala vojnički čvrstu organizaciju, pa ni vođu. Njeno stvaranje podstakli su najobrazovaniji ljudi u Srbiji toga vremena među kojima su se izdvajali: Milan Piroćanac, Stojan Novaković, Milutin Garašanin i Čedomilj Mijatović. U njihovom programu bila je, posle sticanja nezavisnosti, izgradnja Srbije kao moderne evropske države. Uvereni, najviše Milan Piroćanac, da institucije modernog društva neće, same po sebi, dovesti do promene patrijarhalnog društva, oni su modernizaciju Srbije razumeli kao sinhroni proces: političke slobode (obavezno osnovno obrazovanje); zdravstvena zaštita naroda i podizanje zdravstvene kulture; privreda (izgradnja železnice, osnivanje banke); trgovina (čitav set trgovinskih konvencija sa evropskim državama i SAD); stajaća vojska; odvajanje crkve od države.
Program Srpske napredne stranke zasnivao se više na spoljnim i unutrašnjim interesima zemlje nego na ideologiji. Tako profilisan, on je i mogao da privuče pripadnike raznih profesija i slojeva srazmerno njihovom učešću u ukupnom broju stanovnika Srbije čijih je devet desetina činio seljak.
Naprednjaci se nisu zadovoljavali time da patrijarhalni sadržaj samo odenu u evropsko ruho. Oni su težili, naročito za vreme vlade Milana Piroćanca, da dovedu do brze promene samog sadržaja. U tom naporu oni su se, posle Berlinskog kongresa, oslanjali na Austro-Ugarsku.
Već samim tim što su težište stavili na razvitak Srbije kao moderne države, što su, kako je Nikola Pašić pisao važnom ruskom diplomati, “hteli s mesta da Srbiju pretvore u kakvu zapadnu državicu”, naprednjaci su se, po radikalima, udaljili od zavetnih ciljeva, od oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. Bilansirajući negativne učinke vladavine Srpske napredne stranke, Nikola Pašić je, sa mesta predsednika Vanredne Narodne skupštine koja se sastala 1. oktobra 1889. godine u Beogradu, ukazao upravo na njen raskid sa tradicionalnom politikom, što je značilo sa vrednostima imanentnim slovenskim ustanovama u unutarnjoj i sa osloncem na Rusiju u spoljnoj politici. Zbog toga naprednjaci nisu bili samo stranka koju je trebalo skinuti sa vlasti, već neprijatelj naroda kojeg je trebalo fizički uništiti i iskoreniti. Obračuni 1887. i 1889. godine, oba puta za vreme vlade radikala, imali su upravo to za cilj.
Tada se dogodilo da su naprednjaci, koji više nisu bili na vlasti, održali jedan zbor u bašti Velike pivare, na kojem je bilo prisutno 2000 ljudi. Ali, naravno, nova vlast nije bila zadovoljna što bivša vlast nešto organizuje. Na kraju zbora, poletele su silne kamenice na naprednjake. Tu se pojavio tadašnji vajni ministar unutrašnjih dela i on im je rekao da se ništa ne brinu, sve je pod kontrolom. Ali pri izlasku, ponovo su počeli da ih kamenuju i kako kaže jedan izvor – kamenice su padale na njih kao da ih neko posipa žitom. I, kako kaže Slobodan Jovanović, to je bio prvi put da Beograd vidi bunu fukare. Beograd se nije mogao povratiti od čuda da sokački ološ sme kamenati bivše ministre i razvaljivati terazijske kavane. U svakom slučaju epilog je bio taj da je otprilike 55 naprednjaka pobijeno te godine, što u stvari i nije bilo mnogo, ako se uporedi sa tim koliko ih je ubijeno prethodnih godina. Naime, prvi put kad su sišli sa vlasti, 1887, kada je počeo taj čuveni radikalski odisaj, tada ih je, po jednom spisku koji su oni objavili, ubijeno oko 140. Tada su ubijani na razne načine, pored ostalog nabijani su na ražanj, jahani itd. Ali, suština je da je u toj godini kosovskog jubileja ubijeno oko 50 naprednjaka. Dakle, ne samo da nisu mošti prenete, nego su i politički neprijatelji ubijeni.
