Ovde bih pisao o pozitivnim trendovima prema Srbima u regionu, što je svojevrstan dokaz da mudra politika aktuelnog rukovodstva daje rezultate.
Prvi pozitivan primer je iz Republike Hrvatske, bratske jugoslovenske države, i odnosi se na rušenje ćiriličnih tabli u Vukovaru. Kako je to sad pozitivno, pitate se vi? Zato što sam gledao snimke, i među onima koji su rušili table nisam primetio nijedno lice mlađe od 40 godina, sve su bili stariji ljudi i žene. To je dokaz da mlađi Hrvati vole ćirilicu i Srbe i da im oni ništa ne smetaju. To je takođe znak da je hrvatsko društvo odlučno krenulo napred i zaboravilo rat i mržnju. Kada izumre ta starija generacija što je učestvovala u ratu, stvoriće se i uslovi za masovniji povratak srpske zajednice. Sve u svemu, to što među onima koji su rušili ćirilične table nije bilo mlađih ljudi je jedan pozitivan i ohrbarujući trend koji svi moramo pozdraviti.
Drugi pozitivan primer je moj primer iz ličnog života i odnosi se na Bosnu i Hercegovini. Nedavno sam sa nekim prijateljima bio na proputovanju kolima kroz Bosnu i Hercegovinu, jedinstvenu, nedeljivu, suverenu i celovitu. Svuda smo bili toplo i srdačno primljeni, kako u redovima srpske zajednice, tako i među pripadnicima bošnjačkog i hrvatskog naroda. Međutim, doživljaj koji najbolji opisuje pozitivnu emociju prema Srbima se dogodio u Sarajevu. Ja i par prijatelja smo seli u jednu ćevabdžinicu na Baš-čaršiji da pojedemo ćevape. Gazda lokala, čim je čuo ekavski govor prišao nas je, pitao nas je odakle smo i kad je čuo da smo iz Srbije seo je za naš sto. Napomenuo je da je služio vojni rok u Nišu, prisećao se sa setom tih dana i bio je pun toplih reči prema građanima i građankama Romske Kneževine. Kafana je bila skroz puna, ali on nije obraćao pažnju na ostale goste i sve vreme je sedeo samo sa nama. Uopšte nije hteo da nam naplati ono što smo pojeli i popili, mi smo insistirali da platimo ali on živ nije hteo da čuje. Na zidu su bili dresovi i bio je jedan fudbalski dres Edina Džeka, zeleni dres Volfsburga. Jedan Nemac je pitao koliko je taj dres i on mu je rekao 50 konvertibilnih maraka. Ja sam isto pitao za dres i napomenuo kako bih voleo da ga uzmem, on je insistirao da mi ga pokloni ali sam mu na silu dao 10 maraka i to sam mu bukvalno ugurao u džep od košulje, zamalo se nismo posvađali tu. Sada taj dres nosim kad igram fudbal u balonu i mogu reći da mi je srećan i da dajem dosta golova. Dakle, ja kao Srbin bio sam povlašćen čak i odnosu na građanina Evropske Unije, ka kojoj i Bosna stremi!!
Posle smo uveče išli ispred jedne džamije pošto je u toku bio mesec Ramazana, bio je iftar i služila se besplatna hrana koja je bila izvrsnog ukusa. Iako smo bili vidno pijani, niko nije obraćao pažnju na nas i nikome nije smetalo, čak ni vehabijama kojih je bilo u velikom broju ispred te džamije.
Sve u svemu, vidi se da su u Bosni Srbi pravi miljenici, devojke su se lomile oko nas i bili smo glavne face gde god smo pošli. Dakle, ne verujte forumašima koji pričaju budalaštine da Bošnjaci mrze nas pripadnike srpske zajednice jer to naprosto nije istina.
Treći primer je sa Kosova, i odnosi se na novog Dositeja, Peru Lukovića, koji je nedavno bio u poseti Kosovu o čemu je i pisao u renomiranim E-novinama. Već godinama slušam srbijansku propagandu kako su Srbi na Kosovu ugroženi i kako im se krše ljudska prava i teško žive. Sve mi je to bilo jako neločično jer je Srba na Kosovu ostalo 200 000 posle rata, stvarno impozantan broj koji se nije smanjivao svih ovih 15 godina. Da zaista postoji neki albanski teror, ljudi bi se masovnije iseljavali i bilo bi ih mnogo manje. Dokaz tolerantnosti Albanaca je i sever Kosova gde država nema nikakvu vlast, a ipak želi da njima da postupa lepo i da dijalogom ostvari vlast na tom području, u čemu ima svesrdnu podršku srbijanske vlade, premijera Dačića i vaskolikog srpskog naroda, prema svim anketama.
Elem, Pera Luković je bio svuda po Kosovu i svugde je dočekivan kao rod najrođeniji zato što je Srbin. Svi su mu plaćali pića, jeo je najukusnije specijalitete i bio je okružen lepim devojka,a i od ostalih ljude je primao tople emocije i poštovanje. Daut Haradinaj, brat bivšeg Premijera Ramuša Haradinaja je ga je čak lično častio iako ga ne zna, naručio mu je najskuplje vino i prišao za susedni sto i zagrlio ga. Eto to je pravi prikaz života Srba na Kosovu, tako Srbi stvarno žive a ne onako kako vas uče mediji i velikosrpska kleronacistička propaganda. Otvorite mozak i ne dozvolite da budete manipulisani.
Još jedna stvar, kada je Pera Luković prijateljski ćaskao sa ljudima iz vlade Kosova, svi su oni zdušno pozdravili politiku sadašnje srbijanske vlade i rekli da je ona pravo osveženje u odnosu na prethodnu politiku Borisa Tadića. To je svakako jedan signal koji ohrabruje i budi nadu u bolje sutra. Boris Tadić nije bio velikosrpski kleronacista, neću da grešim dušu, ali jeste bio populista i nije imao muda da vuče nepopularne poteze, za razliku od Evropskog Motorina gospodina Vučića, koji je hrabro rizikovao i taj trud se isplatio.
Jedino gde Petar Luković nije bio je upravo pomenuti sever, gde još uvek ne vlada demokratija i multietničnost, ali hvala Bogu, uz zajedničke napore vlada Srbije i Kosova, kao i naših prijatelja iz Evropske Unije, i to će se uskoro promeniti.
Sve u svemu, iz izveštaja velikana pisane reči Petra Lukovića videli smo pravu istinu i na njegovom primeru smo se zaista uverili kao stvarno izgleda život prosečnog Srbina na Kosovu.
Prvi pozitivan primer je iz Republike Hrvatske, bratske jugoslovenske države, i odnosi se na rušenje ćiriličnih tabli u Vukovaru. Kako je to sad pozitivno, pitate se vi? Zato što sam gledao snimke, i među onima koji su rušili table nisam primetio nijedno lice mlađe od 40 godina, sve su bili stariji ljudi i žene. To je dokaz da mlađi Hrvati vole ćirilicu i Srbe i da im oni ništa ne smetaju. To je takođe znak da je hrvatsko društvo odlučno krenulo napred i zaboravilo rat i mržnju. Kada izumre ta starija generacija što je učestvovala u ratu, stvoriće se i uslovi za masovniji povratak srpske zajednice. Sve u svemu, to što među onima koji su rušili ćirilične table nije bilo mlađih ljudi je jedan pozitivan i ohrbarujući trend koji svi moramo pozdraviti.
Drugi pozitivan primer je moj primer iz ličnog života i odnosi se na Bosnu i Hercegovini. Nedavno sam sa nekim prijateljima bio na proputovanju kolima kroz Bosnu i Hercegovinu, jedinstvenu, nedeljivu, suverenu i celovitu. Svuda smo bili toplo i srdačno primljeni, kako u redovima srpske zajednice, tako i među pripadnicima bošnjačkog i hrvatskog naroda. Međutim, doživljaj koji najbolji opisuje pozitivnu emociju prema Srbima se dogodio u Sarajevu. Ja i par prijatelja smo seli u jednu ćevabdžinicu na Baš-čaršiji da pojedemo ćevape. Gazda lokala, čim je čuo ekavski govor prišao nas je, pitao nas je odakle smo i kad je čuo da smo iz Srbije seo je za naš sto. Napomenuo je da je služio vojni rok u Nišu, prisećao se sa setom tih dana i bio je pun toplih reči prema građanima i građankama Romske Kneževine. Kafana je bila skroz puna, ali on nije obraćao pažnju na ostale goste i sve vreme je sedeo samo sa nama. Uopšte nije hteo da nam naplati ono što smo pojeli i popili, mi smo insistirali da platimo ali on živ nije hteo da čuje. Na zidu su bili dresovi i bio je jedan fudbalski dres Edina Džeka, zeleni dres Volfsburga. Jedan Nemac je pitao koliko je taj dres i on mu je rekao 50 konvertibilnih maraka. Ja sam isto pitao za dres i napomenuo kako bih voleo da ga uzmem, on je insistirao da mi ga pokloni ali sam mu na silu dao 10 maraka i to sam mu bukvalno ugurao u džep od košulje, zamalo se nismo posvađali tu. Sada taj dres nosim kad igram fudbal u balonu i mogu reći da mi je srećan i da dajem dosta golova. Dakle, ja kao Srbin bio sam povlašćen čak i odnosu na građanina Evropske Unije, ka kojoj i Bosna stremi!!
Posle smo uveče išli ispred jedne džamije pošto je u toku bio mesec Ramazana, bio je iftar i služila se besplatna hrana koja je bila izvrsnog ukusa. Iako smo bili vidno pijani, niko nije obraćao pažnju na nas i nikome nije smetalo, čak ni vehabijama kojih je bilo u velikom broju ispred te džamije.
Sve u svemu, vidi se da su u Bosni Srbi pravi miljenici, devojke su se lomile oko nas i bili smo glavne face gde god smo pošli. Dakle, ne verujte forumašima koji pričaju budalaštine da Bošnjaci mrze nas pripadnike srpske zajednice jer to naprosto nije istina.
Treći primer je sa Kosova, i odnosi se na novog Dositeja, Peru Lukovića, koji je nedavno bio u poseti Kosovu o čemu je i pisao u renomiranim E-novinama. Već godinama slušam srbijansku propagandu kako su Srbi na Kosovu ugroženi i kako im se krše ljudska prava i teško žive. Sve mi je to bilo jako neločično jer je Srba na Kosovu ostalo 200 000 posle rata, stvarno impozantan broj koji se nije smanjivao svih ovih 15 godina. Da zaista postoji neki albanski teror, ljudi bi se masovnije iseljavali i bilo bi ih mnogo manje. Dokaz tolerantnosti Albanaca je i sever Kosova gde država nema nikakvu vlast, a ipak želi da njima da postupa lepo i da dijalogom ostvari vlast na tom području, u čemu ima svesrdnu podršku srbijanske vlade, premijera Dačića i vaskolikog srpskog naroda, prema svim anketama.
Elem, Pera Luković je bio svuda po Kosovu i svugde je dočekivan kao rod najrođeniji zato što je Srbin. Svi su mu plaćali pića, jeo je najukusnije specijalitete i bio je okružen lepim devojka,a i od ostalih ljude je primao tople emocije i poštovanje. Daut Haradinaj, brat bivšeg Premijera Ramuša Haradinaja je ga je čak lično častio iako ga ne zna, naručio mu je najskuplje vino i prišao za susedni sto i zagrlio ga. Eto to je pravi prikaz života Srba na Kosovu, tako Srbi stvarno žive a ne onako kako vas uče mediji i velikosrpska kleronacistička propaganda. Otvorite mozak i ne dozvolite da budete manipulisani.
Još jedna stvar, kada je Pera Luković prijateljski ćaskao sa ljudima iz vlade Kosova, svi su oni zdušno pozdravili politiku sadašnje srbijanske vlade i rekli da je ona pravo osveženje u odnosu na prethodnu politiku Borisa Tadića. To je svakako jedan signal koji ohrabruje i budi nadu u bolje sutra. Boris Tadić nije bio velikosrpski kleronacista, neću da grešim dušu, ali jeste bio populista i nije imao muda da vuče nepopularne poteze, za razliku od Evropskog Motorina gospodina Vučića, koji je hrabro rizikovao i taj trud se isplatio.
Jedino gde Petar Luković nije bio je upravo pomenuti sever, gde još uvek ne vlada demokratija i multietničnost, ali hvala Bogu, uz zajedničke napore vlada Srbije i Kosova, kao i naših prijatelja iz Evropske Unije, i to će se uskoro promeniti.
Sve u svemu, iz izveštaja velikana pisane reči Petra Lukovića videli smo pravu istinu i na njegovom primeru smo se zaista uverili kao stvarno izgleda život prosečnog Srbina na Kosovu.
i 
da li je autor ipak samo kozer i provokator. 
Cudi me da je nisu stavili kao lepljivu 
