Zemlja

Ali je skrenuo paznju na sebe.
Bas kao i moderni poglavica.

Bolje bi mu bilo da ulovi nešto za večeru,
nego što tek tako zvecka "oružjem".

Mozda je on tu za druge duznosti....pitam se, pitam se

Bila jednom jedna zemlja - naša.

A sada imamo ovu novu - samo tvoju.




Ubeđuju te da je ova mnogo bolja.

Kako to kada je tako tesna i kratka?
Ako se ispružiš, noge ti prelaze preko crte.
Onaj tamo te tuče po tabanima, preti.
Kaže - njegova je, sklanjaj se.
A ti znaš da je bila i tvoja.

I ša ćeš sad?

Možda na svetu postoji neko mesto gde nema tih crta?
Gde je sve naše, gde ništa nije ni moje ni tvoje, ni tuđe?

Pa kreni onda i traži.
I javi ako nađeš.

Dolazim.

Ima. Znam. Naci cu.
To je neomedjeno parce zemlje ispod neba, ma koliko veliko dovoljno je.
Kada odatle pogledas uvis, vidis samo nebo... plavo, ponegde oblacno, plodi zemlju i pravi se da to nije nista neobicno.
Iznad zemlje tamo nema nicijih zastava, grbova, simbola, krstova, kruna, ispaljenih strela i aviona. Nema ni zvukova, borbenih poklica, revolucionarnih pesama.
Samo jednolicno drndanje vodenice, sum lisca, povremeno cekicanje iz kovaceve radionice.
I ptice. Puno nebo ptica. Jata koja se premestaju kao sal od svile.
Mozda...
Ko zna...

Znala sam da samo ti znaš.

Ovde kod nas, ima krajeva gde mobilni ne pomaže...
I nije lako dozvati dragu.
Ili komšiju pozvati na kafu.





A nije daleko od kruga dvojke - vazdušnom linijom.
Šta vredi kad si - van dometa...

A ti bi više želeo ovakvu kamenu kulu, da budeš živ zazidan?



Pa, eto ti onda, uživaj.

Ja odoh na kafu kod onog tamo,sa duvaljkom .
Samo da uhvatim prevoz...
....pobeglo mi magare...

A kada se budeš vraćao iz dalekih zemalja, baci pogled bar iz aviona
na nas ovde dole.
Takve reke, takve lepote - tamo nema.
Tamo umesto vode iz zemlje izvire nafta.
I novca ima suviše, kao i peska.
Ali nigde trave, nigde šume.

Pa ti sad vidi.

Ima ljudi koji nikada ne izađu iz svog dvorišta.
Dovoljno im je to što imaju i što vide kroz prozor.
Da li su zadovoljni?
Kažu da jesu.

A ima i onih koji se ne zaustavljaju celoga života.
Nikada im nije dosta.
Čim stignu negde, već gledaju u daljinu, već bi da krenu dalje.
Da li im je lepo?
Tvrde da jeste.

A oni ludo neustrašivi i uporni?
Za njih nema okeana preterano širokog, niti planine suviše visoke.
Srećni su?
Jesu.

Ima jedna igra koja se započinje u detinjstvu - uđeš u prvi tramvaj koji naiđe i voziš se do kraja.
Izađeš, lutaš, razgledaš.
Kada te posle pitaju kako je bilo u školi, slegneš ramenima
-"dosadno kao i uvek".

Tako počinje razgledanje Sveta





A onda ti ideš i ideš, a Zemlja se vrti i vrti...
Pitanje je samo kada ćeš ti stati.

Ona nastavlja dalje da putuje.

A i ja ću - bar za sada.

Pa vreme je da krenem

Svako putovanje ima svoj kraj.
Baš kao i svaki film.

Ali ovaj film koji su snimale tvoje oči samo je još jedan koji će
biti smešten na nekom skrovitom mestu u tvojoj glavi - zauvek.
Samo je tvoj i moći ćeš da ga gledaš ponovo kada god budeš hteo,
samo ti.

