Mislim da je u najmanju ruku neumesno, da ne upotrebim težu reč, da neko takva zverstva i tog obima isključivo nad malom decom, trudnicama, starcima izjednačava sa huliganskim ispadima isključivo pojedinaca koja se mogu sresti svuda u svetu. Svi ti monstruozni zločini su i tada , kao i tokom 90 bili državna, a ne politika nekog pojedinca, i ndh ali i katoličke crkve, svidelo se to nekom ili ne.
Slažem se da to u filmu deluje zastrašujuće, ali pošto sam imao prilike da to stratište vidim i uživo, verujte to je nešto nepojmljivo za zdrav razum i sada kada razmišljam o tome iako sam to video sopstvenim očima, ne mogu da verujem...
Kao 19-o godišnjeg vojnika ratna dešavanja su me zadesila u vojnom magacinu Dretelj, pored Čapljine.
Ubrzo po dolasku u taj objekat u prekomandu ( početkom decembra 1991, inače je taj objekat posle našeg odlaska pretvoren u logor) sve su ustaške snage blokirale, i nas 14 vojnika i 2 podoficira smo svakodnevno , sve do14 aprila, bili po šahtama i grudobranima sa punom opremom, jer su svako veče dolazili na kapiju i tražili da se predamo, a ako ne onda će napasti i sve koje zarobe poklati. Skoro 5 meseci gledao poglede ne samo hosovaca, već i civila oko nas iz kojih je izbijala nepojmljiva mržnja i ne može me niko više ubediti da su u pitanju pojedinci, ta kolektivna mržnja prema nekome….ne znam , i posle toliko vremena ne mogu je rečima opisati.
A onda ,kada smo mislili da nam nema spasa, 14.aprila 1992 pripadnici 63 padobranske brigade, na čelu sa majorem Medžikom, su nas desantom spasli i prebacili čamcima preko Neretve, na levu obalu, po naređenju generala Momčila Perišića.
Posle 10-ak dana u neviđenoj helikopterskoj akciji su spašeni i vojnici iz kasarne u Čapljini, takođe zahvaljujući 63 padobranskoj.
Ali, tog 14 aprila, utorak veče, još ne verujući šta nam se desilo, uveče sam se sa svojim drugovima obreo u selu Prebilovci. Tu smo proveli nekoliko dana,dok se nismo vratili u Tasovčiće na prvu liniju,do konačnog povlačenja u Crnu Goru. Te ljude što vidite na snimku, sa njima sam pričao i tek posle razgovora sa njima postao sam svestan iz kakvog smo pakla u zadnji tren izvučeni. Vrhunac svega je bilo kada smo davali stražu po 24 sata, nas trojica po grupama na smenu, i mene i još dvojicu je zadesilo da celu noć budemo u toj kripti gde su položene te kosti.
Da li možete da zamislite osećaj kada celu noć gledate kosti nerođene dece koje nisu veće od drvceta šibice, lobanje na kojima su rupe od udarca, pored zida su stajali metalni klinci od vagona kojima su ih udarali u glavu, đonovi od opanaka, bodljikava žica u vidu osmice koja je nekad bila oko ruku…
Da dodam samo, posle povlačenja vojske iz Bosne, ustaše su upale u Prebilovce u leto 1992, spalili selo i školu u kojoj su 1941 zverski mučili i silovali nejač, a kriptu i ne dovršenu crkvu minirali i digli u vazduh…Malo im bilo jednom, hteli su da ih ubiju i po drugi put.
http://www.prebilovci.net/cirilica/nasa_parohija/apel.php
http://www.vidovdan.org/index.php?o...012-08-09-22-57-09&catid=39:drustvo&Itemid=92
http://www.standard.rs/golgota-sela-prebilovci-1941.-godine.html
Da dodam da tada pojma nisam imao o tim dešavanjima i gde sam došao, zahvaljujući politici koja je tada vođena, a koja se na našu veliku žalost i dan danas u Srbiji vodi, jer je i dalje mali broj ljudi koji o ovome nešto zna, što je ne samo sramota već i zločin prema sebi samima.
Izvinjavam se na dužini poruke, ali ovo reći u dve reči, i šta su oni uradili i preko čega smo mi 1945 prešli, mislim da je nemoguće.
