Rayela
Legenda
- Poruka
- 71.814
Djordje Vukadinovic, Vreme, 15.08.2013
KONDOROV LET
Zajednička i sistemska greška Koštunice i Tadića bila je to što su oni računali na "građane" (jedan malo više na one "nacionalno", a drugi na više "građanski" orijentisane – a tih građana nema, ili ih je sve manje upravo kao rezultat pogubne ekonomske politike koja je vođena u periodu kada su oni bili na čelu države. (Najtužnije je što oni verovatno tu i ne vide neki problem, ili misle da su automatski amnestirani, što zbog ličnog poštenja, što zbog toga što su glavne poluge ekonomske politike umesto njih držali drugi – na primer G17.) Ali nije tako. Godine tranzicije, ličnog i kolektivnog tavorenja dovele su do odumiranja ili degeneracije društvenih slojeva koji bi mogli i morali biti socijalna baza svake ozbiljne države i ozbiljne politike. Poput dinosaurusa, polako izumiru odgovorni državni službenici, sitni poljoprivredni posednici, zanatlije i mali preduzetnici koji žive od svog rada, klasno svesni radnici, kritički intelektualci...
Pa i Milošević i Šešelj su računali na neki apstraktan i idealizovani kolektivni entitet ("srpski narod"), koji je, poput Tadićevih i Koštuničinih "građana", uvek nešto malo više i malo bolje od pukog zbira pojedinaca koji ga čine. Ali Vučić nema tih iluzija. On računa na "masu" i lumpenproletere, konzumente "Farme" i "Velikog brata", one koji danas veruju u "šeike", isto kao što su juče verovali u "srpsku majku" Dafinu i ono što piše u "Trećem oku". I, pošteno govoreći, nije ih on takvim stvorio. On samo najbolje – i najbeskrupuloznije – koristi ono što su mu ostavili i napravili drugi. Nije to nikakva amnestija, već prosto činjenica – da ne ispadne kako je sve bilo super, u državnom, nacionalnom i etičkom smislu, a onda su, niotkuda, došli "Alek" i zli naprednjaci i sve upropastili. Nije tako. Jedino što, nažalost, to što on radi nije nikakav izlaz, nego pre simptom krize i pogoršavanje stvari koja je već ionako stajala vrlo loše.
ŠTA DEVOJCI SREĆU KVARI
Ima li išta što Vučiću sreću kvari i što bi mogao biti razlog njegove iznenadne propasti? Naravno. Mnogo toga. Praktično sve do sada pomenuto može se vratiti kao bumerang.
Plus, vrlo je verovatno da, uz svu podršku koju trenutno uživa u važnim svetskim prestonicama, stranci neće sa odobravanjem gledati na mogućnost da jedan, makar i preobraćeni, Šešeljev saradnik preuzme apsolutnu vlast u Srbiji. (Mada će ga tolerisati dok im "deliveruje" željenu konstruktivnost na Kosovu i Metohiji.) Ali čak i nezavisno od toga, njima, u principu, uvek više odgovara da imaju dva ili tri ravnopravna pretendenta koji se međusobno takmiče u lojalnosti i sa kojima se onda može lakše manipulisati. Zatim, tu je i faktor preopterećenja. Vučićev manir da sve prati, kontroliše i o svemu odlučuje naprosto ne može funkcionisati dugo i uspešno bez pogubnih posledica i po sistem i po njega lično.
Niti ima dovoljno kvalitetne saradnike, niti im dovoljno veruje. Vlada, korupcija, rekonstrukcija, strane investicije, hapšenja, imenovanja, mediji, Zvezda, vojska, Kosovo... samo su neke od mnogobrojnih sfera u kojima se bez njega ništa ne prelama i ne odlučuje. I tako bukvalno sve u državi stoji i čeka – i propada – dok ON ne stigne da se time pozabavi.
Ali, pored i povrh svega pomenutog, tu je i strahovit kadrovski problem. Sem nešto pristojnog sveta (i u tom kukolju se nađe nešto žita), zalutalog u trenutku kada se ponekom naivnom moglo učiniti da bi SNS mogao biti ona prava, istovremeno delotvorna i razumna patriotska pozicija, kao i nekolicine Vučićevih i Tominih ličnih prijatelja zaostalih iz prošlog života, većina naprednjačkog kadra deluje kao sakupljena s koca i konopca, čak i ako se meri više nego elastičnim srpskim kadrovskim kriterijumima.
