Берекин
Buduća legenda
- Poruka
- 25.155
http://srb.fondsk.ru/news/2013/07/25/iedan-predlog-za-razmishlane-na-temu-da-li-su-nam-srbima-rusi-ikada-stvarno-pomagali.html
Зоран Чворовић
СРБИ И РУСИ У НОВОМ ВЕКУ
Историјски догађај
У односима између народа, као и у односима између појединаца, постоје историјски догађаји код којих се срећу сви типични нацонални ставови, реакције и предрасуде, чиме они далеко превазилазе конкретне историјске факте. Својом општошћу ови историјски догађаји представљају незаобилазну лектиру за изградњу и успешно вођење једне озбиљне националне политике. Када су у питању српско-руски односи, у ред таквих историјских догађаја спада Букурешки мировни уговор из 1812. Због тога, али и због сложених околности у којима је настао, ондашњих дијаметрално супротних српских и руских националних позиција и очекивања, као и услед различитих оцена његовог домета, како од савременика, тако и каснијих тумача, Букурешки уговор представља репрезентативну арену за сучељавање аргумената на тему – када и колико су нам (Србима) Руси помагали.
Историјске чињенице
О Букурешком уговору чињенице укратко говоре следеће: њиме се завршио руско-турски рат започет 1806. У току тог рата дошло је до војне руско-српске сарадње, захваљујући којој је 1809, после пораза на Чегру, избегнут потпуни слом устаничке Србије. Резултат српско-руског војног савезништва било је ослобођење од Турака источне Србије 1810. и заједничка победа у боју на Варваринском пољу. После неколико година ратовања, без значајнијег успеха на руској страни, под вођством новог команданта Дунавске армије генерала Кутузова, мада малобројнија, руска војска је сјајном победом код Рушчука, 29. новембра 1811. натерала Османску царевину да тражи закључење мира. Мир је био преко потребан и Русији јер је већ од пролећа 1810, после женидбе Наполеона аустријском принцезом, постало јасно да ће крхки француско-руски савез из Тилзита и Ерфурта, заменити француско-аустријски савез, који ће имати само једну копчу и једну мету – Русију.
Полазећи од извесности будућег уједињеног европског напада под Наполеоновим заповедништвом, петроградском двору се журило да миром са Турском обезбеди своје јужно крило те тако макар за османску Турску бројчано смањи уједињени антируски блок. Зато је још у фебруару 1810. цар Александар опуномоћио команданта Дунавске армије да може да приступи преговорима о закључењу мира с Турском. Интерес српских устаника био је – чинило се тада Карађорђу и већини старешина – сасвим супротан руском. Он је најјасније изражен у Карађорђевом обраћању 1810. Милану Обреновићу, Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу да Срби сами не могу ништа да учине ако росијска војска не дође. Укратко, колико је руски интерес налагао закључење мира са Турском, толико је судбина устаничке Србија зависила, као и 1809. и 1810, од руског останка у рату против Порте. Имајући то виду, Милорад Екмечић закључује: „Наполеонов поход на Русију 1812. представљао је почетак агоније Српске револуције (Првог српског устанка)“. (М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом Веку (1492–1992), Београд 2008, стр. 194)
Букурешки уговор потписан је 16. (28) маја од преговарача генерала Кутузова и Ахмед-паше, а цар Александар II ратификовао га је 11. (23) јуна, само дан пред Наполеонов упад у Русију. Турска је због општеевропских прилика и ситуације у којој се нашла Русија суочена са Наполеоновим нападом, одуговлачила ратификацију мировног уговора, уз сталне притиске Аустрије, а посебно Француске, да настави рат са Русијом. Преговарачка позиција Русије у односу на Турску додатно је била отежана миром који је Енглеска још 5. јануара 1809. закључила са Турском, гарантујући у целини њен територијални интегритет.
Осма тачка Букурешког уговора односила се на устаничку Србију и њом је била предвиђена општа амнестија за српске устанике, предавање старих утврђења у турске руке, а рушење новоподигнутих утврда, и, најзад, обавеза Порте да на српску молбу дарује Србима унутрашњу управу, према моделу аутономије коју су уживали становници грчких Архипелашких острва. 1)
Међутим, српске устаничке старешине нису хтеле да чују за предају утврђења Турцима. То потврђује писмо које је Карађорђе 10. (22) јула упутио главнокомандујућем руске Дунавске армије адмиралу Чичагову, као и писма руског незваничног представника у Србији, Ф. И. Недобе упућена адмиралу Чичагову од 25. јула 1812. и руском конзулу у Букурешту Л. Г. Кирку од 3. фебруара 1813. (Сва наведена преписка објављена је на сајту Восточная Литература: http://www.vostlit.info/Texts/Dokumenty/Serbien/XIX/1800-1820/Perv_serb_vosst_1/index.phtml?id=8287) Тај део Букурешког уговора био је Србима после 11-годишњег живота без турских војних посада – раван капитулацији.
