Бошњаци или НЛО

Poruka
22.423
Бошњаци
Муслимани са простора бивше БиХ (Срби и у мањем броју Хрвати који су примили ислам) у вријеме Турака сами себе су звали Турцима. У вријеме Југославије до 1974. звали су се Србима или Хрватима исламске вјероисповјести. Од 1974. па до почетка рата 1992. (па и касније) називали су се муслиманима. За разлику од тадашњег, не тако давног времена, данас не воле када их зову Турцима, потурицама, муслиманима него захтјевају да их се назива Бошњацима. Истина, Вук Караџић Стефановић још 1860 године у свом дјелу "Историја нашег времена" употребљава појам бошњака али га он пише у следећем облику: бошњак (Србин закона турског).
 
Ко су то Босанци, Бошњаци, Бошњани?


Значење овог термина се везало за различите појмове, зависно од времена у ком се употребљавао. Примјер за то видимо из Енциклопедије Британика (11. издање, 1910, књига 4, стр. 281, наслов Bosnia and Herzegovina, поднаслов Population and National Characteristic):

In 1895 the population, which tends to increase slowly... numbered 1,568,092. The alien element is small, consisting chiefly of Austro-Hungarians, gipsies, Italians and Jews. Spanish is a common language of the Jews, whose ancestors fled hither, during the 16th century, to escape the Inquisition.
The natives are officialy described as Bosniaks, but classify themselves according to religion. Thus the Roman Catholics PREFER the name of CROATS, Hrvats or Latins; the Orthodox, of SERBS; THE MOSLEMS, OF TURKS.
All alike belong to the Serbo-Croatian branch of the Slavonic race; and all speak a language almost identical to Serbian, though written by the Roman Catholics in Latin instead of Cyrillic letters.
TO AVOID OFFENDING EITHER "SERBS" OR "CROATS," IT IS OFFICIALLY DESIGNATED "BOSNITCH." ... The Bosnians or Bosniaks resemble their Serbian kindfolk in both appearance and character. They have the same love for poetry, music and romance; the same *intense* pride in their race and history; many of the same superstitions and customs. The Christians retain the Serbian costume, modified in detail, as the occasional use of the turban or fez. The "Turkish" women have in some districts abandoned the veil; but in others they even cover the eyes when they leave home.


Занимљиво је то што су муслимани тада сами себе звали Турцима (Турци и јесу постојали у БиХ, али у занемарљивом броју). За разлику од тадашњег, не тако давног времена, данас не воле када их зову Турцима и захтјевају да их се назива Бошњацима. У вези са тим њихови марљиви аутори су саградили читав историјски систем који "руши" гомиле досадашњих историјских докумената и баца у запећак историје више десетина свјетски признатих историчара. Тако су они, по том систему, прастановници Босне, они су били носиоци богумилске религије на овим просторима, касније су примили ислам и тако редом. Поред тога, ми Срби смо према једнима дошљаци (18. вијек), освајачи, а по другима смо и ми у ствари Бошњаци, али православне вјере и само што тога нисмо свјесни. Наиме, великосрпска политика манипулације и фалсификата нас је убиједила да смо ми Срби.

Оваква размишљања стварно сулудо и неразумно звуче да би човјек могао чак и да разговара о њима, али комбинована са Гебелсовим системима (једна лаж изречена хиљаду пута постаје истина) и уз помоћ аутора новог свјетског поретка и њихових поданика (медији...) почињу полако да узимају коријене на Западу. Књиге се полако мијењају, штампају се нове, све у свему, фалсификује се историја пред нашим очима.

Жалосно је то што наши лидери од почетка нису били свјесни тако нечега и што је у Дејтонском споразуму муслиманима поклоњено име Бошњаци. То је једна од полазних тачака за даље поробљавање Срба, крађу и фалсификовање историје и почетак комплетне доминације муслимана у Босни и Херцеговини, а преко њих и Америке и Ислама у овој регији.

Користећи управо назив Бошњак муслимани покушавају да наметну себе као главног чиниоца у Босни и Херцеговини (Хрватска-Хрвати; Србија - Срби; БиХ-?), као народ који је ту државу створио и има неку врсту тапије на тај простор. Поред тога, дато се врло често мијеша и комбинује са назовом Босанци, који је сличан, али различитог значења.

По некој логици ствари, Босанци су сви становници Босне као географске области. Бошњаци су етничка група у оквиру истих, али због сличности та два појма у блиској будућности они ће покушати да их споје тј. поистовјете њихово значење. Тада ће Бошњаци представљати Босанце, а ови су сви становници Босне. Значи, за странце (који не разумију суштину ствари) у Босни неће живјети Срби, муслимани и Хрвати већ Босанци, што прави пут стварању Босанске нације. Послије тог безазленог мијешања појмова (што се већ сада ради) слиједи интензивнија асимилација, одузимање идентитета Србима и стварање новог, вјештачког идентитета Босанске нације (и ово се такође ради - почетна фаза). По тим плановима историја би била фалсификована, а Срби са ове стране Дрине претворени у узорне Босанце.

Примјетна је помоћ и подршка западних структура која стиже муслиманима по овом питању, а примјер за то су стална наметања разних закона од стране Петрича и давање добронамјерних савјета од стране Томаса Милера (динамичан амерички амбасадор). Поред тога, изричити захтјеви за стварањем заједничких уџбеника у којима се тражи да се из књига избаце кључни елементи српске књижевности, историје итд. доказују ову тврдњу и праву намјеру наших душебрижника.

И поред свега тога, ми смо опет у стању да се одбранимо и сачувамо оно што нисмо изгубили ни код ранијих окупатора. Проблем је у томе што смо опет неједниствени, распарчани, подијељени по политичким партијама и што криминалци (у доброј мјери) доминирају у нашем друштву.

Не постоје ти закони које окупатор наметне да се не могу избјећи и заобићи. Тежиште у заштити нашег идентитета и културе треба дати цркви, која је досад то успјешно радила, а затим породици, најважнијој и у многоме најзначајнијој ћелији друштва. Власт је знатно ослабљена услед неслоге и контроле и разних пријетњи од стране окупатора.

Потребно је да држава оснује одговарајуће институције које ће се бринути о томе на дугорочном плану и важно је да представници власти никако не поклекну пред нападима Међународне заједнице, која нас тјера да прихватимо оно што нисмо дужни ни по којем споразуму и што је у ствари уперено против нас самих.

У вези са темом занимљива је чињеница да су у свим пописима до сада муслимани рачунати у Србе (Аустроугарска, Југославија, Њемачка). Њихов број се тада могао одредити само по карти вјероисповјести у БиХ, што је описано у секцији која са бави прегледом популације кроз пописе.

Тек послије 1963. године, када је Тито муслиманима поклонио статус нације, на картама се може наћи назив њиховог "народа", мада и поред тога од стране многих аутора нису били уврштени у списак народа који живе на Балканском полуострву.
Ни то им није било довољно (није им одговарало) па су се сада, 1995, преименовали у Бошњаке. У прилогу се налази неколико карата различитих аутора које говоре томе у прилог (карте су "грубо" рађене и неке ствари нису 100% тачне - немојте да вас то збуни).
 
Након демонстрација у Бања Луци, 7. маја 2001. када су грађани спријечили постављање камена темељца Ферхат-пашине џамије, новинар РТ РС-а, Вања Филиповић интервјуисала је 9. маја поглавара Исламске Вјерске заједнице тзв. БиХ, реиса Мустафу Церића. Интерву је био најављен на програму РТ РС-а, па одјављен. Испоставило се да је супервизор РТ РС-а (институција непозната у демократији), г. Владо Мареш обавијестио је ОХР, који је интервенисао да се интервју не објави. Поред свега текст је стигао у јавност. Објављујемо стенограм:

Стенограм интервјуа поглавара исламске вјерске заједнице тзв БиХ, Реис-Ул-Улеме Мустафе Церића

Вања Филиповић: Господине Церићу, ја вам желим добродошлицу на телевизију Републике Српске, прије свега, и за почетак вас молим за ваш коментар на догађања која су се десила протеклих дана, везано за изградњу вјерских објеката у Требињу и Бања Луци:
Реис Мустафа Церић: Бис рахман рахмеин. Прво желим да поселамим муслимане у Бањалуци и да изразим са њима суосјећање, а ономе што још увијек у болници, нашем брату, желим брзо оздрављење и надам се да је зграда Исалмске вјерске заједница слободна да људи могу ући да покупе камење и да почну, ако је могуће, нормално живјети. Колко се ја сјећам, ви сте тражили да разговарамо у Бањалуци, ево разговарамо у Сарајеву. Мени је драго да сте ви могли доћи у Сарајево и да разговарате овдје, наравно, било би боље да смо то могли урадити у Бањалуци, колико се ја сјећам било је предвиђено након постављања камена темељца за обнову Ферхат-пашине џамије у Бањалуци. Прије свега треба поставити питање: ѕ Зашто треба обнављати вјерске објекте?

