Након демонстрација у Бања Луци, 7. маја 2001. када су грађани спријечили постављање камена темељца Ферхат-пашине џамије, новинар РТ РС-а, Вања Филиповић интервјуисала је 9. маја поглавара Исламске Вјерске заједнице тзв. БиХ, реиса Мустафу Церића. Интерву је био најављен на програму РТ РС-а, па одјављен. Испоставило се да је супервизор РТ РС-а (институција непозната у демократији), г. Владо Мареш обавијестио је ОХР, који је интервенисао да се интервју не објави. Поред свега текст је стигао у јавност. Објављујемо стенограм:
Стенограм интервјуа поглавара исламске вјерске заједнице тзв БиХ, Реис-Ул-Улеме Мустафе Церића
Вања Филиповић: Господине Церићу, ја вам желим добродошлицу на телевизију Републике Српске, прије свега, и за почетак вас молим за ваш коментар на догађања која су се десила протеклих дана, везано за изградњу вјерских објеката у Требињу и Бања Луци:
Реис Мустафа Церић: Бис рахман рахмеин. Прво желим да поселамим муслимане у Бањалуци и да изразим са њима суосјећање, а ономе што још увијек у болници, нашем брату, желим брзо оздрављење и надам се да је зграда Исалмске вјерске заједница слободна да људи могу ући да покупе камење и да почну, ако је могуће, нормално живјети. Колко се ја сјећам, ви сте тражили да разговарамо у Бањалуци, ево разговарамо у Сарајеву. Мени је драго да сте ви могли доћи у Сарајево и да разговарате овдје, наравно, било би боље да смо то могли урадити у Бањалуци, колико се ја сјећам било је предвиђено након постављања камена темељца за обнову Ферхат-пашине џамије у Бањалуци. Прије свега треба поставити питање: ѕ Зашто треба обнављати вјерске објекте?
Вјерске објекте треба обнављати зато што их је неко порушио. У конкретном случају, она је порушена у зору, у 3,05, 7. маја 1993. године, и не само порушена већ и задњи камен те џамије је негдје однесен, бачен, и не само џамија, него и мезарје, Сахат кула и турбе и све остало. То се није могло догодити случајно није могао бити никакав инцидент, него је то могло се догодити уз знање, уз план, уз организацију власти која је у Бањалуци тада била, а очито која је и данас. И не само Ферхат-пашина џамија, него и све друге џамије у Бањалуци и околини, што износи око 16 џамија. Према томе, спречавање да се те џамије обнове говори о томе да они који су рушили сада то не дају да се обнове. Према томе, овде имамо злочин и злочинце, који су направили гријех према Богу и према људима којима је, којима одређени вјерски објекти леже на срцу. Нисмо сви исти. Они који су бранили овдје православну цркву у Сарајеву, можете отићи па видјети, она је дакле сачувана, а овдје је био рат, овдје су падале гранате. Овдје су људи гинули! Који су имали разлога за љутњу, овдје у Сарајеву. Било је оних који су долазили к мени да питају могу ли се они осветити за Ферхат-пашину џамију у Бањалуци, 7. маја, и ја сам им тада рекао:
Ви нећете срушити православну цркву, ви хоћете срушити џамију. То није израз никакве снаге, јер освета је први знак слабости, а толеранција је највећи ступањ моћи и снаге.
И, и ми смо и у таквој ситуацији показивали моћ толеранције, односно православну цркву и не само то, него када се је митрополит Дабробосански, Николај, вратио из Задра, овдје у Сарајеву, да служи православним вјерницима, а послан је управо зато што није био у рату, па је био чист од тога да би му се могло што приговорити, ми смо интервенирали да му се одобри 500.000 марака да обнови и уреди свој двор сада у коме он сједи у Сарајеву. Ево видите да нисмо исти. Нисмо исти они који су у Сарајеву, муслимани, и они који су православни у Бањалуци.
Вања Филиповић: Да ли из тог - нисмо исти, морам још мало да се надовежем на то ваше прво питање - имате још нешто да појасните. Значи, нисмо исти, јесте, приказали сте ваш чин тада и нас, односно, људи у Бањалуци данас, можете ли још мало појаснити то: ѕ нисмо исти?
