СКАЗАЊЕ О ЗАУЗИМАЊУ ЦАРИГРАДА ОД
Prikazujem rezultate 1 do 5 od 5

Tema: СКАЗАЊЕ О ЗАУЗИМАЊУ ЦАРИГРАДА ОД

  1. #1
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano СКАЗАЊЕ О ЗАУЗИМАЊУ ЦАРИГРАДА ОД

    СКАЗАЊЕ О ЗАУЗИМАЊУ ЦАРИГРАДА ОД БЕЗБОЖНИХ ТУРАКА СУЛТАНОМ,
    ЦАРЕМ ТУРСКИМ, ГОДИНЕ 6961 (1453)

    Владаше Турцима безбожни Мехмед, Амуратов син. И беше тада у миру. И до краја с православним царем Кон¬стантином Ивановичем, који цареваше у Цариграду. И од¬мах безбожни Мехмед бој подиже против Константиновог града, не чекајући, али супротно склопљеним заједничким заклетвама, војске доведе много копном и морем. И рато¬вати поче. И дошавши изненада, опколи град великим сна¬гама. А цар Константин са затеченим велможама и свим људима града, видевши овог придошлог са великом силом, не знађаху шта да чине, јер људске одбране у граду не бе¬ше. Ни браћа царева не беху ту.
    Посла цар Мехмеду султану посланика за мир, желе¬ћи сазнати шта се збива о миру да разговарају. А он, про¬клет, неверан и лукав, посланике одасла без успеха. А он са задивљујуће уређеном војском и страшним покретом насту¬пи копном и морем. Приступивши царствујућем граду ме¬сеца децембра, и заповеди тући топовима и пушкама кре¬мењачама и справама за рушење зидина. Приступи (цар) грађане припремати. А у граду беху Грци и Фрузи. Излазе¬ћи из града, бејаху се са Турцима не дајући им справе за рушење зидина поставити. Али им не узмогоше никакву пакост учинити, јер се један бише са тисућом, а два са тмом.
    Ово, пак, спозна цар Константин и заповеди велмо¬жама и властели да распореде војнике по градским зидина¬ма и кулама и вратима, као и све људе и звона ратна на зидинама сва иставити, да како год знају чувају своју стра¬ну. И сви који су за борбу и какву потребу да устрају и да се бију са Турцима са зидина, а из града не излазити нити бежати. Такође и топове и пушке зауставити када се појаве на месту, како би се сачувале зидине. А сам цар Констан¬тин, са патријархом Анастасијем, и са царицом, и са свети¬тељима, и са свим свештеним сабором, и са мноштвом жена и деце ходаху по црквама Божијим, молбе и мољења цине¬ћи, плачући и ридајући, говораху овако:
    „Господе, Господе, страшна природо, неизрецива си¬то, већ давно брда, виденати, устрепташе, и твар се потресе, а Сунце и Месец ужасоше се, блистање њихово нестаде, и звезде небеске спадоше. А ми кукавни, то све презрев¬ши, сагрешисмо и безаконовасмо, и озлобисмо твоје Божанство, заборављајући твоје велике дарове, презирући Твоје заповести као полудели. Милости и сажаљења Твоја, која си на нас слао, одрекосмо се и на зла дела и безакоња окретосмо се, и ми, пак, далеко од тебе одступисмо. Све које наведе на нас и на град Твој свети, праведним и исти¬нитим судом, учинио си грехова ради наших. И није нам отворити уста; шта говорити? јер, свеславни и преблаго¬словени Господе, саздање и створење јесмо Твоје, и дела руку Твојих. А не предај нас до краја непријатељима на¬шим, и не разори баштину (наслеђе) своју, и не остави нас без своје милости. Ослаби нас време ово, у коме се обраћа¬мо и кајемо Твоме добром срцу. Јер сам си, Владико, ре¬као: „Не дођох праведне спасити, већ грешне призвати на покајање. Сви који се окрену нама биће живи". Њих, Го¬споде, царе небески, ослаби, остави сада пречисте ради Бо¬городице, и патријараха и царева, који су раније угодили Твом Божанству у овом граду".
    Ово, пак, и остало много изрекавши, као и Свенепо¬рочној Богородици, из дубине срца, стајањем и ридањем свакодневним, мољаху се. А цар, обилазивши око града че¬сто, крепише војводе и војнике и све људе, како их не би цапустила нада, нити да ослабе борећи се са непријатељем, већ да се уздају у Господа Сведржитеља, јер је Он наш помоћник и заштитник. И опет окреташе се молитви.
    А Турци на свим местима тукоше се без престанка, дан и ноћ смењујући се, не дајући ни мало отпочинути гра¬ђанима, већ да се изморе, будући да се припремаху за напад. И тако чињаху обе стране. С преласком тринаестог у четр¬наести дан Турци закликташе своју оскврњену молитву. Почеше у зурле свирати, и у варгане и у накре ударати. И дохвативши се топова и пушака многих, почеше тући град, такође и гађати из ручних лукова. А мноштво становника града од безбројног гађања не можаше стајати на зидина¬ма, већ скривени чекаху напад, а други пуцаху из топова и пушака колико могаху, и многе Турке убише. А патријарх Анастасије, и светитељи и сав свештенички ред непрестано се молише за милост Божију и за избављење града. А чим безбожни Турци све људе са зидина пообараше, одмах за¬вришта сва војска, и нападоше град заједно са свих страна, кличући и вичући: једни са огњем различитим, а други са лествицама, а неки са справама за рушење зидина, и другим многим справама за заузимање града.
    А грађани такође викаху и клицаху на њих, бијући се са њима крепко. А правоверни цар Константин обилажаше по целом граду покрећући своје људе, дајући им наду Божију. И заповеди звонити по целом граду за сазивање људи. А Турци, чувши звоњаву велику, пустише зурле, и трубне звуке и тимпане многобројне. И настаде сеча велика, зла и преужасна, од топовске и пушчане паљбе, и од јеке звона, и од гласова, и од поклича и повика људи са обе стране, и од звекета оружја, такође и од плача и ридања грађана, и же¬на, и деце, као што и земља подрхтаваше. И не могоше слушати једни друге шта говоре. Беше грмљавина велика од мноштва огња и пуцњаве топова и пушака са обе стране. Згуснув се, дим покри град и војску сву, тако да не видеху једни друге ко се с ким бије. И од барутног дима многи умреше. И секоше се на све стране града док их ноћна тама не раздели, јер Турци отидоше у своја станишта и мртве своје оставише, а грађани падоше од умора као мртви, осим што страже једино оставише по зидовима.