Вјерске објекте треба обнављати зато што их је неко порушио. У конкретном случају, она је порушена у зору, у 3,05, 7. маја 1993. године, и не само порушена већ и задњи камен те џамије је негдје однесен, бачен, и не само џамија, него и мезарје, Сахат кула и турбе и све остало. То се није могло догодити случајно није могао бити никакав инцидент, него је то могло се догодити уз знање, уз план, уз организацију власти која је у Бањалуци тада била, а очито која је и данас. И не само Ферхат-пашина џамија, него и све друге џамије у Бањалуци и околини, што износи око 16 џамија. Према томе, спречавање да се те џамије обнове говори о томе да они који су рушили сада то не дају да се обнове. Према томе, овде имамо злочин и злочинце, који су направили гријех према Богу и према људима којима је, којима одређени вјерски објекти леже на срцу. Нисмо сви исти. Они који су бранили овдје православну цркву у Сарајеву, можете отићи па видјети, она је дакле сачувана, а овдје је био рат, овдје су падале гранате. Овдје су људи гинули! Који су имали разлога за љутњу, овдје у Сарајеву. Било је оних који су долазили к мени да питају могу ли се они осветити за Ферхат-пашину џамију у Бањалуци, 7. маја, и ја сам им тада рекао:

Ви нећете срушити православну цркву, ви хоћете срушити џамију. То није израз никакве снаге, јер освета је први знак слабости, а толеранција је највећи ступањ моћи и снаге.

И, и ми смо и у таквој ситуацији показивали моћ толеранције, односно православну цркву и не само то, него када се је митрополит Дабробосански, Николај, вратио из Задра, овдје у Сарајеву, да служи православним вјерницима, а послан је управо зато што није био у рату, па је био чист од тога да би му се могло што приговорити, ми смо интервенирали да му се одобри 500.000 марака да обнови и уреди свој двор сада у коме он сједи у Сарајеву. Ево видите да нисмо исти. Нисмо исти они који су у Сарајеву, муслимани, и они који су православни у Бањалуци.
Вања Филиповић: Да ли из тог - нисмо исти, морам још мало да се надовежем на то ваше прво питање - имате још нешто да појасните. Значи, нисмо исти, јесте, приказали сте ваш чин тада и нас, односно, људи у Бањалуци данас, можете ли још мало појаснити то: ѕ нисмо исти?
Реис Мустафа Церић: Па нисмо исти зато што у српском народу постоји српско-православни фасизам, који се манифестиро тада када се срушиле џамије, укључујући Ферхат-пашину џамију, Алаџа дзамију. Дакле, ми нисмо чули глас осуде од Павославне цркве, која је требала то спријечити, ако не може спријечити, а оно судити. Ако... То што је патријарх Павле писао београдском муфтији писма о томе да му је жао што је Ферхадија џамија ха... је смијешно. Ја бих рекао, врло провокативно од једног таквог угледног вјерског достојанстбеника да на такав начин симплифицира ствар. Дакле, нисмо једноставно зато што је рушење џамија у атмосфери у којој није било рата, чин са предомишљајем који је злочин сам по себи и ми који смо били овдје, чувајући православни храм.

Дакле, то је та разлика, као што је разлика између добра и зла. Овдје имате добро ѕ тамо имате зло. Ја би волио да могу другачије одговорити, али, истина ме обавезује да кажем ово што хоћу да вам кажем.
Вања Филиповић: Зашто се, зашто су се у задње вријеме исполитизирале ствари као што је градња, односно обнова вјерских објеката? Имамо примјере, у припреми за овај разговор, поменули смо обнову. изградњу џамија у Козарцу, Брчком, Невесињу, гдје су ти догађаји заиста прошли на једном нивоу, чак су и похваљени од стране ваших вјерских људи. Зашто се то одједном, сада политизира?
Реис Мустафа Церић: Оно што треба похвалити - то се похвали. Оно што треба осудити - то се осуди. Прије свега није био нико од политичара из српског народа, а била је иста организација као што је и ова. Био је представник господина Клајна, били су амбасадори из исламских земаља, били су амбасадори из европских земаља, присуствовали смо џамији која је већ направљена била и ми смо ишли у Козарац само да то потврдимо, и да на неки начин, обзиром да је био веза један чиновник из француске амбасаде, који је вјеројатно увјеравао људе у Бањалуци да би требали то урадити, да покажу добру вољу, и они су то урадили као једну политичку игру, да се ето види како су они јако добри што допуштају да се сада - као бива, обнови џамија коју су они - наравно порушили. И ту нема никаквог политизације око обнове Фехадије џамије. Већа је полит... Која је то политизација ако ми, пет година, односно шест година након Дејтона, након одлуке о Дома љуских права да се дадне дозвола. Оно што је могао урадити господин Додик - није урадио, оно што може сад урадити Иванић, ја сам му то рекао, имао сам два сусрета сњим: - Једина права ствар коју можете урадити господине Иванићу јесте да дођете код мене у Сарајево и да ми рекнете: - Изволите оправ... обновити Ферхадију џамију, ја се извињавам у име оних добрих Срба, ако их има, што је та џамија порушена на очиглед читавог свијета. Једино је то разумно. Али, ми смо требали шест година да се играмо игре око тога, хоће ли дати - неће ли дати, па данас хоће, сутра неће, треба им ова дозвола или она дозвола, треба... хиљаду некаквих папира, и након што смо добили урбанистичку дозволу и након што смо добили специјалну дозволу да можемо приступити дакле, овај, да дођемо на земљиште, ми смо имали јако великих мука да уопште дођемо, да се појавимо, да муфтија изађе са ахмедијом вани, да може да се прошета. Ја знам пошто сам одмах након Дејтона био у Бањалуци, видио сам у каквом су стању људи били и после сам их посјећивао, дакле, њихов излазак на улицу био је ризичан, био је опасан.

Дакле, то је, то је власт. Неко је те људе одгојио, неко их је научио да мрзе, неко их је научио ду буду агресивни, ја их нисам, не иду у моју џамију, иду у неку цркву. Иду у неку школу. Неке књиге читају. Вјероватно Горски вјенац од Његоша, књига која има у себи највише мржње на свијету, књига коју сам ја икад видио, то је књига која има највише мрзње. Сад, замислите ако одгајате дијете које вам...А имамо информацију да су управо студенти пред отварање Ферхат-пашине џамије, бошњачким студентима било речено: - Немојте долазити данас у школу, јер одморите се, да би се рекло студентима у Бањалуци да припреме камења, како би могли гађати, заправо спријечити постављање камена темељца. Која је то политизација, ко то политизира шта? Шта то ми, Исламска заједница политизирамо? Зар треба одбити добру вољу господина Милера, који се заложио за то, и мислећи на тај начин да помогне управо Бањалуци, људима који тамо живи, Републици Српској, српском ентитету, зар, зар је господин Хенд, који је могао у понедељак радити неки други посао требао да се излаже једном таквом неукусу, једном варваризму, господин Клајн, сви ти амбасадори из исламских земаља, и либијски амбасадор, и други, зар је требао да се излаже и да то политизира? Али што би, што би то требао господину Клајну или мени, некоме, да политизира једну ствар, него то је управо обратно. Господин Радишић политизира, господин Иванић политизира, господин Шаровић политизира. Зашто? Како ће објаснити сада народу, који су повели у рат ради геноцида, ради конц-логора, ради силовања, како ће сад објаснити тим људима који су изгубили животе као, као младићи, како ће им сада објаснити да ипак није оно што су им говорили ’ 93. године, да ће очистити Турке, оно што и Његош говори у књизи. Дакле, ипак нису очистили. Турци. Видите, Турци се враћају, Турци поново праве џамију. Како сад изаћи пред тај народ казат? Па, знате шта, лакше је окривити, овај, као што је Нерон урадио. Нерон је запалио Рим па је рек’ о да су то хришћани урадили, у оно доба, је л’ тако? Е исто тако. Лакше је сада Радишићу казати: Па знате шта? Изрелативизирати ту ствар, умјесто, да је као човјек, ако има у себи икакав трун људскости, изашао па казао: Господо! Људи! Народе! То није начин да се ради! Како можете замислити да, рецимо, долази реис ул улема из Сарајева, који треба да каже лијепу ријеч, ја сам волио да сам могао прочитати то, али прочитаћу на неком другом мјесту оно што сам мислио казати том приликом, да управо кажемо: догодило се то што се догодило, нико не може избрисати чињеницу да је Ферхадија порушена. Нико. Не може ни ти који су је порушили, ни ми којима је то, дакле то порушено. Али, не може вријеме ићи назад, оно може ићи смо напријед. И управо је оно што треба сада да размишљамо како да дођемо до оног стања мира и помирења које ће ићи и унатоћ томе неком бољем стању муслимана, који су, односно, и муслимана и православаца и католика и јевреја који су гладни, који немају шта обући, који немају посла, који напуштају, омладина напушта Босну и Херцеговину, напушта и Републику Српску зато што не виде перспективу. Умјесто тога господа Радишић, Иванић, Шаровић организирају каменовање, к’ о у камено доба, људи који су дошли ненаоружани, старе жене у димијама, старци. И мала дјеца, дакле у основној или средњој школи, српска дјеца, које је православнна црква или неко је научио да саберу камења, и ми смо видјели како дјеца доносе својим очевима дају камење како да гађају оне који су дошли ту да поставе камен темељац.

