Zemlja

Da, to je ono što ne znaju mnogi (ateisti) držeći da je vera (religije) opijenost priglupih.

"Jednom sam ubila leguana. Mislila sam da ću od njegove ko!e moći napraviti nešto lijepo. Međutim, neću nikada zaboraviti što se zatim dogodilo. Kad sam se približila kamenu na kojemu je ležao mrtvi gušter - a prešla sam samo nekoliko koraka - boje su nestale, izblijedjele, kao da su iščezle s dugim uzdahom. Prije no što sam ga dotakla, poprimio je sivu, mutnu boju betona. S krvi koja je samo čas prije neobuzdano pulsirala u životinji istekao je i raspršio se sav veličanstveni sjaj. Kad se plamen ugasio i duša rasplinula, leguan je poprimio bezličan izgled hrpe pijeska.

Često sam u životu imala prilike doživjeti nešto slično i uvijek bih se sjetila leguana iz rezervata. Tako sam u Meruu na ruci domorodačke djevojke ugledala narukvicu, kožnatu traku široku dva palca, izvezenu sitnim tirkiznim zrncima čija se boja prelijevala u zelenim, svijetloplavim i ultramarinskim tonovima. Narukvica je zaista bila izuzetna, kao da je živa, kao da diše na djevojčinoj ruci, pa sam je stoga poželjela i rekla Farahu da mi je kupi. Međutim, čim sam je stavila na ruku ispustila je dušu, pretvorila se u beznačajan, jeftin ukras. Život joj je davala igra boja, duet tirkiza i negrea - te živahne, nježne, smeđocrne boje domorodačke kože nalik na treset i crnu grnčariju.

Sličnu sam kombinaciju boja vidjela u zoološkom muzeju u Pietermaritzburgu na prepariranoj ribi iz oceanskih dubina izloženoj u vitrini; njene su boje nadživjele smrt, i čudila sam se životu što nam je s morskog dna mogao poslati nešto tako živo i prozračno. Stajala sam u Meruu i promatrala svoju blijedu ruku i beživotnu narukvicu. Osjećala sam se kao da sam se ogriješila o nešto plemenito, ili prigušila istinu. Obuzela me takva tuga da sam se sjetila riječi junaka iz knjige što sam je pročitala u djetinjstvu: - Sve sam ih pobijedio, a sad sam okružen grobovima."
Karen Blixen Moja Afrika

Deca Boga,ljudi prve zemaljske civilizacije,koji su išli Zemljom i razvijali se prirodnim,bioloskim zakonom.
Služili su se savršenim božjim zakonom,usavršavali se i napredovali.Izgledali su drugačije,bili savršeno zdravi...
a zatim je počeo razvoj tehnologije..I?Dalje? Dalje je išlo naopako u pravcu destrukcije,u razvoju materijalnih vrednosti...
sve dalje i sveobuhvatnije. Onog trenutka kada je u prošlosti došlo do obračuna duše i uma...i um
pobedio dušu,sunovrat je počeo..Mislili smo da smo se vinuli ka zvezdama,ali to je varka...opsena.Što su viši
Tornjevi Vavilonski,što su poslovi kojim se bavimo virtuelniji...žurimo ka završetku...Hrlimo nezadrživo i nema
te ruke spasa,koja će nam biti pružena jer nikoga neće biti ovde..Bogovi imaju novi plan....

Sve je u glavi, glava bira.
Bogovi su svoj posao odavno obavili.



Ova Bošova slika pakla od pre pola milenijuma izgleda kao kao dečiji crtež
spram svega što gledamo svakoga dana oko nas.
A tek u nekim bolesnim glavama koje imaju moć da upravljaju našim sudbinama?

Хуан Рамон Хименез

Govor snova

Ја нисам ја.
Онај сам
који поред мене невидљиво иде
кога, каткад, видим,
кога заборављам, каткад.
Онај што спокојно ћути кад говорим,
онај што опрашта благо када мрзим,
онај што је тамо где ја нисам,
онај што остаће усправан када умрем.

Govor probuđenog

Ja sam samo ja, uvek isti.
Koračam sam, nigde nikog.
I ćutim... ko bi me čuo?
Teglim ovaj teret, šta ću?
Ne dugujem, ne opraštam i ne mrzim.
Kada me polože ispod Igdrazyla,
iza mene neće ostati ništa.

