Zemlja

hakim bej

hakim bej

Elita
Poruka
16.477
Svi imamo puno sreće što smo ovde rođeni, a svi kukamo što nismo rođeni tamo gde je bolje. Nije nigde bolje.
margita-stefanovic2.jpg

"Vetar diše gde hoće a glas njegov čujes a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide"Jovan 3.8
"Ostavljam svakom da živi prema svojoj naravi i slažem se da ljudi umiru prema onome što smatraju da je dobro s tim da meni dozvoljavaju da živim sa svojom istinom"
Spinoza
......................................................................................
- Možeš Ii govoriti o svom odnosu prema zemlji, prema otadžbini s obzirom da je jedna važna pesma, koju si napisala ("Zemlja') upravo na tu temu?

MARGITA: Otadžbina je srpska reč, domovina je hrvatska reč. Ceo život sam govorila domovina a onda sam pre godinu dana čula: Kako domovlna? A gde je otadžbina? Nemam odnos prema takvoj nekakvoj otadžbini, imam odnos prema zemlji. Prema nečemu odakle svi potičemo. To, u muzičkom smislu, kod benda nije etno odnos već genetski odnos. Činjenica je da su sve naše pesme teške, krvave i slovenske. To je isto kao što Portugalci imaju tu pesmu, koju svi pevaju i plaču kad su pijani. Tako nam se i ta naša "Zemlja" čupa svaki put kad je sviramo. U krajnjoj liniji to je tragedija slovenskih života.

- Kakvu si sliku imala kad sl ispisala "ovo je zemlja za nas... za sve naše Ijude"? To je bilo pre ovih drastlčnih podela.

MARGITA: - Najbanalnija slika: ležiš ispod drveta, sunce i zemlja ti jako mlriše. Zemlja, u Šumadiji, jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te prožima, način na koji je crna ili crvena baš te pleni. Vuče. Svi mi imamo puno sreće što smo ovde rođeni a svi tako kukamo što nismo rođeni negde tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno a - ako ne možeš da je prepoznaš onda si lud. Zemlja nas nije započela pa ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo. Sve priče o seobama, o malim čudnim Ijudima koji su uspeli da naprave velike stvari - sve su to priče, koje je ta zemlja istrpela uz mnogo živih svedoka koji su isto deo nje. A nikako da se ispriča priča o toj zemlji. Uvek se dobije na parče ili se priča pod lažnim imenom ili se cela zemlja svodi pod jednog čoveka - što je isključeno, što niko osim nas ne radi. Zemlju svedeš pod jednog čoveka a onda vlast razvodniš ne na imena i prezimena nego na tela, koja su svemu strana.
 
Ovde sam postao, ovde ću nestati. Ovde sam ugledao nebeski beskraj i pučinu na kojoj mi se oko odmara, i ovo ne bih zamenio ni za jedan kraj na svetu. Lepših možda ima, dražih nigde...Sudbina me je postavila na ovu stazu, za drugu ne znam, i koračaću po njoj dok u meni ima snage. Treba tako, to je moj zadatak i moja životna svrha. Ne pitam da li je pravedna, moja je.

577857_444256878984559_1067196856_n.jpg


Nikad covjek ne napusta svoju zemlju,Domovina je kao grijeh,tjeras je od sebe a ona se ugnijezdi u svaki dio tijela i caruje.Pricas strani jezik a opet ponaski,hodas cistim ulicama a korak kao da kroz mulja gazis.Putujes da napunis oci,usi,srce ,upoznajes nove ljude.Nekad ti se cini da u dzepu svijet drzis.....i tako u jesen zivota zatvoris krug lutanja i trazis prijatelja iz djetinjstvo.Punih dzepova uspomena i mrvom nade da jos jednom srce zaigra na klupi ,ispod lipe preko puta.

Mehmed Mesa Selimovic

Ja ne biram ono što imam. Ne biram, u stvari, ništa, ni rađanje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Još je čudnije što moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tuđe, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nad mnom je svejedno, ali neću da znam za to svejedno, dajem im svoje osećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.
 
Poslednja izmena:
Ne bih menjao svoj život... verovatno bih isto i slično postupio.
Nisam nezadovoljan svojim odlukama koje su bile usklađene sa mojim karakterom

Ostao sam ovde, otišao i vratio se...
Ja i moje Jastvo
 
Nije nigde bolje, tačno je.
Ali zašto bi bili srećni što smo rođeni baš ovde?
Isto toliko srećan ili nesrećan možeš biti ma gde
na ovom svetu.
I ta priča o otadžbini, domovini, zemlji?
Dokle?
Od otadžbine jedva da je nešto preostalo, ljudi je sve
manje,himnu jedva da je neko i naučio ili neće da je peva.
Zemlja staraca , nezaposlenih, beznadežnih, zemlja iz koje
beži svako ko može i koju retko ko naziva pravim imenom, već -
obično govori - "na ovim prostorima". Kojim prostorima?
Ne usuđuju se ni da kažu koliki je taj prostor ni gde mu je granica.

