"Ljubi bliznjeg svog"...

blizance

blizance

Ističe se
Poruka
2.391
Sta mislite koliko covek u svom zivotu treba da se posveti"bliznjem svom"?Ja sam mislila da je najvaznije u zivotu voleti i brinuti o bliznjem svom ali po nekad imam utisak da ova fraza malo bledi.Uporno pokusavam godinama da jednom clanu porodice otvorim oci i ukazem na greske kako bi ucinio nesto i prestao da ih pravi.Ja ispadam babaroga zarad dobrih namera a svi ostali su vise od mene u pravu u ocima mog dragod clana porodice.Pitam se koliko covek u zivotu treba da da od sebe svom bliznjem da bi mu pomogao i vredi li "sipati u vrecu bez dna",pa makar ti bio i clan porodice?
 
CaLiMeRo:
Jedno je voleti bliznjeg, drugo je pomagati mu a trece soliti mu pamet.

Voleti - da i uvek.
Pomagati - kad trazi pomoc.
Soliti mu pamet - sto manje, to bolje. Idealno - nikada.
Kliknite za proširenje...
Jeste,potpuno si u pravu,ja najvise mrzim da mi neko popuje i se...ali kad vidis da ti draga osoba propada,uporno ponavlja iste greske,nisi u stanju da budes ravnodusan.Okolina koristi naivno stvorenje i sebi pravi zabavu a ono jadno nije u stanju da razluci prijatelja od neprijatelja.Slepo veruje pogresnim ljudima a meni okrece ledja dok mu se drugi smeju.Tesko mi je da to gledam i stalno pokusavam na prijateljski nacin da mu otvorim oci.Plasim se da cutim i gledam sastrane,da se ne mesam jer bi jednog dana sigurno osetila grizu savesti da nisam nista ucinila,pa ti sad to zovi "soljenje pameti".
 
Bližnji tvoj (moj, naš...itd) nije samo član tvoje uže ili šire porodice...smisao je mnogo širi. U stvari nemam šta ja da pametujem, pročitaj ponovo reč 'bližnji' pa razmisli...bližnji (blizak, onaj koji ti je blizu) možđe da bude i rodjak ali i ne mora :wink:
 
Tesko je o tome pricati uopsteno, kad se ne znaju konkretne cinjenice, o kome se radi i kakve su to greske koje pravi stalno ( bez pouke iz prethodnog iskustva )... da li je u pitanju dete, kao nezrela i neformirana licnost ili odrasla i odgovorna osoba...
Uopsteno govoreci, svi mi svojim najblizima zelimo samo dobro. Ali, to samo mi znamo i osecamo. Onaj ko se tome opire ili to ne registruje, nije svestan toga. U tom slucaju, mi tu ne mozemo nista znacajno promeniti, sem da se i dalje UPORNO trudimo da nalazimo nacine da dopremo do njihove svesti i "otvorimo oci".
A sto se grize savesti tice, mislim da nema potrebe da se tako osecate, jer time sebe opterecujete uverenjem da ste KRIVI sto niste nista preduzeli, a sto nije bas realno. Jer, Vi i NE MOZETE nista uciniti ( to mora ta osoba! ), to je van Vasih mogucnosti. Odnosno - Vi treba da sagledate svoje mogucnosti i kazete "Sta je ono sto ja zaista MOGU da uradim povodom toga?", pa onda zakljucite "Mogu da dam savet" ( ili nesto slicno tome )... Ali, REALNO, to je zaista SVE sto Vi mozete, nista vise! Ako ste to uradili, ispunili ste "zadatak" i vise nije ni Vasa obaveza ni Vasa mogucnost da bilo kako dalje uticete na to. Zato ne treba da Vas grize savest, uradili ste SVE sto je u VASOJ MOCI. Nije realno da se osecate odgovornim za tudje ponasanje!
I kao sto neko ovde rece:
VOLITE - uvek! POMAZITE - samo onda kada sam zatrazi pomoc od Vas! I ne "solite pamet" vec SAVETUJTE. Sasvim drugaciji efekat se pistize kada nekome kazete npr. "Ne smes tako, moras ovako..." ili kada kazete samo "Da sam na tvom mestu, ja bih uradila to i to, a na tebi je da odlucis kako ces ti uraditi". :wink:
 