Реис Мустафа Церић: Па нисмо исти зато што у српском народу постоји српско-православни фасизам, који се манифестиро тада када се срушиле џамије, укључујући Ферхат-пашину џамију, Алаџа дзамију. Дакле, ми нисмо чули глас осуде од Павославне цркве, која је требала то спријечити, ако не може спријечити, а оно судити. Ако... То што је патријарх Павле писао београдском муфтији писма о томе да му је жао што је Ферхадија џамија ха... је смијешно. Ја бих рекао, врло провокативно од једног таквог угледног вјерског достојанстбеника да на такав начин симплифицира ствар. Дакле, нисмо једноставно зато што је рушење џамија у атмосфери у којој није било рата, чин са предомишљајем који је злочин сам по себи и ми који смо били овдје, чувајући православни храм.
Дакле, то је та разлика, као што је разлика између добра и зла. Овдје имате добро ѕ тамо имате зло. Ја би волио да могу другачије одговорити, али, истина ме обавезује да кажем ово што хоћу да вам кажем.
Вања Филиповић: Зашто се, зашто су се у задње вријеме исполитизирале ствари као што је градња, односно обнова вјерских објеката? Имамо примјере, у припреми за овај разговор, поменули смо обнову. изградњу џамија у Козарцу, Брчком, Невесињу, гдје су ти догађаји заиста прошли на једном нивоу, чак су и похваљени од стране ваших вјерских људи. Зашто се то одједном, сада политизира?
Реис Мустафа Церић: Оно што треба похвалити - то се похвали. Оно што треба осудити - то се осуди. Прије свега није био нико од политичара из српског народа, а била је иста организација као што је и ова. Био је представник господина Клајна, били су амбасадори из исламских земаља, били су амбасадори из европских земаља, присуствовали смо џамији која је већ направљена била и ми смо ишли у Козарац само да то потврдимо, и да на неки начин, обзиром да је био веза један чиновник из француске амбасаде, који је вјеројатно увјеравао људе у Бањалуци да би требали то урадити, да покажу добру вољу, и они су то урадили као једну политичку игру, да се ето види како су они јако добри што допуштају да се сада - као бива, обнови џамија коју су они - наравно порушили. И ту нема никаквог политизације око обнове Фехадије џамије. Већа је полит... Која је то политизација ако ми, пет година, односно шест година након Дејтона, након одлуке о Дома љуских права да се дадне дозвола. Оно што је могао урадити господин Додик - није урадио, оно што може сад урадити Иванић, ја сам му то рекао, имао сам два сусрета сњим: - Једина права ствар коју можете урадити господине Иванићу јесте да дођете код мене у Сарајево и да ми рекнете: - Изволите оправ... обновити Ферхадију џамију, ја се извињавам у име оних добрих Срба, ако их има, што је та џамија порушена на очиглед читавог свијета. Једино је то разумно. Али, ми смо требали шест година да се играмо игре око тога, хоће ли дати - неће ли дати, па данас хоће, сутра неће, треба им ова дозвола или она дозвола, треба... хиљаду некаквих папира, и након што смо добили урбанистичку дозволу и након што смо добили специјалну дозволу да можемо приступити дакле, овај, да дођемо на земљиште, ми смо имали јако великих мука да уопште дођемо, да се појавимо, да муфтија изађе са ахмедијом вани, да може да се прошета. Ја знам пошто сам одмах након Дејтона био у Бањалуци, видио сам у каквом су стању људи били и после сам их посјећивао, дакле, њихов излазак на улицу био је ризичан, био је опасан.