Bilo bi dobro kada bi se čovek, ma gde bio, osećao dobro kao "kod kuće".
Bez žalopojki za rodnom grudom, za ognjištem ...
Nevolje,sreću, prijatelje, neprijatelje, ljubav,bedu, nepravdu... možeš naći i
tu kao i bilo gde na ovoj kugli zemaljskoj.
Jedino za čim vredi žaliti -tvoj ukradeni život, koji su drugi potrošili
umesto tebe.

Sve ostalo što bi trebalo reći- valja prećutati.
Poznato je.
A ovo je ipak i moja otadžbina...
 
Divno, Barbara.
Baš ovo sam imala na umu.
Dogod postoji - Moja otadžbina, Tvoja otadžbina, Njegova otadžbina
na Zemlji će vladati Zlo.
Možda će jednom svi ljudi sveta shvatiti da imaju jednu jedinu
zajedničku otadžbinu - Zemlju, Planetu Zemlju.
I da je jedina zastava ispod koje treba stajati i čuvati je - nebo iznad nas.

"Nebo je dobra zastava" -Hakim Bej.
 
Zemlja smo bili, zemlja cemo postati.
Sada?
I sada smo zemlja.
Nikada nismo prestali da budemo.
Samo sto nam je dodeljeno vreme.
Zemlja ne poznaje vreme. Jednako kao i nebo, kolevka i pokrov, krv i zastava, telo i duh.
Mi se menjamo. Vreme nas menja. Ali moramo se setiti odakle smo, i da nikada nismo prestali da budemo zemlja.
Mozda zato toliko volimo nebo?
Jednog dana, kada prestane vreme, mi cemo ponovo doci do istog horizonta, gledacemo dvoje zaljubljenih, stvaraoca i njegovo delo, susret zemlje sa nebom.
Tada cemo znati da njihov poljubac znaci zivot. Tada cemo znati da bas svaki poljubac znaci zivot.
To je najvirednije cemu nas zivot moze nauciti.
:heart:
 
Ipak još nismo zemlja, makar i privremeno.
I u ovom kratkom vremenu, u ovom trenutku koji nam
je dat i u koji lako može stati celi naš život, ipak smo nešto drugo,
nešto sasvim novo, jedinstveno i uzbudljivo.

Belančevina, samo malo belančevine razmućene u slanoj vodi.

Jedna belančevina teži da sretne drugu i da se stopi sa njom.
Njihov poljubac znači Život.
Stvaraju ga i održavaju ga - n e p r e k i d n o ...
Kao da prkose zemlji?
I uspevaju.
 
Poslednja izmena:
hakim bej:
Svi imamo puno sreće što smo ovde rođeni, a svi kukamo što nismo rođeni tamo gde je bolje. Nije nigde bolje.
margita-stefanovic2.jpg

"Vetar diše gde hoće a glas njegov čujes a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide"Jovan 3.8
"Ostavljam svakom da živi prema svojoj naravi i slažem se da ljudi umiru prema onome što smatraju da je dobro s tim da meni dozvoljavaju da živim sa svojom istinom"
Spinoza
......................................................................................
- Možeš Ii govoriti o svom odnosu prema zemlji, prema otadžbini s obzirom da je jedna važna pesma, koju si napisala ("Zemlja') upravo na tu temu?

MARGITA: Otadžbina je srpska reč, domovina je hrvatska reč. Ceo život sam govorila domovina a onda sam pre godinu dana čula: Kako domovlna? A gde je otadžbina? Nemam odnos prema takvoj nekakvoj otadžbini, imam odnos prema zemlji. Prema nečemu odakle svi potičemo. To, u muzičkom smislu, kod benda nije etno odnos već genetski odnos. Činjenica je da su sve naše pesme teške, krvave i slovenske. To je isto kao što Portugalci imaju tu pesmu, koju svi pevaju i plaču kad su pijani. Tako nam se i ta naša "Zemlja" čupa svaki put kad je sviramo. U krajnjoj liniji to je tragedija slovenskih života.

- Kakvu si sliku imala kad sl ispisala "ovo je zemlja za nas... za sve naše Ijude"? To je bilo pre ovih drastlčnih podela.

MARGITA: - Najbanalnija slika: ležiš ispod drveta, sunce i zemlja ti jako mlriše. Zemlja, u Šumadiji, jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te prožima, način na koji je crna ili crvena baš te pleni. Vuče. Svi mi imamo puno sreće što smo ovde rođeni a svi tako kukamo što nismo rođeni negde tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno a - ako ne možeš da je prepoznaš onda si lud. Zemlja nas nije započela pa ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo. Sve priče o seobama, o malim čudnim Ijudima koji su uspeli da naprave velike stvari - sve su to priče, koje je ta zemlja istrpela uz mnogo živih svedoka koji su isto deo nje. A nikako da se ispriča priča o toj zemlji. Uvek se dobije na parče ili se priča pod lažnim imenom ili se cela zemlja svodi pod jednog čoveka - što je isključeno, što niko osim nas ne radi. Zemlju svedeš pod jednog čoveka a onda vlast razvodniš ne na imena i prezimena nego na tela, koja su svemu strana.
Kliknite za proširenje...
написаше ми једном"мењај свој дух,а не поднебље":rtfm:
ја бих ту само додао-унапреди,обогати
 
Poslednja izmena od moderatora:
hakim bej:
Kliknite za proširenje...