    А ујутру цар Константин заповеди сабрати трупла мртвих и сахранити их. Број убијених Грка за које се знало био је 1740, а Фруга и Јермена 700. А правоверни цар Кон¬стантин са бољарима пође по зидинама града желећи виде¬ти ратнике. И не беше од њих ни гласа ни послушности, јер сви беху на отпочинку од умора. И видевши пуне ровове трупова, а друге у потоцима, и по брдима гомиле мртвих, и пребројаше мртвих Турака 8010. И заповеди цар да се посу¬де и справе за пробијање зидина огњу предају. А сам цар Константин пође са патријархом, и са светитељима и са свим свештеним сабором у Свету Велику цркву молитве и захвалност предати свесилном Богу и Пречистој Богомате¬ри, јер чекаху да већ одступи безбожни, толику пропаст видевши својих ратника. А он, зверолики, не помишљаше тако, већ другог дана посла видети мртве своје. Како реко¬ше њему да је много мртвих, он ускоро посла многе пукове узети трупла своја. А цар Константин заповеди да их не ометају никаквим нападом док не очисте ровове и потоке. И тако узеше своја трупла несметано и спалише их.
    Видевши, пак, безбожни Мехмед да не успе ништа, већ више својих изгуби, и заповеди начелнику ускоро да прибави топова и пушака много, справе за нападе на зиди¬ не припремати. Овај неверни седми дан опет заповеди вој¬сци ићи ка граду и тући се као и у почетку - без починка. А правоверни цар Константин посла морем и копном у Море¬ју ка браћи својој, и у Венецију и у Ђенову за помоћ. И браћа његова не успеше, јер раздор беше међу њима, и са Арабљанима ратоваху. А Фрузи не желеше помоћи, већ говораху у себи: „Не дајте, нека узму Турци, а од њих ми ћемо узети Цариград".
    И тако не би ниоткуд помоћи цару Константину, једи¬но Ђеновљанин, кнез Јустинијан дође цару у помоћ на две¬ма лађама и два брода која су имала на себи 600 наоружа¬них храбрих војника. И прође све нападе турске по мору док не дође здрав до зидина Цариграда. Њему се цар Кон¬стантин узрадова силно и указаше му част велику, пошто знан беше цару. А он испроси у цара место где је град мање нападан. И даде му цар људи својих читаве две хиљаде. И бише се с Турцима тако храбро и мушки, тако да одступи¬ше од тог места не само што своје место чуваше већ и по зидинама града обилажаше, утврђујући и водећи људе како их не би напустила нада, већ у Бога да се уздају непомериво и неослабљено у делима. И од све душе и од свег срца бори¬ше се са неверницима. И Господ Бог поможе нам таквима, јер речима многим учећи воде људе, јер сам научен беше до моћи ратовању. И заволеше га сви људи и послушаху га сви. А Турци на свим местима нападаху, узнемираваху гра¬ђане, без отпочинка смењујући се, јер мноштво њих беше, као што раније рекосмо.
    Тридесетог дана, почев од првог, нападајући опет, прихватише топове, и пушке и друге многе справе за руше¬ње зидина, а међу њима два велика топа која ту излише. Једно ђуле је било високо до колена, а друго до појаса. И свим силама надревши, почеше тући град непрестано са свих страна. А насупрот Јустинијана наредише топ већи, јер на том месту градски зид беше стар и низак. И како удари¬ше по том месту, зид попусти. И опет поново ударише, и порушише зидине до висине од пет сежања. Трећи удар не успеше, јер ноћ приспе. А Јустинијан то место ноћу догра¬ди, и другим зидом старим и земљом изнутра учврсти. Али шта је могуће учинити зиду против толике силе, а и нешто више против гнева Божијега, због грехова наших'?
    А ујутру почеше тући такође то место из многих то¬пова и пушака. И пошто се намучише, наредише гађати из већег топа. Већ ишчекиваху разорити зид. И Божијом по¬моћу прелете ђуле у црквени зид и распаде се као прах. И видевши ту затечени људи, захвалише Богу, као што и од поднева поставише друге људе. А Јустинијан постави топ свој и погоди онај топ. И разори се у њих барутана. А ово видевши безбожни Мехмед, разјари се превише и повика снажним гласом: „Јагма! Јагма!", то јест да крену у пљач¬кање града.
    И одмах повика сва војска. И навалише на град свим силама, по земљи и по мору, свим средствима и справама за заузимање града. А сви грађани изиђоше на зидине и противљаху им се бијући се бодро. Једино што патријарх са светитељима и са свештеничким чином остаде у црква¬ма Божијим молити се Господу Богу са сузама и ридањем. А правоверни цар непрестано обилажаше по целом граду плачући и ридајући и молећи старешине и све људе, го¬ворећи:
    „Господо и браћо, мали и велики, данас дође час про¬славити Бога и Пречисту његову Матер и нашу православ¬ну хришћанску веру! Храбрите се и учвршћујте и не слаби¬те у залагањима, нити губите наду, чувајући главе своје за православну веру хришћанску и за свете цркве, па ће се и на нас смиловати и прославити нас премилостиви Бог".
    И заповеди да се звони по целом граду, као и Јусти¬нијану да се учвршћује по зидовима. Учвршћиваше и осна¬живаше људе. И како чуше људи звоњаву са светих црка¬ва, одмах се окрепише и охрабрише сви, говорећи један другом:
    „Умрећемо, браћо, за веру хришћанску!"
    И као што напред писасмо, који језик може исприпо¬ведати те беде и страсти, јер падаху трупла на обе стране, као снопље покошено. Крв њихова течаше као реке. И напунише се трупла људска до врха зидина. И како Турди преко њих ходаху као по степеницама. Мртви војници беху као мост и лествица ка граду. Такође и потоци и брегови око града напунише се труплима, и залив Галатски крвав постаде - тако силно и непоштедно секоше се. И да не бе¬ше Господ прекратио дан тај, то би кончина већ било про¬паст града, јер грађани сви већ изнемогоше. А када ноћ настаде, Турци одступише ка стаништима својим. А грађа¬ни падоше од умора, свако где стиже. И те ноћи ништа се не чу друго осим стењања и вапаја рањених људи, који још живи беху.
    А ујутру цар Константин заповеди свештеницима и ђаконима да се окупе и сахране мртве. А који још живи беху, заповеди да их раздају лекарима. И сабра се мртвих Грка и Фруга 5700. А Јустинијан и све велможе пођоше по зидинама разгледајући њих и трупла неверних. И тако вра¬тивши се, рекоше цару и патријарху о 35000 убијених Тура¬ка. А цар Константин плачући и ридајући не престајаше, гледајући своје људе убијене и неодступно дело неверника, а помоћи ниоткуда не очекиваше.
    А патријарх и сав клирос, као и сав сабор царски, узеше цара тешећи га и пођоше ка Великој цркви на молитву и захвалност свемилостивом Богу. Такође и мноштво благородне деце са царем беше видети у целом граду, као и људи и жена, притрчавајући ка Божијим црквама, са суза¬ма, хвалећи и благосиљајући Бога и Пречисту Богоматер. И тако проводише дан тај и свеноћно певање.

