Ime:  45848_vest_ilja_gorjacev_3.jpg
Pregleda: 0
Veličina:  23,6 KB

Jелена Гускова, доктор је историјских наука, редовни члан Руске академије наука, инострани члан Српске академије наука и уметности и члан Сената Републике Српске. Руководилац је Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука. Интервју «Модус Агенди».

Ви сте били ментор Иље Горјачева. Да ли га добро знате као човека? Како га можете окарактерисати као студента?

Jелена Гускова: Иља је студирао на Универзитету Академије наука. Тамо се није изучавала историја словенских народа. Наш Институт – Институт Славистике – дуго година се трудио да на том Универзитету отвори Катедру Славистике, али то се није десило. И тако се на Факултету за историју појавио студент, који је желео да се бави само историјом Југославије, то јест конкретно - историјом Србије. Обратили су ми се из деканата са молбом да будем ментор при изради дипломског рада студенту који ни о чему другом не жели да зна осим о Србији. Прихватила сам. Први сусрет је оставио веома повољан утисак. Иља је одавао утисак веома озбиљног студента, који зна шта хоће. Већ је смислио и тему дипломског истраживања, бавећи се њоме и изван зидова Универзитета, јер тамо предавача о историји Балкана није било. Иља је писао о Српској православној цркви у време Другог светског рата на територији Независне Државе Хрватске. То је сложена тема, али упорност и жеља да да свој допринос том питању су победили. Иља је дипломски рад радио веома озбиљно, поставивши основе научног гледишта у односу на историјске и савремене задатке. Иља је рад бранио блиставо, и то је био један од најбољих радова те генерације. Зато су Иљу Горјачева препоручили за постдипломске студије, видевши у њему велики научни потенцијал. Положио је све пријемне испите и примљен је на постдипломске студије нашег Института 2004.године и почео да ради дисертацију. Тема је остала иста. Прве године постдипломских студија виђали смо се често, али је касније школовање и истраживање занемарио. Када сам упитала о чему се ради, да ли ће наставити рад на дисертацији, добила сам одговор да има огромне животне проблеме и да се не може бавити науком док их не реши. На жалост, Иљу смо морали да испишемо са постдипломских студија.

Шта је Иљу привукло баш Србији?

Jелена Гускова: И касније је Иља долазио код нас на Институт, не тако често, али је долазио. То је обично било везано са редовним изласком листа “Образ”. И сви разговори са њим били су везани само за Србију. Управо тада сам схватила да мој бивши постдипломац наставља контакт са Србима. Он и његови српски пријатељи су и часопис издавали заједно, скупљали се на фудбалским утакмицама у Београду, нарочито када су против Срба играли Хрвати. Мени, мојим сарадницима, мојим ученицима, све то је било јасно. Никада се није постављало питање да ли волимо Србију. Као уосталом и Срби нас. То је необјашњиво и ирационално осећање у стадијуму подсвести, генетског сећања. Вероватно у основи свега лежи језичко, културно и религијско јединство. Али тиме се не може све објаснити. Довољно је да Рус један пут борави у Србији, и он ту земљу и те људе никада не може заборавити. Вуче га да се врати тамо. Иља је, како ми се чини, несвесно урадио много за учвршчивање веза руске и српске омладине, и за будућност наших земаља.

Како је познато, Иљина друштвено-политичка делатност је била нераскидиво везана са развијањем руско-српских односа. Какав је Ваш утисак, да ли је Иља успео да схвати специфичност тог региона и суштину проблема који стоје пред српским народом? Да ли је упоредива ситуација на политичким сценама Русије и Србије?

Jелена Гускова: Видела сам се још један пут са Иљом, у Београду, када је он већ неколико месеци живео у Србији. И поново је у заносу говорио о научном раду. Предложила сам му нову тему за дисертацију, Иља је прихватио идеју као плодотворну, посебно јер је може разрађивати само човек који живи у Србији. А Иља је одлично познавао земљу, људе, обичаје. Са заносом је читао српске историчаре, радио са историјским документима,знао језик. Могу да кађем да је Иља написао много чланака у новинама, часописима, електронским медијима: о Македонији, генералу Младићу, Косову, рату 1999. Увек сам се радовала када бих видела та издања. И била сам уверена да ће се Иља сигурно вратити научном и публицистичком раду. Мало знам о Иљиним пријатељима у Србији, и о његовом схватању тамошње ситуације. А, с друге стране, да би се знало и анализирало, потребно је бити стручњак. А Иља се тек школовао. Србија и Русија имају и историјски и тренутно много тога заједничког, и наш пут у будућност је заједнички, у то сам убеђена. Различитости се више исказују у зависности од политичких елита које долазе на власт, и од тога да ли они знају за неопходност нашег заједничког деловања. Данас, како ми се чини, у Москви постоји схватање важности подршке Србији, а у Београду Москву углавном користе за одређене политичке циљеве, чиме су доиста направили избор «ми смо са Русијом» . Ето, када се не успе са Европском Унијом, када НАТО тражи потпуно потчињавање, када коначно оде Косово и постави се питање отцепљења Војводине и јужних крајева, тада се погледи српских политичара поново окрећу ка Русији.

Тренутно се у Србији разматра питање екстрадиције Иље Горјачева Русији. 5. јуна 2013. године Виши суд у Београду је по кратком поступку, за свега 3 дана, донео решење о предаји Горјачева Русији, али је Апелациони суд 18. јула поништио ту одлуку указавши на нарушавање решења суда прве инстанце. Међутим, 24. Јула, Виши суд поново доноси исто решење, игноришући препоруку Апелационог суда. Што је најгоре, доносећи решење о екстрадицији, суд прве инстанце чак није ни тражио доказе о кривици Горјачева, и о инкриминишућим радњама које му се приписују, не осврћући се на то да је основаност оптужби неопходан услов за екстрадицију. Таква ситуација изазива, у најманју руку, чуђење. У вези са тим, поставља се питање колико је судска власт у Србији независна од извршне, и да ли је могуће говорити о независности правосудног система у тој земљи?

Jелена Гускова: Када је на власти била Демократска странка, правосудном систему је нанесен озбиљан ударац. Из система су удаљене многе високопрофесионалне судије. Нова власт би, као требала, да обнови судски систем, али видимо да се тај процес отеже. У донешеним решењима у случају Иље Горјачева, како ми се чини, могла би играти велику улогу жеља да се додвори Русији: требају нам услуге, па хајде да јој изађемо у сусрет, Москва, веле, зна шта ради. Али у таквим случајевима веома је важно поштовати закон. А баш однос према законитости у многоме карактерише степен ауторитарности или демократичности власти, а такође и њену дуговечност.

Колико се, по Вашем мишљењу, случај Горјачева уз узимање у обзир његове јавности, може одразити на перспективе Србије за приступање Европској Унији?

Jелена Гускова: Србији уопште није угрожена интеграција у Европску Унију. Али, у сваком случају, Београду је веома важно да ради на свом имиџу правне и демократске државе (после свих оптужби које су се обрушиле на земљу и народ током 90-их година). А томе јавност, отвореност и спровођење закона у случајевима какав је случај Иље Горјачева, може само користити.

Русија је одбила да изручи Србији Мирјану Марковић и Марка Милошевића из политичких разлога. Да ли ће српско правосуђе затворити очи на то да је случај Иље Горјачева политички и изручити га Русији, како ће на то реаговати српско јавно мњење?

Jелена Гускова: Српско јавно мњење је веома озбиљно. Оно је на својим плећима изнело тешку кризу 90-их година, ратове, санкције, бомбардовање, неправедност и необјективност међународних организација, «демократичност» српских власти које уопште не размишљају о народу. Сада се јавно мњење уморило. Народу је веома лоше, његова животност се налази на веома ниском ступњу. И веома га је тешко убедити да има перспективу. Када би у случају Иље власти показале објективност, то би могао бити јасан знак да се нешто мења. О другом је тешко причати.

Познато је како Ви предано заступате српски народ и борите се за његову част и достојанство. У хашкој тамници се налазе Радован Караџић, Ратко Младић и Војислав Шешељ. Какве су Ваше прогнозе? Могу ли они рачунати на праведно суђење?

Jелена Гускова: Деловање међународних организација је посебна тема, као уосталом и Међународног трибунала. Ми одавно и озбиљно разрађујемо то питање. Међународни трибунал за бившу Југославију није судски орган него политички инструмент за оптуживање српског народа, како би се представио целом свету као једини кривац за разгоревање пламена кризе на Балкану током 90-их година. Као кривца су изабрали српски народ, и сада Трибунал то мора доказати. И тада би агресија НАТО-а на Југославију 1999. године била оправдана циљем кажњавања кривца. Лукава замисао, одгонетнута од стране Руса и Срба. На жалост, у тој машини за млевење меса званој Трибунал, страдају конкретни невини људи. То су трагичне судбине бранилаца отаџбине, часних официра и генерала који су устали у одбрану своје земље. Многи су ратовали против НАТО-а. За «судије» то нису људске судбине, већ сене нечег безначајног и нижеразредног. И не желе да разумеју. Добили су задатак од «газде» и треба га извршити. И извршавају га. И како онда не казнити главне Србе за које сте питали? Казниће их. Али они заборављају да постоје још Суд историје и Божји суд. Зато и пишемо пуно, да би историчари у будућности могли све да ставе на своје место и свакоме дају по заслугама.

25.август 2013.године,

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=45848#.Uh-R2xsvXZE