Ne može se sa kafedžijama, roštiljdžijama, vlasnicima kockarnica, sportskim i estradnim menadžerima graditi moderna, evropska, niti bilo kakva država. (Mada se od njih verovatno mogu dobiti dobre donacije za predizbornu kampanju.) To očito zna i sam Vučić pa zato benevolentno nudi i poziva eksperte iz drugih stranaka, pa i belog sveta, da mu se pridruže. I tako – mora se priznati – vešto pokušava da ubije dve muve jednim udarcem. Ali to isto negde kao da osećaju i ovi pozvani – pa zato ipak oklevaju. Ima ih, naravno, i biće ih. Ali indikativno je i to što SNS u ovom trenutku ipak nije preplavljen kadrovima (ne govorim o običnom članstvu) u onoj meri u kojoj bi se to, s obzirom na besparicu i moralne kvalitete ovdašnje elite, moglo očekivati. Drugim rečima, kao da i oni negde slute da ovo ne može potrajati i ne može izaći na dobro.
IMA LI TU MENE
Članovi su, međutim, druga priča. Oni u SNS-u vide, pre svega, agenciju za zapošljavanje i napredovanje u službi – ovde i sada – i ne greše mnogo. (Ili možda verujete da se neko danas učlanjuje u SNS – dobro, i SPS, do juče URS, ili doskora DS – zbog uverenja i ideološke bliskosti?) Najbolja ilustracija tog SNS-ovog kadrovskog potencijala jeste karakterističan detalj iz nedavnog "Utiska nedelje", neposredno pre konačnog prihvatanja Briselskog sporazuma i neposredno posle onog prethodnog farsičnog odbijanja koje su kvazipatriotski SNS agitatori danima slavili kao vrhunac Vučićevog junaštva (kao što će, nedelju dana kasnije, prihvatanje sporazuma sa Prištinom slaviti kao vrhunac državničke mudrosti i "real-patriotizma"). Elem, u toj emisiji javlja se jedan tzv. običan gledalac i očigledno stranački aktivista i – ko bi se nadao?! – kaže da se "bezuslovno slaže" sa odlukom gospodina Vučića i stranačkog rukovodstva. Duhovita voditeljka ga prekida u daljem sricanju napisanog traktata i pita – to je u redu, ali sa kojom se to odlukom slažete, da li sa onom da se zahtev iz Brisela odbije, ili da se prihvati? A nezbunjivi "obični građanin" kao iz topa odgovara da se slaže sa svakom, kakva god ona bila.
I to je to. Nema tu ni ideje, ni ideologije – samo goli interes i golo poslušništvo, kao i elementi galopirajućeg kulta ličnosti.
Ako ovako nastave, SNS bi uskoro mogao imati članova koliko i glasača, a broj glasača će se poklopiti sa ukupnim biračkim telom – što je na neki način i logično i što bi, u neku ruku, predstavljalo logičan kraj, istinu i ispunjenje srpskog, i onako od početka nakaradnog višestranačja. No, do ostvarenja tog konačnog ideala postojaće neki izbori i neke stranke (razume se, one kojima je dozvoljeno da učestvuju u osvoje ponešto). Ali nekakve stranke i izbori su, mnogi to ne znaju, kao svojevrsni "pluralistički" ukras i recidiv postojali takođe i u komunističkoj Poljskoj i u Honekerovoj Istočnoj Nemačkoj.
Preterujem? Ne. Samo opisujem potencijal i tendenciju. Da li je, na primer, iko od vajnih NVO, "centara za slobodne izbore" i sličnih organizacija za demokratiju, ljudska prava, transparentnost, fer izbore, tranzicionu pravdu i ljuljanje promaje ikada ozbiljno analizirao kampanju, metode i atmosferu pogroma i straha koja je poslednjih meseci vladala na lokalnim izborima od Srbobrana, do Zemuna i Zaječara – i oglasio se povodom toga? E, vidite, o tome vam govorim.
No, to je, razume se, samo tendencija. A da li će ona – zajedno sa nezavisnim Kosovom – postati "nova srpska politička realnost", videćemo vrlo brzo.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1131629
Ovo je jedna od najbriljantnijih analiiza srpske polticke cene.
Neka vas ne mrzi da procitate ceo tekst jer sam ja samo jedan deo izdvojila.