    А безбожни Мехмед трупла људи својих не хтеде узе¬ти, већ помишљаше убацивати их у град справама за руше¬ње зидина, да иструле и усмрде град. Указујући му на величину града и пространство, да им неће ништа засметати, и спалише их све.
    И потом деветог дана оскврњени Мехмед заповеди свим војницима да приђу граду и бој заподевају свакоднев¬но. А за топ онај велики нареди да се преуреди како би био још убојитији. Ово, пак, сазнавши велможе и Јустинијан, са патријархом састаше се заједно. И почеше извештавати ца¬ра, говорећи:
    „Видимо, господине цару, како овај неверник не осла¬бљује делом већ се још више спрема на још веће дело. И шта да учинимо помоћи ниоткуда не очекујући"? И за ово чувши људи твоји и браћа твоја, теби ће доћи у помоћ. Па и Арбанас, уплашивши се, доћи ће. А у томе, не би ли некако овај безбожни Мехмед, уплашивши се, одступио од града".
    Ово и много другог рекоше цару. И лађе и бродове даваху њему Јустинијанове. А правоверни цар Константин цуже времена ћуташе пуштајући сузе. И тако рече им: "Хвалим и благодарим савет ваш, господо моја и знам да ми је за корист ово што говорите, али не може ово бити. И како ја могу ово учинити: оставити свештенство, и цркве Божије и царство свих људи у толикој беди`? И шта ће ми рећи васељена. Не, господо моја, не! већ да умрем онде са вама."
    И павши поклони им се плачући горко. И прекрати¬ше речи да више колебања не буде међу људима. И посла¬ше опет у Мореју и у Фруге и на сва острва за помоћ. А грађани дању бише се с Турцима, а ноћу улажаху у ровове и пробијаху зидове из ровова, са спољашње стране. И иско¬паваху земљу око зидова на многим местима, увлачећи многе посуде са топовским барутом. Такође и по зидовима припремаху многе посуде напуњене смолом и сумпором за¬паљивим и на крају смолом и барутом топовским. Мину двадесет пети дан тако тукући се по ваздан.
    И опет заповеди безбожник побољшати онај топ ве¬лики, јер је био увезан обручем железним. Чекаху да се ојача. И како га испустише испрва одмах се распаде на ви¬ше делова. А он, неверник, сматраше да је исмејан. И уско¬ро заповеди куле притерати ка граду са свим снагама, јер беху велике, заштићене. И чим поставише куле по читавом насипу рова, хтедоше напунити ров дрвећем, и растињем и земљом и издигнути и наслонити куле уз град, и опет пот¬копавати зид на многим местима и срушити на земљу. И како приђе мноштво људи ровове засипати, одмах грађани запалише посуде са барутом, које беху укопане ван рова. И изненада загрме земља као гром велики, и разлете се са кулама и људима као бура силна ко облака. И слушаше се тресак и уништење кула и вапај и понашање људско стра¬шно, како и једни и други беже: грађани са зидина у град, а Турци од града далеко падаху, а са висина људи и дрвље - једни у град, а други у ровове, а неки на врата. И напунише се ровови Турцима. Одмах запалише бурад са смолом и пу¬штаху на њих. И погореше сви. И тако Божијом помоћи тог дана избави се град од безбожних Турака.
    А зли Мехмед са мноштвом војника својих поиздаље беше посматрајући оно што се догодило, и помишљаше шта да учини. Такође и борци сви, уплашише се, одступише од града. А Грци, изишавши из града, поубијаху у рововима Турке који беху живи. И сабравши их на многе гомиле, ;,палише их заједно са преосталим кулама. А цар са патри¬јархом и сав свештени сабор беху по свим црквама молећи се и захваљујући Богу. Чекаху окончање битке.
    Такође и безбожни Мехмед, много дана саветовавши се, одлучи одступити од града међу своје. Будући да већ морски пут дође, очекиваху одасвуд помоћ граду. Али, пошто безакоња наша превазиђоше главе наше, и грехови наши отежаше срца наша, и заповести Божије не послушасмо и на путевима његовим не научисмо се ићи. Од гнева његовог куда да побегнемо? Цар онда са патријархом, као и сав царски савет, саветујући се, тегобно говораше овако:
    „Будући да онај зловерни тако много дана стоји без боја и опет на нас спрема се, него да му пошаљемо за при¬мирје, које ћемо и склопити".
    А он, лукав, какав је, чувши, порадова се у срцу свом, чекаше прилику неку да дође граду. И одлагаше свој одла¬зак. И поче саветовати се о миру. И тако одговори посланицима:
    „И ако тражите мир, безбожни Мехмед рече, „ја ћу то учинити, али да изиђе цар из града у Мореју, такође и па¬тријарх и сви људи без штете, а мени да се остави град пуст.