Дакле, то је, то је власт. Неко је те људе одгојио, неко их је научио да мрзе, неко их је научио ду буду агресивни, ја их нисам, не иду у моју џамију, иду у неку цркву. Иду у неку школу. Неке књиге читају. Вјероватно Горски вјенац од Његоша, књига која има у себи највише мржње на свијету, књига коју сам ја икад видио, то је књига која има највише мрзње. Сад, замислите ако одгајате дијете које вам...А имамо информацију да су управо студенти пред отварање Ферхат-пашине џамије, бошњачким студентима било речено: - Немојте долазити данас у школу, јер одморите се, да би се рекло студентима у Бањалуци да припреме камења, како би могли гађати, заправо спријечити постављање камена темељца. Која је то политизација, ко то политизира шта? Шта то ми, Исламска заједница политизирамо? Зар треба одбити добру вољу господина Милера, који се заложио за то, и мислећи на тај начин да помогне управо Бањалуци, људима који тамо живи, Републици Српској, српском ентитету, зар, зар је господин Хенд, који је могао у понедељак радити неки други посао требао да се излаже једном таквом неукусу, једном варваризму, господин Клајн, сви ти амбасадори из исламских земаља, и либијски амбасадор, и други, зар је требао да се излаже и да то политизира? Али што би, што би то требао господину Клајну или мени, некоме, да политизира једну ствар, него то је управо обратно. Господин Радишић политизира, господин Иванић политизира, господин Шаровић политизира. Зашто? Како ће објаснити сада народу, који су повели у рат ради геноцида, ради конц-логора, ради силовања, како ће сад објаснити тим људима који су изгубили животе као, као младићи, како ће им сада објаснити да ипак није оно што су им говорили ’ 93. године, да ће очистити Турке, оно што и Његош говори у књизи. Дакле, ипак нису очистили. Турци. Видите, Турци се враћају, Турци поново праве џамију. Како сад изаћи пред тај народ казат? Па, знате шта, лакше је окривити, овај, као што је Нерон урадио. Нерон је запалио Рим па је рек’ о да су то хришћани урадили, у оно доба, је л’ тако? Е исто тако. Лакше је сада Радишићу казати: Па знате шта? Изрелативизирати ту ствар, умјесто, да је као човјек, ако има у себи икакав трун људскости, изашао па казао: Господо! Људи! Народе! То није начин да се ради! Како можете замислити да, рецимо, долази реис ул улема из Сарајева, који треба да каже лијепу ријеч, ја сам волио да сам могао прочитати то, али прочитаћу на неком другом мјесту оно што сам мислио казати том приликом, да управо кажемо: догодило се то што се догодило, нико не може избрисати чињеницу да је Ферхадија порушена. Нико. Не може ни ти који су је порушили, ни ми којима је то, дакле то порушено. Али, не може вријеме ићи назад, оно може ићи смо напријед. И управо је оно што треба сада да размишљамо како да дођемо до оног стања мира и помирења које ће ићи и унатоћ томе неком бољем стању муслимана, који су, односно, и муслимана и православаца и католика и јевреја који су гладни, који немају шта обући, који немају посла, који напуштају, омладина напушта Босну и Херцеговину, напушта и Републику Српску зато што не виде перспективу. Умјесто тога господа Радишић, Иванић, Шаровић организирају каменовање, к’ о у камено доба, људи који су дошли ненаоружани, старе жене у димијама, старци. И мала дјеца, дакле у основној или средњој школи, српска дјеца, које је православнна црква или неко је научио да саберу камења, и ми смо видјели како дјеца доносе својим очевима дају камење како да гађају оне који су дошли ту да поставе камен темељац.
Умјесто!! Умјесто да се господим Иванић изађе к’ о Вили Брант, и извине се, каже: Била је грешка! Рат је био! Испричавамо се! Хајде да одпочнете други живот. Јер не можете да побјегнете од џамија, не можете побјећи од муслимана, јер куд год будете ишли наћете џамију. Не можете очистити никако Републику Српску од несрпског елемента. Ту ће увјек неко бити ко ће вам сметати. Значи, није проблем ни у политизацији него проблем је у унутрашњој болести који тренутно српскоправославни народ има. Ово је најбољи савјети, најбоље што им се може казати. Јер и дрогаши кад су дрогирани, они никад не признају да су дрогирани. Они увјек бјеже од тога да су болесни. А исто тако, кад човјек оболи од фашизма, од тероризма, од мржње, наравно, неће то да призна. Али, читав свијет види да је то, наравно болесник не може да схвати. И све дотле док то не схвати српско православно становништво да нема алтернативу, вец да унутар погледа у своју душу, да се изнутра излијећи, да схвати да овдје можемо и морамо живјети у комсилуку, заједницки дјелити судбину, наравно неће бити мира на Балкану, а неће бити ако не буде за све - неће бити мира за кога.
