Zemlja

Onda nisam živela uzalud.

Tada ni taj bor nije ziveo uzalud. Nas brat Ygdrasil mozda i za mene pronadje neki smisao.

Ti sam si odavno pronašao svoj smisao,
kako to ne vidiš?
A neuništivi Ygdrasil vidi i dao ti je znak:

"Loza se popela uz stubove koje sam zimus postavio,
a jedan od tih ukrivo postavljenih stubova je pustio korenje i čudesno olistao,
kao da mu je zemlja dala drugi život.
Njega neću nikad seći.
Nekada sam se borio sa prirodom, a sada se borim prirodom."

Šta ima više od toga?

Kad zabodes stap u zemlju i on olista, onda je to sveta zemlja. Hvala ti.

Sveta je ruka koja je zabola štap.

Kada u sebi pronadjes snagu da volis, kada u sebi pronadjes toplo srce, to se zove sreca.
Kada dozvolis tom srcu da voli, i tada zavolis nekoga, to je velika sreca.
Kada ti osoba koju volis kaze da te voli, srecniji si od boga.
Tada je i bog srecan.

Данас славимо светог Вида, старог словенског бога.
Славимо Аркону.
Земљу.
Живот.
Данас је празник. Волимо.

Ako onaj ko slavi svetlost, život i ljubav, zabode štap makar i u pustinjski pesak,
štap će oživeti i izrasti u novo drvo.
I to neće biti nikakvo čudo.
A bogovi će pasti na teme..

Bogovi su tu da nama služe. Da nama ugode. Dobri su, ne treba ih menjati.

- - - - - - - - - -

Antiohija još čeka kralja.

Ni dobar bog sa četiri pametne glave ne može da spase narod
koji ne brine o svojoj deci.
Takav narod nema sadšnjost, ni budućnost, može postojati samo u prošlosti,
a može se desiti da ga i istorija zaboravi,
a mitologija nadživi.

Ni Dajbog nije svemoćan.

Kad bog sidje u ljude, tada ce ljudi biti bozji narod.
Nece sici u sve, zapisano je, nego samo u one koji pokucaju, one koji traze.
One koji vole.

Lepo verovanje.

Ali bog neće sići.
Čovek mora nastaviti sam da se uspravlja i uzdiže, da napreže um
kao što to radi već dva miliona godina.
Koliko će mu još mozak rastezati lobanju, a da se ne rasprsne?
Koliko još miliona godina?
I dokle će sam sebe izluđivati pitanjima bez odgovora, kao što dete izluđuje
roditelje?

Neka ga, neka samo kuca, neka traži... mora.
Jednom će mu se možda i otvoriti ?
A do tada - neka bar voli.

flaj:

Lepo verovanje.

Neka ga, neka samo kuca, neka traži... mora.
Jednom će mu se možda i otvoriti ?
A do tada - neka bar voli.

Kliknite za proširenje...

Muzika - jezik bogova.


Govore ga pesnici i ptice,
a razumeju svi koji slušaju srcem.

Na reci

Ali, gde su ptice?
Tek poneka lasta i usamljena čaplja na maloj adi, nema jata
kao nekada.
Duž obale načičkane sojenice, kao da su prekonoć dogegale odnekud
na tim štrkljastim kokošijim nogama.

Reka je sada autostrada, preoravaju je gliseri i skuteri,
arlauču motori kao divlje zveri.
Sa izletničkih paluba natpevavaju se nacionalne klase,
napast za bubnjiće i živce.

Nebo bez ptica, reka bez riba.
Samo mi, ovakvi kakvi smo i ogluveli bogovi.

Odoh odavde, što dalje, uzvodno.
Moja drvena čikla, kao nežan instrument,
u njega sviraju talasi i vetrovi.
Veslo daje ritam.
Sve dok ne uplovim u tišinu, ispod nagnutih vrba.
I odjednom - ptice!
I muzika...uvek je bila i ostala tu.

Znam da se bogovi osmehuju.
I ja.

To što radi ova ribica je čudo božije ?
Ili samo čudo prirode, kako decenijama govori ser Dejvid Atenborou
kroz svoje filmove.



Njegovi filmovi nisu namontirane holivudske priče, njima se veruje, iako su često
neverovatni.
Toliko smo obuzeti sobom, da ne znamo skoro ništa o drugim bićima
na planeti.

"Evolucija nije teorija, nego činjenica."
Celokupan život, sve brojniji i raznovrsniji, razvijao se iz prostog praorganizma
milionima godina.

