Čujte Srbi
Prikazujem rezultate 1 do 22 od 22

Tema: Čujte Srbi

  1. #1
    Primećen član Grandfather (avatar)
    Učlanjen
    10.06.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    .
    Poruke
    771
    Reputaciona moć
    53

    Podrazumevano Čujte Srbi

    Arčibald Rajs
    (Hehtzberg u Badenu, 8. jul 1875 - Beograd, 8. avgust 1929)
    Čujte Srbi
    [1. juna 1928.]

    Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam s vama patnje i da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas, jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i zbog žrtava koje sam radi vas podneo, jer za ljude i stvari se u toliko jače vezujemo u koliko nas to vezivanje košta žrtvovanja.

    Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju. Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao "čuvajte se" i ako vam ne bih, uz vrline, koje su istinske i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane.

    Vaša nacija je imala veoma lepu prošlost, posle koje su usledili dugi nesrećni vekovi. Pošto ste osnovali veliko carstvo, koje je, sudeći po onome što je od njega ostalo, mnogo obećavalo i u svoje doba bilo napredno poput zapadnih carevina i kraljevina, pali ste pod prevlast Turaka, zatim i u njihovo ropstvo.

    Ipak, uprkos svim tim nevoljama, veoma je malo vaših voljenih pokušalo da izbegne taj grozni položaj prihvatanjem muslimanske vere. Velika većina vaših predaka je, i pored dugotrajnih patnji, ostala odana staroj veri i nije htela da povije vrat pred okrutnim tuđinom.

    Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Mogu to s pravom da kažem, jer sam gledao vaše vojnike, a oni su bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama Velikog oslobodilačkog rata.

    Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas.

    Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći u narodnu tradiciju. Međutim, vi niste religiozni. Niste mogli da prihvatite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u večnog i svemoćnog glavara svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih rekao da vaš "bog" nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja.
    Vaš narod je gostoljubiv.

    Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule. Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. Narod vam je ponosan, ali ne i ohol. Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video.

    Pogledajmo sada mane vašeg naroda.

    Niste veliki radnici. često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da učinite danas. Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja! Treba, ipak, reći da se kod vas taj nedostatak radne energije objašnjava na dva načina. Najpre, pod turskom vlašću vam je i najteži rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač. Tokom vekova navikli ste se da radite samo onoliko koliko je neophodno. Zatim, zemlja vam je toliko plodna. Uz veoma malo rada imate što vam je potrebno za život.
    Jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost.

    Postali ste strašno nezahvalni. Mnogi među vama su veoma bogati i nemilice troše da bi se istakli i iz zabave, ali kada valja pokazati zahvalnost prema onima koji su se žrtvovali, ništa ne daju, ama baš ništa. Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile ni jedan od onih velikih događaja kojima dugujete slobodu i veličinu zemlje. Jasno je, takve svečanosti bi bile nezgodne većini vaših sadašnjih vođa zato što oni, dok vam je zemlja bila u smrtnoj opasnosti i kad se trebalo žrtvovati, ništa nisu učinili za nju, već su se samo brinuli kako da sklone na sigurno svoju dragocenu ličnost, čak su neki iskoristili nesreću otadžbine da bi se obogatili.

    Šta ste učinili za svoje ratne invalide? Od svih zemalja koje su učestvovale u ratu vaša se najgore odnosi prema njima. Dok nekoliko stotina vaših bivših ministara, samoživih političkih profesionalaca, koji, u većini slučajeva, ništa nisu učinili za otadžbinu, već obilato napunili džepove, sređuje sebi isplaćivanje "penzija" koje vas koštaju nebrojenih miliona, invalidi vam mogu umirati od gladi.

    Vaš čovek iz naroda, seljak, neiskvaren uticajem profesionalnih političara, nije podmitljiv. "Inteligencija" vam to jeste, i to od najsitnijeg činovnika sa ili bez diplome, do ministra. "Inteligencija" Srbije skoro ništa nije učinila za svoju zemlju i jedina joj je briga bila da svoje dragocene članove skloni na sigurno.

    Vrativši se u otadžbinu posle pobede, u kojoj nisu učestvovali, vaši intelektualci su težili da upravljaju svim poslovima. Seljaci njima nisu ništa značili iako su činili ogromnu većinu u Srbiji, a vojnici, tvorci pobede, za njih su bili "prostaci", dobri da mlate neprijatelja i ginu, i ni za šta drugo.

    Kao i sva nemoralna bića, i inteligencija se divi sili, čak i kada se najviše zloupotrebljava. To ju je navelo da se, posle rata, skoro odmah pomiri sa najgorim neprijateljima svoje zemlje, sa Nemcima.