blizance:
Jeste,potpuno si u pravu,ja najvise mrzim da mi neko popuje i se...ali kad vidis da ti draga osoba propada,uporno ponavlja iste greske,nisi u stanju da budes ravnodusan.Okolina koristi naivno stvorenje i sebi pravi zabavu a ono jadno nije u stanju da razluci prijatelja od neprijatelja.Slepo veruje pogresnim ljudima a meni okrece ledja dok mu se drugi smeju.Tesko mi je da to gledam i stalno pokusavam na prijateljski nacin da mu otvorim oci.Plasim se da cutim i gledam sastrane,da se ne mesam jer bi jednog dana sigurno osetila grizu savesti da nisam nista ucinila,pa ti sad to zovi "soljenje pameti".
Kliknite za proširenje...
Po ovom postu bi se reklo da je to osoba niže starosne granice, ili osoba nižih psihofizičkih mogućnosti za svoje doba? :roll: Tu onda čovek stvarno treba da nastavi da se trudi, kada nije traženo, od situacije do situacije.
Ali ako je to osoba od, uslovno rečeno, dvadeset i nešto, trideset pa naviše godina, suvišno je opterećivati sebe odgovornošću za tuđe postupke. Izneti svoje mišljenje, da, ali kao opasku, bez insistiranja na kontra-efektu.
 
*misutka*:
Bližnji tvoj (moj, naš...itd) nije samo član tvoje uže ili šire porodice...smisao je mnogo širi. U stvari nemam šta ja da pametujem, pročitaj ponovo reč 'bližnji' pa razmisli...bližnji (blizak, onaj koji ti je blizu) možđe da bude i rodjak ali i ne mora :wink:
Kliknite za proširenje...
Mislila sam na clana uze porodice,"bliznji"sam upotrebila figurativno.
 
sirenica:
Tesko je o tome pricati uopsteno, kad se ne znaju konkretne cinjenice, o kome se radi i kakve su to greske koje pravi stalno ( bez pouke iz prethodnog iskustva )... da li je u pitanju dete, kao nezrela i neformirana licnost ili odrasla i odgovorna osoba...
Uopsteno govoreci, svi mi svojim najblizima zelimo samo dobro. Ali, to samo mi znamo i osecamo. Onaj ko se tome opire ili to ne registruje, nije svestan toga. U tom slucaju, mi tu ne mozemo nista znacajno promeniti, sem da se i dalje UPORNO trudimo da nalazimo nacine da dopremo do njihove svesti i "otvorimo oci".
A sto se grize savesti tice, mislim da nema potrebe da se tako osecate, jer time sebe opterecujete uverenjem da ste KRIVI sto niste nista preduzeli, a sto nije bas realno. Jer, Vi i NE MOZETE nista uciniti ( to mora ta osoba! ), to je van Vasih mogucnosti. Odnosno - Vi treba da sagledate svoje mogucnosti i kazete "Sta je ono sto ja zaista MOGU da uradim povodom toga?", pa onda zakljucite "Mogu da dam savet" ( ili nesto slicno tome )... Ali, REALNO, to je zaista SVE sto Vi mozete, nista vise! Ako ste to uradili, ispunili ste "zadatak" i vise nije ni Vasa obaveza ni Vasa mogucnost da bilo kako dalje uticete na to. Zato ne treba da Vas grize savest, uradili ste SVE sto je u VASOJ MOCI. Nije realno da se osecate odgovornim za tudje ponasanje!
I kao sto neko ovde rece:
VOLITE - uvek! POMAZITE - samo onda kada sam zatrazi pomoc od Vas! I ne "solite pamet" vec SAVETUJTE. Sasvim drugaciji efekat se pistize kada nekome kazete npr. "Ne smes tako, moras ovako..." ili kada kazete samo "Da sam na tvom mestu, ja bih uradila to i to, a na tebi je da odlucis kako ces ti uraditi". :wink:
Kliknite za proširenje...
shvatila sam sta zelis da mi kazes,pokusacu da budem uporna ali obazriva.Hvala.
 
Prijatno me iznenadjuje sto ima jos onih koji mogu da SHVATE o cemu pricam, jer sam vec pocela da se brinem za sebe, da pricam nekim vanovozemaljskim jezikom. :shock:

P.S. Izvini, opaska se odnosi na nekog drugog, ali taj ce se vec i sam prepoznati ( ocekujem reakciju, spremna sam! ) :wink: Prosto bi me oborilo s nogu da na ovo ne odgovori!?
 
I mene ova tema trenutno muci. Neko blizak, odrastao, ima decu, pravi gluposti vec dugo, svi smo pomagali vec x puta, ali ona i dalje srlja. Pricali, objasnjavali, ona uvek shvatala, ali po starom. I sada je stiglo dotle da bih ja morala da ugrozim svoju porodicu da bih i dalje pomagala. I ne znam gde su granice te nase bliskosti i kada je stvarno dosta. Nije mi zao nje, vec dece. Stvarno svaka budala ima dete. :evil:
 
Na zalost, tako je. Imam slicno iskustvo, ali sam bila dovoljno jaka da sve to prekinem. Bilo je bukvalno ili moja porodica ili moja sestra.
Vec 2 godine ne razgovara samnom i ne javlja mi se, sto uci i svoju decu da se tako ponasaju. Ja znam da sam dala svoj maksimum da joj pomognem, nije htela da se promeni. A kad je i psihologu u lice rekla da "nema pojma" - shvatila sam da joj nema spasa. Izgubljen slucaj!
Zao mi je i cesto mi nedostaje, ali kad se setim svih njenih "hirova" i odnosa prema meni u tim situacijama - kao da mi je pao teret sa ledja. I naravno, najvise zalim za tom decom... a nisu ni upoznali svoju sestricu ( moju devojcicu )...
 
