Dremač
Ističe se
- Poruka
- 2.405
Kad sam bio mali negde oko svoje osme godine... sa skolskim odeljenjem smo otsli negde na ekskurziju u okolini Beograda, tu je bilo jedno betonsko fudbalsko igraliste... gde smo igrali fudbal, ja kao borben pozrtvovan talentovan davao sam uvek sve od sebe, i tako negde u veznom redu potrcao sam za loptom koja je isla u aut, i stigao je nekako vrativsi je u teren... ali nisam mogao da se zustavim...i pao sam u jarak od trave.. duz aut linije za pola metra nize od nivoa igralista bilo je polje zelene trave, kanal, udubljenje, tako da kad sam izleteo u aut, upao sam u travnati kanal, tu sam lezao ne znam koliko.. mozda deset sekundi mozda i vise minuta.. ne znam jel sam se onesvestio ili nisam, ali znam da kad sam dosao k sebi, ustao i pogledao na teren.. stvari vise nisu bile iste, kao da sam usao u zonu sumraka, svet sam poceo gledati drugacijim ocima, svi su se na igralistu ponasali kao da se nista bitno nije desilo, igrali su i dalje i mislili o svojim sebicnim tripovima, bez trunke alturizma i brige za moje zdavlje... i moj nestanak iz igre, niko mi nije prisao ni podigao sa zemlje, niti protestovao i psovao onog ko je taj kanal napravio, mozda je njima sve to delovalo kao nekoliko sekundi, a meni kao vecnost... Mozda bas od tada osecam da sam drugaciji od drugih, kao da postojim ja i moje drugo ja koje treba da je deo necega, neke igre zivota borbe, ali ono je jos u autu, odvojeno, u nekom stanju filozofske misli, gledanja na svet iz nekog viseg ugla sa povisenom percepcijom, ko da sam trener a ne igrac, Mozda sam tad doziveo near death experience, kako vec, pa ne vidim smisao vise u normalnom stilu zivota, ne verujem u ljubav, prijateljstvo, teram svoj neki inat i plan- da se sve zaustavi i svi mene primete kao onog ko je u glavnoj ulozi, a ne sporednoj. Time je nastao i taj neki bipolarni poremecaj, prelazak iz jednog u drugo raspolozenje, kao i socijalna anksioznost i visestruki poremecaj licnosti, cesto u drustvu gledam sebe u trecem licu, kako da objasnim. Ne daju mi da budem u glavnoj ulozi u mom zivotnom filmu.
Jel moguce da taj incident stvorio neku formu autizma u mojoj psihi, i neku vrstu depresiju, kanala u kojoj je trava jedini smisao, ima li nekih alturista ovde da mi pomognu da vratim poverenje u zivi svet, ili cu u dimenziji zivih mrtvaca ostati zauvek i kao duh napadati druge... spasite me da ne bih uskoro otvorio temu "zelim da izvrsim masakr svih koji mi idu na onu stvar, mozda onda priznaju moju volju".
Jel moguce da taj incident stvorio neku formu autizma u mojoj psihi, i neku vrstu depresiju, kanala u kojoj je trava jedini smisao, ima li nekih alturista ovde da mi pomognu da vratim poverenje u zivi svet, ili cu u dimenziji zivih mrtvaca ostati zauvek i kao duh napadati druge... spasite me da ne bih uskoro otvorio temu "zelim da izvrsim masakr svih koji mi idu na onu stvar, mozda onda priznaju moju volju".