    Umesto da deluje pozitivno vaša inteligencija je delovala negativno. Umesto da gradi, ona je razgrađivala. Ona je žarište truleži i iskvarenosti, od čega toliko trpite. Ako joj dopustite da nastavi, zemlja vam je izgubljena.
    Vaš narod je veliki ljubitelj političkih ili bolje rečeno, stranačkih vođa.

    Sa sve nadmoćnijim stupanjem na vlast inteligencije, pojavljuju se ljudi koji shvataju kakva se lična korist može izvući iz vaše sklonosti za stranačku politiku. Oni stvaraju zanimanje od iskorišćavanja vaše sklonosti za stranačku politiku, pa sada imate profesionalne političare koji na tome zarađuju za život. Ma, šta govorim – oni zgrću bogatstvo.
    Tako su vam političari iskvarili zemlju.

    Običaji profesionalnih političara prvo iskorenjuju vrline srpskog tla. A, na nesreću, političari su vam svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Ukaže li se neko mesto u vlasti, bilo ono važno ili osrednje, svejedno, o izboru ne odlučuju zasluge kandidata, već političke veze. Može on biti i najveća neznalica, najnečasniji čovek, ako je "štićenik" političara-strančara stranke na vlasti, pobediće i čoveka najkvalifikovanijeg i u stručnom i u moralnom pogledu.

    Funkcioneri su vam, po pravilu, najgoreg kvaliteta. Često nisu ni sposobni da obavljaju posao koji se traži od mesta koje zauzimaju.

    Posebno dobro poznajem vašu policiju jer sam, na svoju nesreću, neko vreme sarađivao sa njom. U policiju su vam političari postavili ljude kažnjivane zbog krađe i drugih zlodela. Vaši policajci su, posebno u Južnoj Srbiji, krali od naroda i otimali novac. Prijavio sam to vašim vlastima, ali ti policajci-zločinci, koji su istovremeno bili i strančari, nisu bili kažnjeni, a mene su toliko izvređali da sam bio prinuđen da podnesem ostavku.

    Kada stignu do ministarskog položaja, vaši političari postaju toliko oholi da je to skoro smešno.

    Opasan vetar vam zahvata omladinu i gasi onaj pročišćavajući rodoljubivi plamen. Za većinu vaše sadašnje omladine rodoljublje se sastoji od neke vrste zavisti pune mržnje. Zavide zemljama koje su bogatije ili moćnije od njihove i tom ponižavajućem osećanju nakaradno daju ono lepo ime rodoljublje.

    Savremeni mladić smatra da nije njegovo da obezbeđuje život državi, nego da je država dužna da njemu pribavi sve kako bi on mogao da vodi što je moguće prijatniji život. Otuda i ona jurnjava mladih za funkcijama. Svi bi da budu činovnici, i mladići i devojke. Vidite, mladi oba pola jako dobro znaju da sada u vašoj zemlji nije potrebno nikakvo znanje ili sposobnost da bi neko postao činovnik, potrebno je samo da ga pogura neki poslanik, ministar, ili uticajni političar-strančar.

    Današnja omladina će vam odlučno reći da nipošto ne želi da gine, jer joj to ništa ne donosi. Zna ona iz iskustva, gledala je to svojim očima, i kako oni koji su se žrtvovali, kod vas, u vašoj modernoj Srbiji, dobijaju samo nogom pozadi.
    Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se na njoj nataložilo naročito posle rata. Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik – ne dopušta da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša.

    (1928)



  2. #2
    Primećen član Grandfather (avatar)
    Učlanjen
    10.06.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    .
    Poruke
    771
    Reputaciona moć
    53

    Podrazumevano

    Šta je? Ostali ste bez teksta.Čovek napisa 1928 istinu koja se i sad (ponovo) vidi.

  3. #3
    Zaslužan član eremita (avatar)
    Učlanjen
    02.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Београд - Врачар
    Poruke
    100.447
    Reputaciona moć
    2078

    Podrazumevano

    Citat Original postavio Grandfather
    Šta je? Ostali ste bez teksta.Čovek napisa 1928 istinu koja se i sad (ponovo) vidi.
    А шта да кажем када све то знам, и када је све што
    је Арчибалд написао 99% тачно... шта ???