Baš kako treba.

Ljudi su prestali da pitaju zašto i kada,čemu ovo služi i zašto je to tako...samo
su prihvatili stvarnost i misle da to tako treba da bude..Prihvatili su ono što
vide i što znaju da je bilo.Prihvatili su i veruju u ono što im se kaže...
To je nov način spavanja...Usnulost uma..Dubok san i neprekidno sanjanje ..
otvorenih očiju.Tišina je veliki učitelj,a da bismo naučili njenu lekciju,moramo
da usmeravamo pažnju na nju.Osluškujmo govor tišine...razumimo šta i čemu
nas ona uči. ..Nema kreativnog znanja ni inspiracije,dok ne stupimo u kontakt sa
središtem unutrašnje tišine....Svojim Bićem....

Unutrašnja tišina liči na pustinju. U pustinji je tiho, i jedino što možemo čuti smo mi. U tišini pustinje ne čujemo samo svoje bistre (i često naučene) misli, nego i do tada nepoznat glas koji iz dubina progovara, uporno, sve dok ne shvatimo da je to naš drugi, dugo sakrivani deo.
Možemo se sa njim izmiriti, dogovoriti, možemo se svađati, ali ga, sve dok smo u pustinji, ne možemo ignorisati.
Od toga šta ćemo uraditi zavisi naš budući položaj.
Kada izađemo iz pustinje i vratimo se na pozornicu na kojoj manje ili više uspešno glumimo sebe, moramo se setiti da li smo ovoga puta na pozornicu sišli, ili smo se na pozornicu popeli. Ta orjentacija u prostoru govori o našem odnosu prema pozornici, ali i onom važnijem - odnosu prema sebi.
I na forum, baš kao na pozornicu, neki se uspinju, teško, naporno i sa puno truda i očekivanja,
dok drugi na nju silaze.

Ko je od malena navikao da razgovara sam sa sobom,
sa morem, zvezdama, drvećem..sa pticama... sa olujama - ne pati nikad od dosade,
jedino mora dobro paziti da ne govori glasno.

Tek kada se nađe u gomili koja brblja, shvata šta znači biti usamljen
i spasava se bekstvom.

Žrtva (druga verzija)

Ne mogu da podnesem više da ih gledam, spečene, sparušene ostatke negdašnjeg raskošnog izobilja. Sad je posvuda samo prah i pepeo, zemlja izbrazdana popucalim ožiljcima, blještava ubijeno bela golotinja razbacanih kostiju, a život, ako ga negde i ima zgrčen je u poslednjim naporima preživljavanja čvornovatih, zadebljanih grančica i usporenom treptanju izbezumljeno izgladnelih očiju.

Šta sam uradila?

Sećam se kako su govorili da se istančana i krhka elegancija krije u hrabrom odolevanju da se ne popusti pod pritiskom volje bogova, da je to dužnost življenja, svrha razuma koji imamo – nadvladati duhove i postati veliki čovek.

I eto, uradila sam to. Decenijama je buktao besan rat između bogova i mene koji je na kraju završen ničijom pobedom. Povukli su se na koncu od mene ostavivši za sobom izvitopereno, oskaćeno, unakaženo tlo, udavljeno u pljuštanju krvi, poslednjoj kiši koja je pala. I potom nastupio je težak zastoj ukočene otupelosti koji je počeo da curi u večnost.

Evo, me, pogledajte me, jadnu caricu gordo uzdignutu na svom bednom, trnovito beživotnom tronu, iscrpljenu od suvoparne monotonije besmisla, neprikosnovenog vladara nepregledne pustare. Bolje da sam mrtva!
A potreban je samo veoma mali napor koji odbijam da učinim ljubomorno čuvajući avetinjski prazne dvorane svog uma u kojima se odvija miran vez mehanički ustrojenih misli. Da li sam ohola ili pretrnula od straha? Zašto ne otškrinem prozore, zašto ne dozvolim da me pohode vršljajući po meni kao da sam ničija zemlja? Zar je toliko strašno biti lud? Zar je strašnije rastopiti se u moru bez dna i ne postojati od ovog beskrvnog, papirnog bitisanja u zakočenom pulsiranju?