Nista ne sluti na dobro.
KONDOROV LET
Zajednička i sistemska greška Koštunice i Tadića bila je to što su oni računali na "građane" (jedan malo više na one "nacionalno", a drugi na više "građanski" orijentisane – a tih građana nema, ili ih je sve manje upravo kao rezultat pogubne ekonomske politike koja je vođena u periodu kada su oni bili na čelu države. (Najtužnije je što oni verovatno tu i ne vide neki problem, ili misle da su automatski amnestirani, što zbog ličnog poštenja, što zbog toga što su glavne poluge ekonomske politike umesto njih držali drugi – na primer G17.) Ali nije tako. Godine tranzicije, ličnog i kolektivnog tavorenja dovele su do odumiranja ili degeneracije društvenih slojeva koji bi mogli i morali biti socijalna baza svake ozbiljne države i ozbiljne politike. Poput dinosaurusa, polako izumiru odgovorni državni službenici, sitni poljoprivredni posednici, zanatlije i mali preduzetnici koji žive od svog rada, klasno svesni radnici, kritički intelektualci...
Pa i Milošević i Šešelj su računali na neki apstraktan i idealizovani kolektivni entitet ("srpski narod"), koji je, poput Tadićevih i Koštuničinih "građana", uvek nešto malo više i malo bolje od pukog zbira pojedinaca koji ga čine. Ali Vučić nema tih iluzija. On računa na "masu" i lumpenproletere, konzumente "Farme" i "Velikog brata", one koji danas veruju u "šeike", isto kao što su juče verovali u "srpsku majku" Dafinu i ono što piše u "Trećem oku". I, pošteno govoreći, nije ih on takvim stvorio. On samo najbolje – i najbeskrupuloznije – koristi ono što su mu ostavili i napravili drugi. Nije to nikakva amnestija, već prosto činjenica – da ne ispadne kako je sve bilo super, u državnom, nacionalnom i etičkom smislu, a onda su, niotkuda, došli "Alek" i zli naprednjaci i sve upropastili. Nije tako. Jedino što, nažalost, to što on radi nije nikakav izlaz, nego pre simptom krize i pogoršavanje stvari koja je već ionako stajala vrlo loše.
ŠTA DEVOJCI SREĆU KVARI
Ima li išta što Vučiću sreću kvari i što bi mogao biti razlog njegove iznenadne propasti? Naravno. Mnogo toga. Praktično sve do sada pomenuto može se vratiti kao bumerang.
Plus, vrlo je verovatno da, uz svu podršku koju trenutno uživa u važnim svetskim prestonicama, stranci neće sa odobravanjem gledati na mogućnost da jedan, makar i preobraćeni, Šešeljev saradnik preuzme apsolutnu vlast u Srbiji. (Mada će ga tolerisati dok im "deliveruje" željenu konstruktivnost na Kosovu i Metohiji.) Ali čak i nezavisno od toga, njima, u principu, uvek više odgovara da imaju dva ili tri ravnopravna pretendenta koji se međusobno takmiče u lojalnosti i sa kojima se onda može lakše manipulisati. Zatim, tu je i faktor preopterećenja. Vučićev manir da sve prati, kontroliše i o svemu odlučuje naprosto ne može funkcionisati dugo i uspešno bez pogubnih posledica i po sistem i po njega lično.
Niti ima dovoljno kvalitetne saradnike, niti im dovoljno veruje. Vlada, korupcija, rekonstrukcija, strane investicije, hapšenja, imenovanja, mediji, Zvezda, vojska, Kosovo... samo su neke od mnogobrojnih sfera u kojima se bez njega ništa ne prelama i ne odlučuje. I tako bukvalno sve u državi stoji i čeka – i propada – dok ON ne stigne da se time pozabavi.
Ali, pored i povrh svega pomenutog, tu je i strahovit kadrovski problem. Sem nešto pristojnog sveta (i u tom kukolju se nađe nešto žita), zalutalog u trenutku kada se ponekom naivnom moglo učiniti da bi SNS mogao biti ona prava, istovremeno delotvorna i razumna patriotska pozicija, kao i nekolicine Vučićevih i Tominih ličnih prijatelja zaostalih iz prošlog života, većina naprednjačkog kadra deluje kao sakupljena s koca i konopca, čak i ako se meri više nego elastičnim srpskim kadrovskim kriterijumima.