I evo jednog teksta, ako dozvolite da vam pročitam, onda ga je napisao, a kasnije objavio, Čedomilj Mijatović, da vidite malo atmosfere sa tadašnje proslave: "Vi koji ste 14. i 15. maja kamenjem i motkama ubijali i rušili besomučno klikćući: 'Napred radikali', vi koji ste oskrvnili divljačkim vandalizmom lepo ime prestonice srpske i sumnju nabacili na obrazovnost, pitomost i slobodoumnost građanstva njenog, vi koji ste zadali tešku ranu ustavnosti, kamenjem pretrpavajući jednu od najosnovnijih i najglavnijih sloboda njenih, vi koji ste obesvetili svetinju pomena kosovskog, vi ćete imati da date odgovor na ovo strašno pitanje Bogu Pravde i istoriji narodnoj." U jednom almanahu u kojem su objavljeni spiskovi pobijenih, jedan je naprednjak napisao vrlo dirljivu pesmu u kojoj kaže:
"I grob se do groba žalosno niže, ko će ih ređat' ima ih dosta, na domu sama siročad osta, po celoj zemlji grobova dosta."
Vreme vladavine naprednjaka 1880-1887. predstavljalo je jedno od retkih graditeljskih doba u srpskoj istoriji: podignute su cetiri železnicke pruge, rešeni su agrarni odnosi u oslobodenim krajevima (od Niša na jug), ustanovljena je redovna vojska sa novim naoružanjem, uspostavljena je nezavisnost sudova, garantovane su licne i politicke slobode, stvoren je moderan poreski sistem, osnovane su Narodna banka i Akademija itd.
_____________________________________________________
Kao sto su pre 100 godina naprednjaci i Milan Piroćanac bili nazivani neprijateljem srpskog naroda tako se i danas DS i Boris Tadić takodje nazivaju neprijateljima srpskog naroda.Dokle vise?
Napredna stranka nije imala vojnički čvrstu organizaciju, pa ni vođu. Njeno stvaranje podstakli su najobrazovaniji ljudi u Srbiji toga vremena među kojima su se izdvajali: Milan Piroćanac, Stojan Novaković, Milutin Garašanin i Čedomilj Mijatović. U njihovom programu bila je, posle sticanja nezavisnosti, izgradnja Srbije kao moderne evropske države. Uvereni, najviše Milan Piroćanac, da institucije modernog društva neće, same po sebi, dovesti do promene patrijarhalnog društva, oni su modernizaciju Srbije razumeli kao sinhroni proces: političke slobode (obavezno osnovno obrazovanje); zdravstvena zaštita naroda i podizanje zdravstvene kulture; privreda (izgradnja železnice, osnivanje banke); trgovina (čitav set trgovinskih konvencija sa evropskim državama i SAD); stajaća vojska; odvajanje crkve od države.
Program Srpske napredne stranke zasnivao se više na spoljnim i unutrašnjim interesima zemlje nego na ideologiji. Tako profilisan, on je i mogao da privuče pripadnike raznih profesija i slojeva srazmerno njihovom učešću u ukupnom broju stanovnika Srbije čijih je devet desetina činio seljak.
Naprednjaci se nisu zadovoljavali time da patrijarhalni sadržaj samo odenu u evropsko ruho. Oni su težili, naročito za vreme vlade Milana Piroćanca, da dovedu do brze promene samog sadržaja. U tom naporu oni su se, posle Berlinskog kongresa, oslanjali na Austro-Ugarsku.
Već samim tim što su težište stavili na razvitak Srbije kao moderne države, što su, kako je Nikola Pašić pisao važnom ruskom diplomati, “hteli s mesta da Srbiju pretvore u kakvu zapadnu državicu”, naprednjaci su se, po radikalima, udaljili od zavetnih ciljeva, od oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. Bilansirajući negativne učinke vladavine Srpske napredne stranke, Nikola Pašić je, sa mesta predsednika Vanredne Narodne skupštine koja se sastala 1. oktobra 1889. godine u Beogradu, ukazao upravo na njen raskid sa tradicionalnom politikom, što je značilo sa vrednostima imanentnim slovenskim ustanovama u unutarnjoj i sa osloncem na Rusiju u spoljnoj politici. Zbog toga naprednjaci nisu bili samo stranka koju je trebalo skinuti sa vlasti, već neprijatelj naroda kojeg je trebalo fizički uništiti i iskoreniti. Obračuni 1887. i 1889. godine, oba puta za vreme vlade radikala, imali su upravo to za cilj.
Tada se dogodilo da su naprednjaci, koji više nisu bili na vlasti, održali jedan zbor u bašti Velike pivare, na kojem je bilo prisutno 2000 ljudi. Ali, naravno, nova vlast nije bila zadovoljna što bivša vlast nešto organizuje. Na kraju zbora, poletele su silne kamenice na naprednjake. Tu se pojavio tadašnji vajni ministar unutrašnjih dela i on im je rekao da se ništa ne brinu, sve je pod kontrolom. Ali pri izlasku, ponovo su počeli da ih kamenuju i kako kaže jedan izvor – kamenice su padale na njih kao da ih neko posipa žitom. I, kako kaže Slobodan Jovanović, to je bio prvi put da Beograd vidi bunu fukare. Beograd se nije mogao povratiti od čuda da sokački ološ sme kamenati bivše ministre i razvaljivati terazijske kavane. U svakom slučaju epilog je bio taj da je otprilike 55 naprednjaka pobijeno te godine, što u stvari i nije bilo mnogo, ako se uporedi sa tim koliko ih je ubijeno prethodnih godina. Naime, prvi put kad su sišli sa vlasti, 1887, kada je počeo taj čuveni radikalski odisaj, tada ih je, po jednom spisku koji su oni objavili, ubijeno oko 140. Tada su ubijani na razne načine, pored ostalog nabijani su na ražanj, jahani itd. Ali, suština je da je u toj godini kosovskog jubileja ubijeno oko 50 naprednjaka. Dakle, ne samo da nisu mošti prenete, nego su i politički neprijatelji ubijeni.
I evo jednog teksta, ako dozvolite da vam pročitam, onda ga je napisao, a kasnije objavio, Čedomilj Mijatović, da vidite malo atmosfere sa tadašnje proslave: "Vi koji ste 14. i 15. maja kamenjem i motkama ubijali i rušili besomučno klikćući: 'Napred radikali', vi koji ste oskrvnili divljačkim vandalizmom lepo ime prestonice srpske i sumnju nabacili na obrazovnost, pitomost i slobodoumnost građanstva njenog, vi koji ste zadali tešku ranu ustavnosti, kamenjem pretrpavajući jednu od najosnovnijih i najglavnijih sloboda njenih, vi koji ste obesvetili svetinju pomena kosovskog, vi ćete imati da date odgovor na ovo strašno pitanje Bogu Pravde i istoriji narodnoj." U jednom almanahu u kojem su objavljeni spiskovi pobijenih, jedan je naprednjak napisao vrlo dirljivu pesmu u kojoj kaže:
"I grob se do groba žalosno niže, ko će ih ređat' ima ih dosta, na domu sama siročad osta, po celoj zemlji grobova dosta."
Vreme vladavine naprednjaka 1880-1887. predstavljalo je jedno od retkih graditeljskih doba u srpskoj istoriji: podignute su cetiri železnicke pruge, rešeni su agrarni odnosi u oslobodenim krajevima (od Niša na jug), ustanovljena je redovna vojska sa novim naoružanjem, uspostavljena je nezavisnost sudova, garantovane su licne i politicke slobode, stvoren je moderan poreski sistem, osnovane su Narodna banka i Akademija itd.
_____________________________________________________
Kao sto su pre 100 godina naprednjaci i Milan Piroćanac bili nazivani neprijateljem srpskog naroda tako se i danas DS i Boris Tadić takodje nazivaju neprijateljima srpskog naroda.Dokle vise?
...definitivno jesi car.. 
