- Poruka
- 7.211
Srce je najmoćniji magnet koji posedujemo i glavni instrument privlačenja i kreiranja naše stvarnosti. Zakon privlačenja deluje kroz naše srce. Um je kontrolor i on stvara granice koje su produkt naših uverenja. Um ograničava eksploziju novih varijanti u našoj stvarnosti. Kao što kaže Albert Einstein: “Ponašamo se uvek isto, a očekujemo drugačije rezultate, odnosno, pomoću iste formule očekujemo rešenje za sve matematičke probleme.” Potreba za unutrašnjim delovanjem dolazi kroz medij u koji smo uronjeni; ako se družimo sa produhovljenim osobama, vrlo je verovatno da ćemo se i sami okrenuti duhovnosti, a ako smo sa negativnim osobama, osetićemo negativnost unutar sebe. Druženje sa negativnim, nesrećnim, nezadovoljnim i agresivnim osobama narušava našu energetsku harmoniju i nagriza nas poput kiseline. Stoga se treba uhvatiti konopca koji će nas približiti duhovnim visinama i putu samospoznaje, i tako udaljiti od onoga što nam donosi štetu. Nije svejedno u kakvom ćemo se društvu nalaziti i kakve ćemo reči slušati.
Kada kroz neki blizak partnerski odnos dođe do razmene energije, stvara se entitet izmešanih energija koji nazivamo “veza” između dve osobe. Veza preživljava mnogo duže nego što podrazumeva fizički kontakt između dve osobe. Kroz taj odnos mi preuzimamo ono što emituje partnerov energetski sistem: psiho-emocionalne sadržaje, fizički nivo, uverenja, bolesti, iskustva, doživljaje i utiske, i to postaje deo nas, odnosno utiče na kvalitet veze. Što smo duže u vezi ili u odnosu sa nekom osobom, naša energetska struktura se menja i usklađuje, pa otud zaključak da dve osobe koje žive zajedno vremenom počinju da liče jedna na drugu, preuzimaju gestikulacije, ponašanje, uverenja i slično. Naš fizički lik je otisak energetskog vrtloga unutar nas, odnosno njegov manifestovani oblik, a energija je pokretna sila i nije ograničena fizičkim sferama, tako da konstantno sarađuje sa energijom okruženja. Davno je rečeno da lepota dolazi iznutra, što je potpuno tačno; mi smo samo levak kroz koji se uliva energija, i ekran koji oslikava ono što je unutra. Potreba za maskiranjem i šminkanjem jeste produkt unutrašnjeg nezadovoljstva i želja za ulepšavanjem slike.
Odnos sa partnerom može biti veoma težak, posebno u segmentima gde se sudaraju naša i njegova neusklađena uverenja. Uverenja i mišljenja jesu obrasci koji se kruto skladište u našoj podsvesti i prenosimo ih kroz naše živote sve dok ne naučimo kako da ih mudrošću transformišemo. Upravo sukobljavajući odnosi imaju ulogu da nas transformišu i nauče kako da delujemo iz ljubavi. Kada delujemo iz mišljenja i uvjerenja, sukobi su neizbežni, ali kada delujemo iz ljubavi i želje da je nekome darujemo bezuslovno, spremni potpuno rasplinuti svoja dosadašnja ubeđenja, onda partner isto tako preuzima naš model ponašanja i više njegovi misaoni entiteti nemaju sa čime da se sudaraju, tako da oni gube svoju snagu. Kada ponos i tvrdoglavost ustupe mesto mudrosti, i kada ljubav krene da ispunjava naše srce, možemo očekivati da se i partnerovo ponašanje promeni. Osuđivanjem i stalnim prigovaranjem nigde nećemo stići. Ako smo mi produhovljeni, a partner nije, ne treba se osećati superiornijim i uzvišenijim, ili razmišljati da ga napustimo, već samo uporno slediti put ispravnosti, jer će se partner postepeno uskladiti s nama.
U životu se često dešava da fizički lepa osoba za partnera ima manje lepu ili neuglednu osobu, pa se onda svi pitaju “šta je video na njoj/njemu”, ali uprkos svemu oni dobro funkcionišu. Fizička lepota nije nikakva garancija da ćemo imati uspešan ljubavni život, a orijentacija ka isključivo fizičkom aspektu života dovodi nas u stranputicu, površnost i nerazumevanje duhovne suštine.