    И ја ћу мир вечити учинити, да не ударам на Мореју и на острво његово никаквим оружјем у веку. А ко не жели изи¬ћи из града, да буде у име моје без штете и без бриге".
    Ово све чувши цар Константин и патријарх и сви љу¬ди, одмах зароптаху из дубине срца и руке ка небу подигав¬ши, говораху:
    „Помоћниче наш, Господе, погледај са висине Славе твоје и збаци гордост оскврњеног овог и избави град на¬следства Твога, јер људи смо власти Твоје и овце ливаде Твоје, живећи у двору Твом у једном стаду. И камо да изи¬ђемо оставивши пастира и наставник свог? не, Господе Ца¬ру, не! већ да умремо сви овде у Светом двору Твом, у славу величанства Твога."
    И ово све изрекавши, и опет припремаху се за бој, кајући се за слање ка безбожном Мехмеду, јер тиме задр¬жаху њега.

    Када прође трећи дан, рекоше проклетом Мехмеду да се топ онај велики добро изли. И заповеди опет војсци свој поћи ка граду и бој заподевају свакодневно. А ово се зби због наших грехова ради. Божије допу¬штење као да учини све раније речено за град овај при Константину Великом цару, и Лаву Премудром и Методију, епископу патраском, месеца маја шести дан.
    Опет заповеди неверник тући град у исто место где удараху раније, из многих топова и пушака по три дана, како би ослабили зид. И ударише из највећег топа. И спаде са зида камење много. И други пут ударише и распаде се на зиду велико место. И већ како вече настаде, Турци почеше гађати из многих топова у то место без престанка преко целе ноћи, не дајући грађанима поправити то место. А Гр¬ци те ноћи припремише кулу велику наспрам тог место.
    А ујутру опет Турди ударише из највећег топа, јер њим извалише зида много. И тако други и трећи пут, тако да већ начинише место велико. Одмах повика мноштво љу¬ди и ускочише на оно место један другог потискујући. Та¬кође и Грци из града успротивише им се и секоше се креп¬ко, ричући као дивље звери. И беше страшно видети са обе стране смелост и силину. А Јустинијан окупи многе људе. Повикавши, нападе на Турке мушки и одмах прогна их са зида. Испунише ров мртвима. А Мурат, топузар, снажан телом, помешавши се са Грцима, дође Јустинијану и поче сећи га љуто. А Грк неки, скочивши са зида, одсече му главу секиром, и тако избави Јустинијана од смрти.
    А барјактар, војвода западни турски, Амер-беј са сво¬јим пуковима нападоше на Грке. И би сеча зла. А из града Ракавеја војвода, са многим људима приспевши у помоћ, прогна Турке, све до самог Амар-беја. А он, видевши Рака¬веју како љуто сече Турке, обнажи мач и нападе на њега. И секоше се оба много. А Ракавеја, напокон, скочи на камен и удари Амар-беја мачем по плећима обема рукама и расе¬че га надвоје, јер снагу имаше у рукама велику. А Турци многобројним оружјем њега секоше љуто. И исекоше Ра¬кавеју на комаде и Грке прогнаше у град. И би Грцима плач и ужас велики, јер Ракавеја ратник беше велики, му¬жаствен и цару омиљен. И већ ноћ настаде и преста сеча. И разиђоше се обе војске.
    И опет почеше Турци гађати из топова на разрушено место, а грађани почеше кулу ширити и градити хитро на свим проваљеним местима. И пободоше у њих топове многе тајно, будући да кула беше унутар града. А ујутро, како видеше Турци зид непоправљен, ускоро почеше бити се са грађанима. А грађани, тукући се са њима, побегоше од њих. Када се згусну много Турака а Грци се разбежаше и пустише на њих топове и поубијаше много Турака. И из града нападе на њих Палеолог војвода Сингурла са многим људима. И потукоше их снажно.
    А источни заповедник турски, барјактар Мустафа, ускоро дође на Грке са многом силом наспрам града и хте¬де га узети. А Теодор тисућник, удруживши се са Јустинијаном, удари на Турке. И би сеча велика. А Турци побеђи¬ваху Грке.