Imam tu sreću ili nesreću da sam jedinica tako da sam bez tog emotivnog balasta ali iskustva koje je imao moj suprug sa svojom braćom i sestrama govore mi da posle svih pokušaja vraćanja na pravi put pojedinih clanova porodice on bivao skrhan u opstem osećaju nemoći da im pomogne a meni koja sam hladne glave posmatrala situaciju delovalo je kao da ima rešenja .Ono što hoću da kažem je da često navidimo realno situaciju kada su naši bližnj u pitanju i da nam emocije daju potpuno pogrešne smernice kada im pokušavamo pomoći.
 
Postoje u zivotu situacije kada ste naprosto nemocni.Vidite da je nekom koga volite potrebna pomoc i svakim svojim gestom vapi za njom,ali je na svesnom nivou uporno odbija.Mene ovakve situacije uzasno frustriraju,jer uopste ne znam kako da se postavim.Ako previse pritiskam postizem kontraefekat u suprotnom stalno mi se cini da se nedovoljno trudim!
Slazem se sa sirenicom da nikome ne mozete na silu pomoci ostaje samo da se sami izborimo sa svojom ljubavlju prema doticnoj osobi i svojom sopstvenom nemoci da joj pomognemo.Pozdrav svima...
 
moj neki stav je da...niko to shto jeste nije postao rodjenjem...nego prika ima da zasluzhish...ima da zasluzhish i da te poshtujem i da te volim i da ti dobro mislim...ma ima da zasluzhish i da budesh moj blizhnji...brat sestra otac majka rodjak ma ko to bio...naravno...i ja se trudim da to zasluzhim kod ljudi kod kojih to zhelim...
 
Svaki ziv covek pravi greske. Razlika je u tome sto postoje oni koji postanu toga svesni, pa pouceni iskustvom, spremni su da pomognu sebi i da se promene ( svoj nacin razmisljanja i ponasanje ), a neko nije svestan, pa "tvrdoglavo" odbija da se promeni i pomogne sami sebi, a pri tome jos "bezobrazno" zahteva od drugih da ga prihvate takvog kakav jeste, pa i da mu pomognu.
Ja sam naucila svoju lekciju, sa sestrom. Dogod je pokazivala volju da sama sebi pomogne ( pristala je i na psihoanalizu ), dotle sam joj i ja maksimalno pomagala i podrzavala je. Cim je po ko zna koji put digla ruke ( jer je nestrpljiva i ocekuje rezultate "preko noci" ) i donela odluku tipa "Ja sam ovakva i ne mogu se promeniti, ako hoces prihvati me, ako neces, ne moras!" - svu svoju energiju sam usmerila prema onima koji to zasluzuju ( svojoj porodici ). Ne mozes nikome pomoci, ako taj nece sam sebi da pomogne!
 
CaLiMeRo:
Jedno je voleti bliznjeg, drugo je pomagati mu a trece soliti mu pamet.

Voleti - da i uvek.
Pomagati - kad trazi pomoc.
Soliti mu pamet - sto manje, to bolje. Idealno - nikada.
Kliknite za proširenje...

Sve to, samo jedna ispravčica - bližnji (ili porodica) zaslužuje da mu pomogneš i kad ti to ne traži posebno :wink:

Ne znam tačno o čemu se radi (jer ni ne piše eksplicitno), ali - evo načina kako sam nekoliko puta rešila stvar sa mamom kad je bila osobito nerazumna: DRIL.
Znači, tuc tuc ubeđ ubeđ
a onda sledeći dan isto tako
pa još narednih dana koliko treba
sve naredbodavno i bespogovorno, sa mnogo razgovora o okolnostima u kojima JASNO ocrtaš šta je pravilno a šta pogrešno razmišljanje.
(to kad su važne stvari u pitanju!)
ZAHTEVAŠ da se urazumi, predočiš posledice (nikako karikirano, gubiš moć ubeživanja sa pozicije realnog čoveka ako preteraš!), i kažeš da u tom slučaju odustaješ od pomoći/razgovora/bilo čega.