Умјесто!! Умјесто да се господим Иванић изађе к’ о Вили Брант, и извине се, каже: Била је грешка! Рат је био! Испричавамо се! Хајде да одпочнете други живот. Јер не можете да побјегнете од џамија, не можете побјећи од муслимана, јер куд год будете ишли наћете џамију. Не можете очистити никако Републику Српску од несрпског елемента. Ту ће увјек неко бити ко ће вам сметати. Значи, није проблем ни у политизацији него проблем је у унутрашњој болести који тренутно српскоправославни народ има. Ово је најбољи савјети, најбоље што им се може казати. Јер и дрогаши кад су дрогирани, они никад не признају да су дрогирани. Они увјек бјеже од тога да су болесни. А исто тако, кад човјек оболи од фашизма, од тероризма, од мржње, наравно, неће то да призна. Али, читав свијет види да је то, наравно болесник не може да схвати. И све дотле док то не схвати српско православно становништво да нема алтернативу, вец да унутар погледа у своју душу, да се изнутра излијећи, да схвати да овдје можемо и морамо живјети у комсилуку, заједницки дјелити судбину, наравно неће бити мира на Балкану, а неће бити ако не буде за све - неће бити мира за кога.
Вања Филиповић: Још да вас замолим да прокоментарисете догађаје током предвечерја јучерашњег дана, значи, и синоћ, у Сарајеву, имали смо групу, мало већу групу људи, не знам тачно колико људи, који су ишли улицама града, одређеним релацијама, који су узвикивали "Алаху егбег"; и не знам већ како, позивали су чак и.. погрдне ријећи ... Отприлике, нешто слично, само с друге стране.
Реис Мустафа Церић: А, видите... Ја нисам пратио то... чуо сам... да ј’ се то догађало синоћ у Сарајеву. То је вјеројатно реакција која нема оправдање. Никакво се зло не може оправдати неким другим злом. Против зла се мора борити снагом добра. И ... не желим да вам одговорим на оно ... на питање: Па то је и разумљиво, зато што су људи изиритирани, зато што су видјели на телевизији како се каменују жене. Наравно, свако је доживљавао као своју, своју мајку, ја, ја само могу захвалити драгом Богу, да сам, да могу разговарати с вама, јер сам био у опасности да изгубим живот у Бањалуци, Бог је тако хтио. Нажалост, вјероватно тим, некима нарадост. Наравно, људи су изиритирани, хтјели су једноставно да, да то искажу.

Међутим, на начин, како сам ја чуо, оно што су неки говорили, у односу на Србе, у односу на оно што није у духу наше вјере, Ислама, ја не само да осуђујем, већ са моје стране сам подузео, кол’ ко ја могу, одређене мјере и јавно се огласио данас у вези с тим да нема нико право у име Ислама и муслимана на такав начин плаши у Сарајеву Србе православце. Дакле, Срби који живе овде, у Сарајеву, они нису од јучер, нису зато што сам... од... по мојој милости, већ зато што они имају то право, да буду то, то им је загарантирано. Према томе, нису они овде зато што, што им ја допуштам да буду, него зато што они требају ту да буду. То што се могло чути, то је, заиста, ствар неодговорних појединаца, провокатора, који вјеројатно, ја немам доказа, али предпостабљам да могу бити под утицајем неких обавјештајних служби које управо требају да излеративизирају оно што се догодило у Бањалуци, да се сада каже: Ето видите, исти су, ево горе то - ево ово овдје. Наравно, гријех који ми овдје направимо, ако је као трун - од њега се направи као брдо, а гријех које направи у Бањалуци као брдо - од њега се жели направити да буде као трун. И апсолутно, ово не говорим из страха од било кога, ни да би се додворио, већ напротив, ови људи, које ја знам, младиће, сигурно неће бити задовољни са мојом изјавом, али управо зато што ће они бити незадовољни, ја желим да кажем да то није Ислам, да то нису муслимани, да то у Сарајеву не смије бити и неће бити без обзира шта се је догодило у Бањалуци. И без обзира шта ће господин Иванић подузети, хоће ли опет реторику неку, чуо сам да су идентифицирали двадесет, али нема никаквих имена. Зашто? Зато што господин Шаровић, Иванић, Радишић имају веће обавезе према ратним злочинцима него према жртвама злочина. Е, те обавезе које они имају - једноставно су затвореници тих обавеза. А да би се ослободили т.. тог, тог затворениства треба бити храбар. Али очито ни господир Радишиш ни господин Шаровић, ни Иванић немају ни храбрости, ни морала, ни образа, да изађу у јавност да кажу, без икаквих ако и кондиционалних реченица, јер слушајући министра унутарњих послова уочи отварања џамија, он је рекао да ће осигурати - ја сам га слушао - да ће осигурати сигурност људи и имовине, али, могу се догодити инциденти. То за Србе значи: можете доћ’ , и можете каменовати и можете спријећити постављање камена темељца.
Вања Филиповић: Господине Церићу, хтјела сам завршити наш разговор, али, потакли сте ме на још само једно питање, ако ми дозвољавате. Дозволите ми још само једно питање за крај, ви сте ме потакли својим претходним говором. Рекосте да су синочњи догађаји у Сарајеву иступи појединаца, а ... и то сте рекли да ... односно ... на основу догађаја у Бањалуци, ако могу и ако смијем да примјетим, прилично оштро сте, колико сам схватила добро, критиковали цијели српски народ. Значи, по мени, једна, овако, једна тешка оцјена, поменули сте ријеч фашизам, значи, ако можете још мало ту ...
Реис Мустафа Церић: Могу. Ја сам рекао - појединац, и тај појединац који буде говорио, на такав начин, биће онемогућен у Сарајеву да то ради. Та реторика везано за Србе, или било на који начин исказивање да Срби требају да се плаше овде, или на неки начин, биће санкциониран, у оно што ја... Дакле, ја то врло јавно и врло експлицитно кажем, јасно, без икаквог увијања. Ја нисам чуо достојанственика у Бањалуци, митрополита, да је изаш’ о, и било ко из Православне цркве да је изаш’ о и казао: Господо православци - то су православци радили, то нису неки људи са Марса, ја мислим, то су људи који иду и у цркву и носе крст и три прста, и који су скинули заставу, ставили српску заставу, на њега ставили крме, главу крмета, то су православци. Ја мислим да би требало бити храбар, имати чојства, имати људскости, изаћи на телевизију, као што ја сад говорим, и да каже: ѕ Браћо православци, то што радите није добро, то је против Бога, против људи, против закона, против било чега. Може се навести што год хоћете. Ја то нисам чуо и зато имам право да кажем да ми то мирише на фасизам, овај, који јесте гаји и у Православној цркви, под утјецајем овим или оним, из разлога оних или оних. Како бисте ви другим именом, ево ја вам сада кажем као реис-ул-улема, поглавар муслимана, да насртај на православну цркву у Санском Мосту је чин против муслимана, није против православних него против муслимана, и данас сам се огласио против тога. Ја не чујем ни један, ја незнам, јесу ли православни достојнственици, јесу ли они у Бањалуци? Има ли их? Ништа не чујем. То значи - а штња је одобравање - другим ријећима, православна црква такође стоји иза јучерашњих догађања. А ви мени сад кажите да ја то политизирам. То нема никакве вазе са политиком. То има веза са питањем људских права и људског живота. Јер ми смо господине митрополит били у Бањалуци угрожени, наши животи су били угрожени. Шта то треба још да се догоди па да православна црква каже: ѕ Па видите, то је гријех. И шта то треба? И ко то савјетује православну цркву да шути?
Вања Филиповић: А Сански Мост? Поменули сте га и ви.
Реис Мустафа Церић: Поменуо сам Сански Мост. Дакле, ја сам чуо, добио сам информацију, да је неко бацио у двориште бомбу, на православну цркву у Санском Мосту. И тражио сам од ових, власти, односно, органа сигурности да то провјере и да спријече било какве такве ствари које би се могле догодити. Дакле, ја не зелим сад да вам причам причу, шарену лажу, да би то било нормално, јер је то као реакција на... Не, не може се, такве реакције се не могу оправдати ничим па ни оним што се догодило у Бањалуци. Овдје у Босни и Херцеговини су православне цркве старије од свих нас, као што су џамије старије од свих нас, и католичке цркве и синагоге, су старије од свих нас. И то је наша појединачно, да то чувамо и поштујемо. Јер, поштујући своја, туђа права, ви осигуравате своја властита права. Борећи се за туђа права ви заправо борите се за своја властита права. Јер, не можете очекивати да нападате некога, не можете очекивати, а да тај кога нападате вас поштује, односно да штити ваша права. Према томе потребно је да се, да се сви пробудима, и да кажем да ово нас није ништа збунило у Бањалуци. То нас није обесхрабрило. Ми ћемо, ако Бог да, направити Ферхат-пашину џамију, унатоћ Његошу, Горском вијенцу, унатоћ тој дјеци која су бацала камење, ако Бог да.