U jednom periodu života fizička privlačnost i strasti jenjavaju, i tada dolazi do najveće krize, kada više ne uočavamo svrhu odnosa, a tada često dolazi i do preljube, jer se nastoje popuniti nastale praznine. Partneri treba da dopuste da fizičku strast zameni duhovna spona, i tada fizički kontakt više nije toliko neophodan da bi se veza održala. Povređenost koju osećamo kada otkrijemo partnerovu prevaru treba biti znak da sa partnerom nismo na duhovnoj frekvenciji, i da treba da radimo na uspostavljanju dublje duhovne veze, a ne da se prepustimo destruktivnim silama koje će nas odvesti u bolest. Umesto da postanemo loša, frustrirana i nesigurna osoba, treba da se probudimo iz kome, okupani i čisti, da pronađemo snagu u samome sebi, i da krenemo duhovnim stazama prosvetljenja. Samo praštanjem, dobrotom i ljubavlju pronaći ćemo put do partnerovog srca, i on neće imati izbora nego da krene istim putem.
Nema toga što ljubav nije u mogućnosti da postigne. Ali ako i neminovno dođe do razlaza među partnerima, to nikako ne treba da bude u neprijateljstvu i lošoj atmosferi. Mi zapravo treba da volimo svog partnera i kada ga napustimo. Nekada su privremena razdvajanja neophodna kako bi se duše odmorile i spoznale put ispravnog delovanja, jer u napetoj atmosferi dolazi do velike akumulacije negativne energije, koja u partnerima stvara mržnju i odbojnost. Jednostavno, stvari ne treba usiljavati, već treba pustiti da se odvijaju same od sebe, a ne onako kako mi planiramo ili mislimo da je ispravno. Mišljenje nam najčešće nije dobar saveznik, jer predstavlja silu suprotnosti u odnosu na magnet srca, i ono uvek ima nešto da analizira i kaže u prilog uznemiravanja naše unutrašnjosti. Mi ćemo, na primer, nakon svađe i pomirenja sa partnerom, nastaviti da se držimo istih ubeđenja, i terati po svom u nameri da mu izbijemo iz glave neke njegove stavove i navike, a tako, zapravo, samo produžavamo agoniju i naša uverenja veštački održavamo u životu. Uverenja ne mogu živeti sama po sebi, ona uvek zahtevaju određenu platformu i oslonac koje sami stvaramo. Setimo se da je Ajnštajn rekao da ne možemo očekivati da se nešto promeni ako uvek držimo isti kurs. Često nam je životni cilj da promenimo neku partnerovu osobinu, i veći deo našeg zajedničkog života smo fokusirani na istu, dajemo joj snagu i energiju, te stoga obezbeđujemo dovoljno hrane da je održavamo u životu. To su često navike od kojih lično nemamo štetu, ali mi redovno doživljavamo stresove kada se suočavamo sa njima, i to nam kvari ugođaj uživanja u trenutku. Tako iznova betoniramo platformu svojih uverenja za koju ćemo uvek zapinjati sve dok je ne porušimo. Umesto da vozimo auto-putem, mi biramo put pun rupa, krivina i prepreka, ali ni nakon što nam otpadnu točkovi, zbog kretanja po rupama, mi ne odustajemo od slepe vožnje u ambis.
Sve što možemo učiniti da popravimo svoj život, sva moć i alati, sve je to unutar nas. Žena često zapostavlja ženu u sebi i dovodi se u neprivlačno stanje, žudi za dominacijom, kontrolom i tome slično, čime se prepušta dominaciji muških osobina; ili, pak, ne želeći da odraste, pokušava ostati večita devojčica. A onda se pita zašto je tako frustrirana, nesrećna, usamljena, neshvaćena... Stvar je jednostavna: ako ste žena, onda budite žena i podesite se potpuno na frekvenciju žene, ugasite unutrašnje prekidače i porive koji vas nastoje odvući od te uloge, i u svakom trenutku naučite da osetite kada se probude sile suprotnosti. Ako ste dopustili sebi da budete žena, vi ćete se osećati potpunom u svakom trenutku, bez zavisnosti od partnera, i potrebe za njegovim prisustvom, kako bi se popunile praznine. Partnera ne treba posmatrati kao instrument za ulepšavanje naše stvarnosti, ispunjenje želja, popunjavanje nedostataka i tako to, jer te mehanizme već imamo u nama samima. Partner je (obično) srodna duša koja nas je pronašla iz ljubavi, sva iskustva u koja ulazimo sa partnerom imaju za cilj da nas pročiste i operu od negativnih uvjerenja i sebičnosti, i navedu da otkrijemo ljubav i moć praštanja. Na takav put nas jedino može povesti duša puna ljubavi prema nama. Iako su to često nezahvalne uloge, koje naš ego interpretira kao nešto negativno, treba znati da je duboko u pozadini sklopljen dogovor između duša da se sretnu i odigraju isceljujuću dramu našeg života. Zato treba paziti i s ljubavlju se odnositi prema svim dušama koje se pojavljuju u našem životu.
Namaste.