Стратегија несложних Србијиних устаничких вођа сводила се на покушај вођења самосталних преговора са Портом, при том они су невешто симулирали да им је било непознато да руско-турски мировни уговор садржи било какву клаузулу која се односила на Србију. Описујући српски и турски однос према Букурешком уговору, правни историчар Д. Јанковић истиче, како „очигледно ни једна страна, ни српска, ни турска, нису водиле рачуна о постојању Букурешког уговора; оне су разговарале и преговарале као да тај руско-турски уговор не постоји, као да их он уопште не обавезује“. (Д. Јанковић, Српска држава Првог устанка, стр. 184). Истовремено, од покровитељке Русије се очекивало да у условима Наполеонове инвазије на Русију, а противно одредбама мировног уговора који Србију враћа под турски суверенитет, задржи у Србији војне јединице и у Београду именује једног званичног конзула. У српским безуспешним покушајима да са Портом отпочну преговоре мимо неприхватљивог Букурешког уговора, прошла је читава година, током које је Турска чекајући повољне спољнополитичке околности вребала тренутак за ратни обрачун са устаничком Србијом.
Руска стратегија упорног убеђивања Срба, пре свега посредством Недобе и цариградског конзула Италинског да је у њиховом најбољем интересу да Турцима предају утврђења и тиме покажу добру вољу за извршење 8. тачке Букурешког уговора – остала је без успеха. Једноставно, разговор између српских старешина и званичне Русије 1812. био је разговор глувих и он је, како је предвиђао у својим депешама из Београда Ф. И. Недоба, најављивао брзи крвави слом устаничке Србије.
Спољнополитичке и војничке недаће Русије одувек су биле прави тренутак за почетак војничког покоравања Срба. Поход Османлија на Србију отпочео је у јулу 1813, оног тренутка када се сазнало да је код Лицена и Бауцена Наполеон извојевао победу над Русима и Прусима, чиме је опстанак руско-пруског савеза био доведен у питање. Све 11-годишње српске ослободилачке политичке тековине, стечене у херојском устанку, за само три месеца збрисане су у крви турске освете и терора. Већина устаничких старешина на челу са Карађорђем напустила је Србију, обраћајући се у тим тренутцима за помоћ и заштиту руском цару и најзад насељавајући се на сигурном – у руској покрајини Бесарабији.
- - - - - - - - - -
Као прво, у неколико службених депеша министра иностраних послова Русије, Н. П. Румјанцева, јасно се још од 1810. истиче стална брига руског двора, јер „Његово Царско Величанство посебно уважава српску нацију“, да „на чврстим основама учврсти њено благостање“. Притом, ондашња руска балканска политика не пати од геополитичке нереалности, већ је јасно опредељена максималним и минималним циљевима. Максимални циљ је српска независност, минимални унутрашња аутономија и њено касније постепено прерастање под руском заштитом у пуну сувереност. Доцнија руска снажна дипломатска и војна акција на реализацији 8. тачке Букурешког уговора, као стожерна тачка руске балканске политике у периоду од 1816–1830, на најбољи начин је потврдила озбиљност руских обећања изражених у обраћању грофа Ивелића да се „верност и приврженост његовог царског величанства према врховном вожду и целом српском народу, не само неће умањивати, већ ће са истеривањем непријатеља иза граница Русије њих потврдити сами догађаји“.