Напомена: Текст нећемо коментарисати. Довоњно је рекао сам Реис Мустафа Церић. Напоменућемо само да је он и раније на јавним мјестима износио слична мишљења о Србима. Боравећи у Вишеграду при изградњи џамије у том граду обратио је се окупљеним муслинамима говорићи им како сада у њиховим домовима живе зулумчари (алудирајући на Србе који су избјегли са својих огњишта бјежећи испред муслимана), и да зна се мјесто боравка зулумчаре (мислећи на затворе). Било је још сличних констатација везаних за Србе од стране поменутог Рес М. Церића. Питамо се само кад поменути јавно износи овакве оцјене о Србима, шта онда говори кад остане сам са својим истомишљенницима?
 
Бањалучки муфтија Едхем Чамиџић


Рођен у Тешњу.


У току рата обавља дужност помоћника команданта и вјерска питања 375. "Ослободилачке" бригаде 3. корпуса из Тешња под командом Ахмић Мирсада.

Чамиџић учествује у завршним операцијама на Озрену. Доста времена проводи у бази Ел-муџахедин бригаде у Гостовићима.

Абу-Хамза командант Ел-муџахедин бригаде имао је највише повјерења у Едхема Чамиџића и поклонио му пиштољ берета 7,65mm.

Током октобра 1995. године у реону Брезица на Озрену засеок Пикновићи у подруму штале Пинковић Јована налазило се 12 заробљеник припадника Војске Републике Српске које је заробила 375. бригада из Тешња.

Командант полиције 375. бригаде армије тзв. БиХ обавјештава команданта Ахмић Мирсада о заробљеним "четницима" и пита шта да ради са њима.

Командант Ахмић путем курира поручује командиру полиције да о заробљеним "четницима" одлучи Едхем Чамиџић који се у то вријеме налазио на Брезацима.

14. 10. 1995. године на Озрену извршена је ликвидација 12 заробљених војника Републике Српске. Ликвидацијом је руководио Едхем Чамиџић. Тада је лично извео најмлађег заробљеника (старог око 20 година рођеног у Костајници или Козарској Дубици) и наредио му да клања, а затим му пиштољем берета 7.65 mm пуцаo у потиљак. То све посматра 11 осталих заробљеника.

Послије убиства најмлађег заробљеника, наређује осталим да клањају и том приликом Шиптар "Желили" из Тешња коље 4 заробљеника и одсеца им главе које задржава за себе као трофеј.


Преостале заробљенике убијају припадници војне полиције заједно са шиптаром Желилијем. Заробљенике туку кољем до смрти.

Послије убиства заробљеника Чамиџић наређује припадницима радног вода из Теслића да покопају убијене.

Према информацијама од cвједока Едхем Чамиџић посједује скице и видео касете масовних гробница на Озрену.
 
преносимо дијелове романа "И Бог је плако над Босном" од Момира Крсмановића


Почетак рата у подрињу


* * *

РИЈЕЧ АУТОРА: Желећи да будућим генерацијама оставим аутентично сведочанство о ратовању у Босни и херцеговини од 1992. - 1996. године обишао сам 1992, 1993. и 1994 године места у којима је пострадао народ и снимио 400 видео касета, разговора са преживелим, који су ми сведочили о злочинима муслимана.

* * *
.

Црна лимузина с тамним стаклима наиђе на камену ћуприју на Дрини, коју је Мехмед-паша Соколовић (Мехмед-паша Соколовић - Бојица Соколовић, кога су Турци у дванестој години живота одвели са 12000 српских дечака, постао је везир и оженио се кћерком турског султана Селима, прелепом Есмеханом. У спомен српском народу, саградио је 1571. године у вишеграду знаменити камени мост на Дрини) саградио 1591. године за успомену на своје родно место и родитеље, Србе, из села Бранковићи, недалеко од Вишеграда, на десној обали Дрине.

Алија Изетбеговић председник исламске Странке демократске акције Босне и Херцеговине, нареди возачу да лагано вози преко ћуприје. Загледа се у камене блокове, па рече возачу да стане поред плоче са натписом на арапском језику. Напреже очи да прочита ситна слова, скоро невидљива од кише која је крупним капима умивала мермерну плочу. Утопивши мисли у далеку прошлост, угледа у арапским словима силног Мехмед-пашу Соколовића. Као да га притиснуше тешки блокови ћуприје, чело му се ороси и он марамицом покупи капи зноја, тргну главу у страну и бледим уснама стаде тихо да шапуће:
"Ех, пашо, што сагради ову ћуприју, Алах ти саћерао душу у ђенем? За Турску си као војсковођа учинио много, али си овом ћупријом нано несагледиве последице истини о исламском присуству у босни и херцегови. Омогућио си српском писцу иви Андрићу да добије Нобелову награду за роман о овој ћуприји. Повукло те мајчино млијеко, да својим Србима оставиш вјећно сјећање на себе, да им покажеш да си у души остао Српће Бојица. Па, пашо, можда је за нас, муслимане, који смо постали од Срба као и ти, сраћа што су те јанићари у дванестој години одвели у Цариград са хиљаду и двије стотине Српћади - Данак у крви


* * *


Ти би, силни пашо, да си остао у Босни, постао Карађорђе (Петровић Ђорђе - Карађорђе, 1768-1817, народни вођа у Првом српском устанку) још у оно вријеме и данас у Босни не би било ислама. А, ето, Алахова је воља да га ја уведем у Европу. На мојој страни је Америка и ја ћу у томе успјети. Ха, ха, пашо, нешто се мргодиш? Е, видјећеш шта ће Алија учинити са твојим Србима. Знам да су моји прадједови били Срби, па су се потурћили да би добили боља имања. Зато смо постали богатији и моћнији од Срба. А ко је моћнији, тај побјеђује и силом држи власт