Ne može se sa kafedžijama, roštiljdžijama, vlasnicima kockarnica, sportskim i estradnim menadžerima graditi moderna, evropska, niti bilo kakva država. (Mada se od njih verovatno mogu dobiti dobre donacije za predizbornu kampanju.) To očito zna i sam Vučić pa zato benevolentno nudi i poziva eksperte iz drugih stranaka, pa i belog sveta, da mu se pridruže. I tako – mora se priznati – vešto pokušava da ubije dve muve jednim udarcem. Ali to isto negde kao da osećaju i ovi pozvani – pa zato ipak oklevaju. Ima ih, naravno, i biće ih. Ali indikativno je i to što SNS u ovom trenutku ipak nije preplavljen kadrovima (ne govorim o običnom članstvu) u onoj meri u kojoj bi se to, s obzirom na besparicu i moralne kvalitete ovdašnje elite, moglo očekivati. Drugim rečima, kao da i oni negde slute da ovo ne može potrajati i ne može izaći na dobro.
IMA LI TU MENE
Članovi su, međutim, druga priča. Oni u SNS-u vide, pre svega, agenciju za zapošljavanje i napredovanje u službi – ovde i sada – i ne greše mnogo. (Ili možda verujete da se neko danas učlanjuje u SNS – dobro, i SPS, do juče URS, ili doskora DS – zbog uverenja i ideološke bliskosti?) Najbolja ilustracija tog SNS-ovog kadrovskog potencijala jeste karakterističan detalj iz nedavnog "Utiska nedelje", neposredno pre konačnog prihvatanja Briselskog sporazuma i neposredno posle onog prethodnog farsičnog odbijanja koje su kvazipatriotski SNS agitatori danima slavili kao vrhunac Vučićevog junaštva (kao što će, nedelju dana kasnije, prihvatanje sporazuma sa Prištinom slaviti kao vrhunac državničke mudrosti i "real-patriotizma"). Elem, u toj emisiji javlja se jedan tzv. običan gledalac i očigledno stranački aktivista i – ko bi se nadao?! – kaže da se "bezuslovno slaže" sa odlukom gospodina Vučića i stranačkog rukovodstva. Duhovita voditeljka ga prekida u daljem sricanju napisanog traktata i pita – to je u redu, ali sa kojom se to odlukom slažete, da li sa onom da se zahtev iz Brisela odbije, ili da se prihvati? A nezbunjivi "obični građanin" kao iz topa odgovara da se slaže sa svakom, kakva god ona bila.
I to je to. Nema tu ni ideje, ni ideologije – samo goli interes i golo poslušništvo, kao i elementi galopirajućeg kulta ličnosti.
Ako ovako nastave, SNS bi uskoro mogao imati članova koliko i glasača, a broj glasača će se poklopiti sa ukupnim biračkim telom – što je na neki način i logično i što bi, u neku ruku, predstavljalo logičan kraj, istinu i ispunjenje srpskog, i onako od početka nakaradnog višestranačja. No, do ostvarenja tog konačnog ideala postojaće neki izbori i neke stranke (razume se, one kojima je dozvoljeno da učestvuju u osvoje ponešto). Ali nekakve stranke i izbori su, mnogi to ne znaju, kao svojevrsni "pluralistički" ukras i recidiv postojali takođe i u komunističkoj Poljskoj i u Honekerovoj Istočnoj Nemačkoj.
Preterujem? Ne. Samo opisujem potencijal i tendenciju. Da li je, na primer, iko od vajnih NVO, "centara za slobodne izbore" i sličnih organizacija za demokratiju, ljudska prava, transparentnost, fer izbore, tranzicionu pravdu i ljuljanje promaje ikada ozbiljno analizirao kampanju, metode i atmosferu pogroma i straha koja je poslednjih meseci vladala na lokalnim izborima od Srbobrana, do Zemuna i Zaječara – i oglasio se povodom toga? E, vidite, o tome vam govorim.
No, to je, razume se, samo tendencija. A da li će ona – zajedno sa nezavisnim Kosovom – postati "nova srpska politička realnost", videćemo vrlo brzo.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1131629
Ovo je jedna od najbriljantnijih analiiza srpske polticke cene.
Neka vas ne mrzi da procitate ceo tekst jer sam ja samo jedan deo izdvojila.
Nista ne sluti na dobro.