Вања Филиповић: Још да вас замолим да прокоментарисете догађаје током предвечерја јучерашњег дана, значи, и синоћ, у Сарајеву, имали смо групу, мало већу групу људи, не знам тачно колико људи, који су ишли улицама града, одређеним релацијама, који су узвикивали "Алаху егбег"; и не знам већ како, позивали су чак и.. погрдне ријећи ... Отприлике, нешто слично, само с друге стране.
Реис Мустафа Церић: А, видите... Ја нисам пратио то... чуо сам... да ј’ се то догађало синоћ у Сарајеву. То је вјеројатно реакција која нема оправдање. Никакво се зло не може оправдати неким другим злом. Против зла се мора борити снагом добра. И ... не желим да вам одговорим на оно ... на питање: Па то је и разумљиво, зато што су људи изиритирани, зато што су видјели на телевизији како се каменују жене. Наравно, свако је доживљавао као своју, своју мајку, ја, ја само могу захвалити драгом Богу, да сам, да могу разговарати с вама, јер сам био у опасности да изгубим живот у Бањалуци, Бог је тако хтио. Нажалост, вјероватно тим, некима нарадост. Наравно, људи су изиритирани, хтјели су једноставно да, да то искажу.
Међутим, на начин, како сам ја чуо, оно што су неки говорили, у односу на Србе, у односу на оно што није у духу наше вјере, Ислама, ја не само да осуђујем, већ са моје стране сам подузео, кол’ ко ја могу, одређене мјере и јавно се огласио данас у вези с тим да нема нико право у име Ислама и муслимана на такав начин плаши у Сарајеву Србе православце. Дакле, Срби који живе овде, у Сарајеву, они нису од јучер, нису зато што сам... од... по мојој милости, већ зато што они имају то право, да буду то, то им је загарантирано. Према томе, нису они овде зато што, што им ја допуштам да буду, него зато што они требају ту да буду. То што се могло чути, то је, заиста, ствар неодговорних појединаца, провокатора, који вјеројатно, ја немам доказа, али предпостабљам да могу бити под утицајем неких обавјештајних служби које управо требају да излеративизирају оно што се догодило у Бањалуци, да се сада каже: Ето видите, исти су, ево горе то - ево ово овдје. Наравно, гријех који ми овдје направимо, ако је као трун - од њега се направи као брдо, а гријех које направи у Бањалуци као брдо - од њега се жели направити да буде као трун. И апсолутно, ово не говорим из страха од било кога, ни да би се додворио, већ напротив, ови људи, које ја знам, младиће, сигурно неће бити задовољни са мојом изјавом, али управо зато што ће они бити незадовољни, ја желим да кажем да то није Ислам, да то нису муслимани, да то у Сарајеву не смије бити и неће бити без обзира шта се је догодило у Бањалуци. И без обзира шта ће господин Иванић подузети, хоће ли опет реторику неку, чуо сам да су идентифицирали двадесет, али нема никаквих имена. Зашто? Зато што господин Шаровић, Иванић, Радишић имају веће обавезе према ратним злочинцима него према жртвама злочина. Е, те обавезе које они имају - једноставно су затвореници тих обавеза. А да би се ослободили т.. тог, тог затворениства треба бити храбар. Али очито ни господир Радишиш ни господин Шаровић, ни Иванић немају ни храбрости, ни морала, ни образа, да изађу у јавност да кажу, без икаквих ако и кондиционалних реченица, јер слушајући министра унутарњих послова уочи отварања џамија, он је рекао да ће осигурати - ја сам га слушао - да ће осигурати сигурност људи и имовине, али, могу се догодити инциденти. То за Србе значи: можете доћ’ , и можете каменовати и можете спријећити постављање камена темељца.
Вања Филиповић: Господине Церићу, хтјела сам завршити наш разговор, али, потакли сте ме на још само једно питање, ако ми дозвољавате. Дозволите ми још само једно питање за крај, ви сте ме потакли својим претходним говором. Рекосте да су синочњи догађаји у Сарајеву иступи појединаца, а ... и то сте рекли да ... односно ... на основу догађаја у Бањалуци, ако могу и ако смијем да примјетим, прилично оштро сте, колико сам схватила добро, критиковали цијели српски народ. Значи, по мени, једна, овако, једна тешка оцјена, поменули сте ријеч фашизам, значи, ако можете још мало ту ...