    А правоверни цар Константин беше у припрати Ве¬лике цркве са свим бољарима и са војводама саветујући се о устремљивању безбожнога, говорећи: „Ево, већ непре¬кидно свакодневно сечемо се са Турцима! Колико погибе тисућа наших бораца, и ако убудуће тако буде, то ће све нас поубијати и град добити, већ сабравши се, са изабранима споразумевши се, да изиђемо из града ноћу у повољно вре¬ме, и са Божијом помоћу да их нападнемо, као некада Геде¬он Мадијамљане. Или да помремо за цркве Божије, или избављење да примимо".
    Тако, дакле, саветујући, многи се томе приклонише, јер вероваху цару Константину, јер знађаху храброст и снагу његову велику, јер беше веома испуњен снагом. А кир Лука и војвода Никола заповедник заћуташе на дуже време, и овако рекоше: „Ево, већ, господине цару, пет ме¬сеци је прошло како почесмо борити се са Турцима, моле¬ћи милост Божију. И ако буде воља, још можемо других пет месеци борити се са њима. Ако ли не буде Божије помоћи, учинићемо тако да у једном часу сви погинемо и град уништимо".
    А велики Доместик, и са њим Логотет, и друге многе велможе саветоваху: да изиђе цар из града, узевши са со¬бом изабраних колико је могуће. На препад не дати град да га узму Турци, толико дрско приступати граду и издалека потребно спровадити. И када чују ово хришћани, сабраће се нама на помоћ. И тако они помишљајући рекоше цару. Како већ Турци узиђоше на зид и побеђиваху грађа¬не, а цар Константин уседе на коња и погна нагло, и све војводе и велможе са њим. И сустигавши цара, велможе и војводе пожуриваше цара за помоћ. И сретоше народа много како бежи. И праћаху их тукући. А Јустинијан са другим војводама тукоше се са Турцима у граду. Некада бежећи од Турака, некада утврђујући се, враћаше се и бо¬рише са њима. А други Турци многи мост направише и на коњима ујездише. А војводе све, удружене са Јустинија¬ном, нападаху на Турке сурово и протераше их до зида, али већ Турци многи ушавши у град на коњима и као пешаци, повратише војводе опет. И бише се непоштедно и надјачаваху Грке.

    И да не пристиже ускоро цар Константин к њима, коначно би већ била пропаст граду. Пристиже, пак, цар и нападе на Турке са изабраницима својим. И сечаше их непоштедно и ужасно, јер које сустизаше расецаше надвоје, а друге пресецаше надоле. Не заостајаше мач његов ни у чему. А Турци се скриваху, не могоше опстајати против силе његове. И један другог подстицаху на њега и сваким оружјем жељаху њега ранити. И стреле безбројне пуштаху на њега, али, како се већ каже, у одбрани су победе, цар¬ски пад бива Бажијом промишљу, јер оружје њихово све, и стреле упразно падаху и, мимо њега летећи, не погађаху га. А правоверни цар Константин, један при себи имајући мач у руци, секоше их. И бежаху од њега сви Турци из града ка разрушеном мосту и ту се притеснише. И поубија их ту много, а друге прогна у ров. И тако Бажијом помоћи тог дана избави град. Већ када вече дође, Турди одступи¬ше од града.

    А изјутра заповедник Никола нареди грађанима по¬бијене Турке износити из града преко ровова на покази¬вање безбожним Турцима. И беше их избројано 6010. И узеше их Турци и спалише. А заповедник опет нареди раз¬рушено место цело запречити дрвима и кулу градити. Они који су чекали одступише несрећни. А безбожни Мехмед не намисли тако, већ по три дана размишљаше. Сабравши паше своје, и санџаке и бегове, рече им: "Тако видимо, да¬кле, како Грци охрабрише се према нама. И тако борећи се са нама, не можемо их победити, будући да на једном месту само борисмо се - на разрушеном. За многе људе неумесно. А мали људи они савлађиваху нас, и тако побеђиваху. Већ да учинимо опет јагму, као што рекох раније, да усправимо куле и лествице уз зидине града на многим местима. И раз¬деливши грађане на свим местима, супротставити им се. И одмах да навалимо на разрушено место".

    И што намисли проклети Божијим допуштењем, тако и учини. Јер куле и лествице и друге справе многе за осваја¬ње заповеди припремати. И војницима опет нареди борити се са грађанима свакодневно не дајући им отпочинка.

    Месеца маја у 21. дан грехова pagu наших
    би чудо страшно у граду

    Ноћу, дакле, која је настала у петак, осветли се град сав. И видевши страже трчаху гледати збивање, јер мишља¬ху да Турци запалише град. И повикавши снажним гласом, окупише људе многе. И видеше у Великој цркви Премудро¬сти Божије: у врху, из окана пламен огњени велики изишао и окружио сву куполу црквену за дуго времена. И сабра се пламен у једно место, и промени се, и би као светлост неиз¬рецива. И одмах узнесе се на небо. Они који су гледали почеше плакати горко вапијући: „Господе, помилуј!" А све¬тлост она достиже до небеса. И отворише се двери небеске. И дође светлост. И опет затворише се. А ујутру одоше и испричаше патријарху. А патријарх Анастасије окупи пле¬миће и саветнике све. И пође ка цару и поче га убеђивати да изиђе из града са царицом. И како не послуша га цар, рече му патријарх: „ Знај, о цару, све раније речено о граду овом, и ово сада опет чудо страшно беше Јер светлост она неизрецива, која се беше створила у Великој цркви Бажије Премудрости, са ранијим светилницима архијерејима васе¬љенским и царевима побожним, такође и анђелима Божи¬јим, које оснажи Баг за време Јустинијана цара, за очување Велике цркве и града овог, у ову ноћ одоше на небо. И ово значи као: милост Божија и милосрђа Његова одоше од нас, и жели Господ Бог предати град овај непријатељима нашим грехова ради наших. И тако постави оне мужеве који видеше чудо".