Meni je već svejedno i pustila bih da propast ide svojim tokom ovako ili onako samo da nije tih poslednjih preživelih i patnje koju čujem u zgužvanim listovima, molbe u zgrčenim udovima, vapaja u otvorenim ustima bez snage da ispuste glas... Gledati njihovo stradanje teže je od bilo kakvog doživljenog bola i tada shvatam da žrtva koju ću učiniti i nije toliko velika ili strašna.

Radujte se, slavite, otvaram ne samo prozore, već i vrata! Bogovi, vaša sam, pobeđena, srećna u svrgnuću sa trona suverenosti! Ležim i čekam kao i ova žedna prašina da osetim prve kapi kiše iz čađavo ljubičastih oblaka što su već zaposeli celo nebo. Još samo trenutak ili dva pod jezivim svetlom munja.

Gromovi! Kiša! Život!

Dobro jutro...

Pre nego bilo šta preduzmeš, seti se one latinske - primum non nocere.
I ako treba, okreni se na drugu stranu i nastavi da spavaš.
Biće manja šteta.

Laku noć .

Dobro jutro..Zemljani

Dobar dan

Samo bog zna kakvih sve čuda ima u dalekim svemirima.
Ali, zar ima negde takvih nebesa i raznoraznih čudesa kakve Zemlja ima?



I svaki stvor - ovakav crv, ili neki cvet...sve što postoji, živo i neživo...
Čudo je ceo naš svet.

A čovek, kakav je da je - sve što radi, razara il stvara, što na umu ima, Čovek je ipak
čudo nad čudima.

Ovo stvarno postoji?
WOW!!!

Ne znam da li je čovek čudo,
mislim da je čudo da još nešto preživljava
uprkos čoveku...

To su samo larve, ne primećujemo ih, kao da ne postoje.





Iz svake izlazi uvek isti leptir.
Možda ovakav?



A od čoveka se nikad ne zna - čudo od lepote ili čudo od grozote.
Nekad anđeo, nekad čudovište .

"Sloboda, jednakost, bratstvo"- parola iz francuske revolucije 1789 godine,
danas samo moto na sitnoj kovanici.
Nijedna revolucija nije do sada ostvarila te ideale.


Pariz, ovih dana

Ali to ne može zaustaviti raju širom sveta.
Ova lica kao izašla iz Igoovih "Jadnika", spremna su svaki put ponovo na bunt.
Pa šta bude.

Pavda ima 7 miljardi lica,svako lice ima svoju pravdu
Što je za jednog pravda, za onog drugog je najdublja nepravda.
Ono što je za jednog neopisivo lepo,za drugog je velika gnusoba
Kad se jedan raduje i pleše u zanosu sreće,drugi ludi od zavisti
Dok se neko prejeda i cokće od neviđenog užitka,podrigujući
drugi se savija i cvili od rupe u stomaku,koja boli i uvrće prazna creva..
Dok jedan živi u stotinu raskošnih soba,posluživan i pun sebe,cvetajući
onaj drugi zagrće se olinjalim ćebetom,sklanjajući promrzle udove..
pokušavajući da zaspi i zaboravi hladnoću,vlagu i glad..
Mogu li oni ,koji žive u različitim vasionama, razumeti jedan drugog?

Mogu. Svi jednako mogu ispuniti živote srećom. Da je nađu u sebi a ne u svijetu.

Svako bi da je prisvoji, ali pravda je samo jedna.
Uz pravdu uvek ide istina.
"Ako želiš pravdu, moraš priznati istinu" - hakim bej.

Nečovek neće da razume čoveka, baš ga briga.
To je istina.
Čovek ne može da razume nečoveka, i ne treba.
To je pravda.
Svaka drugačija računica je laž.

Ko može biti srećan među nesrećnima?
Ko nije deo sveta - gde je?
Kad otvorim prozor i iz svog ušuškanog gnezda pogledam na ulicu,
odjednom mi je sve jasno.

Ko traži pravdu - dobije batine!

Ko dobije takve batine, zaslužio je orden.

Али, баш идила!
Поглед са моје терасе!