Svi ti predeli i prizori, ljudi koje usput srećeš, svi ti
doživljaji ...nerazumljiv govor,čudna muzika...nepoznata
hrana i mirisi...
Često se zapitaš od kuda ti tu, šta to tražiš?

Ali dođe vreme kada treba da istreseš pesak iz cipela i previješ
žuljeve na stopalima.
Krećeš nazad, kući.
U svoju zemlju, svoju otadžbinu.

A ona čuvena nostalgija?
To je samo njakanje u trenutcima usamljenosti.

Otadžbina nije ništa veličanstveno i uzvišeno, nešto
što ima granice, himnu, zastavu.

Tvoja otadžbina su draga lica koja čekaju da se vratiš.
I jedno ime koje si nosio u mislima, ma gde bio.
I tvoj pas koji će te od radosti oboriti s nogu kad te vidi.
I tvoj krevet - najudobniji na svetu.
Papuče kakvih nigde nema.
Mirisna kafa iz omiljene šolje kakvu nigde nisi mogao dobiti.
Tvoja bašta i drvo ispod prozora.

Tvoja reka...

I zagrljaj - ako te dočeka.

I ceo tvoj život samo je putovanje.
Kakav će biti ne zavisi ni od zvezda, ni od sudbine.
Na svakoj raskrsnci ti biraš put.

Samo ti.

Ne postoje dva ista životna puta , svaki čovek ima svoj .
Ali svi oni završavaju se na istom mestu - u naslovu ovog pisanija.
A o tome ne vredi ni govoriti.
Tu je kraj filma

The end

Ne moze se protiv prirode!

Sa putovanja uvek vredi poneti po neki lepi kamen
da te podseća na zemlju u kojoj si bio.

Ovoga puta to je kameni cvet - pustinjska ruža.

Ubrana je sa dna mora koje je davno davno nestalo.
Malo peska, kristala soli i jutarnje rose i eto čuda.



Posuta sitnim kristalima soli i zrncima peska, blista na suncu

U nju je stalo sve što si ti video i doživeo i sve
što je ona videle i doživela.

Pustinjska ruža ima i boju i miris i
pamćenje.

A možda je i večna.

Opustenost, mirnoca,lepota, dostojanstvo,.....Gaja

Da, bilo je tako...

A onda su se pojavili Kain i Avelj...

I sada imamo Četiri jahača.



I niko ne može da ih zaustavi.

A priču o Kainu i Avelju svi znaju.
Beskrajna priča o bratoubistvu koja se stalno ponavlja,i dan danas.

Svi znaju i sve Božije zapovesti napamet,ali ih to ne sprečava
da ih stalno krše.
Mole se Bogu kada god im ustreba.
Molitve koriste kao zahteve za ispunjenje želja ili kao sapun za pranje duše
i ruku od greha.

Čovek nije u stanju da podnese teret svoje krivice, niti da prihvati
odgovornost.
Našao je način da taj teret svali na Razapetog.
I u svojim čudnim ritualima ne prestaje da pije njegovu "krv" i jede
njegovo "telo", u znak zahvalnosti i sećanja na njega.

Ali čemu ova priča?
Pa zbog današnjeg dana, valjda.

Hristos voskrese.

Od kako je homo sapiens počeo da misli, planira i stvara,
postigao je što šta.
Ali od kada je na vlast došao homo politicus, tu smo gde smo.



Rasprodaja svega i svačega, samo da se preživi.
Telo, krv, dete, bubreg...

Prodati glas ipak je najbezbolnije, mada i najjeftinije.
Ali tek kasnije, kada stigne račun, shvatiš da je to bilo skuplje od svega.
I tada možeš samo sa tablom oko vrata da sedneš ispred crkve i ispružiš ruku.

A homo poeticus?
On celo vreme peva i protestvuje, svi ga čuju, ali ga niko ne sluša.

Ipak, uvek dođe dan kada ovce prestanu da pasu i dignu glavu.
Tada se drži dobro.