Zašto je teško biti ljubazan?
Zašto je tako teško voleti?

Zato što je čovek samoživ, sebičan i bezobziran grabljivac.
Pohlepa ga tera na najgroznije postupke.
Ništa ga ne može zaustaviti, makar uništio ceo svet.
Ljubav i ljubaznost očekuje samo za sebe - od drugih.
Jedina svetinja koju poštuje je njegova sopstvena
guz...
 
Svako od nas je budući vlasnik 2 kvadrata Zemlje.
Pitanje je samo dana kada će biti uknjižen.

Do tada možeš da trčkaraš okolo,da se praviš da obavljaš
jako važne poslove, da se sam sebi diviš kako si postigao
to nešto što je tebi tako važno... da gradiš, da skupljaš, da
trošiš... da rušiš, da ubijaš, da roniš suze... da pevaš, da
rađaš,da voliš...

Pusti sve to.

Izvrni se na leđa, lezi na Zemlju, sada dok si još topao i živ,
stavi ruke pod glavu i gledaj u
Nebo.
Možda ćeš najzad shvatiti da si Niko i Ništa.
Prestaćeš da se trsiš,da grabiš, da se guraš, da praviš nered.

I najzad ćeš biti zadovoljan, možda čak i srećan.

A Zemlja će ti biti zahvalna.
 
Procitao sam par zanimljivih stvari ovde, ali i dosta turobnih, pogotovo o ona dva metra, dajte ljudi, manite se toga cemu nije vreme...
Nego, kad se pomene zemlja, meni padne na pamet srednja skola, i ova pesma:

Žuljave ruke odmara na plugu.
Duboko diše, i kao da dremlje.
A vetar, čuhom probudjene zemlje
Nadojen, trese sedu vlas mu dugu.
Pred nogama mu polegle, spokojne,
Bogate brazde, i kako ih gleda,
Ko svoja dobra i marljiva čeda,
Bezmerna neznost obleva mu znojne
Bore, u mračnoj borbi uzorane.
On voli zemlju tu, na kojoj stoji,
Napornim radom, znojem sto je gnoji,
Na kojoj svoje on tavori dane.
On sa nje klikće, s nje ga seta mori…
I kada seme nečujno pucketa,
Il’ klasje šušti, giba se sred leta:
On to razume, to mu zemlja zbori.
I kad je tako miluje, u grudi
Nesvesno mu se tiha pesma javi:
Prosta ko zemlja, ko različak plavi,
Sumorna, blaga, bez golemih žudi…

A sto se tice otadzbine, moze nesto ovako:


Алекса Шантић

Остајте овдје

Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.
Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.
За ову земљу они беху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.
Ко пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.
Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њемом пољу гдје вас слава срета!
Овде вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.
Овдје вам свако братски руку стеже —
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.
Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, —
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...
~ КРАЈ ~
 
Jeste.
Zemlja je
i njiva
i otadžbina
i planeta.
Hrani nas, nosi nas, trpi nas.
A mi je gazimo, isisavamo, trujemo, uništavamo..
Sad već merkamo neko drugu, možda tamo
negde daleko u kosmosu, da se preselimo što pre.
Ovde je postalo tesno, prljavo, nema više bogznašta da
se uzme.
A ovu ćemo šutnuti, neka se vrti sama kao stara
zaboravljena čigra.

Nema ničeg turobnog u ona dva kvadrata zemlje
čiji vlasnik postaješ kad te najzad polože u nju.
To je jedini način da Zemlji vratiš dug.
Za sve što si joj uradio i uzeo, a nisi ni zahvalio

A dotle teško Zemlji sa nama.

A još teže nama - sa nama .
 
flaj:
Jeste.
Zemlja je
i njiva
i otadžbina
i planeta.
Hrani nas, nosi nas, trpi nas.
A mi je gazimo, isisavamo, trujemo, uništavamo..
Sad već merkamo neko drugu, možda tamo
negde daleko u kosmosu, da se preselimo što pre.
Ovde je postalo tesno, prljavo, nema više bogznašta da
se uzme.
A ovu ćemo šutnuti, neka se vrti sama kao stara
zaboravljena čigra.

Nema ničeg turobnog u ona dva kvadrata zemlje
čiji vlasnik postaješ kad te najzad polože u nju.
To je jedini način da Zemlji vratiš dug.
Za sve što si joj uradio i uzeo, a nisi ni zahvalio

A dotle teško Zemlji sa nama.

A još teže nama - sa nama .
Kliknite za proširenje...

Ja odavde ne mrdam! :lol:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top