  4. #4
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano

    Завјештање земље


    Народ који нема своју земљу не може се назвати народом. Народ чини земља, чедо моје мило. Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде. Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале. Србијом и сад проходе народи с једнога краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале ријеке. Иза њих су остајали само трагови разарања. Рађали су се на једном крају свијета, а умирали на другом крају свијета. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали гдје су љетовали. Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка. Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати. Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе. Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати. Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима. Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино. Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу. Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било. Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу. Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи. Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме. Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа. Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.
    Завјештање крви


    И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ. Крв је вјечна. Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. Дјетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година. Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека. И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој дјеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена. Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек. Шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење. Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или српске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио. Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама. Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших. Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска. Миром на рат идите и ратом мир чините. Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.
    Завјештање гробова и костију


    Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ. Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља. А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака. Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог. Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај. Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија. Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима. Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине. Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земљ а и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.
    Завјештање неба и звијезда


    Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ. Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати. Има нешто што се на земљи никако не може. Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи. Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича. Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви. Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац. И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ. То су људи који знају да отварају небо. Горе је, чедо моје, све што овдје немамо. Горе је све што чекамо.
    И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу. Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.
    Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ. Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу. А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда. Више их је тамо него на земљи. Више их је у земљи него на земљи. Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу. Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.
    Завјештање језика

    Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију ријеч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.
    Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ. Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа. Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ. Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа. Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора. И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем. Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна. Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим. На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио. Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу. Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једн о отачаство и једну државу.
    Завјештање цркава


    Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју дјецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство. Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз вјекове походити. Тако се ствара држава. Кућа је оно што остаје послије човјека. Црква је оно што остаје послије владара. Кућа остаје дјеци, црква народу. А црква је чедо моје, велика корабља, лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довешће и нас и показати нас нашим још нерођеним потомцима. Сретан сам и миран, чедо моје што је сада моја Студеница, запловила према вјековима. У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасе највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве, бити у њима времепловци на тим великим корабљама. Аз Немања син Завиде и аз Стефан жупан вељи и аз Симеон монах плачем и жалим за оним дивним људима чији смо потомци а који нису могли на својим трошним грађевинама допловити до наших дана. Њихове колибе и бајте биле су трошније од њих самих и нису их могле донијети до наших дана. Њихове дивовске ликове назиремо само кроз нејасне обрисе приче и пјесме. А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Све сам камен и мрамор, најтврђе што постоји на свијету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима. Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници Знаће ко смо и какви смо. И, чедо моје, биће поносни што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносиће се што су племе немањићко. Чедо моје, кад сам наумио да градим Студеницу, имао си само осам љета. Питао сам протомајстора колико му је потребно љета да сагради цркву. - Седам – одговорио је кратко.
    - Много је, протомајсторе! - Ако ти је градим најмање седам љета, трајаће ти најмање седам вјекова. - А за колико је, протомајсторе, људи могу разрушити? - Људи за седам дана, вријеме за седам вјекова, велики жупане. Али ни послије седам дана, ни послије седам вјекова Студеница ти неће нестати јер ћу је градити тако да буде величанствена и прелијепа. Нагледао сам се, велики жупане, много љепших и величанственијих рушевина него што су грађевине које су тек завршене. Ето, чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите и за вјекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ.
    Завјештање државе


    Држава и народ нису исто. Народ је старији од државе. Он је старији од свега. Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње. Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа. А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека. Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама. Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама. Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута. Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих. Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила. А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство. А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства. У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама. Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици. Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само дјетиња главица. Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК! Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА! Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!
    РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!

  5. #5
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano

    Завјештање земље


    Народ који нема своју земљу не може се назвати народом. Народ чини земља, чедо моје мило. Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде. Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале. Србијом и сад проходе народи с једнога краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале ријеке. Иза њих су остајали само трагови разарања. Рађали су се на једном крају свијета, а умирали на другом крају свијета. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали гдје су љетовали. Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка. Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати. Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе. Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати. Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима. Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино. Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу. Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било. Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу. Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи. Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме. Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа. Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.
    Завјештање крви


    И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ. Крв је вјечна. Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. Дјетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година. Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека. И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој дјеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена. Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек. Шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење. Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или српске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио. Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама. Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших. Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска. Миром на рат идите и ратом мир чините. Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.
    Завјештање гробова и костију


    Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ. Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља. А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака. Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог. Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај. Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија. Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима. Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине. Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земљ а и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.
    Завјештање неба и звијезда


    Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ. Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати. Има нешто што се на земљи никако не може. Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи. Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича. Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви. Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац. И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ. То су људи који знају да отварају небо. Горе је, чедо моје, све што овдје немамо. Горе је све што чекамо.
    И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу. Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.
    Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ. Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу. А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда. Више их је тамо него на земљи. Више их је у земљи него на земљи. Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу. Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.
    Завјештање језика

    Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију ријеч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.
    Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ. Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа. Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ. Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа. Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора. И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем. Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна. Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим. На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио. Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу. Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једн о отачаство и једну државу.
    Завјештање цркава


    Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју дјецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство. Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз вјекове походити. Тако се ствара држава. Кућа је оно што остаје послије човјека. Црква је оно што остаје послије владара. Кућа остаје дјеци, црква народу. А црква је чедо моје, велика корабља, лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довешће и нас и показати нас нашим још нерођеним потомцима. Сретан сам и миран, чедо моје што је сада моја Студеница, запловила према вјековима. У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасе највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве, бити у њима времепловци на тим великим корабљама. Аз Немања син Завиде и аз Стефан жупан вељи и аз Симеон монах плачем и жалим за оним дивним људима чији смо потомци а који нису могли на својим трошним грађевинама допловити до наших дана. Њихове колибе и бајте биле су трошније од њих самих и нису их могле донијети до наших дана. Њихове дивовске ликове назиремо само кроз нејасне обрисе приче и пјесме. А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Све сам камен и мрамор, најтврђе што постоји на свијету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима. Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници Знаће ко смо и какви смо. И, чедо моје, биће поносни што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносиће се што су племе немањићко. Чедо моје, кад сам наумио да градим Студеницу, имао си само осам љета. Питао сам протомајстора колико му је потребно љета да сагради цркву. - Седам – одговорио је кратко.
    - Много је, протомајсторе! - Ако ти је градим најмање седам љета, трајаће ти најмање седам вјекова. - А за колико је, протомајсторе, људи могу разрушити? - Људи за седам дана, вријеме за седам вјекова, велики жупане. Али ни послије седам дана, ни послије седам вјекова Студеница ти неће нестати јер ћу је градити тако да буде величанствена и прелијепа. Нагледао сам се, велики жупане, много љепших и величанственијих рушевина него што су грађевине које су тек завршене. Ето, чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите и за вјекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ.
    Завјештање државе


    Држава и народ нису исто. Народ је старији од државе. Он је старији од свега. Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње. Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа. А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека. Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама. Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама. Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута. Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих. Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила. А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство. А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства. У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама. Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици. Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само дјетиња главица. Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК! Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА! Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!
    РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!

  6. #6
    Primećen član
    Učlanjen
    21.07.2005.
    Poruke
    953
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    Citat Original postavio Grandfather
    Šta je? Ostali ste bez teksta.Čovek napisa 1928 istinu koja se i sad (ponovo) vidi.
    ocito ta budala nije dobro poznavala srbe,postoi i drugo srpsko lice od onog koje je vidio arcibald rajs

  7. #7
    Buduća legenda
    Učlanjen
    26.07.2005.
    Pol
    muški
    Poruke
    44.336
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    Šta radi crnogorski virus u kompjuteru?

  8. #8
    Zaslužan član eremita (avatar)
    Učlanjen
    02.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Београд - Врачар
    Poruke
    100.447
    Reputaciona moć
    2078

    Podrazumevano

    Citat Original postavio marlon
    Šta radi crnogorski virus u kompjuteru?
    Не би знали рећи ШТА РАДИ ЦРНОГОРСКИ
    ВИРУС У КОМПЈУТЕРУ ???

  9. #9
    Domaćin veKsla (avatar)
    Učlanjen
    13.05.2005.
    Lokacija
    Bangladesh
    Poruke
    3.022
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    decaci ovako
    daje se na znanje da cela ekipa copy-paste ima sledece nedelje placen prazan pasulj u kojoj god zele preostaloj kafani u beogradu ako napisu svoje ime ili nik ali brez prepisivanja
    pisite ja se zovem tako i tako
    ili moje ime je tako i tako
    ili kada me tata napravio i mama rodila dobio sam ime tako i tako
    i tako u _)((**&&^%$#@@!

  10. #10
    Buduća legenda
    Učlanjen
    26.07.2005.
    Pol
    muški
    Poruke
    44.336
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    Nista

  11. #11
    Primećen član
    Učlanjen
    21.07.2005.
    Poruke
    953
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    Citat Original postavio vispak
    Citat Original postavio Grandfather
    Šta je? Ostali ste bez teksta.Čovek napisa 1928 istinu koja se i sad (ponovo) vidi.
    ocito ta budala nije dobro poznavala srbe,postoi i drugo srpsko lice od onog koje je vidio arcibald rajs
    nije taj vidovnjak predvidio Kosovo 99 i smrt jugoslavije 89 na mitingu na Gazimestanu,pljuc!!!

  12. #12
    Buduća legenda
    Učlanjen
    26.07.2005.
    Pol
    muški
    Poruke
    44.336
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    Nemoj tako veksla usmrdece forum.