Реис Мустафа Церић: Могу. Ја сам рекао - појединац, и тај појединац који буде говорио, на такав начин, биће онемогућен у Сарајеву да то ради. Та реторика везано за Србе, или било на који начин исказивање да Срби требају да се плаше овде, или на неки начин, биће санкциониран, у оно што ја... Дакле, ја то врло јавно и врло експлицитно кажем, јасно, без икаквог увијања. Ја нисам чуо достојанственика у Бањалуци, митрополита, да је изаш’ о, и било ко из Православне цркве да је изаш’ о и казао: Господо православци - то су православци радили, то нису неки људи са Марса, ја мислим, то су људи који иду и у цркву и носе крст и три прста, и који су скинули заставу, ставили српску заставу, на њега ставили крме, главу крмета, то су православци. Ја мислим да би требало бити храбар, имати чојства, имати људскости, изаћи на телевизију, као што ја сад говорим, и да каже: ѕ Браћо православци, то што радите није добро, то је против Бога, против људи, против закона, против било чега. Може се навести што год хоћете. Ја то нисам чуо и зато имам право да кажем да ми то мирише на фасизам, овај, који јесте гаји и у Православној цркви, под утјецајем овим или оним, из разлога оних или оних. Како бисте ви другим именом, ево ја вам сада кажем као реис-ул-улема, поглавар муслимана, да насртај на православну цркву у Санском Мосту је чин против муслимана, није против православних него против муслимана, и данас сам се огласио против тога. Ја не чујем ни један, ја незнам, јесу ли православни достојнственици, јесу ли они у Бањалуци? Има ли их? Ништа не чујем. То значи - а штња је одобравање - другим ријећима, православна црква такође стоји иза јучерашњих догађања. А ви мени сад кажите да ја то политизирам. То нема никакве вазе са политиком. То има веза са питањем људских права и људског живота. Јер ми смо господине митрополит били у Бањалуци угрожени, наши животи су били угрожени. Шта то треба још да се догоди па да православна црква каже: ѕ Па видите, то је гријех. И шта то треба? И ко то савјетује православну цркву да шути?
Вања Филиповић: А Сански Мост? Поменули сте га и ви.
Реис Мустафа Церић: Поменуо сам Сански Мост. Дакле, ја сам чуо, добио сам информацију, да је неко бацио у двориште бомбу, на православну цркву у Санском Мосту. И тражио сам од ових, власти, односно, органа сигурности да то провјере и да спријече било какве такве ствари које би се могле догодити. Дакле, ја не зелим сад да вам причам причу, шарену лажу, да би то било нормално, јер је то као реакција на... Не, не може се, такве реакције се не могу оправдати ничим па ни оним што се догодило у Бањалуци. Овдје у Босни и Херцеговини су православне цркве старије од свих нас, као што су џамије старије од свих нас, и католичке цркве и синагоге, су старије од свих нас. И то је наша појединачно, да то чувамо и поштујемо. Јер, поштујући своја, туђа права, ви осигуравате своја властита права. Борећи се за туђа права ви заправо борите се за своја властита права. Јер, не можете очекивати да нападате некога, не можете очекивати, а да тај кога нападате вас поштује, односно да штити ваша права. Према томе потребно је да се, да се сви пробудима, и да кажем да ово нас није ништа збунило у Бањалуци. То нас није обесхрабрило. Ми ћемо, ако Бог да, направити Ферхат-пашину џамију, унатоћ Његошу, Горском вијенцу, унатоћ тој дјеци која су бацала камење, ако Бог да.
Напомена: Текст нећемо коментарисати. Довоњно је рекао сам Реис Мустафа Церић. Напоменућемо само да је он и раније на јавним мјестима износио слична мишљења о Србима. Боравећи у Вишеграду при изградњи џамије у том граду обратио је се окупљеним муслинамима говорићи им како сада у њиховим домовима живе зулумчари (алудирајући на Србе који су избјегли са својих огњишта бјежећи испред муслимана), и да зна се мјесто боравка зулумчаре (мислећи на затворе). Било је још сличних констатација везаних за Србе од стране поменутог Рес М. Церића. Питамо се само кад поменути јавно износи овакве оцјене о Србима, шта онда говори кад остане сам са својим истомишљенницима?