* * *

Муња севну са Незука и у првом сутону за тренутак обасја ћуприју. Гром одјекну с окомитог брда изнад Дрине и трже Алију из мисли, као да муње пресјекоше камени лук моста испред возила и повукоше га ка матици Дрини.
Алија намрачи чело и ослушну како матица брзе реке жубори, провлачећи се кроз камене лукове. Добовање кише по крову кола и нови удар грома донесоше му претећи глас Мехмед-паше Соколовића:
"Забраздио си, Алија у камениту земљу коју нећеш моћи да узореш. Мени је турски цар дао своју кћер за жену зато што сам му проширио царевину, али моја бритка сабља није посекла ни једну српску главу. Ти си заслепљен, Алија и не видиш шта чиниш. Сечеш главе Србима од којих потичете и ти и твоји потурчењаци. Мислиш да чиниш добро Алаху и исламу? Зло ти чиниш, Алија. Твоји ће праунуци, чукунуци, за ово платити. Алах или Бог, употреби име које хоћеш, један је и за Србе и за Турке. Уводиш невини народ у међусобни покољ. Неће Алах имати милости ни за тебе, ни за твоје потомство."
Као да га пашине ријечи убодоше у срце, Алија задрхта и викну:
-Шта бленеш? Крећи!
Пређоше ћиприју и кренуше улицом уз десну обалу Дрине. Преко Рзавског моста уђоше у стру махалу, насењену муслиманским становништвом. Кола се ауставише пред лепом кућом Авдије Шабановића, коју је он купио од Србина Аце Поповића, принудивши га да се исели из муслиманске махале.
Очекујући долазак Алије Изетбеговића, авдија је стајао пред настрешницом с предсједником исламске Странке демократске акције у Вишеграду Фикретом Цоцалићем и хоџом Бахтановићем. кад угледаше аутомобил пред капијом, раширише кишобране и потрчаше му у сусрет. Са седишта до возача изађе један телохранитељ, са задњег седишта на лева врата искочи други, раширише кишобране и отворише десна врата. Алија изађе из кола, протегну укочене ноге и пође у сусрет Авдији. Рашири руке и загрли Авдију, спустивши му главу на лево, па на десно раме; то понови и са Цоцалићем и хоџом, па под кишобранима кренуше у кућу. Из предсобља уђоше у собу украшену умјетничким сликама. Корачајући по зеленом персијском тепиху, Алија приђе Авдијиној жени Расенки, њеној кћерки Сабини и сину Еду, грли их и говори:
- Акшам хајрула! Машала, Авдија, ханума ти је лијепа, Сабина ти је расцвјетана ружа. - ООкрену се Расенки и додаде: - Шућур Алаху, имаш стаситу и лијепу дјецу.
- Моја старија шћерка Сежела је још љепша - одговори му Авдија, румен у лицу. Гледа Алију задовољно светлим очима., као да пред њиме не стоји старац, већ млад, стасит Турчин из Алахове земље.
- Изволите, ефендије, сједите - показа руком на полукружно ниско седиште пресвучено зеленом кожом, испред којег се налазила ниска синија од изрезбарене и лакиране ораховине.
Алија се спусти на седиште и скрси ноге. До њега с десне стране седе хоџа, с леве Фикрет, а испред њих се Авдија спусти на табурет.
Сабина донесе ратлук и воду на позлаћеном послужавнику. Стојећи пред гостима у зеленим свиленим димијама и белиј блузи, с црвеним цветом у црној коси, Сабина сачека да се гости послуже па изнесе послужавник у кухињи. Потом донесе кафу у златним филџанима, спусти послужавник на синију и изађе из гостинске собе.
Срчући кафу, Алија отпоче разговор:
- Алах нас саставио на игбал да проенгленишемо о програму наше странке, који обухвата стварање исламске државе у Босни и херцеговини. Наш програм је да населимо муслимане тамо гдје су Срби, а да Србе истјерамо оданде гдје се налазе међу муслиманима. Морамо поступати мудро и лукаво, као што смо ћинили 1941. године. Исприћајте ми како сте се организовали. Држите ли ситуацију у граду у својим рукама?
Алија се окрену надесно према хоџи.
- Долазе ли сва муслиманска дјеца у Мејтеф? - упита га.
- Долазе, брате Алиспахија, јакако.
- Аферим. А јесу ли ти пуне ђамије народа?
- Јесу вала.
- Е, то ваља. Хође морају по селима припремити наш народ за рат против Срба.
- Муслимански народ жели да постане бошњачки народ, без Срба, и у огромној већини на страни ваше политике. Ја као њихов вјерски старјешина у Bишеграду одлазим у ђамије по селима и преносим са хођама народу програм наше странке. у томе помажу уважени предсједник општине и ваше странке овдје у вишеграду, господин Фикрет Цацаловић - хоџа наклони главу према Фикрету, окрену се Авдији и додаде: - И наш уважени домаћин, Авдија Шабановић.
- Шта ти кажеш на ово Фикрете?
- А ево, вала, до сада смо у селима и граду спровели сва ваша упутства странке, господине предсједниће.
- Шта сте конкретно предузели?
- Формирали смо батаљон војске у жупским селима. Команду смо смјестили у наше велико село Штитарево. То је моје родно мјесто и тамо имамо поуздане људе који ће повести народ у рат. наша села Каменица и Клашник гравитирају Дрини. Друго велико упориђште нам је Добрун, према србијанској граници. Јужно од Вишеграда, према Рудом, имамо јаку војну илегалну јединицу у Дринском. Повезали смо се са Горњом и Доњом Стримицом и Страгачином, да обезбједимо Лимску долину према Дрини. На лијевој обали имамо јако упориште на Ђанкићима, у Међеђи, Кабернику, Тустој Међи и Црном Врху - говори Фикрет и оловком показује места заокружена на војној топографској карти.
- Аферим предсједниће.
Алија погледа у домаћина.
- А сад ми ти, Авдија, оприћај како је стање у Вишеграду. Ти си потпредсједник странке овдје и вас тројица сте ми одговорни за ћишћење Срба из Вишеграда. Судбина наше будуће исламске државе у Босни зависи од дринског подручја које гравитира према Србији. Од Фоче до Вишеграда води наша будућа зелена трансфезала, коју сам зацртао у мом Програму исламизације, према Санџаку и Косову, да се повежемо с Албанијом и, преко Македоније, с нашом Турском. Мој Програм су прихватиле исламске земље. Оружје и новац добијамо од Турске, Ирана, Сирије,


* * *


Преко Хрватске, допремиће нам из Њемаћке и Мађарске савремено наоружање да се супроставимо Србима, да их за вјећита времена прогнамо са ових простора.
- Шућур драгом Алаху, предсједниће - наклони му се Авдија. - НАша исламска страка, којој сте ви предсједник, довела нас је у граду на власт. на свим важним положајима су наши људи. Они држе власт, судство, полицију


* * *

- Како Срби реагују на то?
- Срби се бакћу међусобом. Више од половине их је затуцано комунизмом и они још увјек виде некаку Југославију. Заслепљени су братством и јединством с муслиманима, па не виде шта и м спремамо.
- Нијесу, Срби баш толико слијепи, Авдија - одговори му Алија, досипајући кафу из џевзе у филџан.
- Предсједник њихове Српске демократске странке , Радован Караџић, добро се узјогунио у парламенту. Али не бојте се, ми ћемо надгласавањем да их сломимо. Не могу нам укоћити ни један законски ни подзаконски акт.
- Е, тако ваља, ефендијо - проговори хоџа.
Наклони се Алији, придржавајући руком чалму да му не спадне са главе. - Срби су разједињени. Њихов народ не иде у цркве, одрекли су се вјере и зато ће нам Алах помоћи да будемо немилосрдни.
- Ви у Вишеграду, Горажду, Фоћи, Бијељини, Зворнику, први ћете кренути на Србе кад вам из Сарајева будем дао знак. Савјетујем вам да припремите спискове виђенијих Срба, оних који би се могли супроставити, и да их у једној ноћи побијете. Набавићете поштарске униформе и дати људима које ћете задужити да им у пола ноћи звоне на вратима и кажу да су донијели војни позив, који лићно мора да потпише онај на кога гласи, а кад се тај појави на вратима да га избоду ножем и побјегну.
- Треба нам још оружја, ефендијо - одговори му Фикрет Цоцаловић. - Ја сам, као предсједник општине и ваше странке, поставио свог ћовјека за наћелника безбједности па нашим људима издајемо дозволе за ношење оружја, а Србима ниједну дозволу нијесмо дали за послљедњих годину дана. Наоружаваом се из Санђака, из Србије, преко предсједника исламске Странке демократске акције у Санђаку, господина Угљанина, али нам је то недовољно. Нијесмо наоружавали сву војску.
- Наћерајте имућне муслимане да дају новац за оружје. То морате урадити што прије, јер се никад не зна када ће поћети да пуца. На то сам скренуо пажњу у свим градовима дринског подрућја. Стеко сам утисак да су се у Горажду и Фоћи боље организовали од вас овдје у Вишеграду. У Горажду су већ набавили три стотине поштарских униформи за покољ Срба у Вартоломејској ноћи.
- Алах и ви, предсједниће, упозорили сте народ да се припреми на вријеме. Ни ми овдје нијесмо сједели скрштених руку - реће му хоџа. - Господин Цоцалић ме је обајвјестио да је задужио наше полицајце да убију сваког полицајца Србина.
- Мој брат Мурат, ефендијо, унео је страх међу Србе у Вишеграду. Окупио је групу младића и ради што хоће. Нико им ништа несмије. Наша власт их суд их штите - говори Алија Авдија Шабановић. Не трепће, досипа му ракију од крушке, и на сваки његов поглед понизно клима главом.
- Твој бабо Абид, Фикрете - говори му Алија - и ваш Вишеграђанин Есад Охрановић били су са мном на робији, када је Титова УДБА-а открили да смо основали тајну организацију "Млади муслимани", чији је циљ било стварање исламске државе у Босни и Херцеговини. У вас тројицу имам пуно повјерење. Пратите Србе, наћерајте их да се што више исељавају у Србију и контролишите границу између Србије и Босне. Ето, толико о политићком задатку.

- Ви сте већерас мој гост, предсједниће. Ноћићете у мојој кући. А сад да пређемо у трпезарију, да уз мезелук поприћамо о свему - рече Авдија и устаде са табурета.


* * *

Црни облаци заковитлаше се изнад Босне и Херцеговине и прекрише плаво небо. Туга и страх увукоше се у српске куће.

Вишеградска четворка: Фикрет Цоцалић, браћа Авдија и Мурат Шабановић и хоџа Бахтановић, окупише угледне муслимане из града и вишеградских села у Међеђи, у сали Месног одбора.