    Како саслуша цар речи његове, паде на земљу као мртав. И беше безгласан дуго времена. И једва омише ње¬га миришљавим водама. А он устаде. А патријарх опет поче крепко убеђивати цара да изиђе из града. Такође и племићи сви говораху њему: „Теби је, господине цару, да изиђеш из града са онолико њих колико хоћеш. Опет, Божијом помоћи, могуће је теби и граду помоћи, и да други градови и земље наду имају, тако док се ускоро не предају неверници .

    А правоверни цар Константин не преклони се томе, већ одговараше им: „Ако Господ Бог жели тако, како да избегнемо гнев његов? Колико царева пре мене беше ве¬ликих и славних, који пострадаше за своје отачаство, и по¬мреше! И ја ли последњи ово да не учиним, већ да умрем овде са вама?"

    И не послуша их.

    А други дан како чуше људи за одлазак Духа Светога, одмах опраштаху се сви, и нападе на њих страх и трепет. А патријарх, затекавши се, храбрише их и учаше: „Не одри¬чите се наде, већ се осмелите! Онда чеда осмелите, гово¬рећи ка Господу Богу, Спасу нашем. Подигнимо ка Њему руке и очи од све душе оглашавајући се. И Он ће нас изба¬вити од непријатеља наших. И све непријатељске намисли које нам упућује распршиће се."

    Оваквим и другим многим речима беше окрепио на¬род. И тако светитељи са читавим свештеним сабором, узевши свете иконе, обилажаху по зидинама града свако¬дневно, молећи милост Божију, са сузама говорећи:

    „Господе Боже наш бесмртни и беспочетни, саздате¬љу свега створеног, видљивог и невидљивог, који нас ради, неблагодарних и злонаравних, сиђе са небеса и оваплоти се и крв своју за нас проли, погледај, дакле, сада, Владико Цару, из Светог Дома твога на смерне рабе твоје, и прими грешно наше мољење! Приклони ухо Твоје и услиши речи наше, коначно пропалих, јер сагрешисмо, Господе! Сагре¬шисмо ка небу и пред Тобом мрским делима и срамним. И свакакве себе и непотребне учинисмо небу и земљи, и сам тај пролазни живот, и нисмо достојни погледати на висину Славе твоје. Озлобисмо Твоју благодат и разгневисмо Твоје Божанство, преступајући и оповргавајући Твоје заповести и не слушајући Твоје поруке, већ, дакле, сам, Цaру и Владико, човекољупче, незлобиво ово, и дуготрпељиво ово, и многомилостиво пророцима својим рекао јеси: „Јер и нехотицом не желим смрт грешнику, већ да би се обра¬тио и био жив" (Језек 18:32), и опет рече: „Не дођох при¬звати праведне, већ грешне на покајање". Јeр, како не же¬лиш, Влaдико, здање твојих руку уништити, тако не волиш погибељ људску, већ желиш свима спасти се и у разум истински доћи. Зато и ми недостојни, саздање и дело Твога Божанства бивши, не очајавамо за своје спасење. Надамо се да припадамо Твом бескрајном добром срцу и пратимо те свим срцем нашим и иштемо милост Твоју. Поштеди, Господе, поштеди! Њих искупио јеси животворном крвљу својом - не предај, пак, нас непријатељима и супарницима владавине Твоје. Избави нас од опсаде данашње и од оп¬штих нам напасти. Удостој по мноштву милости Твојe и претекни нас по чудесима Твојим и дај славу имену Твом, да посраме се непријатељи Твоји и да постиде се од сваке силе и јачине своје, да униште се и разумеју како Ти јеси Бог наш Господ Исус Христос. У славу Богу Оцу!"

    Таквим, дакле, и другим многим молбеним гласовима по читаве дане молећи се, очекиваху спасење своје. Такође и сви људи беху, притрчавајући ка светим Божијим црква¬ма, плачући и ридајући и руке ка небу подижући, молећи од Бога милост. Али, дакле, колико раније благодати дарова Божијих и Пречисте Богоматере добрих дело удостојени бисмо, толико сада грехова ради наших, смиловања и мило¬срђа Божијих лишени бисмо. Јeр, „Пошто", рече, „ширите руке своје ка мени, одвраћам очи моје од вас; и ако дођете и јавите ми се, одвраћам лице моје од вас" (Иса 1:15), и опет: „Колико ствараш и колико чиниш, мрзи ово душа моја" (Иса 1:14). Јер таквим одговором и сада уприличисмо се. И молбе и мољења наша неугодни су Богу.

    А Турци, како раније рекосмо, бој стварајући Грцима, не почиваху. А проклети Мехмед, сабра своје све и раздели им место за напад. Постави, дакле, Корач-беја према цар¬ским палатама, Чкали Харија према Дрвеним вратима, а заповедника источног према Пигији и Златном месту, а за¬падног према вратима Свeтог Романа и разрушеном месту, а флоту Балуглију и Загану, опкољавајући оба зида од мо¬ра, тако да је окружен сав град. И у исто време и у исти час да ударе битком на град по земљи и по мору.