У исто време, српске старешине, на челу са Карађорђем, испољавају снажно властољубље, неслогу, нереалне политичке процене и потпуну личну и политичку недоследност. Испред жеље за очувањем власти, по много чему схваћене у османској спахијској традицији, код њих измичу многи морални, национални и политички обзири. Министар Румјанцев у једној депеши од 16. јауара 1810. подвукао је како су се Срби, „мада су увидели бригу за њих нашег високог двора, који је пружио обилату помоћ да на сваки начин помогне одбрани њихове отаџбине, при првој својој недаћи склонили под покровитељство друге државе са којом смо ми тада били у рату“. Реч је о 1809, када Карађорђе нуди Аустрији, која се налазила у рат са Русијом, да постане покровитељ Србије. Да није реч о изузетку у понашању српског вожда, говори и мисија Р. Вучинића у Француској, где се једном другом крвном непријатељу Русије – Наполеону, нудило туторство над Србијом. 2)
Зоран Чворовић
СРБИ И РУСИ У НОВОМ ВЕКУ
Историјски догађај
У односима између народа, као и у односима између појединаца, постоје историјски догађаји код којих се срећу сви типични нацонални ставови, реакције и предрасуде, чиме они далеко превазилазе конкретне историјске факте. Својом општошћу ови историјски догађаји представљају незаобилазну лектиру за изградњу и успешно вођење једне озбиљне националне политике. Када су у питању српско-руски односи, у ред таквих историјских догађаја спада Букурешки мировни уговор из 1812. Због тога, али и због сложених околности у којима је настао, ондашњих дијаметрално супротних српских и руских националних позиција и очекивања, као и услед различитих оцена његовог домета, како од савременика, тако и каснијих тумача, Букурешки уговор представља репрезентативну арену за сучељавање аргумената на тему – када и колико су нам (Србима) Руси помагали.
Историјске чињенице
О Букурешком уговору чињенице укратко говоре следеће: њиме се завршио руско-турски рат започет 1806. У току тог рата дошло је до војне руско-српске сарадње, захваљујући којој је 1809, после пораза на Чегру, избегнут потпуни слом устаничке Србије. Резултат српско-руског војног савезништва било је ослобођење од Турака источне Србије 1810. и заједничка победа у боју на Варваринском пољу. После неколико година ратовања, без значајнијег успеха на руској страни, под вођством новог команданта Дунавске армије генерала Кутузова, мада малобројнија, руска војска је сјајном победом код Рушчука, 29. новембра 1811. натерала Османску царевину да тражи закључење мира. Мир је био преко потребан и Русији јер је већ од пролећа 1810, после женидбе Наполеона аустријском принцезом, постало јасно да ће крхки француско-руски савез из Тилзита и Ерфурта, заменити француско-аустријски савез, који ће имати само једну копчу и једну мету – Русију.
Полазећи од извесности будућег уједињеног европског напада под Наполеоновим заповедништвом, петроградском двору се журило да миром са Турском обезбеди своје јужно крило те тако макар за османску Турску бројчано смањи уједињени антируски блок. Зато је још у фебруару 1810. цар Александар опуномоћио команданта Дунавске армије да може да приступи преговорима о закључењу мира с Турском. Интерес српских устаника био је – чинило се тада Карађорђу и већини старешина – сасвим супротан руском. Он је најјасније изражен у Карађорђевом обраћању 1810. Милану Обреновићу, Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу да Срби сами не могу ништа да учине ако росијска војска не дође. Укратко, колико је руски интерес налагао закључење мира са Турском, толико је судбина устаничке Србија зависила, као и 1809. и 1810, од руског останка у рату против Порте. Имајући то виду, Милорад Екмечић закључује: „Наполеонов поход на Русију 1812. представљао је почетак агоније Српске револуције (Првог српског устанка)“. (М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом Веку (1492–1992), Београд 2008, стр. 194)
Букурешки уговор потписан је 16. (28) маја од преговарача генерала Кутузова и Ахмед-паше, а цар Александар II ратификовао га је 11. (23) јуна, само дан пред Наполеонов упад у Русију. Турска је због општеевропских прилика и ситуације у којој се нашла Русија суочена са Наполеоновим нападом, одуговлачила ратификацију мировног уговора, уз сталне притиске Аустрије, а посебно Француске, да настави рат са Русијом. Преговарачка позиција Русије у односу на Турску додатно је била отежана миром који је Енглеска још 5. јануара 1809. закључила са Турском, гарантујући у целини њен територијални интегритет.
Осма тачка Букурешког уговора односила се на устаничку Србију и њом је била предвиђена општа амнестија за српске устанике, предавање старих утврђења у турске руке, а рушење новоподигнутих утврда, и, најзад, обавеза Порте да на српску молбу дарује Србима унутрашњу управу, према моделу аутономије коју су уживали становници грчких Архипелашких острва. 1)
Међутим, српске устаничке старешине нису хтеле да чују за предају утврђења Турцима. То потврђује писмо које је Карађорђе 10. (22) јула упутио главнокомандујућем руске Дунавске армије адмиралу Чичагову, као и писма руског незваничног представника у Србији, Ф. И. Недобе упућена адмиралу Чичагову од 25. јула 1812. и руском конзулу у Букурешту Л. Г. Кирку од 3. фебруара 1813. (Сва наведена преписка објављена је на сајту Восточная Литература: http://www.vostlit.info/Texts/Dokumenty/Serbien/XIX/1800-1820/Perv_serb_vosst_1/index.phtml?id=8287) Тај део Букурешког уговора био је Србима после 11-годишњег живота без турских војних посада – раван капитулацији.
Стратегија несложних Србијиних устаничких вођа сводила се на покушај вођења самосталних преговора са Портом, при том они су невешто симулирали да им је било непознато да руско-турски мировни уговор садржи било какву клаузулу која се односила на Србију. Описујући српски и турски однос према Букурешком уговору, правни историчар Д. Јанковић истиче, како „очигледно ни једна страна, ни српска, ни турска, нису водиле рачуна о постојању Букурешког уговора; оне су разговарале и преговарале као да тај руско-турски уговор не постоји, као да их он уопште не обавезује“. (Д. Јанковић, Српска држава Првог устанка, стр. 184). Истовремено, од покровитељке Русије се очекивало да у условима Наполеонове инвазије на Русију, а противно одредбама мировног уговора који Србију враћа под турски суверенитет, задржи у Србији војне јединице и у Београду именује једног званичног конзула. У српским безуспешним покушајима да са Портом отпочну преговоре мимо неприхватљивог Букурешког уговора, прошла је читава година, током које је Турска чекајући повољне спољнополитичке околности вребала тренутак за ратни обрачун са устаничком Србијом.
Руска стратегија упорног убеђивања Срба, пре свега посредством Недобе и цариградског конзула Италинског да је у њиховом најбољем интересу да Турцима предају утврђења и тиме покажу добру вољу за извршење 8. тачке Букурешког уговора – остала је без успеха. Једноставно, разговор између српских старешина и званичне Русије 1812. био је разговор глувих и он је, како је предвиђао у својим депешама из Београда Ф. И. Недоба, најављивао брзи крвави слом устаничке Србије.
Спољнополитичке и војничке недаће Русије одувек су биле прави тренутак за почетак војничког покоравања Срба. Поход Османлија на Србију отпочео је у јулу 1813, оног тренутка када се сазнало да је код Лицена и Бауцена Наполеон извојевао победу над Русима и Прусима, чиме је опстанак руско-пруског савеза био доведен у питање. Све 11-годишње српске ослободилачке политичке тековине, стечене у херојском устанку, за само три месеца збрисане су у крви турске освете и терора. Већина устаничких старешина на челу са Карађорђем напустила је Србију, обраћајући се у тим тренутцима за помоћ и заштиту руском цару и најзад насељавајући се на сигурном – у руској покрајини Бесарабији.
- - - - - - - - - -
Као прво, у неколико службених депеша министра иностраних послова Русије, Н. П. Румјанцева, јасно се још од 1810. истиче стална брига руског двора, јер „Његово Царско Величанство посебно уважава српску нацију“, да „на чврстим основама учврсти њено благостање“. Притом, ондашња руска балканска политика не пати од геополитичке нереалности, већ је јасно опредељена максималним и минималним циљевима. Максимални циљ је српска независност, минимални унутрашња аутономија и њено касније постепено прерастање под руском заштитом у пуну сувереност. Доцнија руска снажна дипломатска и војна акција на реализацији 8. тачке Букурешког уговора, као стожерна тачка руске балканске политике у периоду од 1816–1830, на најбољи начин је потврдила озбиљност руских обећања изражених у обраћању грофа Ивелића да се „верност и приврженост његовог царског величанства према врховном вожду и целом српском народу, не само неће умањивати, већ ће са истеривањем непријатеља иза граница Русије њих потврдити сами догађаји“.
У исто време, српске старешине, на челу са Карађорђем, испољавају снажно властољубље, неслогу, нереалне политичке процене и потпуну личну и политичку недоследност. Испред жеље за очувањем власти, по много чему схваћене у османској спахијској традицији, код њих измичу многи морални, национални и политички обзири. Министар Румјанцев у једној депеши од 16. јауара 1810. подвукао је како су се Срби, „мада су увидели бригу за њих нашег високог двора, који је пружио обилату помоћ да на сваки начин помогне одбрани њихове отаџбине, при првој својој недаћи склонили под покровитељство друге државе са којом смо ми тада били у рату“. Реч је о 1809, када Карађорђе нуди Аустрији, која се налазила у рат са Русијом, да постане покровитељ Србије. Да није реч о изузетку у понашању српског вожда, говори и мисија Р. Вучинића у Француској, где се једном другом крвном непријатељу Русије – Наполеону, нудило туторство над Србијом. 2)
Очекује се оштар еуроТалибански протест! 