Активистаи Странке демократске акције прилазе згради испред које стоје међеђски хоџа Ђедовић и вишеградски хоџа Ибрушевић, познат у народу као гатар и пазе да неко непозван не уђе у салу.
- Акшам хајрула, 'ође.
- Мерхаба.
- Акшам хајрула.
Пуном салом разлегоше се узвици, праћени добовањем столица.
- Ђихад (Џихад - свети рат за ислам.), ђихад, ђихад!
- У име Алаха и вође наше исламске државе, нашег великог босанског везира Алије Изетбеговића, да поћнемо с радом, браћо муслимани! - викну громогласно Фикрет Цоцалић.
Гласови у сали се утишаше.
- Ви сте од већерас Алахова војска, браћо! - викну Фикер и настави - Наш вођа Алија нам је дао упутство и оворио врата да изађемо на Србе, да их пола побијемо, а пола протјерамо из Босне и Херцеговине, да овдје створимо прву исламску државу у Европи.
- Ђихад, ђихад,ђихад! - опет одјекну салом.
- Као београдске паше у вријеме када су Турци владали Србијом, извршићемо сјећу кнезова. Ми смо саћинили спискове Срба које треба побити и оних који ће то ућинити. Такви спискови су саћињени у свим мјестима која припадају Алијиној исламској странци. Свуда је формирана Алахова војска.
- Ђихад, ђихад, ђихад! - громки повици допријеше до обале Дрине.
Фикрет Цоцалић гледа у своју "војску", брише марамицом зној са чела и покушава да умири гласоце у сали.
- Сада ћу вам проћитати ко ће од вас којег Србина држати на нишану! - узвикну и рашири папире на столу испред себе.
Сала се утиша.
- Најопаснији србоћетници у Вишеграду су Бранимир Бране Савовић, кога ће пратити и у погодно вријеме ликвидирати Мехо Куловић, а Слободана Клипу ће ликвидирати Ибрахим Дервишевић. Вас двојица ћете отићи у Херцег-Нови и минирати кућу Иве Андрића. О томе ћете у Вишеграду добити посебна упутства. Андрићев споменик крај ћуприје на Дрини у Вишеграду срушиће Мурат Шабановић.
- Срушићу ја и Мехмед-паше Соколовића ћуприју, ако треба! - викну Мурат. Глас му пређе у лудачки смех и пренесе се на присутне у сали.
- Станка Пецикозу пратиће и ликвидирати Закир Замак. Своје колеге - милиционере, пратиће и ликвидирати милиционер Фикрет Поџић - Буба. Момчила Мирковића ликвидираће Таиб Босна. Драгу Гавриловића ликвидираће Зија Субашић, а команданта војне касарне код хидроелектране, Борка Главинића, ликвидираће Енвер Диздаревић. Ето, то су српски кнезови у Вишеграду које треба побити! - викну и погледа по Алаховој војсци.
- Јесу ли присутни сви које сам прозво? - упита.
- Јесу! - одговори гласно.
- Додатне појединости добићете од мене или од Авдије Шабановића у нашој странци.
- Шта ћемо ми са села да ћинимо? - упита га Џанко из Џанкића.
Фикрет Цоцалић погледа у младића у првом реду и виде му у очима срџбу што и он није добио одређен задатак.
- Ви у селима будите опрезни - одговори му Алија Шабановић. - Српски сељаци су опаснији ид Срба у градовима. Они су прави србоћетници, док у градовима има доста комуниста. За сада формирајте Алахову војску и поделите људима оружје које ћемо вам ових дана доставити.
- Алах нас је сакупио овдје у Међеђи - поче да говори хоџа Бахтановић. - Ово је наш тајни скуп и све што ћете ћинити, ћинићете у име Алаха и његовог изасланика овдје међу нама у Босни, Алије Изетбеговића.
- Ђихад, ђихад, ђихад! - проломише се салом узвици.
- Алахова војско, пођимо својим кућама! - викну Фикрет Цоцалић, устаде од стола, покупи растурене папире и стави их у ташну.


* * *

На Тргу Иве Андрића у Вишеграду, испред моста Мехмед-паше Соколовића, одјекнуше зурле и бубњеви.
Мурат Шабановић доведе из муслиманског насеља Душће, које се налази на десној обали Дрине, у непосредној близини хидроелектране, четрдесет младића и разасла их по турској махали да позову народ на трг. Сачекавши да се мада деце,жена, девојака и младића окупи, уз турску музику, приђе са неколико момака и стаде мацолом да руши споменик Иве Андрића. Уз смех масе муслиманског народа и псовке појединих старијих мушкараца, одвали са бисте Андрићеву главу, разби је мацолом иразби плочу са натписом. Потом смрска белу мермерну плочу.
- Удри му још главу, Мурате! - довикују девојке; смеју се гуркају једна другу, потежу младићима фесове са глава и штипкају се.
- Баци у Дрину то српско пашће!
- Ћуј, шта то виђеш? Пбенавио те Алах - грди их старија муслиманка.
- Е тако, јунаће наш, разбиј га!
- Мацолом му покажи како се пишу књиге о Турцима!
Девојке и младићи ухватишр се за руке и заиграше коло испред Мурата.
- Види шта ћини - напрцо тридес' година, направио хануме ћетворо дјеце, а ухватио се са младићима да оргија - грди га старији човек.
- Куш, што га грдиш? - викну неко из гомиле која се повећавала испред порушеног споменика.
- Права те Туркиња задојила!
- Е, јеси шејтан - говоре Мурату девојке, шарајући очима по њему као да је див-јунак. Тапкају у месту уз зурле и бубњеве, посматрајући како Мурат са својом дружоном подиже комаде бисте Иве Андрића и креће се на ћуприју.
Маса пође за музиком и Муратом. Нагураше се на камени мост и прођоше скоро до средине, по целој ширини ћуприје да посматрају како Мурат баца разбијене комаде исклесане главе Иве Андрића преко камене ограде у Дрину.
- Е тако, Мурате, Алах ће те примити у ђенем! - довикују му.
- Ево ти, књижевниће, купај се вјећито испод пашиног моста, пас вам матер јебо обојици~ - викну Мурат, гледајући у клбуке воде на местима где се Дрина провлачи између лукова ћуприје.
Полицајци муслимани мирно гледају разуларену масу народа, измакнути у страну. Двојица полицајаца Срба стоје међу њима и немо посматрају шта се дешава, не усуђујући се да проговоре својим колегама што не ухапсе Мурата Шабановића. Знају да дванаесторица српских полицајаца, од тридесет седам колико их укупно има у Вишеграду, не могу ништа учинити.
Десетак Срба који се одважило да посматрају рушење споменика, стоје намргођени на брежуљку. На ћуприји одјекнуше пуцњи у небо, разбуктавајући весеље и мржњу према Србима.



* * *


После рушења Андрићевог споменика, црна слтња и страх обузеше Србе у граду и они се у први мрак почеше склањати у куће.
Шетајући се слободно по граду, наоружан митраљезом, Мурат Шабановић са својом групом поче претресати српске младиће. Туку их, избацују из кафића и прете им да ће их Дрина понети у Србију.
Ново окупљање муслимана на тргу код ћуприје деси се двадесет другог јуна 1991. године.
Два аутобуса пристигоше из Србије и зауставише се пред хотелом на обали Дрине. Кренули су у манастир светог Василија Острошког у Црној Гори. Путници се искрцаше и одоше да разгледају ћуприју, па се вратише на ручак у хотел.
Гледајући мушкарце са шајкачама, жене и децу, конобар промрси псовку, уђе у кухињу и приђе телефону. Окрену бројеве и тихо изговори:
- Ало, Мурате, имаш два аутобуса путника из Србије. Покупи своју дружину, згазите им шајкаће и истресите и м турове - рече и спусти слушалицу.
Десетак аутомобила с наоружаним муслиманима, предвођених Муратом Шабановићем, стиже пред хотел. Приђоше аутобусима и стедоше да их разбију.
Ибрахим Субашић уђе у хотел држећи калашњиков у рукама и викну:
- Шта ћете ви србоћетници у босни, матер вам *****? Ово је исламска земља! Марш у Србију, док нијесам поћео да вас косим!
Путницима застадоше залогаји у грлима. Жене забезекнуто гледају човјека у турској ношњи, узимају децу у наручје и тискајући се једна уз другу журе према излазу из хотела.
Испред хотела Мурат испали рафал из митраљеза у небо.
Путници трче преко улице и ускачу у аутобусе на којима су разбијена стакла а седишта исечена ножевима. Деца плачу, дрхћу од страха, жене их ућуткују, бледе, немо гледајући како Шабан са својом групом туче возача аутобуса.
На тргу испред хотела муњевитом брзином окупи се муслимански народ.
- Кољите ћетникуше! - вичу муслиманке.
- Поклаћемо вам све Србе у Босни! - узвикују и прете подигнутим рукама.
- Водите вишеградске Србе у Србију! - викну Ибрахим Земир.
Мурат Шабановић изнесе српску заставу из аутобуса, поцјепа је и запали.
- Тако Мурате, позлатиле ти се руке! - узвикују муслимани из гомиле.
- Шенлућите, Турци! - одјекнуше повици из масе.
Пиштољи запуцаше у небо.
Поједини Срби покушавају да приђу, да помогну женама с децом и старијим мушкарцима да уђу у аутобусе, али их муслимани стадоше ударати песницама.
- Марш, ђукеле српске! - вичу и гурају их даље од аутобуса. - Оћете да спасавате своје србоћетнике!
- Куш, куш! Дрина ће вас понијети са ћиуприје као што вас је носила ћетерес прве! - довикују вишеградским Србима и гађају их каменицама.
Муратова Алахова војска витла песницама испред разбијених прозора на аутобусима и још више разбуктава вриску деце и жена, згурених на исеченим седиштима из којих су искочили федери и боду кроз одећу.
- Поклаћемо све што је српско, од бешике до старца! - викну Нусрет Велагић. Маше калашњиковом испред аутобуса и окреће се час према маси муслимана, час према путницима у аутобусима.
Испребијани возачи с муком покренуше аутобусе. Улицом поред десне обале Дрине, према Резавском мосту, изађоше из града и вратише се назад у Србију.


* * *


Немогућност успостављања реда и заједничке власти у граду покрену многе српске породице из Вишеграда да се склоне у Србију код родбине и пријатеља.
Барикаде постављене на новом мосту на Дрини у Вишеграду спречише тенковску јединицу Ужичког корпуса да пређе мост на путу за Херцеговину, што још више уплаши Србе у граду. Они се иселише из станова у центру града и муслиманских насеља и пређоше у Мезалин, код српских породица. Контакт с муслиманском влашћу у Вишеграду одржавали су преко Слободана Клипе, јединог заступника Срба, потпредсједника Извршног одбора општине.
Командант тенковске јединице Ужичког корпуса дође у пратњи својих војника у општину и затражи да га прими предсједник Фикрет Цоцалић. Он одби да прими мајора и упути га у канцеларију Слободна Клипе. У канцеларији се задеси и Бранимир Савовић, делегат у заједничкој општинској скупштини.
Мајор уђе у канцеларију, поздрави их и љутито им се обрати:
- Шта ово треба да значи, другови? Какве су ово барикаде? Ко се усуђује да спријечи војску да прође преко моста?
- Изволите сести, господине мајоре - рече му Бране Савовић. - Овдје само што није избио рат. Муслимани хоће да истребе Србе из Босне, хоће да уведу исламску државу. Алија Изетбеговић, предсједник тројног предсједништва Босне и Херцеговине с једногодишњим мандатом, и предсједник његове исламске Странке демократске акције дао је налог својој странци да у свим градовима отпочну с премлаћивањем и насилним исељавањем Срба.
- Куда сте се упутили, ако није војна тајна? - упита га Слободан Клипа.
- Идемо у Херцеговину, на тактичке вежбе.
- Јесте ли за кафу и ракију?
- Попио бих отров, толико сам се изервирао. Не могу да верујем да се неко усуђује овде, на Дрини, надомак Србије, да се супротставља југословенској војсци.
- Алијина странка преко општинске власти организованао хара Вишеградом. Наоружани су митраљезима и аутоматима, али шлепери који су препречени на мосту и њихово оружје не могу зауставити тенкове. Крените тенковима преко моста и они ће се разбежати као зечеви.
- Ако наставите пут за Херцеговину,препоручујем вам да се до Гацка крећете под борбеном готовошћу. У Горажду и Фочи прете вам највећа опасност - рече му Бране Савовић и наточи ракију у три чаше.
- За срећан пут ваше војске и тенкова - рече му Клипа, испи ракију и настави: - Ви немате искуства с муслиманима, не знате колико мрзе Србе.
Мајор попи још једну чашицу ракије и устаде са столице.
- Хвала вам, другови. Више ми неће бити потребна сагласност ни Алије из Сарајева, а камоли једног предсједника општине - рече, пружи руку Савовићу и Клипи, и изађе из канцеларије.
Пред општином седе у џип и с пратњом дође до своје тенковске колоне код моста. Тенковским посадама командова борбену готовост и колона крену преко моста.
Заглушујуће брујање мотора и подрхтавање моста под тенковским гусјеницама уплашише Мурата Шабановића и он уђе у кабину код возача. Шлепер с групом наоружаних муслимана оде у другом правцу фабрике "Терпентин".
Тенковска колона пређе мост и настави пут дринском магистралом према Србињу.


* * *


Желећи да униште све што подсјећа на књижевника Иву Андрића, уз образложење да је он својим делима нанио веће зло муслиманима него сви досадашњи ратови, Алија Изетбеговић нареди да се минира Андрићева кућа и биста у Херцег-Новом, на обали Јадранског мора.
Фикрет Цоцалић посла Ибрахима Дервишевића и Меду Куловића да минирају објекат. Опремљени експозивним средствима, диверзанти стигоше до Андрићеве куће. Због погрешног руковања, мине се активираше у путничком возилу и разнесоше оба диверзанта.
Неуспех диверзантске диверзије ражалости Фикрета Цоцалића и он упути комби са посадом у Херцег-Нови, да довезе тела погинулих Вишеграђана.
Комби са телима Ибрахима Дервишевића и Меде Коловића у граду дочека преко две хиљаде муслимана. После говора Фикрета Цоцалића, сахранише их по исламским обичајима на муслиманском гробљу с каменим нишанима.


* * *


Стасит, црне косе и дугуљастог белог лица, с црним очима из којих избијају мудрост и одлучност, Бранимир Савовић дође до стана Бранка Ваисића, поздрави га па реће:
- бранко, брате, АЛија Изетбеговић креће у џихад за исламску Босну. Позови телефоном Михаила Андрића, Милана Шушњара и Ристу Перишића да одмах дођђу овамо да се договоримо које мјере да подузмемо. Видиш шта нам чине балије. Поклаће нас на превару.
Бранко приђе телефону и позва их. Није прошло ни пола часа, стигоше кућеи. Уз чашицу ракије и кафу, договорише се да одрже скуп Срба у кући Милинка Папића, у Прелову. Сачинише списак људи које ће позвати на тајни договор.
На састанку у Прелову, ноћу, далеко од очију муслимана, бране Савовић поздрави присутне и стаде да говори:
- Браћо, сви сте видели шта нам Турци раде у граду. Имамо проверене податке да је АЛија Изетбеговић за кратко вријеме два пута тајно долазио у Вишеград, да је боравио у кући Авдије Шабановића и да је водио разговоре са Фикретом Цоцалићем. Спремају нам покољ, браћо жешћи од оног 1941. године. морамо се самоорганизовати заодбрану. Они јавно носе оружје, пријетре нам и врше притисак да се исељавамо. Спроводе Деклерацију Алије Изетбеговића , о насељавању Турака на српским просторима и истребљењу Срба са простора на којима живе Турци. Њихов је циљ да побију и протјерају Србе из Босне и Херцеговине и да Босну претворе у исламску државу. Ми немамо другог избора, браћо, него да почненмо да се наоружавамо. Не смијемо дозволити да нам се понови 1941. година, кад су нас Турци клали све редом, затјерали породице и читава села широм Босне и Херцеговине. - Погледа по присутнима, па заустави поглед на Станку Пецикези.
- Ти си, Станко, угледани поштен Србин у Вишеграду, моћан си трговац са великим капиталом, ја те у име овог скупа молим да нам материјално помогнеш да купимо оружје и да га поделимо народу.
- Моје Пецикозе су увек биле и остале Срби. Ја ћу за спас српског народа дати , ако треба, читаво своје богатство. А сви добро знате да сам га радом стеко.
- Хвал ти Станко - рече му Бране Савовићи и обрати се скупу:
- Сви знате да су Турци основали исламску Странку демократске акције, ,која је већ наоружала муслимане, за џихад - свети рат. Свесни сте шта чека нас, Србе. Зато вам предлажем, браћо, да на овом скупу формирамо Српску демократску странку. Предлажем да у организациони одбор уђу следећи грађани Вишеграда: Станко Пецикоза, Крсто Папић, Слободан Клипа, Момчило Мирковић, Драго Гавриловић и ја. Припремићемо изборну скупштину. Ја ћу сутра отићи у Сарајево да разговарам с Караџићем о нашим даљим поступцима.



* * *


Две девојке, из Вишеграда, муслиманка Мирсада Твртковић и католкиња Лидија Токић, завршише у Хрватској, у организацији Туђманове Хрватске демократске заједнице, терористички курс и довезоше у Вишеград велику количину оружја.
Фикрет Цоцалић подели оружје по граду и околним муслиманским селима.
У предузећу "Варда", двојица радника, браћа Рамо и Сенад Кахриман, приђоше шефу погона производње, Станку Перуничићу.
- Сад си наш, ***** ли ти ћетнићку мајку! - викну Сенад и удари га чекићем у главу.
Станко јекну и ухвати се за главу из које шикну крв. Клекну на колена и прстима притисну рану.
- Нећеш нам више одређивати колика ће нам бити плата, влаху! - виче Рамо и удари га летвом по леђима.
У фабрици намјештаја, у канцеларији правнице Снежане Којић уђе столар Сафет Смајић и зграби је за косу.
- А шта ти чекаш, пићко српска? Што долазиш на посо? 'Оћеш да те закољемо? Срби више не могу да раде у фирмама. 'Ајде, одма' одлази кући! - говори јој, шамарајући је.
Снежана, вриштећи од страха, узе ташну и побеже из фабрике у српско насеље Мезалин, својој кући.
На путу вишеград - Дринско, у Душићу, Мурат Шабановић, Мубекир Табаковић, Захид Хурем и Сенад Бећировић поставише барикаду. Наоружан митраљезом и калашњиковима, зауставише аутомобил Милоја Ћебића. Мурат Шабановић управи митраљез у Милоја. Извукоше га из возила и стадоше га ударати кундацима. Милојев возач Владимир, кога нису тукли, с муком унесе Милоја у возило и крену у град. Одвезе га у Ужице и смести у болницу.
Алија Изетбеговић тајно издаде налог својој исламској Сранци демократске акције да појача прогоне Срба на читавој територији Босне и Херцеговине. Отпоче масовно пребијање и убијање Срба.
Хасан Шабанија пође из Вишеграда у село Бијела, свом пријатељу Бранку Баранцу, с којим је дуго година заједно радио. На други дан Бранкове славе Стјепандана изљуби се с домаћином, честита му крсну славу и уђе у кућу. Поздрави се са домаћиновом породицом и гостима који су дошли на ручак другог дана славе и седе за сто.
Домаћица стави пред Хасана прибор за јело и понуди га:
- Послужи се, Хасо. Буди сербез, ко да си у својој кући - говори му.
Домаћин му наточи ракије у чашу и потапша га по рамену:
- Попиј, боље ћеш мезити. Е, нек си баш свратио.
- Имаш доста гостију, имаш свега на дуљалуку, 'фала Алаху - говори Хасан и халапљиво гута јагњеће печење.
- Фала Богу, година је берићетна, имамо свега.
- Е нека, фала драгом Алху, нека
* * *

- Шљиве су родиле као никад, сијена смо доста накосили, мрса и љеба има, по неколико оваца закољемо и осушимо за стељу, па лијепо презимимо.
- Кад има берићета, онда је и народ задовољан и миран - додаде један гост.
- А зар невидиш, бр'те, да се странке трву међусобно? Ваш Радован Караџић не може бити раван у власти с Алијом. Босна је одвајкада била турска - рече Хасан и зарумени се у лицу као да га је неко од присутних ошамарио.
Гости се погледаше, смркоше чела и престадоше јести. Све се за тренутак утиша, као да је кућа празна.
- Немојмо, људи, разговарати о политици. Данас је моје весеље, прослављам крсну славу и сви сте ми драги гости - проговори домаћин, настојећи да разбије мучно ћутање.
- Изгледа да ја овдје нијесам добродошо - рече Хасан и подиже се с клупе.
- Ма како нијеси, болан не био? Шта ти би? - повика домаћица и рукама му притисну рамена да седне.
- Пусти ме. Наш Куран мора ући и у српске куће - рече Хасан, одгурну домаћицу и пође према вратима.
Бранко пребледе, пође за њим да га испрати и застаде на прагу.
хасан Шабанлија извади пиштољ иза појаса и испали Бранку четри метка у стомак. Потом побреже у своје село Горње Брштанице.
 
Ма јок бре, човек ни на шта не личи, ствара побожну атмосферу где год да уђе, хришћани се крсте кад га виде а његови се савијају на коленима до земље од смеха.
 
Кулиража:
Yebote БЛ ti ocekujes da ce neko procitati ovo?

Mislim dugi postovi su OK, ali kopirati nesto tudje i ocekivati nekakvu raspravu je cista glupost, a i odbija ljude.
Reci nesto svojim recima.

Људи су већ све рекли, ја само показујем да се слажем са њима, ето. Што мање причам пре ћу се спасити. :D

Nasa mera jeste Nebeska Srbija;
visina i uspon, podvig i borba.
Nasa mera jeste Pobeda!
Sve za Obraz, a Obraz ni za sta!
+NEBOJSA M. KRSTIC
 
Nexus 6:
Кулиража:
Reci nesto svojim recima.

:lol: :lol: :lol: :lol: :lol: :lol: :lol: :lol: :lol: :lol: :lol: :lol: :lol:

e, svaka ti cast, keve mi...

nisam se odavno ovako nasmejao...

BL da kaze nesto svojim recima... :lol: :lol: :lol:


Насмејани, ти причаш ко навијен и ништа паметно осим увреда ниси рекао.

Nasa mera jeste Nebeska Srbija;
visina i uspon, podvig i borba.
Nasa mera jeste Pobeda!
Sve za Obraz, a Obraz ni za sta!
+NEBOJSA M. KRSTIC
 
Бл:
Goblin:
Ma ko je to reko da ova junachina ne zna svojim rechima, aj sramota da ga bude i 5 minuta u chosku da razmisli o svojim postupcima hahahah

Добро де ЋУБАСТА ПРЕРИЈСКА ДРОПЉО, или ТУРСКИ БЕЗМОЗГАШУ ГОБЛИНУ. КО ТИ ДИРА КАВЕЗ
Eh junachino pa polako kako si krenuo i do dekana ches dogurati
 
Goblin:
Бл:
Goblin:
Ma ko je to reko da ova junachina ne zna svojim rechima, aj sramota da ga bude i 5 minuta u chosku da razmisli o svojim postupcima hahahah

Добро де ЋУБАСТА ПРЕРИЈСКА ДРОПЉО, или ТУРСКИ БЕЗМОЗГАШУ ГОБЛИНУ. КО ТИ ДИРА КАВЕЗ
Eh junachino pa polako kako si krenuo i do dekana ches dogurati


IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН
 
Бл:
Goblin:
Бл:
Goblin:
Ma ko je to reko da ova junachina ne zna svojim rechima, aj sramota da ga bude i 5 minuta u chosku da razmisli o svojim postupcima hahahah

Добро де ЋУБАСТА ПРЕРИЈСКА ДРОПЉО, или ТУРСКИ БЕЗМОЗГАШУ ГОБЛИНУ. КО ТИ ДИРА КАВЕЗ
Eh junachino pa polako kako si krenuo i do dekana ches dogurati


IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН
Junachino te to niko nije obavestio da cutati nije srpski?
 
Goblin:
Бл:
Goblin:
Бл:
Goblin:
Ma ko je to reko da ova junachina ne zna svojim rechima, aj sramota da ga bude i 5 minuta u chosku da razmisli o svojim postupcima hahahah

Добро де ЋУБАСТА ПРЕРИЈСКА ДРОПЉО, или ТУРСКИ БЕЗМОЗГАШУ ГОБЛИНУ. КО ТИ ДИРА КАВЕЗ
Eh junachino pa polako kako si krenuo i do dekana ches dogurati


IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН
Junachino te to niko nije obavestio da cutati nije srpski?

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН
 
Бл:
Goblin:
Бл:
Goblin:
Бл:
Goblin:
Ma ko je to reko da ova junachina ne zna svojim rechima, aj sramota da ga bude i 5 minuta u chosku da razmisli o svojim postupcima hahahah

Добро де ЋУБАСТА ПРЕРИЈСКА ДРОПЉО, или ТУРСКИ БЕЗМОЗГАШУ ГОБЛИНУ. КО ТИ ДИРА КАВЕЗ
Eh junachino pa polako kako si krenuo i do dekana ches dogurati


IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН
Junachino te to niko nije obavestio da cutati nije srpski?

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН
BL,ma sto ih ne oteras 3 Pi*ke materine,jer nije vreme sa takvim kroz "cev" razgovarati!!!
 
vzeoy7y9:
Бл:
Goblin:
Бл:
Goblin:
Бл:
Goblin:
Ma ko je to reko da ova junachina ne zna svojim rechima, aj sramota da ga bude i 5 minuta u chosku da razmisli o svojim postupcima hahahah

Добро де ЋУБАСТА ПРЕРИЈСКА ДРОПЉО, или ТУРСКИ БЕЗМОЗГАШУ ГОБЛИНУ. КО ТИ ДИРА КАВЕЗ
Eh junachino pa polako kako si krenuo i do dekana ches dogurati


IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН
Junachino te to niko nije obavestio da cutati nije srpski?

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН

IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE IGNORE
ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН ТУРЧИН
BL,ma sto ih ne oteras 3 Pi*ke materine,jer nije vreme sa takvim kroz "cev" razgovarati!!!

Па видиш да га игноришем, :D , али досадан ко мушица
 

Back
Top