    И тако уредивши се, неверници 26. маја, када пропо¬ведник њихов закликта оскврњену своју молитву, одмах повика сва војска. Поскакаху ка граду и прихватише се топова и пушака, и кула, и лествица, и ограда дрвених и других справа за савлађивање зидина. Такође и по мору покренуше лађе и бродове многе. И почеше тући град ода¬свуд и мост ка граду преко ровова градити. И како већ пообараше са зидова све грађане, ускоро подигоше ограде дрвене, и куле високе и лествице многобројне. Настојаху силом узићи на зид. И не даше им Грци, већ секоше се са свима снажно.

    А проклети Мехмед са свим достојанственицима сво¬јим засвира у све тимпане и виком великом узмутише (се) као бура силна. И дође усред разрушеног место са таквом суровошћу, јер мишљаше изненада заузети град.

    А војводе многе са Јустинијаном, у помоћ приспевши, тукоше се с Турцима силно. И би погибељ велика грађани¬ма, али тада још час судњи не приспе - одолеваху им. И би сеча велика. Како страшно и жестоко беше видети на обе стране храброст и мушкост. А патријарх са свим сабором беше у Светој великој цркви непрекидно молећи Бога и Пречисту његову Богоматер за помоћ и оснажење против непријатеља. Плачући и ридајући, говораше: „Ускрсни, Го¬споде Боже! Помози нам, коначно пропалим. Не одгурни људе твоје до краја. Не дај, пак, достојанство твоје на пору¬гу преснојелцима овим. Да не кажу: „Где је Бог њихов?", већ да познају како Ти јеси Бог наш, Господ Исус Христос. У славу Богу Оцу!"

    Овако и Пречистој Богоматери ускликнуше:

    „О, Пресвета владичице! Стани, раширивши руке, ка Сину свом и Богу нашем, и утишај, Владичице, гнев Божи¬ји који је на нама и погибељ, јер већ, Пречиста Госпођо, при устима адовим јесмо ускоро. О, милостива и човекољу¬бива Мати, узми нас пре него што нас не прождре ад, како би се прославило име Твоје!"

    Овако вапијући и молећи се не престајаху. А цар Кон¬стантин приспе са изабранима својима до порушеног место и, видевши битку најтежу, стаде и сам ту и све велможе. Како саопштише њему о нападу безбожника, одмах завапи правоверни цар Константин војницима плачући: „О, браћо, другови, сада дође време пронаћи славу вечну за цркве Бо¬жије, за православну веру хришћанску и учинити нешто му¬жаствено за успомену последњу!"

    И ударивши коња свога, хтеде прескочити разруше¬но место и прићи безбожном Мехмеду за освету крви хри¬шћанске. И хватаху га велможе, и војници и пешаци са муком великом, јер је по снази дело безбожног Мехмеда било бескрајно тешко. А правоверни цар Константин, об¬наживши мач свој, окрену се на Турке. И како, пак, дости¬заше кога, мачем по рамену или по ребрима, пресецаше их напола. А Турци, ужаснувши се снаге цареве, бежаху из града. А војводе, и војници и сви људи, видевши свога цара храброст и мужаственост, сви скакаху на Турке и прогнаху их преко ровова. А безбожни Мехмед стаде, снажно бију¬ћи, враћати на Грке. И би сеча премрачна, јер стреле њи¬хове помрачише светлост. А Грци са обеју страна бацаху камење на Турке и смолу горућу. И смоле потоке велике запалише. И већ Сунце зађе, а сеча не преста, већ нареди безбожни безбројне ватре запалити. И сам скакаше по свим местима, кричећи и вичући, присиљаваше своје желе¬ћи већ спалити град, али онда грађани и сви људи који су били на зидовима вапијаху један другом: „Пожуримо, бра¬ћо, крепко и помрећемо за свете цркве!"

    И тако секоше се са Турцима снажно, и до поноћи поскидаше их са кула и утврђења њихових на земљу. И преста сеча, а сам проклети од града не одступи. Стојећи, бринуше се за своја утврђења и друге справе, не дајући гра¬ђанима да их запале.
    Ујутро 27. маја опет неверни заповеди тући град у доста разрушено место из многих топова и пушака. И од девет часова поставише највећи топ и ударише у кулу. Та¬кође и други и трећи пут, и разорише кулу. И тако прође дан тај.

    А када настаде ноћ, опет Јустинијан са свом својом дружином и Фрузи сви почеше кулу градити. И изненада, долетевши из топа ђуле камено, удари Јустинијана по прсима, и паде као мртав. И једва га подигоше и однесоше у дом. А властела, и сви људи и Фрузи, који беху са њим, растајаху се и не знађаху шта да учине. А ово би допуште¬њем Божијим за пропаст града, јер то разрушено место кнез Јустинијан чуваше великом снагом и мужаственошћу. Храбар беше и мудар ратничком послу, и искусан веома. А када рекоше цару, одмах веома ожалости се цар и пође ка њему и са свим велможама и лекарима тешећи га. А лекари преко целе ноћи те залагаху се за помоћ његову. И једва исправише му груди на месту удара оног. И одмах, одахнув¬ши од бола, дадоше му мало хране окусити и пића. И отпо¬чину те ноћи мало. Дружина његова која је остала сазидати кулу не успе ништа. А Јустинијан опет заповеди да га одне¬су тамо и поче градити кулу са усрђем великом.

    Двадесет осмог маја видеше Турци кулу саграђену. Ускоро дође мноштво њих на разрушено место, као и Грци против њих. И би битка велика. А барјактар са многим Турцима јаросно нападе на Грке. А међу њима беше пет мужева страшних растом и изгледом, и тукоше грађане не¬поштедно. Такође из града протостатор и син његов Андреј са јаким снагама похиташе на Турке. И би сеча ужасна. Видеше, пак, са зидина три брата пет мужева оних турских који тукоше силно грађане. И скочише три брата са зида и падоше на њих. И секоше се са њима љуто. Како изненади¬ше се Турци! И не надаху се већ њима, очекујући да су убијени били. И убише три брата пет мужева Турака хра¬брих. И тако, повикавши, нападе на њих мноштво Турака. А они одоше од њих, сва три неповређена.

    На порушеном месту сеча не преста, већ се још више поспеши, јер Турци великом снагом побеђиваху грађане. А војвода и велможе заједно са Јустинијаном мужаствоваху крепко. И паде мноштво са обе стране. Али оно што би Бог изволео, преко тога се не може прећи, јер, долетевши изненада из топа, ђуле удари Јустинијана, и разнесе му де¬сно плеће. И паде на земљу као мртав. И падоше на њега племићи његови и сви људи вичући и ридајући. И почеше га остали. Такође и Фрузи сви пођоше за њим. А Турци, чув¬ши ридање и пометњу људску, одмах повикаше. Наступише са свим пуковима и погазише грађане и у град нагнаше бијући и секући. Видевши војводе и сви грађани устремље¬ње турско, почеше бежати. И пропаст коначна би задесила град да није цар Константин пожурио са изабранима сво¬јим. А цар приспевши, срете Јустинијана живог, кога су но¬сили у дом. И заплака се због њега горко. А Јустинијан, мало проболовавши, умре.

    А потом цар нападе на Турке и са изабранима својим бише их непоштедно, па мада само један мач имаше у рука¬ма. И оне које достизаше, мачем расецаше надвоје. Ако и по коњу удараше, то падаху под њима. Не задржаваше, да¬кле, мач његов ни људи ни коњска сила. А Турци, видевши крепост и мужаство царево, бежаше од њега. И тако прог¬наше Турке иза разрушеног места. И стесни се ту мноштво људи. И поубијаше их грађани безбројно, јер их поклах



  2. #2
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano

    СтеФан Немања
    ГОВОР НА САБОРУ У РАСУ
    Чеда моја драга и одгајена мноме, ево знано је свима вама како Бог својим промислом постави мене да владам над вама, и како у почетку нађох упропашћену земљу, и помоћу Божјом и Пресвете Владичице наше Богородице колико сам моћи имао, не лених се, нити мира себи дадох докле све не поправих. И Божјом помоћу придодах вам и у дужину и у ширину, што је свима знано. Све вас, као и своју децу, однеговах, ево досад, и научих вас како да се држите правоверне вере. Многи иноплеменици усташе на ме и нападоше ме као пчеле саће, али именом Господњим противљах им се и одолех им. Тако и ви, чеда моја драга, не заборављајте учења својега и правовернога закона, мноме установљеног. Јер, овога држећи се, имаћете Бога за помоћника себи и пресвету Госпођу Богородицу, и моју, ако и грешну, молитву. А сада отпустите мене, господара свога, с миром, да виде очи моје Спасење, које је спремио пред лицем свега света на откриће народима и у славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све то што је човечје таште, како неће преостати после смрти, неће преостати богатство, нити ће сићи слава, јер кад дође смрт, све ово уништи. Због тога се узалуд ценимо. Кратак је пут којим ходимо, дим је живот наш, пара, земља и прах. За мало се јавља, па брзо пропада. Зато је, уистину све таштина. Јер је овај живот сенка и сан, и низашта се не цени сваки земаљски, као што рекоше књиге. Када сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно цареви и убоги. Зато, чеда моја драга, пустите ме одмах да идем видети утехе Израиљеве.
    * * *
    Стефан Немања (1114 - 1200), оснивач Светородне династије Немањића која је владала Србијом преко две стотине година. У том периоду Србија је прешла пут од мале расцепкане кнежевине до царевине и најмоћније земље на Балкану. Стеван Немања је владао од 1166 до 1196. када се на државном сабору у Расу (1196) одрекао престола у корист сина Стефана. Одрекавши се престола одлази у манастир Студеницу као монах Симеон, а затим у Свету Гору, где са сином Савом зида задужбину Хиландар, у коме је умро. После упокојења, 1200 године из његовог тела тече Св. Миро, по чему је касније назван Св. Симеон Мироточиви. Ваља нагласити да се у току његова живота догодило још једно чудо, које битише и дан данас. Наиме, Св. Симеон је у манастиру Хиландару посадио винову лозу, која скоро пуних осам векова даје обилне плодове, тако да се данас сматра најстаријом биљком на свету. Ова света биљка је помогла да преко дванаест и по хиљада бездетних парова добију децу.
    СВЕТИ СИМЕОНЕ МИРОТОЧИВИ МОЛИ БОГА ЗА НАС!

  3. #3
    Elita
    Učlanjen
    08.05.2003.
    Pol
    ženski
    Poruke
    22.499
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    Bl, skrati to, ako hoces da iko procita...

  4. #4
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    27.10.2003.
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    178
    Reputaciona moć
    53

    Podrazumevano

    Ja pročit'o. Sjajna stvar.
    Svaka čast.

  5. #5
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano

    Биће још, текст у припреми

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •