Nesto razmisljam o danasnjim popularnim fimovima. I obicno se vrte oko nekih zombija kojih je na tone i koji su jako zgodni holishmudu
Kaže se
Polishmudu.
da ih baca na gomile, ubija, odkida glave ruke, kida oci a da se niko ne buni. Zasto? Pa to su zombiji, nisu ljudi.
Nisi ti shvatio polishmudski koncept zombija.
Ako si zvanično proglašen mrtvim, ko što većina zombija jeste jer ustaju iz grobova i izlaze iz bolničkih frižidera što če reći da je im je
zvanični organ već izdao umrlice, onda ne možeš biti ubiVen. Bar ne sa formalno-pravnog stanovišta. Može se naknadno dokazivati greška pri izdavanju umrlice ali to je skup i dugotrajan pravosudni proces u koji se niko ne upušta rado.
SAD su pravne države ili država (uvek sam bio tu u dilemi oko množine), i samim tim trenutno ne postoje nikakve pravne prepreke po pitanju ekranizacije istrebljivanja zombija.
Druga je stvar zašto ti to voliš da gledaš.
Polishmud je odavno svestan potencijala manipulisanja sklonošću ljudi da
se projektuju.
E sada u sustini sta tvoj zombi mozak procesuira dok to gleda, jeste prvo jedna kapija percepcije
Za ovu rečenicu bi te tuko prvo Vilijem Blejk, pa onda Džim Morison a zatim bi obojica tukli.
koja je otvorena takvim filmicima, zato sto tvoj alarm-kriticni deo kaze, ptja ovo je ok, zombiji su, sada mogu da gledam brutalnosti a da me ne grize savest. A u sustini ono sto se iznutra dogadja je isto. Ubij ! Ubij!! Ubij ih na tone !!! Ubij jer lice na ovo ili ono. Ubij ih jer nemaju KARAKTER. E sada to reci stanovniku 21 veka, kome je veoma lako da kaze za nekog drugog stanovnika 21 veka da nema karakter...Sta se tu u stvari dogadja? Karakter, persona.
Ma kakva persona, kakav karakter.
Ubijanje zombija je šljakeraj. Fizikalisanje u mračnim, vlažnim i zagušljivim uslovina sa minimumom zaštitne opreme na sebi, zbog niskih budžeta.
Nema tu neke komplikovane
psihe.
karaktera i ostalih
bullshit-ova, sa ubicama zombija se poistovećuju linearni šljakeri, ljudi bez mašte i kreativnosti koji u fabulama filmova o fizičkom eliminisanju urzoka straha i ličnih nesigurnosti prepoznanaju matricu rešavanja problema u stvarnosti koja njihovoj hronično povređenoj sujeti i teškim frustracijama pomračenom umu najviše prija.
A jako cesto i vidjam da ljudi biraju da se emotivno vezuju za nekoga za koga kazu da ima "karakter", a ostali su sta? Zombiji?
Ljudi koji
se vezuju su dosadni. Beskrajno. Oni žude za sputanošću i vođeni tim motivom večno tragaju za
Dominatorom ili
Dominatorkom.
Karakterom se u praksi uglavnom smatra sadista pod
demagoškim plaštom striktnog poštovanja principa koji uživa da kinji i teroriše one koji mu to dopuste i zato lako za sebe vezuje pažnju uživalaca u potlačenosti.
A u stvari, sem bogataša, svi su zombiji.