  13. #13
    Zaslužan član eremita (avatar)
    Učlanjen
    02.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Београд - Врачар
    Poruke
    100.447
    Reputaciona moć
    2078

    Podrazumevano

    Citat Original postavio vispak
    Citat Original postavio Grandfather
    Šta je? Ostali ste bez teksta.Čovek napisa 1928 istinu koja se i sad (ponovo) vidi.
    ocito ta budala nije dobro poznavala srbe,postoi i drugo srpsko lice od onog koje je vidio arcibald rajs
    А Ти виспак изгледа добро
    познајеш Србе, Ти знаш некакво "друго лице"??

  14. #14
    Primećen član Grandfather (avatar)
    Učlanjen
    10.06.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    .
    Poruke
    771
    Reputaciona moć
    53

    Podrazumevano

    vispak,jel ti opet neko drmao kavez?Ajde lepo ćuti i smrdi u ćosku.Nismo mi krivi što ti je čukun deda bio Srbin koji se odrekao vere.

  15. #15
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano

    Citat Original postavio vispak
    Citat Original postavio Grandfather
    Šta je? Ostali ste bez teksta.Čovek napisa 1928 istinu koja se i sad (ponovo) vidi.
    ocito ta budala nije dobro poznavala srbe,postoi i drugo srpsko lice od onog koje je vidio arcibald rajs
    Не волим те алија зато што си *алија,
    носила ти ДРИНА 1000 муџахедина СВАКИ ДАН 2х

  16. #16
    Ćale
    Guest

    Podrazumevano

    Citat Original postavio Grandfather
    Nismo mi krivi što ti je čukun deda bio Srbin koji se odrekao vere.
    Kratko ali yebitačno!

  17. #17
    Iskusan King 7 (avatar)
    Učlanjen
    23.05.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    5.307
    Reputaciona moć
    103

    Podrazumevano

    Arcibald Rajs je bio nas veliki prijatelj i dokaz da se ljubav ne svodi samo na velicanje i ponos nego i na svest i zdravu kritiku. I danas se moze od tog coveka mnogo nauciti.

  18. #18
    Obećava Kumruzvelt (avatar)
    Učlanjen
    13.03.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    BGD
    Poruke
    79
    Reputaciona moć
    47

    Podrazumevano

    Pa ovo je tema pod nazivom"Cujte Srbi" a ne cujte balije.Ko je njih tu pominjao uopste? :shock:

  19. #19
    Primećen član Grandfather (avatar)
    Učlanjen
    10.06.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    .
    Poruke
    771
    Reputaciona moć
    53

    Podrazumevano

    Pa njihova podsvest pamti da su nekad bili čisti Srbi
    (iako se trude da to svesno negiraju)pa zato dolaze kod braće

  20. #20
    Peruzzi nije na forumu
    је дошао тихо и ушао у легенду...
    Domaćin Peruzzi (avatar)
    Učlanjen
    03.08.2003.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Shumadija
    Poruke
    3.924
    Reputaciona moć
    92

    Podrazumevano

    Citat Original postavio Бл
    Завјештање земље ................
    Gde nadje ovo majke ti?

  21. #21
    Zaslužan član eremita (avatar)
    Učlanjen
    02.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Београд - Врачар
    Poruke
    100.447
    Reputaciona moć
    2078

    Podrazumevano

    Citat Original postavio Peruzzi
    Citat Original postavio Бл
    Завјештање земље ................
    Gde nadje ovo majke ti?
    Свашта... из Житија свете лозе Немањића...

  22. #22
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano

    Citat Original postavio Peruzzi
    Citat Original postavio Бл
    Завјештање земље ................
    Gde nadje ovo majke ti?
    Св. Стефан сину Св. Сави
    Сајт Рашке области

Slične teme

  1. ČUJTE SRBI
    Autor aca9020 u forumu Politika
    Odgovora: 33
    Poslednja poruka: 12.06.2008., 21:58
  2. Cujte Srbi!!!
    Autor jeremijabg u forumu Politika
    Odgovora: 42
    Poslednja poruka: 09.12.2007., 11:59
  3. Odgovora: 64
    Poslednja poruka: 04.12.2007., 16:30
  4. Čujte Srbi! Poruke Arčibalda Rajsa....
    Autor prof. Гроф u forumu Politika
    Odgovora: 61
    Poslednja poruka: 13.08.2007., 02:27
  5. CUJTE SRBI! cuvajte se sebe...
    Autor gost 8170 u forumu Politika
    Odgovora: 21
    Poslednja poruka: 15.02.2005., 22:13

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •