Pre 20 godina, 1993., Vojska Republike Srpske kroz svoje položaje propustila je, prihvatila, nahranila, smestila i izlečila više hiljada hrvatskih vojnika i civila koji su bežali iz srednje Bosne
Srbi pomagali Hrvatima, foto Youtube
REPUBLIKA SRPSKA - Pre 20 godina, 1993., Vojska Republike Srpske kroz svoje položaje propustila je, prihvatila, nahranila, smestila i izlečila više hiljada hrvatskih vojnika i civila koji su iz srednje Bosne bežali od muslimanske ofanzive.
Pritisnuti ofanzivom takozvane Amije BiH, žestoko potpomognute zloglasnim odredima mudžahedina, Hrvati iz Gornjeg Vakufa, Bugojna, Travnika i svih mesta i sela tog kraja odlučuju da potraže spas na srpskoj strani, dotad, a i kasnije neprijateljskoj.
''U leto 1993. godine na Komaru prema našim položajima došlo je oko 1.520 ljudi, od kojih 450 uniformisanih lica. Prvu noć je izašao jedan čovek, komandir neke jedinice HVO, sa suprugom i dvoje dece. Bio je teško bolestan, dobio je upalu slezine, a žena mu je, pored toga bila trudna. Porodila se u Banjaluci'', priča Nedeljko Budiša, jedan od vojnika VRS iz Donjeg Vakufa, tadašnjeg Srbobrana koji je svedok ovih događaja.
Hrvati iz Novog Travnika i Dolca izašli su prema Komaru, Bugojanci su otišli prema Kupresu takođe na srpsku teritoriju, a jedan dio ljudi iz starog Travnika i Turbeta spasonosnih srpskih položaja dokopao se preko planine Vlašić i to su tri pravca koja su najviše korišćena.
''Naši su javili komandi, komanda je to odobrila i odmah su opremili školu u mestu Torlokovac gde su ove izbeglice bile smeštene. Tu su bili sve vreme dok nisu popisani od strane Crvenog krsta. Svima je pružena medicinska pomoć, hrana i sve što im je u tom trenutku bilo potrebno'', kaže Budiša.
Ranjeni hrvatski vojnici i civili odvezeni su u srpske bolnice. Čak je bilo slučajeva da su ranjenici VRS po sopstvenoj odluci čekali da se trudnice koje su stigle u koloni, porode.
U video svedočanstvima koja su ostala sačuvana iz tog vremena, izbeglice iz srednje Bosne nisu krile svoju zahvalnost i iznenađenje prijemom na koji su naišli kod Srba. Mnogi su rekli da su primljeni kao braća rođena. Zaluđeni ratnom propagandom svojih vođa, očekivali su da će ih na Komaru i Vlašiću dočekati bradati četnici sa nožem u zubima.
Nedeljko Budiša se seća da su žene i devojke tad vikale: ''Jesi vidio što je Srbima vojska sređena, svi ošišani, obrijani, uredni'', a i da su mnogi hrvatski vojnici bili iznenađeni.
Da su tada mogli, kažu, pola tih bi prihvatilo da se bori uz bok Vojske Republike Srpske. Međutim, svi oni su po svojoj želji transportovani dalje, većinom u Hrvatsku. Mnogi su se kasnije vratili u vojsku. Neki od njih su verovatno učestvovali u operacijama, dve godine kasnije, kada su se Srbi povlačili iz ovih krajeva i kada se situacije obrnula. U istoj toj dolini Vrbasa, kojom su nekada humano i bezbedno evakuisani, tih dana, između ostalih mučnih događaja, zoljom hrvatske vojske pogođen je i zapaljen autobus pun srpskih civila.
''Kad bežiš od noža, pa te neko prihvati, ljubiš mu i stopala, a kasnije...'' ne dovršava rečenicu i sa setom, ali bez kajanja, priča Budiša
......... подржавам.......