Ali mi ne uspeva muža da ubedim da pojede nešto povrćno ili voćno.... :roll:
 
Iskreno lepo je kad neko nekome zeli da pomogne,kada se trudi da uspe u tome,ali da li je to uvek dobro?Ima slucejava kada ta 'pomoc'pokopava zrtvu.Moj stariji brat je godinama pravio sve moguce probleme,nikome nije dopustao da mu bilo sta kaze,a kamoli da pokusa da ga ubedi da ide pogresnim putem.Bilo je tu svega....on se sad kao smirio 5 godina je stariji od mene,ali opet nije izasao iz te price.......ipak kada smo prestali da mu pmaetujemo malo se osvestio,shvatio koliko gubi,a koliko malo dobija i probao da pocne normalno da zivi.Secam se,kada se samnom tukao zato sto sam mu rekla da ako tako nastavi poginuce na ulici kao poslednje pseto.....ali kada je stigao dotle da umalo zaista nije izgubio zivot poceo je da sve posmatra drugim ocima,a niko mu ni rec nije rekao.......
mozda je to resenje.
 
Emily_Bg:
Iskreno lepo je kad neko nekome zeli da pomogne,kada se trudi da uspe u tome,ali da li je to uvek dobro?Ima slucejava kada ta 'pomoc'pokopava zrtvu.Moj stariji brat je godinama pravio sve moguce probleme,nikome nije dopustao da mu bilo sta kaze,a kamoli da pokusa da ga ubedi da ide pogresnim putem.Bilo je tu svega....on se sad kao smirio 5 godina je stariji od mene,ali opet nije izasao iz te price.......ipak kada smo prestali da mu pmaetujemo malo se osvestio,shvatio koliko gubi,a koliko malo dobija i probao da pocne normalno da zivi.Secam se,kada se samnom tukao zato sto sam mu rekla da ako tako nastavi poginuce na ulici kao poslednje pseto.....ali kada je stigao dotle da umalo zaista nije izgubio zivot poceo je da sve posmatra drugim ocima,a niko mu ni rec nije rekao.......
mozda je to resenje.
Kliknite za proširenje...
Pa znaš koji je put čest popločan dobrim namerama... :lol:
 
sirenica:
Na zalost, tako je. Imam slicno iskustvo, ali sam bila dovoljno jaka da sve to prekinem. Bilo je bukvalno ili moja porodica ili moja sestra.
Vec 2 godine ne razgovara samnom i ne javlja mi se, sto uci i svoju decu da se tako ponasaju. Ja znam da sam dala svoj maksimum da joj pomognem, nije htela da se promeni. A kad je i psihologu u lice rekla da "nema pojma" - shvatila sam da joj nema spasa. Izgubljen slucaj!
Zao mi je i cesto mi nedostaje, ali kad se setim svih njenih "hirova" i odnosa prema meni u tim situacijama - kao da mi je pao teret sa ledja. I naravno, najvise zalim za tom decom... a nisu ni upoznali svoju sestricu ( moju devojcicu )...
Kliknite za proširenje...

Izvini, ne poznajem te i možda je glupo da komentarišem, ali u neku ruku razumem tvoju sestru... Da sam na tvom mestu borila bih se za nju svom ljubavlju koju imam i nikad ne bih odustala!
 
Moj problem je što već godinama pokušavam da sredim svoj odnos sa starijom sestrom, čiji muž to uporno podriva. Bliska sam sa njihovom decom i to mu smeta jer "trče za tetkom". Oni žive kod mojih roditelja i često se viđamo, ali je uvek napeto. Posebno se pogoršalo kada sam im, pre nekoliko godina pomogla da pokrenu privatni posao, jer su oboje ostali bez posla.Odmah mi je rekao :"Neću tvoju pomoć, posle ćeš to da mi zapamtiš..." (što mu u životu nisam spomenula, ali on živi u stalnom iščekivanju)Opterećen je sujetom,ljubomorom i netrpeljivošću. Ignorisala sam otrove kojima je pokušavao da odvrati decu (ženu je totalno pokorio), i trudila se da im ne pokazujem koliko me povrdjuju izjave kojima mi pripisuje nekakve zadnje misli, na šta su mi se deca žalila. To je ponekad poprimalo razmere psihološkog zlostavljanja, jer je želeo da im nametne ružnu sliku o svakom činu koji bih učinila deci.(Ma to su sve same gluposti i sitnice: pomognem im oko domaćeg, smejemo se svemu i svačemu, ponekad ih odvezemi školu ili dovezem, ništa posebno;dok su bili u lošijoj materijalnoj situaciji kupovala sam im neke stvarčice, ali i to ništa enormno.) Deca to znaju. Moja sestra je odavno zauzela stranu, njegovu. On forsira isključivo svoju familiju koja je meni sasvim OK, i imam dobar odnos sa njima. Moj otac je učinio veliki napor da popravi taj odnos,ali ne vredi. Zagorčava nam svima živote. Ljubim ja bližnjeg svog ali to ne pomaže.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top