Da moja Flaj sve je to nasa stvarnost, kaljuga u kojoj se kaskamo, valjuskamo,zadovoljni i puni sebe,
a voda pamti, zemlja pamti.stena pamti, i svaka celija nasa pamti....da li znamo da cemo platiti dug,
Jednom...

Kažu da Zemlju naseljavaju ljudi.

Ali to nije tačno.

Naseljavaju je žene i u muškarci.
Dva plemena u večitom hladnom ratu.
Važno je uspostaviti premoć nad onim drugim, podjarmiti ga, da se zna
ko je gazda.

Na Balkanu se uvek znalo ko je gazda.

Kratkotrajno primirje traje samo u sezoni zaljubljenosti i parenja.
Bitke se vode uglavnom ni oko čega, ali nekad i zbog gadnih poroka.

Padaju i glave.

Na kraju godine prebrojavaju se mrtvi.
Ubrzano se zidaju sigurne kuće, iako zatvori već postoje.

Svaki rat završi se kad tad.

Ali ovaj nikada.

Svet je premrežen, najzad.
Globus je mušica uhvaćena u Net mrežu.



Milijarde ljudi, svaki u svojoj ćeliji samici, kao osuđenik,
izlovan od celoga sveta, bulji u svoj blještavi ekran.
Zaštićen od svega, zazidan, nesvestan da je pod kontrolom.
Sve što je rekao, zapisano je, odcinkario je sam sebe.
Niko drugi ne bi mogao bolje.

Omađijan, baš ga briga za sve.

Ne treba mu ni hrana ni voda
Jedva stiže da spava.
Na poslu drema, ali i dalje kucka kao detlić
Razgovara, dopisuje se, igra, vodi ljubav - preko ekrana.
Ima bezbroj prijatelja koje nije nikada video, niti će, a koji
su mu važni isto toliko kao oni koje nema.
Ni komšiju više ne poznaje.
Srećan je ako ima zlatnu ribicu u tegli, ako već nije crkla jer
je zaboravio da je nahrani.

Svoj život zamenio je za obmanu.

A tako je jednostavno -
kvrcneš, ugasiš, otvoriš vrata i izađeš u Svet.

Tamo te čeka tvoj život, ako se nije umorio od čekanja
i otišao svojim putem - bez tebe.

Lepo Flaj..

Voleo bih da si tu

Dakle, tako ti misliš da možeš razlikovati
Blaženstvo od pakla,
Plavo nebo od bola
Možeš li razlikovati zeleno polje od hladne čelične šine?
Osmeh od vela?
Da li misliš da možeš razlikovati?

I da li su te pridobili da prodaš svoje heroje za duhove?
Vruć pepeo za drva?
Vruć vazduh za hladan povetarac?
Hladnu udobnost za promenu?
I jesi li razmenila sporednu ulogu u ratu
za glavnu u kavezu?

Kako želim, kako želim da si tu.
Mi smo samo dve izgubljene duše koje plivaju u akvarijumu
Iz godine u godinu,
Protrčavamo onaj isti stari teren.
Šta smo našli?
Iste stare strahove.
Voleo bih da si tu.

Pink Floyd

Za Pink Flojda

Ako prestaneš da žmuriš
ako zaboraviš na strah
ti zidovi od stakla
rasprštaće se
na sve strane
i dve zarobljene ribice
odleteće u nebo
kao ptice
a tamo gore
nema bola
ne postoji pakao
a ni raj
ispod su zelene livade
bez tragova čeličnih šina
drveće se njiše
kao nekada
povetarac je razduvao pepeo
nema mu traga
svi ratovi davno su okončani
vrata na svim kavezima razvaljena
nema više gospodara
a ni robova
nema katanaca
nema okova
svi naši heroji su tu
među nama
sa osmehom na licu
ako otvoriš oči
videćeš da sam tu pored tebe
kao i pre
i da ću tu uvek biti

samo otvori oči
i ne boj se
i daj mi ruku

mi nismo više
izgubljeni

Izuj se, hodaj, diši...
Nešto ti nedostaje ?