Neko veruje u evoluciju a neko u Boga i to je razlog više
za nerazumevanje i sukobe.
Priroda ili Bog ?
Za mene je to Jedno Isto.

Na staničnom kiosku kupiš nasumice knjigu,
kad ono u njoj ceo tvoj život, čak i tvoje ime.
I dugo putovanje kroz noć pretvori se u putovanje kroz uspomene,
i svi likovi iz tvoje "Kuće duhova" odjednom ožive.

Mislio si da si nešto posebno?
Ali tvoj život proživeli su mnogi pre tebe.

Igrom slučaja ušao si u novi krug.

Usamljen čovek može da razgovara sam sa sobom,
a može i sa knjigama.
U oba slučaja neće više biti usamljen.

"Svako biće koje je proživelo ljudsku sudbinu - to sam ja."



- reče mi Margaret Jursenar u "Hadrijanovim memoarima" .

Možda je to čula od nekog drugog, možda od Hadrijana, a možda od...mene?

Zivotinje – 7,77 miliona vrsta (od cega su 953.434 opisane i zavedene)

Homo politicus?

"Moj ideal je bio sadržan u reči lepota...

Osećao sam se odgovornim za lepotu sveta.
Želeo sam da gradovi budu divni, zračni, zaliveni bistrom vodom,
nastanjeni ljudskim bićima čija tela neće biti naružena bedom ili ropstvom,
ni prostačkom naduvenošću bogataša;
da učenici izgovaraju pravim tonom lekcije koje neće biti besmislene,
da žene u kući imaju dostojanstvo majke, mirnu snagu;
da na vežbalištima budu mladići kojima ni igre ni umetnost neće biti strani;
da voćnjaci daju najlepše voće, a njive najbogatije žetve.
Želeo sam da se ogromna veličanstvenost rimskog mira proširi na sve,
neosetna i prisutna kao muzika neba u pokretu;
da i najskromniji putnik može da luta od zemlje do zemlje, od kontinenta do kontinenta,
bez uvredljivih formalnosti, bez opasnosti, siguran u postojanje minimuma zakonitosti i kulture;
da sve teče glatko i u radionicama i u hramovima;
da morem krstare lepi brodovi, a putevima brojne zaprege;
da u jednom dobro uređenom svetu i filozofi i igrači imaju svoje mesto...

Tom u suštini skromnom idealu ljudi bi se približili kada bi mu služili samo delom one energije
koju troše na glupe i surove stvari...."

"Hadrijanovi memoari" - Margaret Jursenar
************

Nedostižno i posle dve hiljade godina.
Možda jednom - kada homo vulgaris postane neko drugi .

Možda - homo sapiens ?

Rece jedan um da knjige treba citati dvaput: prvi put kada je citalac mladji od junaka iz knjige, a drugi put kada je stariji. Ta dva pogleda sa dve strane na jedno vreme daje punu sliku oslobodjenu od vremena.

Knjige su kao ljudi.
Neke zaboraviš odmah, a neke pamtiš, uvek im se vraćaš i svaki put
pronalaziš nešto novo u njima.
Ali može te i omiljena knjiga iznenaditi posle izvesnog vremena -
šta li si nalazio u njoj nekada, da li si tada bio neko drugi i ko si sada?
Ima i onih napuštenih, nikada do kraja pročitanih, iako opštepoznatih i
hvaljenih, pa i nagrađivanih.
Možda njihovo vreme tek dolazi ?
Aha, lakše je tešiti se nego priznati svoju glupost.

Ali ma kakve da su, knjige ne napuštaju nas i
svaka je ostavila svoj trag.

Ali... ko sam ja da sudim nekoj knjizi?
Vreme će suditi njoj, a presuditi meni

hakim bej:

Rece jedan um da knjige treba citati dvaput: prvi put kada je citalac mladji od junaka iz knjige, a drugi put kada je stariji. Ta dva pogleda sa dve strane na jedno vreme daje punu sliku oslobodjenu od vremena.

Kliknite za proširenje...

Kako onda da pročitam bibliju po drugi put?
(A trudila sam se i nisam uspela ni prvi put, al nemoj nikom da pričaš.
Možda jednom, kad dođe vreme za nju?)

Teska je zato sto ima rupa, delova koji nedostaju. Mozes ih iymisliti i to ce onda biti jedna fina prica,
a mozes procitati Solomona i znati da nista vazno nisi propustila. Mudri car pocinje od pesimizma, ali nekako, valjda zato sto je mudar, na kraju dolazi do ljubavi.